Otac Gavrilo

[soldiere]

Ono sto pokazuje iskustvo misionarenja oca Gavrila                              0203_cool                       pogotovo sa onima koji tek ulaze u hriscansku veru je tajna ljubavi  , (ali i vere i nade).

Ovo iskustvo se odnosi i na misionarenje i ovde i tamo, i u virtuelnom i u realnom svetu. Ljubav ne podrazumeva cutanje o istini  8084.gif, ili prilagodjavanje po svaku cenu.

Zamislimo muskarca i zenu i njihov odnos ljubavi. Primetno je  da muskarac tu, posto  mu je stalo, snishodi cesto i pravi  kompromise , ali ako se prepusti dugo vremena , on ne samo da gubi postovanje zene, vec mi vidimo mekusca, koji vec gubi svaki sarm i duhovitost, da ne govorimo o postovanju. Izdosadjivana zena ga napusta. Ona ne vidi projekciju, a bez projekcije, zivot postaje pesimistican.  confused

Slicno je i sa dusom koja stremi ka Gospodu, a misionar joj snishodi bez svedrziteljskog koncepta. Ona gladna i nezadovoljna, pa cak i frustrirana odlazi negde drugo, gde mozda trazi utehu.

Svaka zena je posebna, kao i svaka dusa. Medjutim svaka dusa trazi snagu i oslonac kroz ljubav. Snagu i oslonac pokazuje onaj koji jasno poznaje istinu, time i projekciju ka Gospodu, ali je ne namece nasilno. On je samo ukazuje i ne odstupa od nje. Takva uslovna strogost sama po sebi nije ljubavi protivurecna. Otac koji je strog ne voli manje svoje dete.

Ko  poznaje istinu, taj je istinski misionar. Koja je to istina? Ona nije od ovog sveta. Ipak ona svuda prosijava. Ni dete ne poznaje zbog svoje maloletnosti sve sto roditelj kaze, ali veruje, jer zna da ga voli i da mu je siguran oslonac. Bas oslonac koji se oslikava i u disciplini i doziranoj strogosti je preduslov ljubavi.  Razmazeno dete ne veruje u ljubav roditelja iako roditelj sve cini i svemu snishodi detetu.

Pogledajmo na ikonu Svedrzitelja. On sve drzi,jer se odnosi prema  svemu u svoje pravo vreme. I ako nema ploda jos, on trpi. Ljubav dugo trpi.

Misionarenje kao i celi hriscanski zivot su  0205_whistling. Svako voli  Carstvo Nebesko. Neki ga drugacije nazivaju. To se isto da prepoznati kroz smirenje i slusanje reci. Otac Gavrilo smireno slusa i prepoznaje.

Oslonac je u molitvi, postu, pokajanju, pricescu. Crkva je celi koncept dala. Oslonac je i u licnosti duhovnika.

Ako sretnemo onoga koji trazi pomoc. U Slavu i ime Bozije pomoc je tu.

Njegova knjiga pokazuje, njegov zivot pokazuje, njegova deca pokazuju. Primer razgovora i medjusobnog respekta s fra Damirom isto pokazuje. Presveta Bogorodica Lepavinska nadkriljuje.

Setimo se na koncu primera Isusa Navina koji nije pogresio recju, i bas Isus Navin dovodi izabrani narod u zemlju Nebeskog Hanaana.

[CitamPisem]

Ovo sam nasao na sajtu: www.manastir-lepavina.org

ANALITIČKI OSVRT NA DUHOVNI RAD OCA GAVRILA U WEB PROSTORU

Pravoslavni manastir nosi u sebi jednu protivrečnost. S jedne strane, njegovi stanari i upravitelji su monasi – ljudi koji okrenuše leđa svetu; s druge strane, i oni i manastir su izraz najviše duhovnosti koja krasi Crkvu. I mirjanima daju svetionički primer za ugledanje. Jedinstvo crkve, njenih članova i različitih zajednicâ, u potpunosti uključuje i manastire i njihove obitelji. Crkva je, uz sve svoje nebesko poreklo i božanske energije koje kroz nju struje, institucija koja je svom svojom silom i elanom okrenuta čoveku i ovozemaljskom životu.

