Руска проза

[Guest Оливера]

Поводом двестагодишњице рођења Николаја Гогоља

Приступио сам Ономе у коме је извор живота

Дарови које поседујемо су различити, али сви они имају један заједнички извор – Духа Светога. Свакоме се дарује пројава Духа на корист: по речима апостола Павла, једноме се кроз Духа даје реч мудрости, другоме реч знања, некоме вера, некоме дарови исцељивања, некоме чињење чудеса, пророштво или разликовање духова, различити језици или тумачење језика...

Али дарови Духа не дају се ради самог човека као појединца, и они не представљају његову личну својину. Сваки дар добијамо ради служења Цркви. Свети Јефрем Сиријски учи да, премда свако од нас поседује благодат различитих дарова, ипак нам се сви они дају како бисмо их творачки умножили у Цркви. Дакле, душевне силе и различите способности којима располажемо дате су нам како бисмо их несебично ставили у службу Цркви“.Овако учи, развијајући мисао апостола Павла, свети Иларион Тројицки, епископ верејски и талентовани професор Новог завета на Московској духовној академији, који је за Христа Господа мученички пострадао у доба крвавог бољшевичког преврата. Позив на благодатно умножење дарова у служби Богу и ближњем пастири и учитељи Цркве Христове вековима упућују људима свих звања, узраста и занимања, од краја до краја земље. Али колико је оних који су заиста осетили потребу да дело своје принесу на дар Богу, да га укњиже за вечност? Колико је стваралаца који су одлучно одбацили сујету и гордост, презрели богатство, част, славу и без остатка принели плодове умножења својих дарова Дародавцу свих добара? Данас, на почетку новог миленијума, сведоци смо небивале деградације књижевности, уметности, науке, њиховог потпуног отуђења од Христових богочовечанских идеала, њиховог уму непојмљивог унижења и безнадног утапања у бесловесност. Али утолико блиставијом светлошћу хришћанима нашег доба сјаје примери стваралаца који су се у животу и раду управљали према поруци Цркве Христове: „Сами себе, и један другога, и сав живот свој Христу Богу предајмо!“. У сазвежђу таквих праведника, који су све своје душевне и умне способности несебично принели на жртвеник наднебеске љубави Господње, име Николаја Васиљевича Гогоља (1809–1852) једно је од најсветозарнијих светила.

Аутора „Тараса Буљбе“, „Ревизора“, „Шињела“ и „Мртвих душа“ својатали су многи. Следбеници реализма у руској књижевности називали су га родоначалником свога књижевног правца, са поносом истичући да су сви они „изашли из Гогољевог Шињела“. Највећа имена руске авангарде с почетка ХХ века такође су се позивала на његову поетику фантастичног, сматрајући да је он прокрчио пут њиховим књижевним стремљењима. Читалачка публика у њему је видела пре свега изванредног сатиричара, комичара и врхунског приповедача. Али ретко је ко био дорастао да у њему препозна истинског хришћанског ствараоца; ретко ко је познавао другог и другачијег Гогоља – аскету и усрдног молитвеника, настављача светоотачких традиција у руској уметности, хришћанског мислиоца и публицисту. Гогољ јесте био књижевник, али са једним посебним, јасно осмишљеним духовним даром и призвањем, уметник способан да се уздигне изнад литерарног стваралаштва у уском смислу те речи, да се не заустави на њему као на земаљском благу, него да одважно крене ка непропадљивој, небеској ризници која се дарује онима што талант свој без остатка принесу Христу Господу. Иако пишчево трагање за Христом није прошло без извесних лутања и падова, његово самопожртвовано служење Ономе који је једини „Пут, Истина и Живот“ (Јн 14,6) оставило је снажног трага у руској књижевности, приправивши пут великом Достојевском и уневши у њу непролазна начела правдољубивости, човекољубивости и богољубивости, због чега ју је Томас Ман својевремено и назвао „најчовечнијом књижевношћу у свету“.

ЦИЉ НАШЕГ ЖИВОТА

Међу Гогољевим белешкама налазимо и овакву мисао: „Каква је корист лађи од јарбола, крманоша, морнара, једара, сидра, ако нема ветра? И каква је корист човеку од красноречивости, оштроумности, знања, културе, памети, ако у души његовој нема Духа Светога?“. Нема сумње, ова нас пишчева спознаја умногоме подсећа на познато откривење светог Серафима Саровског о стицању Духа Светога као о циљу нашега живота. Николај Васиљевич био је свестан да не само стицање Духа, него ни истинско познање смисла живота није могућно без дуготрајног и мукотрпног рада на себи, без понирања у дубине свога бића. „Мене је привлачило све у чему је налазило одраз познање људских душа – од исповести обичних људи из света до искустава анахорета и пустињака – и на томе путу, ни сам не знајући како, дошао сам до Христа. Увидео сам да је у Њему кључ познања душе човекове, да још нико од душезналаца није усходио на ону висину душевног познања на којој се налазио Он. До овог закључка дошао сам и анализом своје властите душе...”. Сам списатељски дар он је схватао као велики благослов Божји, али и изузетну одговорност. Зато није чудно то што је у причи „Портрет“ у уста главног јунака, иконописца, ставио овакве речи као поуку упућену његовом ученику: „Спасавај чистоту душе своје! Онај ко је примио талант од Бога, мора бити душом чистији од свих. Јер другим људима много тога ће бити опроштено, али њему се неће опростити“. Није ли ово непосредан одзив на поруку Јеванђеља Христовог: „Свакоме коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк 12,48)?

