хришћански весник гласило православне цркве и свештенства 1903.година

[ZarkoZ]

ХРИШЋАНСКИ ВЕСНИК

ГЛАСИЛО ПРАВОСЛАВНЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ И СВЕШТЕНСТВА

У СВИМ ПОКРАЈНАМА СРПСКИМ

За дневна питања у цркви, хришћанску поуку и црквену књижевност

Излази у месечним свескама

Година ХХI      Број  I и II                                                                       Јануар и Фебрар 1904.

                                                          СТОГОДИШЊИЦА ОСЛОБЕЂЕЊА

                                                                                         Ако мртви не устају, то ни Христос

                                                                                              не уста из мртвих ( I Кор.15.13).

     

   Једна је Голгота на којој је принета највећа жртва за човечанство. Један је крст који је досуђен Највећем, као злехуда земаљска награда.Та Голгота матица је осталих Голгота земаљских; крст тај праотац је тешких крстова који славу прибавише онима који их ношаху.

     Голгота и крст – разбојничка својина,- освећени су; постали су знамење невиних и слава великих

     Двојаке су Голготе. На једнима су распињани последоваоци Светог Голготског Мученика, просветиоци и вође људског рода; распињани су за то, што су људи хтели људима учинити. Голготски крст њима је припремала и припрема светина, која њихове врлине за пороке сматра, светина за коју се они боре у животу; даље припремају поглавито они који златне венце носе, а имају вазда у приправности и трнових, да их дарују онима, чија истинска слава помрачава њихову  лажну.

     На другим Голготама распиње се невино потомство  за грех предака својих.

     Као и други народи, тако и ми имамо у историји својих Голгота.Немамо их много прве врсте, али друге и сувише. Али од свих једна је најкрвавија. Ви је, читаоци, већ знате; стрепите при помисли на њу, као да гледам на уснама вашим њено кобно име: Косово.

    Прва Голгота је жртвеник, на коме је принет Син Божији. Косово је жртвеник целоог једног племена, целог народа Српскога. Која је ужаснија, која грознија жртва ? Прва је гнусна, јер грешници дигоше руку на Божанског Учитеља, али и величанствена, јер из крви те жртве никао је нови свет, са  жртвеника тога надахнут је људски род новом животном снагом. Али друга је језовита, јер овде слабољудска створења трпе оно исто, што је трпео Онај, који је божанску моћ и силу имао.

   Муке народа српскога биле су теже од мука Сина Божијег.

    У врту Гетсиманском крвав је ѕној обливао свето чело Богочовека, а дух му беше жалостан.-Колико ли је  гетсиманских ноћи народ српски преживео  после своје Голготе? Колико ли је пута он крвавим знојем обливен био?

       Оче, ако је могуће, нек ме мимоиђе чаша ова, три пут  понављаше Спаситељ. Ваздух је дрхтао те страшне ноћи, проносећи уздахе Божијег Сина а лишће је треперило од стра' у врту гетсиманском. Народ српски 500 година изговарао је ове речи попут неба, ваздух се проламао проносећи их, али су се оне тупиле о свод небески на коме не беше врата за србинове молбе и ехо њихово одбијајући се од неба поново се враћало к земљи. Све узалуд, чаша горчине морала је бити испијена, а вапај се губио у самртном ропцу.

     У самртним мукама Велики Мученик човечанства викаше; <<жедан сам !>> А Јуда и Фарисеји даваху му сунђер натопљен сирћетом и жучи, да жећ утоли. Народ српски, клецајући у оковима, окупан у крви својој јецаше: ,,Жедан сам ! Жедан сам тога пића, што га ви душмани тако раскошно расипате; Жедан са слободе! “ Али крвавим сунђером затискивана су му уста; врелим оловом душманским појен је, да више никада не ожедни, и она кобна реч: слобода изумирала му је на уснама заједно  с њим.-

       Спаситељ се распе једног дана ; мртав би три дана и оживе. Народ српски, од како му је крстача натоварена на косовској Голготи пет векова распињан је. Покољење једно носило би би за живота крст мучења и страдања, по смрти његовој потомство би наслеђивало ово паклено имање. С леђа очевих примили су крст синови, да га по смрти својој предаду својим синовима. И тако пет стотина година !