Ona svoje opravdanje nalazi u misiji na ovom svetu. Ta misija je obraćanje, popravljanje iskupljivanje ljudi. Živih ljudi! Njihovo spasenje. Dakle spasenje koje se može izdejstvovati samo u ovom životu – koliko god on bio neizmerno kraći od onog večitog, iz kojeg više nema nazad.

Ta svetovna orijentacija Crkve sasvim je logična, u svoj njenoj svetosti iz koje je nastala. Ona je i temeljno obrazložena svetootačkim spisima. I svoj koren nalazi u pozivu Svetog Jovana Preteče za pokajanjem, upućenom narodu, da učini korak pre nego što nastupi već blisko Carstvo nebesko. Manastir je mesto gde se nekadašnji mirjani, upravo „suprotno“ parohijskom kliru, okreću od sveta, obraćaju Nebu i nastoje da sa Njim u molitvi ostvare što bliži susret. U tome su neophodni mir, samovanje, tihovanje, molčanije, odvajanje, svakojako uzdržanje, ponekad i zatvorništvo. Monaške obitenji su i nastale u drevna vremena četvrtog veka kao odgovor na posvetovljenje (sekularizaciju), institucionalizaciju Crkve i njeno uvođenje do najviših državnih položaja.

Ostajući međutim pod jedinstvom jedne svete saborne i apostolske crkve i pod krilima njenog učenja, sačuvali su pravoslavlje od jeresi. Kao rezultat, Crkva ne samo što je spašena nego i u dolazećim vekovima toliko obogaćena da se bez ovog predanja ni ne može zamisliti. Manastiri su i dan-danas, uz ogromnu cenu odricanja od sveta, nosioci duhovne samostalnosti i uvida koje nema niko drugi. Pa opet, posle punih šesnaest vekova postojanja monaških obitelji, one su i dalje mamci za duhovno ogladnele. Kroz prolaze u visokim bedemima, tesne kapije pod kružnim zidinama, na vratolomne stepenice u okomitim stenama, preko klimavih drvenih mostića nad urvinama, i dalje, i to sve više i više, hrle mirjani manastirima. U manastirskom miru traže odah, trenutak spokoja, prosvetljenje, izlečenje, pouku, utehu.

A monasi primaju, i daju! Tako manastiri, ni nekad ni sad, nisu mesta zatvorena za mirjane. Sa malim i delimičnim izuzecima. Predanja su puna priča i pouka o susretima mirjana i monaha u starini; današnjica nam daje priliku da odemo i sami, i uverimo se da to nisu samo izmaštane legende. Monaški zavet očigledno nije egoistična lansirna rampa – sebični put uvis, sportsko stremljenje ka visokom rezultatu koje će druge, manje sposobne, ostaviti negde ispod sebe. Monaški uzlet vuče sa sobom celu vernu zajednicu. Monah se moli za ceo svet, ali ponekad to nije dovoljno. Ponekad manastir pod svoj krov prima: parohijane, državnike, velike pravednike, još veće grešnike, goste, bolesne, tužne, turiste, neutešne, beskućne, gladne, žedne, radoznale, proganjane i uopšte svakog koji je u potrazi. Manastirska gostoprimnica nije najvažnija prostorija u manastiru, ali je veza sa svetom za manastir prilično važna.

Ona, u mojoj zamisli, otelotvorava nedeljivu zajednicu cele Crkve koja i najudaljenijeg brata i sestru na kugli zemaljskoj doživljava i prima kao najrođenijeg. Znamo taj osećaj – pojavismo se, i nepozvani, pred igumanom ili igumanijom koju do tada nikada nismo videli, a oni nas primaju kao da su sve vreme od kad su tu samo na nas čekali i samo zbog nas i postoje. Ta veza sa svetom je danas počela da dobija nove forme. Još se nismo navikli na telefon u manastiru, a u njemu se već pojaviše kompjuteri i internet. Još je sveti episkom Teofan Zatvornik sredinom predprošlog veka svakodnevno slao odgovore na desetine pisama koja stizahu od vernih i na taj način simbolički držao vrata svoje kelije otvorena za svet. Pa, iako ništa ne može zameniti konačenje u manastirskom krugu, taj čudni preobrat koji na čoveka ima njegovo prepuštanje snu, pa zatim budjenje i rađanje novog dana u krugu svetinje, kako je to recimo opisivao Aleksandar Deroko u svojim sećanjima, ipak se danas postavilo novo pitanje.

