Обраћање јавности протојереја-ставрофора Душана Н. Петровића

[Макрина]

Занимљив текст. Има истине у њему, и то поготову у опису Преподобног Оца Јустина. Да мало погледамо и анализирамо текст. Отац Јустин пише о стању Богословија 30тих година, када се највећи кадар професора школова на Философским и Теолошким Универзитетима у Пешти, Будиму, Бечу ...итд. Наравно да су били под утицајем схолатицизма, и западне теологије која је погрешно интрепретирала учење о души са Платоновим погледом на саму ДУШУ као идеју (види Федон и Федар). Дела Светих Отаца су само једним делом била сачувана у манастриским ризницама и то на црквенословенском језику, када је у питању наше подручије (да подсетим да је било можда преведено негде око 5% светоотачке литературе). На Западу наши цењени професори изучавали су Тому Аквинског, Анселма Кентерберијског, Дунса Скотуса... касније неком срећом Харнака и Оттоа. У скоријем времену Minge почиње да сакупља светоотачке текстове, тако да је само изучавање поменутог корпуса дела (уколико нисте били НЕИЗМЕРНО материјално богати) било тешко спровести у дело. Оргинална дела су се највише налазила и откривала по манстирским ризницама Свете Горе, Јерусалима...итд (види Јосифа Врјенија). Отац Јустин започиње еру светоотачког изучавања, оно што ће Флоровски касније дефинисати максимом: НАПРЕД КА ОЦИМА. Главна нота православља, евхарстија и учествовања у реалности, у символизму есхатолошке заједнице није било оствариво у већини случајева јер смо се ми увек бавили националним питањем и индентитетом. Ту се Црква сматрала традиционалним стубом друштва који нас је увек бранио од напријатеља, сачувавши наш индентитет. И кад се коначно кроз маглу назирала слобода теолошке мисли, скидање окова протестантског света... БУМ.. други светски рат. Подела на ''наше'' и ''њихове'', и опет питање националног индетитета. После пар година, крај рата, и опет слобода... али... комунизам: РЕЛИГИЈА ЈЕ ОПИЈУМ ЗА ШИРОКЕ НАРОДНЕ МАСЕ. Ниче и његов НАДЧОВЕК насупрот СВЕЧОВЕКУ У ХРИСТУ. Све до 90тих година, слом идеологије, појава напредне технологије, доступност информација у бржем протоку са мање средстава... Нема више (барем неким делом) копања по библиотекама, интернет GOOGLE и савремено сурфовање. Али... нови изазови. Појава неких нових идеја, праваца, слаб морал.. самозатварње у себе, и себима слично. Црква се доживљава као инфосервис, свештене тајне су само радње које су традиционалне. Пост се претвара у дијету, учествовање у чаши је резервисано само за клуб чланова, све што је НАЈСРБСКИЈЕ је најправославније.. сами себи смо довољни. Имамо Васкрс и Божић, кувану ракију и печеницу и AVE SERBIE. И чујемо поново оно пилатовско: QUOD EST VERITAS?

И сад те питам: А где се све то научило? Ја сам завршио Богословију, где је форма била далеко важнија од суштине. Где се љубав могла реализовати само на папиру, а заједница се сматрала скупином истомишљеника, а они који таласају су издајице и дезертери.

Скренусмо са теме, праштајете на тексту... али морао сам.

4chsmu1

Поготово овај део,

И сад те питам: А где се све то научило? Ја сам завршио Богословију, где је форма била далеко важнија од суштине. Где се љубав могла реализовати само на папиру, а заједница се сматрала скупином истомишљеника, а они који таласају су издајице и дезертери.

prstgore

Али драги оче или брате,не знам да ли сте у чину или не,то не може да разуме онај који то није прошао већ се информисао путем интернет-фејс-ихтус-памфлета.Једноставно не може.

[Guest misko]

Ма никакве, него лечим своје комплексе на овом форуму. Чим ме ухвате "неки" ја одмах дођем овде.

[Млађо]

Ма никакве, него лечим своје комплексе на овом форуму. Чим ме ухвате "неки" ја одмах дођем овде.

          Благодарим!

[Augustinus]

Онај ко жели, коме је ум отворен може да се информише... нек оде на Литургију, нек учествује у њој, све што је потребно ту се налази. Дијалог гради љубав, а монолог сам себе....