Религиозност се у пишчевој личности укоренила од детињства, у чему је пресудна улога припадала његовој мајци Марији Ивановној. Веома рано будући уметник осетио је богопромисаону управљеност свога животног пута и све уздање своје положио је на Бога. Још као четрнаестогодишњи дечак, после очеве смрти, записао је: „Овај ударац поднео сам са чврстином истинског хришћанина. Благосиљам те, света веро православна! Једино у теби налазим извор утехе, једино ти ми помажеш да превазиђем свој бол. Прибегните сви Свемогућем, као што сам Му ја прибегао!“. Још док се школовао, почео је да се занима за богословље, да проучава дела светих Отаца. Неко време, додуше, допуштао је себи младалачке бунтовне „испаде“ и хирове – да се не прекрсти у храму, да каже понеку ружну или подсмешљиву реч о свештеницима, али са сазревањем, тога је нестало. Његов хришћански идеал уобличиће се касније, у четвртој деценији живота. Непосредан повод за дубоки и одлучни преокрет у његовој души наступиће после тешке болести коју је прележао у лето 1940. године. Од тога доба он ће се у потпуности посветити богоискатељству и раду на својој души, што се непосредно рефлектовало и на његово стваралаштво. Док је у првој половини свога живота настојао да приведе људе Богу указивањем на њихове недостатке и на негативне појаве у друштву, од овог преокрета Гогољ ће све своје снаге управити на властито духовно усавршавање, делатно покајање и преумљење. „Нађи пре свега кључ за властиту душу, па ћеш тим кључем моћи отворити свачију душу“, – записао је Николај Васиљевич у једном писму. Велики писац дошао је до сазнања да се зло у свету не може победити било каквим спољашњим деловањем, па ни снагом књижевне речи, ако оно није праћено унутарњим очишћењем и охристовљењем. Стога је као свој, али и основни задатак сваког истинског уметника он видео безрезервно приволевање Цркви Христовој и дубоко усвајање истина свете православне вере.

ГОГОЉЕВ ДУХОВНИ ЖИВОТ

Сачувано је доста сведочанстава о Гогољевом духовном животу тих година. Један пријатељ, који га је упознао за време боравка у Риму, записао је: „Већ тада Гогољ ми се чинио изузетно побожним. Једном приликом сви Руси дошли су на свеноћну службу у руски храм. Видео сам да је дошао и Гогољ, али после извесног времена изгубио сам га из вида, тако да сам помислио да је можда раније напустио службу. Нешто пре завршетка бденија изашао сам у пронаос, пошто је на месту где сам раније стајао већ било загушљиво, и тамо сам, у полумраку, приметио Гогоља: клечао је у једном углу, оборене главе. Док су се читале неке молитве, он је усрдно метанисао...”. Из тих година датира и његово искрено признање пријатељу Н. Д. Белозерском: „Чини ми се да ми више лежи манастир него живљење у свету“. Другом пријатељу, Н. М. Јазикову, писац исповеда: „Потребна ми је осама, апсолутна осама. Нисам рођен за трзавице које намеће свакодневни живот. Сваког дана и сваког часа све јасније осећам да нема узвишенијег удела на свету од звања калуђерског“.

Пробуђена душа није се могла наситити речи Божје и мудрости Отаца Цркве. Писац који је ушао у сам врх светске књижевности, своју лектиру је свео на Свето Писмо и светоотачке списе. Сачуване су бележнице у које је он уносио изводе из прочитаних дела, своје анализе и коментаре на теме као што су: Изложење вере; О црквеним предањима; О поштовању свештеника; О литургији; О истинском покајању; О хришћанским врлинама; О присуству Духа Светога међу нама; О љубави према ближњем... А исписе је уносио из дела св. Атанасија Великог, св. Јована Златоуста, св. Василија Великог, св. Григорија Ниског, св. Прокла Константинопољског, св. Теодора Анкирског, св. Јована Дамаскина, св. Кирила Александријског, св. Филарета Московског, св. Димитрија Ростовског, св. Тихона Задонског... „Лествица“ св. Јована Лествичника била му је најомиљеније штиво, а најдража молитва – „Господе, дај ми сузе умиљења и сећање на смрт“ (седма молитва св. Јована Златоуста пред одлазак на починак). Молитве је узносио и својим речима, при чему је неке од њих и забележио: оне су несумњиво сведочанство његове топле љубави, дубоке вере, искрене наде и свецеле укорењености у Тросунчаном Господу.