Da li je umesno da monasi, pored tradicionalnog ugošćavanja i primanja, sa svetom održavaju i kontakt preko telefona i – interneta? Pošto svakako mi nismo ti koji možemo da damo odgovor, ostaje nam da ga tražimo u svom iskustvu i doživljajima. Otac Gavrilo, Hilandarac, iguman manastira Lepavina, nije prvi duhovnik sa kojim sam preko interneta imao kontakt. Od njega stariji Otac Ilija Kseropotamski, dugogodišnji Svetogorac poznat našim hilandarskim monasima, dao mi je svoju imejl-adresu koju koristi kad je u poseti prijateljima u Holandiji ili na lečenju u Americi. Pa i pored druženja za trpezom posle jednog bogosluženja, podatke iz njegove biografije koje je objavila jedna pravoslavna radio-stanica, dao mi je u jednom veoma dugom telefonskom razgovoru. Tehnika!

Otac Gavrilo je prvi duhovnik sa kojim sam stupio u neposredan kontakt putem interneta uživo (chat) i tako počeo i da ga upoznajem. Naš prevod za chat, „ćaskanje“, svakako je vrlo neumesna reč za ove razgovore sa njim, koji obično počnu blagoslovom u koji veoma verujem… Svakako su moje dosadašnje iskustvo sa internetom kao i opominjuća propoved našeg paroha, za mene razlog da bilo kakvoj komunikaciji preko interneta, a posebno sa ovakvom jednom osobom – sa igumanom jednog manastira! pristupam sa krajnjim oprezom. Taj oprez uključuje bar pokušaj istog onakvog poštovanja i uvažavanja kao kad biste se našli lice u lice sa jednim igumanom; iste standarde. Ovakav pristup urodio je brzo plodom koji nisam očekivao. Još zabavljen mišlju kako je to čudno „ćaskati“ sa jednim igumanom, osetio sam promenu i povećani stepen poverenja i počeo da donekle upoznajem ličnost oca Gavrila. Osim duhovnih prinadležnosti, sagovornik s druge strane očigledno poseduje spretnost sa tastaturom i poznavanje programa. Međutim, ono što mnogo više pada u oči to su – bez obzira na strogu sliku koja vas gleda sa „profila“ čet-programa – duhovitost, veseli pristup, izvesna lakoća koja „zarazno“ deluje na sagovornika i čini ga radosnijim nego pre početka „četovanja“.

Otac Gavrilo me zamolio da napišem nešto o pitanjima i odgovorima koji su postavljeni na sajtu manastira „Lepavina“. Odmah da kažem da je prva opasnost, koja nam preti od interneta kao ljudskom rodu, otuđenje, u slučaju ovog sajta isključena. Umesto popunjavanja neke potrebe, što bi sve došlo u zamenu za pravi život, i tako obradovalo protivnika, kontakt sa ocem Gavrilom i čitanje njegovih onlajn duhovnik pouka privlači i dodatno podstiče na pravi susret. Ako sam ranije u svojim mislima zabačeni put između Koprivnice i Bjelovara uključivao u rutu sa kraja Evrope do Beograda, sada to isto radim samo još više i ubeđenije. Lepavina je retko kome usput, ali je uvek na putu. Na našem putu! Pisma koja se na sajtu čitaju, pod rubrikama „Duhovni diživljaji i utisci...“ i „Saveti duhovnika i odgovori na svakodnevne nedoumice“ još mnogo više potvrđuju kako sajt Lepavina nipošto nije neka „dopisna škola duhovnosti“, već dodatak onom stvarnom kontaktu, boravku i susretu koji je utoliko željeniji i podsticaniji ukoliko se kontakt „podgreva“ to jest održava i kada smo u svojim kućama i sa ovih daljina ne možemo sebi priuštiti kratak razgovor lice-u-lice. Naravno, da su prigovori korišćenju interneta za komunikaciju sa vernicima sasvim opravdani i objektivni.

