О тами...

[Никола Ђоловић]

Морал је у себи одувек носио неки сувише јак призвук, готово до неподношљивог праска, сигуран сам, чак и у Божијим ушима. То је оно Вишеславцево када цитира Христа: „Тешко вама законици!“ Пре би се могло рећи да када сваки човек робује греху да он „дела таму“. Тама нема лик, улогу и смисао. Човек јој приступа и бива прогутан њоме. У њеном стадијуму не зна ко је, шта ради и куда иде. Слеп је за лик, улогу и смисао. Модерни ум би рекао за таквог: „Мрачан је!“, што би био синоним за устрашеност од некога или одбојност тог самог некога. Недостатак светлости би значио недостатак живог Христа. Недостатак кретања ка, око и у Христу. Светлост Христова осветљава и човека и онога поред њега. Тако спознајемо себе и друге али не без откровењске светлости Христове, то јест, онолико колико она сама открива. Пакао се дефинише као „тама“ из самих Исусових усана. Тама није простор него искуствено осећање личне драме која се базира на паду. Тама обухвата две перспективе: духовну и биолошку смртност. Биолошка се дешава само једном а духовна може свагда(апостол каже да му треба још много пута умирати). На први поглед, чини се да биолошка не зависи од етичких, естетских и других разлога, али пошто очекује васкрсење тела итекако је се дотиче оно што највише ровари по духовном сегменту човечије ипостаси. Дакле, када неко греши, греши јер је мрачан а мрачан је јер је болестан а болестан је јер је смртан. Свака психопатологија би се могла исцрпети овим аргументом. Зато све психопатологије и немају везе са Христом јер немају заједничког основа у Његовом Бићу. То не значи да ако се не поистовећују са Његовим Бићем да Он не може да пружи реално исцељење од њих. Бог иде тамо где је позван, где се може осећати и као домаћин и као гост. Али, срце човечије искушава мрак и обећава му задовољство светлости које сам мрак не поседује. Чим доспе у тај мрак човек забразди и застрани јер више нема очи ума(светиљка је телу око). Свако воли да иде на светлост и да се окупља међу људима из којих избија светлост да би и сам засветлео. То ради Литургија. Нико здраворазуман не жели да се плаши себе или да изазива ужас собом код другог. Чак и када неког мучи његова лична тама, од стида он покушава да сакрије свој недостатак или од љубави да усрећи ближњег насилном светлошћу. Тада засветли само на трен али се угаси без Христа јер нема извор светлости у свом бићу. Другима зрачимо онолико колико се сами осветљавамо на „камину“ благодати Божије. Резиме би се састојао да је нечија неморалност у природној последици недостатка Божије огњености која очишћује од сваког греха, демона и смрти, то јест, од законске неетичности, непријатељске запоседнутости, и психофизичке трулежности. Јер су то та три фактора која најреалније гуше реалност Христову а врло присно учествују у разарању човечанства.

[Guest O.Ugrin]

Da li je covek radi Subote ili je subota radi Coveka?

Veoma, veoma lepo sroceno, sa ukusom odmereno i argumentima prozeto razmisljanje... Cini se, da se ovom delu nista ne bi trebalo dodati kako se ne bi pokvario sklad celine i tok misli koji je cine. Zaista, to i jeste tako... ono sto ostaje nejasno jeste: koje je to iskustvo koje vas je ponukalo da ove misli stavite na papir, da ih iznesete pred nas... na sta pozivate njima? Ili, sa druge strane, da li je moguce da iznete, a veoma logicne i zivotne, zakljucke retko ko zivi ili barem dovodi u vezu sa zivotom. Dakle, sta je to, ono arhetipsko ljudsko prokletstvo, koje ga navodi da stalno, opet i opet, iznova izabira tvorevinu, plod a ne Tvorca... Sta je to sto Zakon Boziji cini primamljivijim ljudskom oku od samog Boga, Tvorca njegovog i, opet, ne dovoljno primamljivim tom srcu njegovom da bi se on shvatio kao sredstvo, kao nesto sto sluzi coveku u njegovom uzrastanju ka jednom visem i neposrednijem odnosu sa tim istim Bogom; tako da se sama upotreba Zakona menja upotrebom coveka u tom nizu u kojem mrtvo slovo ide ispred zivog coveka, u tom redu velicina, moralnih vrednovanja okoline njime ali i sebe, nasom negacijom njih njime. Negacijom... nacinom Zakona; misao, koja izraz zapocinje samonegiranjem da bi svoj smisao zadobila tek sopstvenom deifikacijom sebe sobom potpomognuta tim istim mrtvim slovom, zaokruzivsi svoju percepciju sebe tek u totalnom porazu tog drugog, svih tih ''njih'', i iz te nemoci, tog drugog, svih ''njih'' dakle, crpi se vlastita moc, moc koja ce sa krovova biti denuncirana o Onom danu kada ti ''pastuvi'' zamracenih soba napokon izadju iz te caure ''podobnosti'', ''dostojnosti''... otkrivsi sopstvenim mrakom celokupnu laz odabira tvorevine u odnosu na Tvorca, jalovost sluzbe mrtvom slovu u odnosu na Rec i tog drugog, te hulu na Duha Svetoga, u tom ponizenju brata a zarad ovih ili onih ideja, bogova ili ljudi.