ДЕВСТВЕНИК

Године 1845. Гогољ поново пада у постељу. После мучне и тешке болести, његова решеност да се у потпуности приволи Господу све је изразитија. О томе периоду у његовој преписци налазимо и овакво сведочанство: „Живео сам у унутрашњости свога бића, владао се као да сам у манастиру, нисам пропустио скоро ниједну службу у нашој цркви...”. Духовни напори нашли су одраза и на његовом физичком лику. „Гогољ је остарио, али је стекао једну посебну врсту лепоте, која се не би могла другачије окарактерисати него као лепота мислећег човека“, сведочи П. В. Ањенков. „Лице му је побледело, увело; дубок, напоран рад мисли оставио је на њему печат умора и исцрпљености, али израз његовог лица, у целини посматрано, учинио ми се светлијим и спокојнијим него раније. То је било лице философа“. Као девственик, неспутан брачним и сродничким обавезама, могао је да се у потпуности преда духовном делању, усходећи све више и више у свом аскетском усавршавању. Искусио је и сиромаштво, које је доживео као својеврсну припрему и пробу за полагање завета нестицања. „Сиромаштво је велико блаженство, кога свет још увек није свестан. Али онај кога је Бог удостојио да окуси сласт његову, онај ко је заволео своју просјачку торбу, неће је продати ни за каква блага овдашњег света...”. Писац-аскета почиње да озбиљно размишља о одласку у манастир. „Нема звања узвишенијег од монашког, и дај Боже да се удостојим да понесем монашку ризу – већ и сама помисао на њу испуњава радошћу срце моје“, пише он грофу А. П. Толстоју. „Ипак“, исповеда се писац, „без призива Божјег то се не може учинити. Да би човек стекао право да се удаљи од света, мора се достојно од њега опростити. Онима који одлазе у манастир обично се саветује да претходно раздају свој иметак сиромасима. А шта да је раздам? Мој иметак није у новцу. Бог ми је помогао да стекнем извесно интелектуално и душевно добро и подарио ми неке способности које су на корист и потребу другим људима. То је оно добро које сам дужан раздати другима, онима који га немају, да бих се затим мирно могао удаљити у манастир...”.

МОНАШКО ПРИЗВАЊЕ

Многи Гогољеви познаници и пријатељи сматрали су да је он имао истинско монашко призвање. Тако, на вест о пишчевој смрти 1852. године В. А. Жуковски са болом је записао: „Сигуран сам да би Гогољ, само да није био започео ’Мртве душе’, чије му је привођење крају оптерећивало савест, премда му рад на рукопису није ишао од руке, одавно био монах, и сугуран сам да би нашао савршени мир да се обрео у средини у којој би душа његова дисала лако и слободно...”. Велики оптински старац Варсонуфије (Плиханков) казивао је својим духовним чедима да се Гогољ једном свом блиском пријатељу поверио: „Ах, како сам много изгубио, како сам ужасно много изгубио што нисам ступио у манастир!“. Разлог одустајања од кретања монашким путем највероватније је лежао у амбивалентности његових мотива, односно у чињеници да је у њему постојао дубок конфликт између духовних и литерарних стремљења. Ипак, одлука да остане у свету била је пропраћена пишчевим унутарњим помонашењем, које већина савременика, нажалост, није разумела. Дела која је објављивао у последњем раздобљу свога живота књижевна критика дочекивала је са одбојношћу, не без ироније и пакости, у чему је предњачио тада неприкосновени литерарни арбитар Висарион Григорјевич Бјелински. По ко зна који пут испуниле су се речи светог апостола Павла: „Тјелесни човјек не прима што је од Духа Божјега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно“ (1Кор. 2,14).

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА УМЕТНОСТ

Свој дубоко хришћански поглед на уметност Гогољ ће формулисати на више места. Тако, у књизи „Изабрана места из преписке са пријатељима“ њено назначење писац види у томе да она служи као „невидљива степеница према Хришћанству“, јер данашњи човек „нема снаге за непосредан сусрет са Христом“. По Гогољевом мишљењу, књижевност има исту улогу као и дела духовних писаца – да просветљује душу, да је узводи ка савршенству. Писац-аскета искрено је веровао у снагу речи, у могућност да се речју човек прожме и преобрази. И што је његов однос према уметности био узвишенији, то је веће захтеве постављао пред себе као писца коме је поверен велики дар Божји – реч.

Подсећајући на јеванђељску поуку да ће „за сваку празну реч коју реку људи дати одговор у дан Суда“ (Мт 12,36), Николај Васиљевич устао је против празнословљења и било какве злоупотребе речи у књижевности. „Однос према речи мора бити поштен. Та реч је најузвишенији дар Божји људима! Веома је опасно ако се писац лакомислено игра речима. Нека ниједна трула реч не изађе из уста ваших!“, наводи он у већ поменутој књизи. А у писму В. А. Жуковском он овако сагледава основне предуслове за бављење књижевним радом: „Чистија од горског снега и светлија од небеса мора бити душа моја, како бих задобио снагу и отпочео подвиге на великом попришту (књижевног стваралаштва)“.