Svaka nova vrsta tehnike sa sobom nosi nove opasnosti i iskušenja, pa o tome treba voditi računa. Tako je recimo moj duhovnik, koji je od mene na još većoj daljini od Lepavine, i od koga ponekad telefonom dobijem pouku, izbegao da mi dâ svoju imejl-adresu. Potpuno razumljivo i opravdano! Jedan prezauzeti parohijski sveštenik ima pune ruke posla i kada dođe kući treba da se povrati od umora i sa svojom porodicom uživa svoju privatnost. Ali prilika koja se pruža na lepavinskom sajtu nije za potcenjivanje.

To ipak nije samo dopuna, ili intermeco do sledeće posete duhovniku: to je i prilika za ozbiljno učenje. Neizmerno mnogo duhovno dugujem Radio-Svetigori, koja se emituje preko interneta, i preko koje je neopisiva riznica besjeda, predavanja i razgovora pristupna na najdirektniji način. Besjede mitropolita Amfilohija, predavanja vladike Atanasija Jevtića, izveštaji iz parohija i pomesnih crkava, razgovori sa časnim ocima Momom Krivokapićem, Draganom Stanišićem, igumanom Lukom Anićem, Gojkom Perovićem i uopšte duhovnom elitom ovog doba, sve to ima jednu snažnu misionarsku, prosvećujuću ulogu i svrhu, iako nije zamena za Liturgijsku zajednicu i svete tajne. Tako i duhovno bogaćenje koje otac Gavrilo nudi na svom sajtu ne treba shvatiti olako. Kako sama pitanja, sa svojom ozbiljnošću, tako ni njegovi odgovori, nisu samo puko popunjavanje rupa između dve posete ili „zagrevanje“ pred bogosluženje, već glasnik Istine. Koja se, eto, objavljuje i na ovakav način, slava i hvala Bogu! Želeli mi to da priznamo ili ne, problem je u nama, pa čak i onda kada se tehnika čini veoma bezdušnom ili nemilosrdnom. Tehnika nikada po sebi nije ni dobra ni loša, već to zavisi od onoga ko je i za šta je koristi.

Otac Gavrilo koristi internet da svojoj često veoma udaljenoj, a nesrećom raštrkanoj pastvi u Hrvatskoj skoro očišćenoj od pravoslavnih, prosledi reč Istine koja je i spas. Tako, po meni, dramatično, treba shvatiti odgovore oca Gavrila: kao (jedini) spas! Mi koji vapimo za pomoći, za olakšanjem, za utehom, često od svoje raslabljenosti ne želimo vidimo ono što nam se u savetu ponudi kao istina i lek. Nego nam se to čini kao neko uopšteno odgovaranje, izbegavanje konkretnih saveta i sl. A iza svega toga onda stoji naša potreba da se duhovniku „okačimo o vrat“, da sa njim ostvarimo ne samo duhovnu nego i ljudsku bliskost, da dobijemo pažnju bez obzira na njen sadržaj, a bogami, neretko i da on svojom rečju prosto magijski ukloni sa nas muku i problem. Odgovornost za rad na sebi tako prepuštamo duhovniku i razočarani smo kada izostane ono što očekujemo.

Pa ipak, sa lepavinskog sajta se vidi da ovakvog nerazumevanja i nesporazuma preko interneta nema više nego u direktnim kontaktima. Čak bi se reklo da ih je manje: pisani medijum, bilo to pero ili tastatura, svojevrsan je filter za lenjivce koji boljitak očekuju na tanjiru.