[Guest misko]

Није монолог него се свађам али лицемерно прикривено.

[Mudrov]

Брату Аугустинусу..

Постављаш логична и корисна питања, али са погрешне основе.

Да ли знаш ко су биле колеге светог Јустина Ћелијског?

Да ли знаш с киме је имао највише проблема?

Да ли знаш од кога је најурен?

Где је школе завршио свети Јустин?

Зашто ту чињеницу ниси нагласио ако си почео о томе?

Народна и једноставна вера Православна се живела и учила светоотачки предањски, и богослужбено.

Наше богослужбене књиге су биле извор знања за обичног верника, а не дела Томе Аквинског, Анселма Кентерберијског, Дунса Скотуса...

Светотачка дела су преношена предањски, ако тако могу да кажем.

Православље није библиотека која се може студирати, него живот који се мора живети...како лепо рече свети ЈУстин.

Ниси нагласио оно што је била поента св.Јустиновог цитата:

и није чудновато што су наши савремени свештеници, у доста случајева, протестантски или католички настројени, и са јавним или тајним склоностима ка Католицизму и Протестантизму.

Како је баш то свети Јустин видео код неких колега, и да ли ви стварно мислите да би свети Ава данас гледајући резултате другог ватиканског концила узвикнуо "ево лепоте, они су скинули своје окове са себе, ми њихове са нас(зашта сам се залагао) и коначно можемо учествовати у евхарстији, у реалности, у символизму есхатолошке заједнице " ??????

И сам сам пролазио кроз ту фазу (опростите на речима) "падавичарског евхаристијског Богословља".

Гледајући га у ширем контексту, схватао сам да је та борба против имагинарне "самозатворености у национални идентитет", борба против православно-хришћанског поретка мога народа који као такав има неке  "свете тарабе и међаше" да га заштити у овоме свету.

Када је национално било икада доминантно код Срба?

90тих? после 2000те?

Погледајте наш однос према химни и државним симболима..

Према нашим највећим светињама..

Па ми смо химну добили и државне симболе тек 2005године.

Та борба из Цркве, тај вечити ривалитет новотелога са старим фразама: о печеницама, Бадњаку, куваној ракији, је борба са мртвацем...

Српство је задржано само у минорним организацијама, и појединцима који су, и то избори сведоче, сведени на оно што су звек били - 1%.

Српство, а посебно родољуби и националисти као што је то рекао Јаша Томић ће у Србији увек бити на маргини друштва.

Такав смо народ, или смо тако сломљени.

Како се и против чега боримо?

Кога ћемо привући  и коме, .. на тај начин?

Ко су учитељи тога?

У ту твоју причу улазе и старе фразе новотеолога: "да ми веру никада нисмо ни знали, таман крштени а оно Турци, таман се пробудимо 'зграби нас Могила', који је као заражен западном схоластиком и платоновим погледом на душу, па таман Шмеман почео да пише - а ми под комунизмом, е онда ћемо ми тога да се ослободимо тако што ћемо јурнути у загрљај реформисаном после 2 ватиканског концила римокатолицизму, да коначно боравимо у 'главној ноти православља - евхарстији и учествовању у реалности, у символизму есхатолошке заједнице'."

Та клица сумње, то релативизовање, та плитка философија о свему, нас је довела до тотално различитих духова.

Када сам видео да верници почињу опасно да личе на пацифизовану аморфну масу из римокатоличке Цркве која се осипа невероватном брзином, где је црква посветовњачена, а не свет освештан Црквом, тргао сам се из те фазе хвала милом Богу.

Највише на мене су деловали обични верници који су осећали праву веру,и живели Православно и без Зизиуласа, и Шемана, и Јанараса, и Тафта.

На мој стални немир, како се шенлучи, како се пуца за Божић, а 10 %од верника у Цркви, обичне бакице, декице, су ми говорили, да је Господ хтео да сви буду у Цркви градили би ми стадионе а не мале Црквице...да су се сви требали причешћивати износили би свештаници шерпе и казане, а не мале путире.

..зар не мислите да је онај који пуца напољу и пева "рождество" можда богу угоднији него ми што се овде молимо, а можда мишљу убијамо брата...ко зна кога ће Господ да призове, зато се и молимо овде.