КРАЈЕУГАОНИ КАМЕН

Учење Цркве представљало је за великог писца крајеугаони камен изградње руске националне културе. Стање духова у тадашњем руском друштву, особито у његовим вишим слојевима, који су се све више приклањали верском индиферентизму и релативизму, у њему је изазивало велики бол. „Имамо бесцену ризницу, али не само што се не трудимо да постанемо тога свесни, него се чак ни не сећамо где смо је оставили. То је као да домаћина замоле да покаже најлепшу ствар коју има у кући, а он ни не зна где се та ствар налази. Ми не маримо за Цркву, која се, као целомудрена девојка, сачувала још од апостолског доба у својој првобитној чистоти и непорочности; не маримо за Цркву, која као да је сишла с неба, са својим догматима изузетне дубине и предивним обредима, нас ради, и која једина има моћ да оклони све недоумице и одговори на сва питања наша... Ту и такву Цркву, која постоји нас ради, још увек нисмо увели у живот свој!“. Задатак сваког верујућег човека, а поготово интелектуалца, јесте да живљењем својим посведочава истину Цркве: „Живљењем својим морамо заштитити нашу Цркву, која је сва – живот; миомиром душа наших ваља нам објављивати њену истину... Проповедник Цркве од Истока дужан је да тако иступа пред народом да већ од његовог смиреног изгледа и тихог гласа који излази из дубине душе, оживљујући оне којима се обраћа, све почне да се покреће још пре него што он изложи поводом каквог дела је дошао, тако да му сви углас узврате: ’Речи нису потребне – и без њих ми чујемо свету истину твоје Цркве!‘”.

Остатак живота Гогољ је провео у свакој побожности и чистоти, неуморно радећи, али и надахњујући се богослужењима Цркве, сусретима са монасима, посећивањем светих места. Неколико пута боравио је у знаменитом Оптинском манастиру, за који је записао: „Мислим да ни на самој Светој Гори није лепше! Овде је благодат опипљиво присутна. Нигде нисам видео такве монахе. Чинило ми се да са сваким од њих разговара све што је небеско“. Молитве оптинских стараца давале су му снагу да истраје на свом трновитом путу служења истини. „Мој пут је тежак, и посао којим се бавим је такав да се перо моје не може покренути без очигледне, нескривене помоћи Божје у свакоме трену и свакога часа. Моје снаге не само што су ништавне, него њих ни нема без вишњег оживотворења. Молите се за мене, Христа ради“, поручује писац оптинском јеромонаху Филарету. „Покажите ово писамце оцу игуману и замолите га да узнесе молитве своје за мене грешног, како би ме Господ удостојио да обзнањујем људима славу имена Његовог, иако сам грешнији и недостојнији од свих“. Много пута поклонио се и моштима преподобног Сергија у Лаври Свете Тројице, а четири године пред смрт Господ му је подарио благодат да оде у Свету Земљу, поклони се Живоносном Гробу Господњем и на њему прими свето Причешће на попутнину у живот вечни.

ДУХОВНА ПРОЗА

Иза себе је, поред приповедака и романа који су ушли у златни фонд светске књижевности, Николај Гогољ оставио и обимну духовну прозу, у којој је успео да савременицима и потомцима пренесе драгоцена искуства литургијског и подвижничког живота Православне Цркве. „Почетак, корен и темељ свега јесте љубав према Богу. Али нама је тај почетак на крају, и ми све што постоји у свету љубимо већма него Бога. Бога ваља љубити тако да све друго, све што је мимо Њега, узимамо за споредно и мање важно, да законе Његове држимо за више и важније од свих наредби људских, савете Његове – више од свију савета људских, и да се много више бојимо да увредимо Бога него ма кога од људи“, поручује писац у свом „Правилу живљења за хришћане у свету“. „Земни живот наш не може бити ниједног трена спокојан – то вазда морамо имати на уму. Бриге само сустижу једна другу, данас овакве, сутра онакве. У свету је наше призвање – војевање, а не празновање: победу ћемо славити на ономе свету. Овде смо дужни да се мушки, не малаксавајући духом, боримо, како бисмо добили више награда, већу славу на небесима“. Гогољ је на томе крстоносном, али победном путу пролио много суза и зноја, умноживши и на добро душа људских употребивши таланте које му је Господ подарио. Нека би његово одважно и неуморно сведочење Христа било подстрек свима нама да у нашем свакодневном раду и стваралаштву не заборављамо Онога ко је извор живота, да бисмо од Њега и награду примили и у овоме веку, и у будућем.

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1015, Рубрика Јубилеј

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1015/rubrika/jubilej

[Guest Оливера]

Душа наша расположена к исповеди

Н. В. Гоголь. Душа наша расположена к исповеди: Сб. писем /Сост., предисл. и примеч. В. А. Воропаева. — М.: Изд-во Сретенского монастыря, 2009. — 608 с.: ил. — (Письма о духовной жизни).

Предлагаемый вниманию читателей сборник содержит избранные письма Гоголя, посвященные различным вопросам духовной жизни. В них заключен богатейший церковно-аскетический опыт писателя, который, по словам С. Т. Аксакова, «выражается совершенно в своих письмах, в этом отношении они гораздо важнее его печатных сочинений». Такие творцы, как Гоголь, по своему значению в истории слова подобны святым отцам в Православии.

Приводим отрывок из книги.

Письма к матери и сестрам

М. И. Гоголь

Не беспокойтесь, дражайшая маминька! Я сей удар перенес с твердостию истинного христианина**. Правда, я сперва был поражен ужасно сим известием, однако ж не дал никому заметить, что я был опечален. Оставшись же наедине, я предался всей силе безумного отчаяния. Хотел даже посягнуть на жизнь свою. Но Бог удержал меня от сего — и к вечеру приметил я в себе только печаль, но уже не порывную, которая наконец превратилась в легкую, едва приметную меланхолию, смешанную с чувством благоговения ко Всевышнему.