  На путу Господа Христа од Јерусалима до Голготе одмени га Симон из Кирине у ношењу крста, а плакаху за њим кћери јерусалимске. А на трновитом путу српског народа од Косова до Тополе не наиђе се нико ко би га одменио и одморио, не нађе се ока које би за њим засузило.

  И тако пет стотина година !

  Али Бог не да, да човек буде више искушен него што може, вели Апостол, но искушењима  чини крај, ( I Коринћ. 10, 14).

   И дође крај  искушењима народа намученог. Слобода, коју голготски мученик још из Витлајемских јасала наговештаваше свету још  једном  загреја ропски  народ, слобода која се по целој Европи објављиваше, као магнет привуче шумадијске робове и они је са грокотом пушака поздравише.—Ланци попуцаше, анђео Божији диже гробну плочу, и мртви поустајаше.

   Дубраве које дотле беху обастрте густим мраком осветлише се сунцем слободе, место вапаја и уздисаја проламаше се кроз њих бојни поклич српских устаника. Бог истине и правде подиже оне, који угњетени беху од неправде. Смрт би побеђена и мртви васкрснуше.

   Ко не верује у васкрсење Сина Божијег, нека дође на још свежи гроб ових мртваца, који оживеше, и – вероваће.

                                                                                    *

     Данас смо слободни. Свечано прослављање захвалног потомства витешких дела прађедовских поглавито то сведочи. Оно нам сведочи, да земља ова није више пашалук, где тиранство влада, где топот хатова дахијских задаје страх и трепет раји, већ слободна Краљевина, у којој светлост и свежина слободе сваког обасјава и милује. Сведочи нам још, да се отаџбина наша уврстила у ред напредних држава културнога света, и да се један део многонапаћеног народа српскога ужива благодети мира и сређености.

    Земља ова по по којој ходимо затопљена је светом крвљу великих српских осветника. Свака нам грудва земље зна опричати понеки величанствени призор храбрости и пожртвовања Србиновог. Дивовско прегнуће наших ђедова уродило је родом. Из крви њихове никла је слобода наша, на темељу костура њихових  сазидана је дивна зграда- отџбина наша, у којој ми безбрижно живимо.

    Но да ли је наша слобода ујемчена? Да ли нам сам назив Краљевина осигурава  вековитост слободе и сталност мира и добра? Одговорите ви сами, кад још додам, да је држава ова негда била Царевина , - царвина силна и славна, па јој конац би Марица и Косово.

     Шта да радимо?

     Наши претци пре Косова беху још: себишни и задовољни, разнежени и раскошни; а они после Косова пуни несебичности и пожртвовања, пуни храбрости и поуздања.

    За то први пропадоше, за то други победише.

    Шта да радимо? Пођимо !

     Пођемо ли путем првих, дочекаћемо Видовдан. Пођемо ли путем других дочекаћемо ускрснуће својега племена.

      За што само овај мали део Српског народа да буде слободан ? Наши ђедови оставили су нам један свети аманет. Издишући у крви на бојним пољима они су нам говорили – као да се још чује одјек тих њихових речи- ,,ево ми умиремо за вашу слободу, али с тим, да се и ви борите за слободу остале браће наше, јер иначе нема ни вама самима живота. Без сједињења и ослобођења свога Српства ви ће те бити као сламка пред вихором.”

     Можда је Бог хтео само да нас окуша, да ли смо достојни слободе, кад ју је само нама дао. Долази ли нам кад ужасна помисао, да нам је он може и одузети, ако је се недостојни покажемо ?

   Шта да радимо?

   Сто година се одмарамо. Сто Видовдана и сто успомена на ускрснуће одоше у прошлост, а ми још уморни. Видовдан и дани успомене на ускрснуће постали су нам обични као уторак и среда, јер ми смо успавани слободом, а ко спава сви су му дани једнаки. Нас успављује сласт слободе. Ми не чујемо звек оружја пред вратима нашим, не осећамо мирис крви, врисак робља не допире до ушију наших, он се губи пред веселим оргијама нашим. Бетбожна дела тиранска не вређају нас, клепет синџира и патње паћеника не побуђује нас.