Postaviti pitanje pismeno, preko interneta ili u koverti – nema nikakve razlike, zahteva se određeni napor vernika. U tom naporu, u blagodatnom činu pisanja, već se samo po sebi štošta kondenzuje i uobličava, što do tog momenta u našoj glavi nije bilo baš bistro, a pritiskalo je. Neki duhovnici ne vole da im se piše, i više cene usmenu reč. To ima svoje, ali mislim da oni ne bi trebalo da podcenjuju kreativno, sintetičko i pročišćavajuće dejstvo koje na čoveka ima pisanje; pod uslovom, naravno, da je praćeno bar minimalnom dozom introspekcije. Tako se sa lepavinskog sajta vidi da ljudi koji ocu Gavrilu pišu za savet, listom ne samo da žele promenu, već žele i da u njoj učestvuju i za nju se i sami potrude. Tako one pohvale i hvale upućene od strane vernika ne shvatam kao kurtoaziju, nego kao izraz doživljene blagodati koja mora da nađe svoj iskaz u odgovarajućim rečima. Drugim rečima, čuda nisu samo izlečenja neizlečivih bolesti, koja se ponekad dešavaju, već i sva ona „mala“ čuda neobjašnjive blagosti, prisnosti, mora, topline, blagodati, radosti i unutrašnjeg prosvetljenja koje nas snađu pred Bogorodicom Lepavinskom, na službi u manastiru ili u razgovoru sa duhovnikom.

Jer i takva „čuda“ nisu samo daleko od nas zato što smo fizički daleko od pravoslavnih svetinja, već na prvom mestu što smo daleko od svetinje unutar nas samih. Većini nas je potreban spoljašnji podsticaj da tu svetinju prepoznamo u sebi: dodir Svetog Duha na Liturgiji, miris tamjana na molitvi, lice monaha koji se obraća nama, lepota hrama. Pa ipak, i kad je sve to daleko, svetinja i dalje ostaje u nama; samo joj mi okrećemo leđa. Rubrika u kojoj lepavinski iguman odgovara na pitanja vernika tako je korak dalje ka tom idealu: da prepoznajemo i održavamo svetost u sebi i onda kada nismo pored „zvanične“, etablirane svetosti. Intima koju braća i sestre obznane na sajtu ne deluje neumesno nego nekako ljudski i preživljeno.

Govori se kako su prvobitni hrišćani glasno ispovedali svoje grehe pred celom zajednicom, javno. Nama je to sada nezamislivo. Ali ovo je način podele svojih tuga i radosti. Eto opet povećane sabornosti, a putem interneta: na žalost bez lica i mimike, bez stvarnog materijalnog kontakta, ali sa duhovnim supstratom koji nas čini velikom porodicom. Nešto bližih međusobnih članova nego pre toga! O duhovnom aspektu odgovora oca Gavrila, ja, naravno, nemam šta da kažem osim u formi utiska. Već godinama pratim emisiju „Pitajte sveštenika“ nedeljom uveče na Radio-Svetigori, i pročitao sam sve što mi je palo pod ruku iz slične literature. I sajtovi kao što je „Svetosavlje“ imaju izuzetnu onlajn-pomoć iskusnih mlađih sveštenika.

Pitanja su često teška, komplikovana, višeslojna, što bi kolege socijalni radnici rekle „multidisciplinarna“. Sa intenzivnim parohijskim životom raste i broj braće i sestara koji postavljaju važna duhovna pitanja i za vreme neobaveznih susreta i razgovora. To onda rađa nedoumice, koje ostaju u mislima, i svaki odgovor je dobrodošao. Moje ubeđenje u celini je da ujednačenost i usaglašenost odgovora vernicima u različitim pomesnim crkvama predstavlja svojevrsni dokaz da Sveti Duh bdi nad Crkvom pravoslavnom i progovara kroz njene dostojanstvenike, a ne neka promenljiva ljudska pamet. Otuda nam je i naša dogma tako jasna i čvrsta – jer potiče iz jedinstva samog bića pokrovitelja i vođe crkve. Odgovori oca Gavrila imaju osim svih onih najvećih! nevidljivih koristi i ukazanja, u mojim očima i jednu posebnu vrednost koja odlikuje predpostavljam iskusne duhovnike. On ne kruži unaokolo i ne pokušava da na jedan mehanički način nakalemi jevanđeljsku poruku na životne situacije vernika koji mu se obraćaju. Njegov savet je onako direktan kako vernik to samo priželjkuje. On ima u sebi neku životnu jednostavnost, kao svojevrsnu garanciju autentičnosti. Nema okolišanja, uvoda, razrade, pogovora i opširnosti, kao recimo ovaj moj tekst.

