О освети...

[Никола Ђоловић]

Освета мало користи. Штета је толико енергије, ума и времена жртвовати на нешто што нема корена и плода у своје време. Зато је праштање тако нелогично и тешко појмљиво. Јер нема генија који се не може збунити када му се на његово зло враћа добрим. Друго је то што неко своје зло идентификује погрешно као своје добро а туђе добро као зло по себе. Збуни се човек јер очекује освету на себе а она се не дешава, очекује негативну енергију а она га не пресреће. Зато или ћутке попушта, или се са стидом повлачи, или се против своје логике горди иако осећа да му у том трену она смета.

О било којој врсти освете да говоримо, свака, иако себи предочава самооправдање, као по инерцији одмах протерује мир и благодатну стабилност. Свакако, постоје екстремне ситуације у којима се човек може наћи нечијом грешком (нпр. убиство вољеног бића) али, иако таква свест може бити погубна у смислу одмазде, то не значи да за онога ко је афективно реаговао нема више наде.

Човек може бити осветољубив и онда када га нико не вређа. Када је сам у себи утврдио престо немира далеко од богоусредсређености.