    Шта да радимо ?

    Браћа су наша још робови. Ми смо извукли главу испод јарма, и он је се сав на њих навалио. Сто година ми смо слободни, а они још вуку јарам ропства. Ми славимо јубилеј стогодишње слободе; они набрајају још једно столеће јада и чемера. Сто година стоји Голгота пред кућом нашом. Браћа се наша рођена  увијају на крсту од бола, а ми гледамо.

     Да ли смо Срби ?

     У слободној Европи сви су народи мање више слободни, само је Србин још роб, и ми ћутимо.

     Да ли смо људи ?

     Још је :

                     Српска земља турски спахилуци,

                     Српска чеда турски заточеници,.....

       Још         Турски коњи српске газе мајке,

                      Турска пушка Србина погађа

                      Турска сабља српску главу сече.

                      Нигде мира Србу од Турчина

                    Ал’ је Шваба гори од Турчина.

     Време је да радимо. Време је да скидамо браћу с крста Голготског. Не требају нам пушке и топови. Ни наши победоносни претци не победише тим. Нетреба нам богатство и сила, јер и они тога  не имађаху. Не тим оружијем, него светим одушевљењем, духом силним и моћним, духом пуним врлина, пуним родољубља и самопрекорења -  победише они. Оружје ово увек побеђује. Оно се никад не тупи. Један систем овога оружја влада у свим временима ; он се никад не мења.

    Прослава стогодишњег ослобођења отпочела је. Нека би она у исто време почетак слављења свесрпског васкрснућа. Срећа је онда слатка, кад је с ким поделимо, а најслађе ће бити ако је с братом својим поделимо.

    Двадесети век – век је слободе, напретка и благостања човешанскога. Дај Боже, да и нашу  ропску браћу ускоро обасјају ти светли зраци напреднога века, да и он ускоро осети његове благотворне одлике, које цивилизовани свет громовито прокламује.

    Али уздати се треба  само у се и у Бога. Самопоуздање витешких ђедова наших  и помоћи Божијој имамо да захвалимо, што данас славимо јубилеј ослобођења и независности. Не ко други него наш лични инстикт слободе, осећај братства и самопрегорење то је сила која нас је ослободила, то треба и сад да је најмоћнија савезница наше Краљевине. То је ујамчење слободе наше, то је анђео Божији, који ће дићи плочу са гробова наше ропске браће и викнути:

           

Устајте мртви, јер и Господ устаде !

                                                                                                         Ник. Д. Велимировић

                                               

[ZarkoZ]

Вечност јеванђелских идеја

   Тешко је и мислити о вечности човеку, створењу временом и кратковечном. Човек је не појима, но ипак од постања гони га радозналост, да завири и иза вела, којима је застрт хоризонат његовог умног домашаја. Где је почетак, где је крај свему? питање је вазда на дневном реду мисаоним људима. Човек, који је неустрашив у решавањима проблема друге врсте, који је у борби с природним силама многе позиције њихне заузео, који је прави див у проницању и истраживању земаљских тајни;- са неповерењем, готово страхом, прилази он и овом тајанственом проблему. Питање ово вековима стоји отворено пред човеком. Он се устручава о њему и да мисли; он избегава сваки одговор на њега: ну, када после свих земаљских послова, у одсуству свих брига, седа да се одмори, излази му она пред очи и заморава га више од свега. Многи би тада заједно са Шатобријаном викнули: благо онима који у колевци умру, јер нису сазнали ни за што друго до ли за пољупци и љупке осмејке мајке своје !-

     У решавању овога питања већина не оде даље од полазне тачке; мала мањина искомбинира каткад план по коме је свет створен, који се обично још за живота својих аутора покаже неистинит. Погледа ли човек за собом, и види донекле, погледали напред, не види ништа. Погледа ли човек за собом, и види донекле, погледа ли напред не види ништа. Посматра ли предмет, види промену (којој су изложени), види да почињу, трају и нестаје их; посматра ли законе, непроменљиви су; испитује ли узроке свему, иде у бескрајност.

