ИСТОРИЈА РЕЛИГИЈЕ ( УОПШТЕ О РЕЛИГИЈИ )

[Тавита]

Постојање религије је очигледна и непобитна социолошка чињеница. Такође, човек је једино религиозно биће у природи.

Филолошко тумачење религије. Више је претпоставки о етимологији речи „религија“:

1) religare (латински: везати) – религија је веза између Бога и човека (Лактанције, Августин)

2) relegere (латински: издвојити) – религија је однос према нечему са нарочитим поштовањем (Цицерон)

3) relinquere (латински: оставити на страну нешто што је намењено божанству) (Сервије Суплиције, Мазурије Сабин)

4) re-eligere (латински: поново одабрати) – указује на поновно одабирање човека од стране Бога после првородног греха (Августин)

Класична (теолошка и психолошка) дефиниција религије: Религија је духовна веза између Бога и човека.

Др Вуко Павићевић: Религија је одношење према „натприродном“, „оностраном“ и „светом“.

Атеизам је негативно одношење према „натприродном“, „оностраном“ и „светом“. Стога се може назвати „негативном религијом“, „антитеизмом“, или „бежањем од религије“ (Вендланд). Разлог томе је чињеница да не постоји апсолутни атеизам – немање појма о „натприродном“, „оностраном“ и „светом“.

Религиозно осећање је сложено осећање. Чине га:

1) Осећање зависности од Бога. Ово осећање нарочито наглашавају Шлајермахер, Ниче и марксисти. Са осећањем зависности може у сукоб доћи пренаглашено осећање личне вредности.

2) Осећање дивљења према Богу. Највећи извор овог осећања јесте величанственост природе.

3) Религиозно страхопоштовање и страх. Насупрот профаног страха, који је негативно осећање које човека наводи да побегне од предмета који изазива страх, религиозно страхопоштовање јесте топло осећање које изазива радост и жељу да се што више приближимо Богу. Међутим, када се изгуби такво религијско страхопоштовање, онда наступа страх кривца пред Судијом, који проистиче из грешности.

4) Осећање љубави према Богу. Најконкретнија пројава религиозне љубави јесу мученици, који постоје у готово свакој религији.

5) Осећање светости, за разлику од претходних, искључиво је религијско. Стога, по Бориславу Лоренцу, оно чини психичку суштину религије.

Основни елементи религије:

1) Догма (грчки: учење). У античкој философији под догмом се подразумевала истина у коју се не може сумњати, а у античком праву наредба којој се имало беспоговорно покорити. У ширем религијском значењу догма јесте верско учење. Она конституише религијски поглед на свет.

2) Култ (молитва, богослужење). Култ и потреба за култом својствена је сваком човеку. (Стога и у атеизму постоји мноштво култских радњи, као што су нпр. празници, свечаности итд). Не постоји религија у којој не постоји макар и најједноставнији култ. Религијски култ има три циља: да се испоље религијска осећања; да се подстакне и ојача човекова религиозност; да се човек приближи Богу.

3) Морал подразумева дужности и обавезе човека које проистичу из његовог религијског опредељења, а које се тичу начина живота и делања у најширем смислу речи.

4) Верска заједница се заснива на истоветности религијских веровања и осећања. Религија није приватна ствар, већ подразумева управо заједницу.

[Тавита]

ОДНОС РЕЛИГИЈЕ И ДРУГИХ ДУХОВНИХ АКТИВНОСТИ

(у најкраћим цртама, недовољно за испит; плава књига стр. 136-184)

Религија и морал. Не постоји религија без неког, ма и најизопаченијег, вида морала. Њихов однос могао би се приказати сликом корена (религија) и дрвета (морал). Па ипак, морал се може одвојити (и често се одваја) од религије. Атеисти у прилог независности морала од религије наводе следеће: а) општи морални принципи заједнички су свим људима; б) аутономни морал узвишенији је него хетерономни; в) има атеиста који су моралнији од верника.

Религија и уметност. У историји људске културе религија и уметност од самих почетака тесно су повезане. Уметност је настала као један од видова изражавања религиозних осећања. Због тога, као и због силине утицаја уметности на човека, уметност може бити једно од најснажнијих „оруђа“ како религије, тако и атеизма.

Религија и философија баве се заједничким питањима – „вечним питањима“. Често их је веома тешко разграничити. Ипак, на интелектуалном плану, свеукупност философије шира је од религије. Философија, поред теистичког (религијског) вида може имати и разне друге. на психолошком, пак, плану религија је свеобухватна, док се философија тиче највише интелектуалне области човека. И треће: философија полази од вере и претендује на људско порекло, док религија полази од вере и претендује на божанско, откровењско порекло.

Религија и наука. Однос ове две је такав да се њихова поља интересовања не поклапају, осим у ретким случајевима. Стога је погрешно тражити научне истине у Библији, као и религијске истине у научним истраживањима.

Религија и магија. Магија је необична моћ која омогућава да се без природних средстава постигне окултни утицај. Велика је међусобна преплетеност религије и магије. У многим облицима религије (нпр. таоизам, шаманизам, фетишизам...) магија се практикује. Често је религијска свест помешана са магијском. Чести су примери тога и међу православним верницима. Међутим, суштинска разлика постоји. Религија нас посвећује, кроз подвиг, без принуде. Магија тражи корист у овом свету, без нарочитог напора, заповедајући. У религији је присутна молитва божанствима и сл, док се магија труди да стекне власт над њима и да их принуди да учине нешто. Коначно, из хришћанске перспективе, религија је приближавање „добрим силама“ (Богу, анђелима, светима), а магија злим (демонима).

Напомена – облици анимизма:

Шаманизам – духови постоје у природи и опседају људе у разним приликама. Шамани падају у транс и бивају опседнути; такође, изгоне духове из болесника.

Фетишизам – духови постоје у одређеним предметима – фетишима. Амајлије су нека врста фетиша.