Благословляю тебя, священная вера! В тебе только я нахожу источник утешения и утоления своей горести! Так, дражайшая маминька! я теперь спокоен — хотя не могу быть счастлив: лишившись лучшего отца, вернейшего друга всего драгоценного моему сердцу. Но разве не осталось ничего, что б меня привязывало к жизни? Разве я не имею еще чувствительной, нежной, добродетельной матери, которая может мне заменить и отца, и друга, и всего что есть милее, что есть драгоценнее?

Так, я имею вас и еще не оставлен судьбою. Вы одни теперь предметом моей привязанности; одни, которые можете утешить печального, успокоить горестного. Вам посвящаю всю жизнь свою. Буду услаждать ваши каждые минуты. Сделаю всё то, что может сделать чувствительный, благодарный сын. Ах, меня беспокоит больше всего ваша горесть! Сделайте милость, уменьшите ее, сколько возможно, так, как я уменьшил свою. Прибегните так, как я прибегнул, к Всемогущему. Зачем я теперь не с вами? вы бы были утешены. Но через полтора месяца каникулы — и я с вами. До тех пор уменьшите хоть немного свою печаль. Не забудьте, что с вашим благополучием соединено благополучие и вашего сына, который с почтением и нежною любовью к вам пребывает Николай Гоголь-Яновский.

Вы не поверите, дражайшая маминька, какое удовольствие принесло мне ваше письмо, но вместе с ним я не мог не быть растроган, особливо видя вашу любовь, вашу горячность родительскую, какую вы имеете к вашим детям, но ваши слова, что вы уже более для себя и для мира сего не живёте, что, может быть, я скоро должен занять место отца малолетним моим сестрам, слова сии поселили печальные предчувствия в моем сердце. Зачем предаваться горестным мечтаниям? Зачем раскрывать грозную завесу будущности? Может быть, она готовит нам спокойствие и тихую радость, ясный вечер и мирную семейственную жизнь. Будем надеяться на Всевышнего, в руке Которого находится судьба наша. Что касается до меня, то я совершу свой путь в сем мире и ежели не так, как предназначено всякому человеку, по крайней мере буду стараться сколько возможно быть таковым.

1825-го года. Июня 10-го числа. <Нежин.>

Часто я думаю о себе, зачем Бог, создав сердце, может, единственное, по крайней мере редкое в мире, чистую, пламенеющую жаркою любовью ко всему высокому и прекрасному душу, зачем он дал всему этому такую грубую оболочку, зачем он одел всё это в такую страшную смесь противоречий, упрямства, дерзкой самонадеянности и самого униженного смирения. Но мой бренный разум не в силах постичь великих определений Всевышнего.

Любек. 1829, августа 13 по новому стилю.

Письмо ваше меня обрадовало тем, что из него увидел я, что места наши, слава Богу, благополучны. Верьте, что Бог ничего нам не готовит в будущем, кроме благополучия и счастия. Источник их находится в собственном нашем сердце. Чем оно добрее, тем более имеет притязаний и прав на счастие. Как благодарю я вышнюю десницу за те неприятности и неудачи, которые довелось испытать мне. Ни на какие драгоценности в мире не променял бы их. […] Зато какая теперь тишина в моем сердце! Какая неуклонная твердость и мужество в душе моей! […]

Живите как можно веселее, прогоняйте от себя неприятности, по крайней мере не смущайтесь ими: всё пройдет, всё будет хорошо. Неужели вы не замечаете чудной воли высшей — всё это делается единственно для того, чтобы мы более поняли после свое счастие.

Февраля 10 дни, 1831. СПб.

Я получил письма ваши. Одно, в котором вы уведомляете меня о смерти Анны Матвеевны, очень меня тронуло. О ней я не сожалею, потому что она была уже в довольно преклонных летах и после примерной жизни умерла, оплакиваемая истинно привязанными к ней. Но я более сожалел о вас, что лишились этой почтенной женщины, которая всегда принимала в вас, а стало быть и в нас всех, самое жаркое участие. Мир ее праху. Она, верно, там счастлива. […]

Сделайте милость, моя бесценная маминька, не воспитывайте таким образом Олю, как воспиталась Лиза. Отдалите от нее девичью, чтобы она никогда туда не заходила. Велите ей быть неотлучно при вас. Лучше нет для девицы воспитания, как в глазах матери, а особливо такой, как вы. […]

Знаете ли вы, как важны впечатления детских лет? то, что в детстве только хорошая привычка и наклонность, превратится в зрелых летах в добродетель. Внушите ей правила религии. Это фундамент всего. Если бы над Лизой имела власть религия, тогда с нею бы всё можно было сделать. Не учите ее какому-нибудь катехизису, который тарабарская грамота для дитяти. И это немного тоже сделает добра, если она будет беспрестанно ходить в церковь. Там для дитяти тоже всё непонятно: ни язык, ни обряды. Она привыкнет на это глядеть, как на комедию. Но вместо всего этого говорите, что Бог всё видит, всё знает, что она ни делает. Говорите ей поболее о будущей жизни, опишите всеми возможными и нравящимися для детей красками те радости и наслаждения, которые ожидают праведных, и какие ужасные, жестокие муки ждут грешных. Ради Бога, говорите ей почаще об этом, при всяком ее поступке худом или хорошем. Вы увидите, какие благодетельные это произведет следствия. Нужно сильно потрясти детские чувства, и тогда они надолго сохранят всё прекрасное. Я испытал это на себе. Я очень хорошо помню, как меня воспитывали.