  Све старе религије као и многи философски системи представљају собом само плод свеколиког истраживања људског по овоме проблему; све су оне само системи нагађања; и њине фантастичности сведочи, да се ум човечији често пута повлачио, дајући маха фантазији, да ствара, да кроји план васелене, да решава проблем вечности.

    У безграничној просторији васеленској увек истим путевима крећу се тела небеска; па и планета на којој смо ми, лети вечито једном брзином, вечито једном стазом. Пут њен не зна за другог путника осим ње. Где је циљ њен? Где је циљ сапутница њених?? Где је почетак, где је крај монотоном ковитлању ових огњених кугли? Је ли сунце огњиште, око кога све јури, да се загреје, да се топлотом оваплоти и да произведе жива створења из себе? Ако је одговор на ово последње позитиван, следује одмах треће питање: на што ова жива створења? Нема ништа што човек опажа, чему не би могао поставити два питања: одакле си? и куда ћеш? Но пре него што их икоме другоме стави, ставља их себи?

    Гледајући земаљске ствари, како ничу из земље и како се у њу враћају одговара он себи на иста: из земље сам; у земљу ћу. Тело се мири са оваквим одређењем, јер ће из њега мртвог оживети друга бића, из смрти којих следоваће живот трећих и тако на гробу једних, почетак је живота других, до бескрајности С претпоставком том, да никада неће потпуно угинути нити се у ништа претворити, тело се задовољава.

  Дух лута, тражећи себи склониште, кад се из тела буде морао преселити. Као што се тело претвара у тело, мора да и дух иде у други дух; а као што дух оживљава тело, то и цела васелена, као једно огромно тело, мора да има један бескрајни дух, који је надахњава својом силом и животом. Дух је тај прапочетак свему; он је свемоћан, што се види из правилног склопа света у опште и сваке ствари на по се; преблаг, јер се о свему стара и промишљава и свуда је присутан, -јер све оживљава.

  Тај највиши вечни Дух јесте Б о г; човеков дух долази из њега и враћа се у њега; дакле и он је вечан.

 Људи постају и умиру. То се може и за идеје рећи (у смислу индувидуалном). Све оставља своје место на земљи, да би га другом уступио; све се обнавља. Долазе нова покољења људи, нове и идеје. Нема теорије, која није измена претрпела: ко зна, каква судба чека и оне, које се данас сматрају за истините и савршене.

 Једне су само идеје, чија старина и неизменљивост, природност и јасност, а поглавито божанска узвишеност сведоче о њеној вечности. Један је зборник, чији листови никада извештати неће, чија слова јасније виде,- све лакше разумеју. Зборник тих вечних идеја јесте Ј е в а н ђ е љ е. Деветнаест векова старо је јеванђеље,- шта ја велим, старо? Не, и још кад прође деветнаест пута по деветнаест векова неће бити старо. Још је оно исто тако ново, исто тако свеже као и када је први пут одјекивало с горе Јелеонске и разлегало се по питомим долинама Палестине. Чисто као кристал, јасно као светлост дана, силно као гром; тако јеванђеље од Назарета до Гренланда, до краја до краја света, од почетка до вечности.

  Јеванђељске истине постале су својина душе човекове; њих се човек не може одрећи или као што се душе не може одрећи или као што му се тело не може одрећи ваздуха и хране. Докле год ово двоје буду имали важност као средства за окрепљење и одржање  органске природе човечије, наука јеванђелска бића божански напитак, којим ће се душа човекова хранити. Прво ће трајати докле траје човека, а друго још даље, јер ће се вратити тамо где се све истине стичу, где је вечна истина и одакле је и дошло; вратиће се богу и вечности.