То једноставно расуђивање мога народа, ме је спустило на земљу, и схвативши да се борбом против и те димензије моје Цркве, да буде и традиционални стуб друштва "који нас је увек бранио од напријатеља, сачувавши наш индентитет" што ти иронично наводиш, у ствари борим за интересе те нове аждаје звана пацифизована аморфна маса, евхаристијски самозадовољна, падавичарског менталитета, која пред мантијом пада као пред Богом, а пред чашу излази као пред фризера, и без расуђивања прихвата све, без укуса и мириса, савршено уклопљена у проекцију глобалне цркве, и глобалног друштва.

Отуда и та глобалистичко-хуманистичка црта новотеолога јер "њима је мали и свет".

А вера?

А Христос Господ?

А Православље слатко и умиљато?

СВе је релативизовано и доведено до бљутавила, јер "љубвеовилност све опрашта и међа нема, и сви смо спашени, и све је љубав, и свуда је део истине"

Само мој народ Православни је на посебном третману, код нас нема ни трунке истине, код нас је љубав на папиру.

Посетио сам Љуљаке, и очекивао ону борбу, где све пршти, врца, организација, ревнитељство изнад свих врлина, а оно 25 минута сви људи у огромној трпезарији ПЛАЧУ.

Да, плачу, и плачу.

Само деца и владика не плачу, него певају владици.

На литургији сам био међу верницима, скроз назад, и видех сузе, видех оно што сам осетио давно.

Без да идеализујем, али искрено говорим.

Нема ни речи оговарања, него на моје једно питање:

-где ћете ако вам узму Цркву,има ли неки план, одговорише онако смирено,

-ма реко је владика служићемо на ливади.

-А шта ћете ако вам убаце шпијуне и буде осипања, и уцене, претњи и свега?

-ма реко је владика да је довољно и ако остане и 5 монаха..

И сад те питам: А где се све то научило? Ја сам завршио Богословију, где је форма била далеко важнија од суштине. Где се љубав могла реализовати само на папиру, а заједница се сматрала скупином истомишљеника, а они који таласају су издајице и дезертери.

Форма и суштина?.. ех колико сам се питао и мучио тражећи одговор, а на њега ми је одговорио један стари неписмени калуђер:

- види, понављај ти форму и доћи ћеш до суштине...ако пребираш по форми уништићеш форму, а суштина ће ти бити баш то.

Љубав се реализовала и без "евхаристијхског богословља" па се сасуди излише, и добисмо толике светитеље.

Видећемо у овој "љубвеобилној новотеолошкој ери" колико ће светитеља од Бога бити прослављено.

А ови "који таласају и који су издајице и дезертери" су у Љуљацима и који се усудише па и замуцаше као ја сада.

Заједница која се сматра скупом истомишљеника је управо брате међу твојим теолозима.

Паштајте..било је доста.

[Augustinus]

Нисам наводио за О. Јустина и његово школовање, јер сам мислио да је ирелевантно, пошто је опозив овим другим... сматрам да знаш његово житије. Да су ствари идеалне у Цркви, као институцији, нису... али то не мења ствари да неко ради насупрот САС и јединства Цркве. Сукоб у оквиру дијалога постоји још од апостолског периода (Ап. Петар и Павле, Св. Јован и Епифаније, Св. Фотије и Игнатије, Евсевије Кесаријски и Евсевије Никомидијски... итд.). Национална свест, светосавље уткано у православљу које у потпуности мења места, и уместо Христа ставља свој идентитет нације у простодушној фрази бакица и декица... просто не могу да прихватим! Евхаристијско богословље није надмудривање у писаној форми, ко је више читао светоотачке списе, и у коликој мери неко има богатији теолошки вокабулар. Оно је суштина живота, реална заједница не у времену и простору већ у Христу. Без учешћа и причешћивања са тајнама нема ни заједнице, нити вере. Ми нисмо моралисти, нити смо бића која живи по одређеном контексту, већ живимо у Христу и са Христом. А ако не чинимо оно што нам је остављено да радимо у спомен, ако изоставимо тајне од свакодневног живота и резрвишемо их само за појединце, док за остале свега пар пута годишње - где је ту онда заједница? Нису потребни казани да би се заједница остварила, да би приступила чаши... не одређује квантитет заједницу, већ наша слобода да кажемо ДА Христу. Шта је новотарија и протестантски придев код нас? То што прилазимо да будемо са Христом, то што Христос се свима даје једнако онима који Га прихватају, то што сви учествујемо у молитви, а не да неко наступа ко у представи. Која је пракса довела до тога да су храмови празни, и да народ не долази јер не види потребу осим једном годишње, и то и тад чисто из традиционалног наслеђа? Зар неко може да одбаци једно боголико биће од Христа и да притом произнесе на Литургији: Примивши божанске тајне.... Ко? Шта? Кад? Опет приче о дуализму, национализму и погрешној идеологији. Ако бисмо православље заснивали на Декарту и његовој максими онтологије Бога: Верујем ко обична Бертраднска сељанка... Шта би било са лепотом православне иконографије, химнологије, богослужбено циклуса и мистицизма? Зар се не би све свело на пуко протестанско препричавање, певање народних песмица уз инструменте, и хомогености самих себе, где нам други нису потребни. Запитај се ко онда иде ка путем протестантизма и ко руши јединство Цркве!!!