DA, vikace se sa krovova... DA, nasim okretom na poznato, definisacemo se ka Vecnosti... Da, kao dvoje ili troje, kao, dakle, Nikola, Tanja, Ugrin... ili kao neki dobri ljudi, visokih principa i moralnih postulata... te cemo tim okretom ostvariti Hrista po sredi nas ili cemo se nastaviti odbijati u toj anonimnosti opstih pojmova, samozadovoljni, samookrenuti... slepi za drugog, poput Lajbnicovih monada, okruzeni tom ''udobnom'' tminom sopstvene anonimnosti.

Kao i uvek... OD NAS ZAVISI!

Tuzni pozdrav, U.

[Никола Ђоловић]

Da li je covek radi Subote ili je subota radi Coveka?

Veoma, veoma lepo sroceno, sa ukusom odmereno i argumentima prozeto razmisljanje... Cini se, da se ovom delu nista ne bi trebalo dodati kako se ne bi pokvario sklad celine i tok misli koji je cine. Zaista, to i jeste tako... ono sto ostaje nejasno jeste: koje je to iskustvo koje vas je ponukalo da ove misli stavite na papir, da ih iznesete pred nas... na sta pozivate njima? Ili, sa druge strane, da li je moguce da iznete, a veoma logicne i zivotne, zakljucke retko ko zivi ili barem dovodi u vezu sa zivotom. Dakle, sta je to, ono arhetipsko ljudsko prokletstvo, koje ga navodi da stalno, opet i opet, iznova izabira tvorevinu, plod a ne Tvorca... Sta je to sto Zakon Boziji cini primamljivijim ljudskom oku od samog Boga, Tvorca njegovog i, opet, ne dovoljno primamljivim tom srcu njegovom da bi se on shvatio kao sredstvo, kao nesto sto sluzi coveku u njegovom uzrastanju ka jednom visem i neposrednijem odnosu sa tim istim Bogom; tako da se sama upotreba Zakona menja upotrebom coveka u tom nizu u kojem mrtvo slovo ide ispred zivog coveka, u tom redu velicina, moralnih vrednovanja okoline njime ali i sebe, nasom negacijom njih njime. Negacijom... nacinom Zakona; misao, koja izraz zapocinje samonegiranjem da bi svoj smisao zadobila tek sopstvenom deifikacijom sebe sobom potpomognuta tim istim mrtvim slovom, zaokruzivsi svoju percepciju sebe tek u totalnom porazu tog drugog, svih tih ''njih'', i iz te nemoci, tog drugog, svih ''njih'' dakle, crpi se vlastita moc, moc koja ce sa krovova biti denuncirana o Onom danu kada ti ''pastuvi'' zamracenih soba napokon izadju iz te caure ''podobnosti'', ''dostojnosti''... otkrivsi sopstvenim mrakom celokupnu laz odabira tvorevine u odnosu na Tvorca, jalovost sluzbe mrtvom slovu u odnosu na Rec i tog drugog, te hulu na Duha Svetoga, u tom ponizenju brata a zarad ovih ili onih ideja, bogova ili ljudi.

DA, vikace se sa krovova... DA, nasim okretom na poznato, definisacemo se ka Vecnosti... Da, kao dvoje ili troje, kao, dakle, Nikola, Tanja, Ugrin... ili kao neki dobri ljudi, visokih principa i moralnih postulata... te cemo tim okretom ostvariti Hrista po sredi nas ili cemo se nastaviti odbijati u toj anonimnosti opstih pojmova, samozadovoljni, samookrenuti... slepi za drugog, poput Lajbnicovih monada, okruzeni tom ''udobnom'' tminom sopstvene anonimnosti.

Kao i uvek... OD NAS ZAVISI!

Tuzni pozdrav, U.

Иницијатива која долази из дубине мога бића јесте жеља да сви дођемо у адекватно (благодатно) познање истине - зато сам ово поделио са свима, бригом да ли нисмо негде застранили, те да сопственим упитом и друге побудим на исту упитаност као егзистенцијалан акт.

Могуће је, притом, да изнете ствари неко не доводи у везу са животом и Животом али то зависи од индивидуалне (личносне) пријемчивости за Божији Живот.

Питате, оче, шта је то што човека изнова тера да бира творевину уместо Творца и Законе уместо љубави? Рекао бих, непостојаност наше природе чији је узрочник слободан избор за добро или зло (не само морал већ живот са или без Литургијског Христа и Тројице), као и смрт која стално прати нашу биолошку природу без обзира што наша еклисиолошка ипостас налази Утешитеља. Дакле, не мора нужно неко да буде етикетиран као (не)свесни побуњеник против Цркве (иако пракса показује да по инерцији то углавном бива од псеудо-хришћана), већ може да буде било која личност која се егзистенцијално определила за Живот Будућег Века сада и овде а да сопствени напори не буду довољни...Са друге стране,то није песимистичка перспектива, већ позитивна јер познањем наше слабости умножавамо благодат - чак и ако изнова грешимо - чиме се и открива тај богослужбени динамизам Цркве да изнова призива људе, далеко од 100% ушушканости у благодат као ванцрквени егоцентрични посед где машта уображава созерцање. И због те слабости, долазимо у опуштену атмосферу благодатне слободе, где не морамо бити егоцентрично напети (Х. Јанарас) због страха да не сагрешимо, јер нас Бог прихвата какви јесмо из Његове перспективе какви ћемо тек да будемо.