  Све су велике идеје имале и велике противнике. Највеће истине сматране су као најлуђе заблуде. Јеванђелске истине као најузвишеније и најсветије, природно је да су имале и најжешћих непријатеља. Сви непријатељи јеванђеља устајали су против њега или не разумевајући га или криво разумевајући. И данас ако има противника ових истина то су они из једне или друге од речених група. Међу људима образованим нема ни једнога непријатеља јеванђељских идеја; не само нема, него га не може ни бити, пошто су идеје те постале идеје универзалне, у којима се и види цео смисао живота; постале су својина духа (као што рекосмо), најсветија имовина човекова, за коју живот положити, сматра се за славу.

 Они који не разумеју јеванђеље, хтели би да га негирају тиме, што веле: када идеали јеванђелски није достигнут за оволико столећа свога егзистирања, ко може тврдити, да он није утопија?-Неће нам бити тешко одмах доказати погрешност овог мишљења, само кад дажемо, да је прави и истински само онај идеал, који вечито такав (као идеал) остане. Само идеал, који не би представљао савршенство у извесном смислу, могао би бити остварен, но тада он престаје бити идеал и на место њега долази други, савршенији-Јеванђелски је идеал, међу тим, савршен; савршенији се ни замислити не може. За то ће он вечито и бити идеал. тежња и борба за достигнуће тога идеала испуњава цео живот човеков, целу историју човечанства. Пријатна је ова борба; она човека уздиже, ствара у њему најплеменитија осећања и мили му живот. Песимизам, који би могао и наступити у првом случају, кад се идеал постигне и борба престане,-овде, у овој борби нема места. Човек, који разуме смисао свога бића, који зна почетак и циљ живота, који верује, да га милостиво Провиђење вазда прати и улева у њ'животну енергију, кад зна, да ће се и он с тим преблагим Бићем спојити и сјединити,- никада такав човек не долази до очајања. Изгуби ли све на свету, ипак по јеванђељу, није ништа изгубио, јер у њему је самом највеће благо; у души његовој срећа.

 Сви други, који се називају противницима јеванђеља, у ствари су противници начина, на које се јеванђелске истине подржавају и проповедају у свету. Ратовати пак против јеванжелских идеја, то је ратовати са самим собом, а то је или ствар немогућна или безумна.

  Три су основне јеванђелске идеје: идеја братства, идеја слободе и идеја љубави. Као три свилена кончића провлаче се ове идеје кроз четри јеванђеља. Оне су тако јасно дефинисане и одређене самим Спаситељем, тако очито показне и у примерима изведене, да то апсолутно сваки мора увидети, изузев онога који с извесним предрасудама узима јеванђеље да чита или онога, који јеванђелску науку добија из друге или треће руке, прекројену и цензурисану, а не из самога извора непосредно.

 Цела историја човечанства за ових деветнест векова испуњена је тешком борбом идеја јеванђелских са разноврсним заблудама светским. Ватрена природа људска, задахнута божанским истинама: братства, слободе и љубави, устаје против свега онога, што је до тада унижавало човека: буни се против свих аномалија, традицијама освештаних, којима се стварала најужаснија провала међу људима.

 Данас свега тога нема. Дошло се до потпуног сазнања истинитости јеванђелских идеја; народи образовани данас у њих не сумњају више, они живо раде на што јачем остварењу њиховом и примењивању у животу људски.

  Предрасуде и заблуде старих векова у борби са јеванђелским истинама пале су; јеванђеље је одржало победу; победу славну и величанствену; Застава, на којој је дотле писало: ,,за цара'', дигнута је високо после победе са другим натписом; ,,за слободу''

 Навешћу речи највећег Шпањолца наших дана Кастелара који вели: ,,Душе свих људи једног су порекла и једном циљу теже. Који разликују душе племићске од плебејских боље да су живели у старом Риму; њима није место беђу образованим хришћанским народима.-

 Ако још код год Бог буде говорио кроз Хоривску трубу, то ће вероватно учинити онда, када буде објавио на земљи владу: братства, слободе и љубави.

 Царство Божије настаће тада на земљи. Царство то биће вечно, јер ће светом владати вечите идеје. Оне се могу изводити до крајњих конзеквенца, али престати важити никада неће, јер Спаситељ вели:

Небо и земља проћи ће, а речи моје неће проћи.

Н.Д.Велимировић

Хришћански Весник  Јуни и Јули 1904.године