[Неша]

Брате Мудров свака ти је златна - жив био !

[Душко Дугоушко]

Нисам наводио за О. Јустина и његово школовање, јер сам мислио да је ирелевантно, пошто је опозив овим другим... сматрам да знаш његово житије. Да су ствари идеалне у Цркви, као институцији, нису... али то не мења ствари да неко ради насупрот САС и јединства Цркве. Сукоб у оквиру дијалога постоји још од апостолског периода (Ап. Петар и Павле, Св. Јован и Епифаније, Св. Фотије и Игнатије, Евсевије Кесаријски и Евсевије Никомидијски... итд.). Национална свест, светосавље уткано у православљу које у потпуности мења места, и уместо Христа ставља свој идентитет нације у простодушној фрази бакица и декица... просто не могу да прихватим! Евхаристијско богословље није надмудривање у писаној форми, ко је више читао светоотачке списе, и у коликој мери неко има богатији теолошки вокабулар. Оно је суштина живота, реална заједница не у времену и простору већ у Христу. Без учешћа и причешћивања са тајнама нема ни заједнице, нити вере. Ми нисмо моралисти, нити смо бића која живи по одређеном контексту, већ живимо у Христу и са Христом. А ако не чинимо оно што нам је остављено да радимо у спомен, ако изоставимо тајне од свакодневног живота и резрвишемо их само за појединце, док за остале свега пар пута годишње - где је ту онда заједница? Нису потребни казани да би се заједница остварила, да би приступила чаши... не одређује квантитет заједницу, већ наша слобода да кажемо ДА Христу. Шта је новотарија и протестантски придев код нас? То што прилазимо да будемо са Христом, то што Христос се свима даје једнако онима који Га прихватају, то што сви учествујемо у молитви, а не да неко наступа ко у представи. Која је пракса довела до тога да су храмови празни, и да народ не долази јер не види потребу осим једном годишње, и то и тад чисто из традиционалног наслеђа? Зар неко може да одбаци једно боголико биће од Христа и да притом произнесе на Литургији: Примивши божанске тајне.... Ко? Шта? Кад? Опет приче о дуализму, национализму и погрешној идеологији. Ако бисмо православље заснивали на Декарту и његовој максими онтологије Бога: Верујем ко обична Бертраднска сељанка... Шта би било са лепотом православне иконографије, химнологије, богослужбено циклуса и мистицизма? Зар се не би све свело на пуко протестанско препричавање, певање народних песмица уз инструменте, и хомогености самих себе, где нам други нису потребни. Запитај се ко онда иде ка путем протестантизма и ко руши јединство Цркве!!!

0110_hahaha

Православље није: "Са страхом Божјим и вером одступите!"

[Макрина]

Евхаристијско самозадовољство...шта је то?

Дефиниши ми молим те ово,пошто је за мене Литургија врхунац богослужбеног круга и после Литургије свега другог ми је превише,да ли је то самозадовољство јер сам другачије литургијски научена,као нпр"Сами себе,једни друге и сав живот свој-Христу Богу предајмо".