Otac Gavrilo nema mesta za opširnost, iako bi mu sigurno bilo lakše da bude opširan. Zato su odgovori precizni. Kao osoba koja je sveštenike ne jednom zbog svog problema vukla za rukav, mogu samo da kažem da takav „recept“ za lek ima najjače dejstvo. Povećani broj reči vodi u njihovu devalvaciju, i ako se nekom učini da mu je (pre)kratko odgovoreno, neka bude srećan što je tako, jer će mu biti lakše da sledi savet. A pri tom mu niko ne brani da razmišlja i dalje i bori se. To ne znači da se primenjuje tretman „po kratkom postupku“. Poneko pitanje (kao broj 26 na primer) dobije i neočekivano detaljan odgovor. I kada se pročita, odmah se shvati da je pitanje samo naizgled bilo „lako“. Što dokazuje da je pažnja oca Gavrila zaista individualna i da će svako dobiti baš ono što mu i treba. A da otac Gavrilo u ovoj nezahvalnoj ulozi ume da sačuva svoje smirenje, govore i pitanja/odgovor broj 17 i 20. Retko ko bi odoleo da tu ne doda bar još jednu rečenicu...! Pozdravljam posetioca sajta manastira Lepavina koji ovo čita i nadam se da smo se činom pisanja i čitanja još malo približili. Braći, sestrama i sebi želim iskreno pokajanje kao prvu i najtežu ali neizbežnu stepenicu boljitka. Do susreta na Svetoj Liturgiji i, ako Bog dâ, do viđenja u manastiru! u Gorinhemu, Nizozemska.

Na prepodobnu mati Angelinu, 2008. godine Gospodnje čijim molitvama pomiluj nas i spasi, Gospode, a lepavinskoj obitelji daj zdravlje, slogu i napredak!

Mihailo Hadži-Cenić

[CitamPisem]

a i ovaj intervju je dada zanimljiv:  http://www.svetigora.com/node/4221  0202_238 

[marija]

Mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cijele Italije, Gospodin Jovan je dao poslušanje ocu Gavrilu da počne sa uvođenjem u svoj rad i modernih medija, prije svega kompjutera.

http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,1123.msg17400.html#msg17400

[Les Visiteurs]

Pomaže Bog braćo i sestre ,  0202_238  kroz ovu nepreglednu internet paučinu Otac Gavrilo  ulaže ogroman trud za spasenje :cheesy2: naših duša   .

Poslušajte sinoćnu emisiju na RADIO BLAGOVESTI

- Otac Gavrilo, radio Blagovesti 14.8.09.mp3

Otac Gavrilo čita MOLITVE, peva duhovne pesme, čita AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI- Blagoveštenski, čita iz knjige Protojereja Stenli Harakas “ŽIVETI SVETOM LITURGIJOM-Svetotajinski ili mistični život Crkve”, Duhovna muzika po izboru Oca Gavrila, Beseda na Liturgiji i Večernjoj službi sveštenika Vaje Jovića i Zvonka Pilingera u manastiru Lepavina na Veliku Gospojinu 1991 godine, Blagoslov Oca Gavrila!!!

http://www.esnips.com/doc/56dea342-6953-4bdc-9f6b-689c5546f19a/Otac-Gavrilo,-radio-Blagovesti--14.8.09

8084.gif http://www.facebook.com/otac.gavrilo?ref=sgm  

[suza]

