Стварање ни из чега

[Тавита]

Ниједан догмат Цркве није настао, а да није био изазван неким поводом. Повод за догмат о стварању ни из чега углавном је утицај платониста на појaм стварања (платонисти су наиме сматрали да је материја одвајкада постојала упоредо са Богом, који је ту прапостојећу материју уобликовао, претворио хаос у космос и зато га можемо сматрати  Творцем), који Црква није могла да прихвати, јер је њен поглед на стварање суштински другачији од платонистичког, зато што она учи да материја нити ишта није имало нити је могло да има своје постојање упоредо са Богом и самостално од Бога (без Бога). Дакле, шта значи појам стварања „ни из чега“? Створити свет из небића и ништавила, значи дати живот свету који није имао никакав вид постојања, који реално  нити иреално није постојао. Ова истина је посведочена у Светом Писму које нас за разлику од многих религија и филозофија, учи да свет није постојао нити прапостојао него је настао у једном временском моменту и које нас учи да за своје постојање треба да захвалимо Богу који је Творац у апсолутном смислу те речи. Он свет није створио ни из каквог вида битисања, управо Он га је створио из тоталног и потпуног небитисања, ни из чега (2 Мак 7, 28: „Преклињем те, чедо, да погледаш на небо и на земљу, и видећи све што је у њима, да познаш да је то све Бог створио из небића и да род људски тако постаје“). Вера да је Бог створитељ свега са собом повлачи и неколико битних консеквенсци које су толико битне да нас људе чак и позивају у нови начин постојања.

а) Прво чему нас овај  појам учи јесте то да свет није вечан, јер има времена када није постојао. У супротном да је свет вечан, да је одувек и да ће увек постојати, Бог не би био био Творац, него би Он био само украситељ, Уметник који украшава и улепшава оно што је већ постојало. Као што вајар није творац суштине онога што ваја, него само лика, тако би и Бог био сличан вајару. Но Бог није само вајар, Он је и Творац који је свет створио унутар времена. Свет није вечан. „Било је када га није било“; било је времена када свет није постојао. Према томе, морамо схватити да је Бог некада постојао без других бића и предмета јер осим Њега није постојало ништа друго. То је прва последица о стварању ни из чега.

б) Друга последица учења о стварању ни из чега јесте та да свет, пошто је створен из небића, подлеже повратку у небиће. У делу „О очовечењу Бога Логоса“ Свети Атанасије Велики пише да небиће и смрт почивају у природи творевине. Према томе, смрт, у смислу нестанка творевине, јесте нешто што је творевини урођено, зато што не може немати крај оно што има почетак. Свет сам по себи није имао силу да постане и нема силу да постоји већ је његово постојање је у вољи Божијој и зато када би био остављен сам и када би био напуштен, „он“ више не би постојао. Творевина нема живот у себи и из тог разлога је творевина, јер да има живот у себи онда јој не би требао Бог да јој живот дарује. Дакле, када кажемо творевина, под тим подразумевамо нешто смртно, јер не може бити створено оно што је бесмртно.

в) Ако уважимо све претходне елементе онда се сада намеће питање: ако је свет створен из небића и ако повратак у небиће и смрт представљају претњу за њега, како  и где он онда поседује истинско постојање и како може избећи повратак у небиће? Јер, ако је Бог из небића створио свет да би га опет вратио у то исто небиће, онда је тај свет, не само од своје природе, него и од стране Божијег наума, осуђен да умре. Бог, није створио свет да би тај свет умро и нестао; створио га је да живи. Бог није створи свет да се игра са њим, па да га онда једног момента одбаци и напусти; Он је створио свет из љубави, и баш зато што га воли творевина је самим стварањем назначена да живи и да постане Црква, Царство Божије. Дакле самим стварањем свет је упућен на Бога који је том свету и даровао постојање. Стога једини начин да свет превазиђе небиће и да живи јесте да буде у трајном односу са Богом. Свет дакле, не може живети вечно и не може не умрети, пошто из себе, из своје природе, не може црпети силе којима заувек може постојати. Једини начин којим творевина може да превазиђе смрт и пропадљивост јесте да буде у трајној заједници са Богом извором Живота и Животом. Та заједница је остварена у Личности Сина који је зарад спасења творевине постао творевина и тако јој даровао обожење.