Што се тиче свеопштег плача у ОГРОМНОЈ ДУБКЕ ПУНОЈ САЛИ ЉУЉАЧКОЈ(опрости али морам великим словима јер ти волиш максимализам) то је све светска и овоземаљска сентименталност,извини,не подносим те врсте сентименталности и нервних узбуђења јер сматрам да је то прелест а наш чика Јова Змај има један прелеп,симпатичан стих па каже:

У Србији прилике су такве

бабе-славе

презиру јунаке

зато и ви

не мучте се џабе

српска децо-постаните бабе.

Љуљачки јунаци,многи су на готово дошли у своје манастире,зној нису пустили,други су се за њих мучили.Толико им је било досадно у свом монашком животу да су по цео дан у мислима ковали завере и стварали један свој свет,аутистичан.

На ливади ће да служе...ајд,видећемо и то,јесу ли јунаци спремни,премда су се по својим матичним манастирима жалили на све и свашта.

Ја сам по речима једне песме,Београдског Синдиката,-ЗА ДИСКРЕТНЕ ХЕРОЈЕ-

За све моје људе,

што упорно се труде

да СУТРА БОЉЕ БУДЕ

1405_love

[Јуки]

Брату Аугустинусу..

Постављаш логична и корисна питања, али са погрешне основе.

Да ли знаш ко су биле колеге светог Јустина Ћелијског?

Да ли знаш с киме је имао највише проблема?

Да ли знаш од кога је најурен?

Где је школе завршио свети Јустин?

Зашто ту чињеницу ниси нагласио ако си почео о томе?

Народна и једноставна вера Православна се живела и учила светоотачки предањски, и богослужбено.

Наше богослужбене књиге су биле извор знања за обичног верника, а не дела Томе Аквинског, Анселма Кентерберијског, Дунса Скотуса...

Светотачка дела су преношена предањски, ако тако могу да кажем.

Православље није библиотека која се може студирати, него живот који се мора живети...како лепо рече свети ЈУстин.

Ниси нагласио оно што је била поента св.Јустиновог цитата:

и није чудновато што су наши савремени свештеници, у доста случајева, протестантски или католички настројени, и са јавним или тајним склоностима ка Католицизму и Протестантизму.

Како је баш то свети Јустин видео код неких колега, и да ли ви стварно мислите да би свети Ава данас гледајући резултате другог ватиканског концила узвикнуо "ево лепоте, они су скинули своје окове са себе, ми њихове са нас(зашта сам се залагао) и коначно можемо учествовати у евхарстији, у реалности, у символизму есхатолошке заједнице " ??????

И сам сам пролазио кроз ту фазу (опростите на речима) "падавичарског евхаристијског Богословља".

Гледајући га у ширем контексту, схватао сам да је та борба против имагинарне "самозатворености у национални идентитет", борба против православно-хришћанског поретка мога народа који као такав има неке  "свете тарабе и међаше" да га заштити у овоме свету.

Када је национално било икада доминантно код Срба?

90тих? после 2000те?

Погледајте наш однос према химни и државним симболима..

Према нашим највећим светињама..

Па ми смо химну добили и државне симболе тек 2005године.

Та борба из Цркве, тај вечити ривалитет новотелога са старим фразама: о печеницама, Бадњаку, куваној ракији, је борба са мртвацем...

Српство је задржано само у минорним организацијама, и појединцима који су, и то избори сведоче, сведени на оно што су звек били - 1%.

Српство, а посебно родољуби и националисти као што је то рекао Јаша Томић ће у Србији увек бити на маргини друштва.

Такав смо народ, или смо тако сломљени.

Како се и против чега боримо?

Кога ћемо привући  и коме, .. на тај начин?

Ко су учитељи тога?

У ту твоју причу улазе и старе фразе новотеолога: "да ми веру никада нисмо ни знали, таман крштени а оно Турци, таман се пробудимо 'зграби нас Могила', који је као заражен западном схоластиком и платоновим погледом на душу, па таман Шмеман почео да пише - а ми под комунизмом, е онда ћемо ми тога да се ослободимо тако што ћемо јурнути у загрљај реформисаном после 2 ватиканског концила римокатолицизму, да коначно боравимо у 'главној ноти православља - евхарстији и учествовању у реалности, у символизму есхатолошке заједнице'."

Та клица сумње, то релативизовање, та плитка философија о свему, нас је довела до тотално различитих духова.

Када сам видео да верници почињу опасно да личе на пацифизовану аморфну масу из римокатоличке Цркве која се осипа невероватном брзином, где је црква посветовњачена, а не свет освештан Црквом, тргао сам се из те фазе хвала милом Богу.