kazu da nije dobro nikoga hvaliti ne samo kazu vec velike price i fale  izazivaju mnogo vece iskusenje  na nekome ,a sta to donosi ako neki duhovnik ima iskusenja  od duhova uninije jelse tako kaze ,primetila sam dase opasno mnogi i uvijek izpocetka nove  price pocinju  odavno vec  i na mnogo foruma neko uzdizianje  u ovom slucaju o Gavrila,nebi rekla da on to licno zeli zato najboljeje da se sam izjasni  jednom o svemu i malo sam kaze o svemu,nemam nista protiv o Gavrila jelse trudi mnogo  i tako  da nebi posumnjali da  nesto imam protiv ,sama sam bila na lepavini i na tribini dugo al jedno i za to sam mu zahvalna pored svega drugog najvise dame  isterao sa tribine,  desam sama pala u iskusenja i u greh posle banovanja ne samo obicna  zemaljska vec iz  mitarstva tako se kaze jel, sto sam zahvalana  neznam al osjecam veliku zahvalnost  za  banovanje sa tribine ,tako  kako neznam stosam zahvalna  isto neznam zasto sam banovana jos uvek jelmi nije rekao ili nije moje pitanje procitao istoje moguce znam da o gavrilo se zanas sve moli i verujem da je  tako i ubijedjena sam daje tako ,jedno mi nije jasno sto  ovo  postaje kao svedocenje neko o njemu pisanje  i ta sv hvala  koja se tako reci kao hipnoza siri negde mi nije jasno to,oprostie na pisanju ovom nije iz mrznje ni prema kome vec iz malo zabrinutosti  dal o gavrilo to stvarno zeli

[soldiere]

Ako si na TRIBINI oca Gavrila  mudrovala  kao i ovde , onda ne sumnjam da si banovana sestro.  

Da li si nesto naucila iz svega ili si   samo blagodarna sto si banovana.   0110_hahaha

Puno se ti brines nesto oko OCA GAVRILA sta bi on to zelio, sta ne bi.

Sigurno ima ovde ponekih koji drze BROJANICE i posmatraju sve ovo.

                               8084.gif  http://www.facebook.com/otac.gavrilo?ref=sgm        8084.gif     

Interesantni su pojedini komentari ovde  za istrazivanja iz dubinske psihologije i  socioloska ispitivanja. Mozda se mogu uzeti kao reprezentativni  primeri za duhovno stanje SRPSKE NACIJE i nivo verske naobrazbe.  319.gif

[karadjordje]

Ми Хришћани знамо да не треба превише хвалити духовне горостасе као што је отац Гаврило јер како вели суза,исушења су већа за истог.

А што се тиче духовног стања и вјерске наобразбе,волио бих да покажеш ђе си то нашао рупе у излагањима саговрника,ако сам те добро разумио,и да видимо какво је то духовно стање српског народа.

[Баба]

Шта је то наобразба?

[karadjordje]

Колико ја знам:образовање.

[soldiere]

Naobrazba je cesta rec kod Srba u Dalmaciji.  

0110_hahaha

Koju rec vise volite i koji jezicki standard treba koristiti ovde. 

[karadjordje]

Ух,ја мислио све нас протјерали из Далмације  0110_hahaha

[soldiere]

Pa i na Kosovu se slicno desilo. Prvo na dalmatinskom kninskom Kosovu...

[marija]

  soldiere рече:

Ako si na TRIBINI oca Gavrila  mudrovala  kao i ovde , onda ne sumnjam da si banovana sestro.  

Da li si nesto naucila iz svega ili si   samo blagodarna sto si banovana.   0110_hahaha

Puno se ti brines nesto oko OCA GAVRILA sta bi on to zelio, sta ne bi.

Sigurno ima ovde ponekih koji drze BROJANICE i posmatraju sve ovo.

                               8084.gif  http://www.facebook.com/otac.gavrilo?ref=sgm        319.gif      8084.gif

Interesantni su pojedini komentari ovde  za istrazivanja iz dubinske psihologije i  socioloska ispitivanja. Mozda se mogu uzeti kao reprezentativni  primeri za duhovno stanje SRPSKE NACIJE i nivo verske naobrazbe.  319.gif

srbskog naroda ili srbske nacije

[Баба]

  soldiere рече:

Naobrazba je cesta rec kod Srba u Dalmaciji.  

0110_hahaha

Koju rec vise volite i koji jezicki standard treba koristiti ovde.   

???? ???? ???????? , ?? ??????.

?????? ,?? ????  ?? ????? ?? ??? ??? (?????????)  ??? ?? ??????? , ?????? ????????? ?? ????? , ???? ?? ?? ?? ? ?????? ????, ??? ?????? ???? ? ??????  ???????? ??? ??????.

?????? ?? ??? ???? ???? ?? ??? ? ????????? ? ???????? , ???? ????? ?????????? , ??? ?? ??????? ?? ?? ??? ?? ??? ??? ????????.