Детство мое доныне часто представляется мне. Вы употребляли всё усилие воспитать меня как можно лучше. Но, к несчастью, родители редко бывают хорошими воспитателями детей своих. Вы были тогда еще молоды, в первый раз имели детей; в первый раз имели с ними обращение, и так могли ли вы знать, как именно должно приступить, что именно нужно? Я помню: я ничего сильно не чувствовал, я глядел на всё, как на вещи, созданные для того, чтобы угождать мне. Никого особенно не любил, выключая только вас, и то только потому, что сама натура вдохнула это чувство. На всё я глядел бесстрастными глазами; я ходил в церковь потому, что мне приказывали или носили меня; но стоя в ней, я ничего не видел, кроме риз, попа и противного ревения дьячков. Я крестился, потому что видел, что все крестятся. Но один раз — я живо, как теперь, помню этот случай. Я просил вас рассказать мне о Страшном Суде, и вы мне, ребенку, так хорошо, так понятно, так трогательно рассказали о тех благах, которые ожидают людей за добродетельную жизнь, и так разительно, так страшно описали вечные муки грешных, что это потрясло и разбудило во мне всю чувствительность. Это заронило и произвело впоследствии во мне самые высокие мысли. […]

В немногие годы я много узнал […], я исследовал человека от его колыбели до конца и от этого ничуть не счастливее. У меня болит сердце, когда я вижу, как заблуждаются люди. Толкуют о добродетели, о Боге и между тем не делают ничего. Хотел бы, кажется, помочь им, но редкие, редкие из них имеют светлый природный ум, чтобы увидеть истину моих слов.

1833 г. Октября 2. С.-Петербург.

Богу никак нельзя приписывать наших неудач. Бог милостив, и всякому, кто трудится с благоразумием и с осмотрительностью принимается за дело, Он всегда оказывает всемогущую Свою помощь. Береженного и Бог бережет, говорит старинная пословица. Но если вместо этого мы предадимся бесплодным мечтаниям и будем сидеть сложа руки, надеясь во всем на милосердие Божие, то мы никогда не будем иметь ничего. Я испытал многое на себе. Во всем, чем только я займусь с большою осмотрительностью, хорошенько обсужу дело, поведу с величайшею аккуратностью и порядком, не занимаясь мечтами о будущем, во всем этом я вижу ясно Божию помощь. По этому-то самому я не вижу даже большой необходимости ехать в Воронеж*. Я уважаю очень угодников Божиих, но молиться Богу всё равно, в каком бы месте вы ни молились. Он вездесущ, стало быть, Он везде слышит нашу молитву, и Ему столько молитва нужна, сколько нужны дела наши. Впрочем, я не настою на том, чтобы вы не ехали в Воронеж, особливо если позволят вам ваши финансы.

<1834> Июля 10. СПб.

Неприятная новость, которую вы сообщаете в письме вашем, поразила меня**. Всегда жалко, когда видишь человека в свежих и цветущих летах похищенного смертью. Еще более, если этот человек был близок к нам. Но мы должны быть тверды и считать наши несчастия за ничто, если хотим быть христианами. Может ли кто из нас похвалиться несчастиями и испытаниями! Такие ли бывают несчастия! Сколько есть на земле людей, которые, может быть, несчастия наши почли бы только за слабые огорчения в сравнении с другими, жесточайшими! Если мы имели удовольствия и потом потеряли их, мы должны быть за них благодарны и воспоминать о них с сладким умилением, а не сокрушаться о потере их. Мы должны помнить, что нет ничего вечного на свете, что горе перемешано с радостью и что если бы мы не испытывали горя, мы бы не умели оценить радости, и она бы не была нам радостью.

1836, сентября 21 <ст. ст.?> Лозанна.

http://pravoslavie.ru/sm/31052.htm

[Guest Оливера]

Полазна тачка – Антон Чехов

„Књижевник је не забављач, већ човек који има уговор са својом савешћу и дужношћу“. То је дефиниција широм света познатог класика руске књижевности Антона Чехова. Данас се навршило 150 година од његовог рођења и јубиларне свечаности се одржавају широм Русије. Председник РФ Дмитриј Медведев је ради учешћа у њима учинио једнодневну посету родном пишчевом граду, Таганрогу који се налази на југу земље.

Данашњи датум је један од најзначајнијих у међународном календару културних догађаја године. Већ више оде века Чеховљево стваралаштво се интерпретира на мноштву језика и у различитим националним традицијама. Може се речи да је Антон Чехов положио испит вечности и да ће већ увек бити актуелан.

„Утисак је да је Чехов знао о данашњем животу више од нас самих“ – не можемо а да се не сложимо са овом изјавом, министра културе РФ Александра Авдејева.