Највише на мене су деловали обични верници који су осећали праву веру,и живели Православно и без Зизиуласа, и Шемана, и Јанараса, и Тафта.

На мој стални немир, како се шенлучи, како се пуца за Божић, а 10 %од верника у Цркви, обичне бакице, декице, су ми говорили, да је Господ хтео да сви буду у Цркви градили би ми стадионе а не мале Црквице...да су се сви требали причешћивати износили би свештаници шерпе и казане, а не мале путире.

..зар не мислите да је онај који пуца напољу и пева "рождество" можда богу угоднији него ми што се овде молимо, а можда мишљу убијамо брата...ко зна кога ће Господ да призове, зато се и молимо овде.

То једноставно расуђивање мога народа, ме је спустило на земљу, и схвативши да се борбом против и те димензије моје Цркве, да буде и традиционални стуб друштва "који нас је увек бранио од напријатеља, сачувавши наш индентитет" што ти иронично наводиш, у ствари борим за интересе те нове аждаје звана пацифизована аморфна маса, евхаристијски самозадовољна, падавичарског менталитета, која пред мантијом пада као пред Богом, а пред чашу излази као пред фризера, и без расуђивања прихвата све, без укуса и мириса, савршено уклопљена у проекцију глобалне цркве, и глобалног друштва.

Отуда и та глобалистичко-хуманистичка црта новотеолога јер "њима је мали и свет".

А вера?

А Христос Господ?

А Православље слатко и умиљато?

СВе је релативизовано и доведено до бљутавила, јер "љубвеовилност све опрашта и међа нема, и сви смо спашени, и све је љубав, и свуда је део истине"

Само мој народ Православни је на посебном третману, код нас нема ни трунке истине, код нас је љубав на папиру.

Посетио сам Љуљаке, и очекивао ону борбу, где све пршти, врца, организација, ревнитељство изнад свих врлина, а оно 25 минута сви људи у огромној трпезарији ПЛАЧУ.

Да, плачу, и плачу.

Само деца и владика не плачу, него певају владици.

На литургији сам био међу верницима, скроз назад, и видех сузе, видех оно што сам осетио давно.

Без да идеализујем, али искрено говорим.

Нема ни речи оговарања, него на моје једно питање:

-где ћете ако вам узму Цркву,има ли неки план, одговорише онако смирено,

-ма реко је владика служићемо на ливади.

-А шта ћете ако вам убаце шпијуне и буде осипања, и уцене, претњи и свега?

-ма реко је владика да је довољно и ако остане и 5 монаха..

И сад те питам: А где се све то научило? Ја сам завршио Богословију, где је форма била далеко важнија од суштине. Где се љубав могла реализовати само на папиру, а заједница се сматрала скупином истомишљеника, а они који таласају су издајице и дезертери.

Форма и суштина?.. ех колико сам се питао и мучио тражећи одговор, а на њега ми је одговорио један стари неписмени калуђер:

- види, понављај ти форму и доћи ћеш до суштине...ако пребираш по форми уништићеш форму, а суштина ће ти бити баш то.

Љубав се реализовала и без "евхаристијхског богословља" па се сасуди излише, и добисмо толике светитеље.

Видећемо у овој "љубвеобилној новотеолошкој ери" колико ће светитеља од Бога бити прослављено.

А ови "који таласају и који су издајице и дезертери" су у Љуљацима и који се усудише па и замуцаше као ја сада.

Заједница која се сматра скупом истомишљеника је управо брате међу твојим теолозима.

Паштајте..било је доста.

1405_love

[berđajev bijeli]

Hvala bratu Mudrovu na iskrenim riječima.

[Душко Дугоушко]

Hvala bratu Mudrovu na iskrenim riječima.

Па можда су искрене али мудре нису. Мислим то навођење да сујеверне бакуте знају боље од Зизјуласа, те да треба пуцати на Божић, уместо молити се једноставно није тачно.

[Душко Дугоушко]

Брате Мудров свака ти је златна - жив био !

Није злато све што сија.

[Херцег]

''... 25 минута сви људи у огромној трпезарији ПЛАЧУ.

Да, плачу, и плачу''.

Психијатријска клиника? Шта ли?