У Русији је љубав према Чехову посебна карактер: то је писац који може да подржи човека, да му стави нqа знање да је живот важан и драгоцен сам по себи, без великих подвига и великих трагања – објашњава Александар Авдејев. – Чехов је увелико утицао на формирање руског мишљења, карактера и, рекао бих, руског погледа на свет. Када говоримо о националном третману људских права, а он је у свакој земљи различит, у Русији то је Чеховљев третман.

Аутор кључних за светску драматургију 20. века дела као што су комади „Галеб“, „Три сестре“, „Ујка Вања“ И „Вишњик“ једва да је наслућивао да ће ова дела изазвати мноштво експеримената на међународној позорници, где је Шекспир његов једини конкурент у броју режија.

Руководилац московског позоришта „Ленком“ Марк Захаров сматра да је Чеховљев уметнички свет нешто попут океана на планети Соларис коју је смислио пољски научни фантаста Станислав Лем: „неразумљива репродукција живота на Земљи“.

То је океан Солариса у који улазиш, а тамо су наше сузе И наше радости, тамо су наши комплекси И наши снови, тамо су наши мудри поступци и смешне нелогичности — говори Марк Захаров. – Чехов се увукао у сферу уметности, где су прагматичне намере – чему је то, какав је васпитни ефект свега тога – непознате. Сиже се налази тамо, где су одсутне узрочне везе, где се понекад мирише на неку аномалију и где нису могуће публицистичке сентенције. И у свему томе је величина Чехова као човека који се нашао најближе космосу, упоредо са Гогољем, упоредо са Достојевским.

Чехов је нова полазна тачка у историји светске драме у руског позоришта. И данашња, без икаквог претеривања, светска привлачност његовог стваралаштва корелативна је са новом актуелношћу задатака уме3тњости у оном облику који је замишљао генијални писац: уместо правилних одговора – правилно постављање питања.

29.01.2010

Глас Русије

[Свет-лана]

В преддверии Широкой масленицы  - рассказ Тэффи (Н.А.Лохвицкой) :smiley:

Блин

    Это было давно. Это было месяца четыре назад.

    Сидели мы в душистую южную ночь на берегу Арно.

    То есть сидели-то мы не на берегу, - где же там сидеть: сыро и грязно, да и неприлично, - а сидели мы на балконе отеля, но уж так принято говорить для поэтичности.

    Компания была смешанная - русско-итальянская.

    Так как между нами не было ни чересчур близких друзей, ни родственников, то говорили мы друг другу вещи исключительно приятные.

    В особенности в смысле международных отношений.

    Мы, русские, восторгались Италией. Итальянцы высказывали твердую, ничем несокрушимую уверенность, что Россия также прекрасна. Они кричали, что итальянцы ненавидят солнце и совсем не переносят жары, что они обожают мороз и с детства мечтают о снеге.

    В конце концов мы так убедили друг друга в достоинствах наших родин, что уже не в состоянии были вести беседу с прежним пафосом.

    - Да, конечно, Италия прекрасна, - задумались итальянцы.

    - А ведь мороз, - он... того. Имеет за собой... - сказали и мы друг другу.

    И сразу сплотились и почувствовали, что итальянцы немножко со своей Италией зазнались и пора показать им их настоящее место.

    Они тоже стали как-то перешептываться.

    - У вас очень много шипящих букв, - сказал вдруг один из них. - У нас язык для произношения очень легкий. А у вас все свистят да шипят.

    - Да, - холодно отвечали мы. - Это происходит от того, что у нас очень богатый язык. В нашем языке находятся все существующие в мире звуки. Само собой разумеется, что при этом приходится иногда и присвистнуть.

    - А разве у вас есть "ти-эч", как у англичан? - усомнился один из итальянцев. - Я не слыхал.

    - Конечно, есть. Мало ли что вы не слыхали. Не можем же мы каждую минуту "ти-эч" произносить. У нас и без того столько звуков.

    - У нас в азбуке шестьдесят четыре буквы, - ухнула я.

    Итальянцы несколько минут молча смотрели на меня, а я встала и, повернувшись к ним спиной, стала разглядывать луну. Так было спокойнее. Да и к тому же каждый имеет право созидать славу своей родины, как умеет.

    Помолчали.

    - Вот приезжайте к нам ранней весной, - сказали итальянцы, - когда все цветет. У вас еще снег лежит в конце февраля, а у нас какая красота!

    - Ну, в феврале у нас тоже хорошо. У нас в феврале масленица.

    - Масленица. Блины едим.

    - А что же это такое блины?

    Мы переглянулись. Ну, как этим шарманщикам объяснить, что такое блин!

    - Блин, это очень вкусно, - объяснила я. Но они не поняли.

    - С маслом, - сказала я еще точнее.

    - Со сметаной, - вставил русский из нашей компании.

    Но вышло еще хуже. Они и блина себе не уяснили, да еще вдобавок и сметану не поняли.

    - Блины, это - когда масленица! - толково сказала одна из наших дам.

    - Блины... в них главное икра, - объяснила другая.

    - Это рыба! - догадался, наконец, один из итальянцев.

    - Какая же рыба, когда их пекут! - рассмеялась дама.

    - А разве рыбу не пекут?

    - Пекут-то пекут, да у рыбы совсем другое тело. Рыбное тело. А у блина - мучное.

    - Со сметаной, - опять вставил русский.

    - Блинов очень много едят, - продолжала дама. - Съедят штук двадцать. Потом хворают.

    - Ядовитые? - спросили итальянцы и сделали круглые глаза. - Из растительного царства?

    - Нет, из муки. Мука ведь не растет? Мука в лавке.

    Мы замолчали и чувствовали, как между нами и милыми итальянцами, полчаса назад восторгавшимися нашей родиной, легла глубокая, темная пропасть взаимного недоверия и непонимания.

    Они переглянулись, перешепнулись.

    Жутко стало.

    - Знаете, что, господа, - нехорошо у нас как-то насчет блинов выходит. Они нас за каких-то вралей считают.

    Положение было не из приятных.

    Но между нами был человек основательный, серьезный -- учитель математики. Он посмотрел строго на нас, строго на итальянцев и сказал отчетливо и внятно:

    - Сейчас я возьму на себя честь объяснить вам, что такое блин. Для получения этого последнего берется окружность в три вершка в диаметре. Пи-эр квадрат заполняется массой из муки с молоком и дрожжами. Затем все это сооружение подвергается медленному действию огня, отделенного от него железной средой. Чтобы сделать влияние огня на пи-эр квадрат менее интенсивным, железная среда покрывается олеиновыми и стеариновыми кислотами, т. е. так называемым маслом. Полученная путем нагревания компактная тягуче-упругая смесь вводится затем через пищевод в организм человека, что в большом количестве вредно.

    Учитель замолчал и окинул всех торжествующим взглядом.

    Итальянцы пошептались и спросили робко:

    - А с какою целью вы все это делаете?

    Учитель вскинул брови, удивляясь вопросу, и ответил строго:

    - Чтобы весело было!

[Guest Оливера]

Руски европљанин Иван Тургењев

Руски писац 19. века Иван Тургењев у пуној мери се може назвати амбасадором руске културе у Француској. Он је овде проживео око 20 година и учинио је за зближавње руских и француских уметника, књижевника и музичара више него што су учиниле дипломате обе земље.Иван Тургењев је умро у Француској, али је завештао да буде сахрањен у Русији. Када је ковчег са његовим телом био праћен са Северне железничке станице у Паризу у домовину, француски писац Едмон Абу је рекао да би га Француска са радошћу усвојила, да није био тако веран син Русије. Тургењев је испољавао чуда дипломатије, како би спојио руску и француску културу, каже сарадник музеја Тургењева у Москви Јелена Грибкова....Ради се о томе да је Тургењев, врло скроман у односу на своја дела, постајао необично пробојан, савременим језиком говорећи, када се ствар тицала тражења некаквих контаката за његове руске другове по перу, или младе руске уметнике и музичаре. Он је испољавао чуда дипломатије, договарајући се са познатим француским писцима, како би се у поједином издању појавио чланак о руском уметнику или писцу. Тако је на пример, 1881. године, он с једне стране активно учестовао у пропаганди младог виолинисте виртуоза Пола Виарда, који је први пут путовао у иностранство, у Русију, да даје концерте, а са друге молио је француског писца Ги де Мопасана да организује изложбу у Француској познатог руског сликара Куинџија. Мопасан са радошћу пише чланак у листу Фигаро, пропагира овог изузетног руског уметника. Тако делује Тургењев у погледу својих талентованих пријатеља, руских и француских.Треба рећи да је Тургењев био свестрано образован човек, добро је знао не само књижевност, већ и сликарство, сакупљао је дела многих француских сликара. Познато је да је у његовој колекцији била слика Теодора Русоа, која се сада налази у Музеју ликовних уметности Пушкин у Москви. Са својим блиским другом Лујом Виардом Тургењев је преводио на француски многе руске писце. При томе Тургењев је преводио, а Виардо је исправљао ове преводе. Мада је француски језик Тургењева био беспрекоран, један од Француза је истакао да је то француски језик салона 18. века.Тургењев је био у блиским односима са многим француским класицима. Са једнима су то били односи подједнако великих људи, који су трајали низ година, као на пример са Флобером. Млади француски писци су видели у Тургењеву друга и учитеља, као што је то било са Мопасаном. Неке његове приче су написане по траговима Тургењева. Можда многи знају да је Мопасанова прича Госпођица кокица написан по мотивима приче Му-му Тургењева. Усмено причање Тургењева о својим преживљавањима послужило је Мопасану као материјал за причу Страх. Може се још много говорити о тој сарадњи. Довољно је сетити се чувених „ручкова петорице“ међу којима је био Тургењев, Доде, Зола, Флобер и Гонкур. Током дугих година ови писци не само да су заједно ручали, већ су делили своје књижевне планове, говорили о замислима и преживљавањима, која су постајала материјал за књижевна дела.Са посебном упорношћу Тургењев је пропагирао у Француској Лава Толстоја и Достојевског, без обзира на лична неслагања између њега и ових великих руских писаца. Ги де Мопасан, који је називао себе учеником Тургењева, писао је о њему као у великом генију руске књижевнсоти. Сам Тургењев је сматрао да је величанствена срећа то што му је пошло за руком да приближи своју домовину перцепцији европске публике.