ARNOLD GELEN: KA SISTEMATICI ANTROPOLOGIJE

[Тавита]

Kantova “Antropologija u pragmatickom pogledu”, Sopenhauerovi “Aforizmi o zivotnoj mudrosti”, kao i spisi francuskih moralista predstavljali su se, iako veoma razliciti i tesko uporediva dela, kao filozofska antropologija. Antropologija Fihtea mladjeg “Nauka o ljudskoj dusi” (1856), antropologija zasnovana za izrazu –telo je realan izraz duse- (zacetnici Herder,Treviranus) dovela je po Gelenu u pojedinostima i klasifikaciji tih pojedinosti do dobrih rezultata ali njena osnovna postavka “telo kao izraz duse, spoljasnje je izraz unutrasnjeg”, moze se upotrebiti samo kao jedna opsta “lelujava” pretpostavka za konkretna i pojedinacna istrazivanja. Isto tako ta antropologija ostavlja po strani neka osnovna pitanja koja izmicu njenom metodu. Ona se npr. ne pita sta je govor uopste i ne istrazuje ga, vec ga uzima kao gotovu cinejnicu; ne pita se sta uopste zanci covekova izrazajna sposobnost. Selerovi i Klagesovi pokusaji da stvore jednu opstu filozofsku antropologiju, koja bi coveka opisala u njegovoj celini po Gelenu, nisu zadovoljili jer su coveka sveli na duh, koji ako vise nije nadprirodan (karika izmedju bozanske i zemaljske stvarnosti) postaje protivprirodnan. Duh kao centar od koga polazeci

covek opredmecuje svet, svoje telo i psihu, ne moze biti deo pravo tog sveta koga opredmecuje (Seler). Sve ove pokusaje Gelen smatra nezadovoljavajucim i metafizickim, jer sustinski pojmovi kojima se u tim pokusajima zasnivanja antropologije barata, tendenciozno ili naivno, kao sto su duh, dusa, volja…su metafizicki i dolaze u sukob sa iskustvom. Za Gelena, fil antropologija mora postati nauka o coveku, tj. mora postavljati hipoteze koje treba da budu dokazane. Ona svoje pojmove treba da dobije iz cinjenica, a ne da cinjenice uredjuje prema pojmovima. Kao filozofija ta nauka nije metafizicka vec obuhvatajuca, jer ona pokusava da iz pojedinacnih nauka o coveku i preko njihovih granica daje empirijskonaucne

iskaze o coveku kao celini. To bi bilo jedna sistematska i totalna nauka o coveku, kao njenom jedinstvenom

predmetu: jedinstvo coveka kao vrste i jedinstvo ili celina svakog pojedinog coveka u sebi. Ova hipoteza o jedinstvu coveka u sebi prevazilazi dualisticko poimanje duse i tela, sto bi moralo kao empirijski iskaz biti predmet dve nauke o coveku: psihologije i biologije, na taj nacin sto pronalazi polaznu tacku ispred svakog razlikovanja fizickog i psihickog (telo i dusa), pa cak i ispred same mogucnosti pravljenja te razlike. Ta polazna tacka za Gelena je ljudsko delovanje, pojam delovanja. U delovanju, po Gelenu, ne postoji mogucnost razlikovanja unutarnjeg i spoljnog, fizickog i psihickog. Samo tek naknadna

reflexija iz jednog nedelujuceg stanja moze razdvojiti unutarnje faze razmisljanja, odlucivanja od pravog spoljnog

delovanja, ali u toku samog delovanja ova reflexija ne moze se provesti. Tako G misli da je u pojmu delovanja nasao onu polaznu tacku koja je s one strane razlikovanja duse i tela, unutarnjeg i spoljnog, ali isto tako s onu stranu kategorije izraza,tj.delovanje moze biti izrazajno kao neki gest, ali tu telo nije polje izrazavanja duse. Gelen, dakle, postavlja hipotezu koju treba dokazati i na kojoj zeli izgraditi jednu opstu antropologiju, da se sva organizovanja coveka moze razumeti polazeci od delovanja. Delovanje Gelen definise kao predvidjajucu, plansku promenu stvarnosti, u promenu stvarnosti zajedno sa sredstvima, kako sredstvima predstavljanja tako i stvarnim sredstvima, Gelen naziva kultura. Svaka kultura podrazumeva uvek neku proizvodnu ljudsku zajednicu. Ova tri izraza: delovanje, kultura, zajednica su delovi hiporteze i o njima se moze malo raspravljati, kao i o svakoj, ali se njihova delotvornost mora pokazati u izgradnji antropologije kao nauke. Sva tri pojma su po Gelenu, psiho-fizicki neutralni i stoje ispred svakog razlikovanja unutarnjih i spoljnih cinjenica. Delovanje kroz

koje covek u zajednici stvara kulturu jest sustina coveka, pa se polazeci od delovanja i moze izgraditi jedna celovita nauka o

coveku. Pored delovanja usmerenog na zajednicku stvarnost (svet objekata prirode) postoji i delovanje koje se odvija izmedju clanova zajednice i samog coveka, sto ukazuje i na to da je ta oblast delovanja riskantna i nesigurna. Pojam morala Gelen odbacuje zbog snaznog dualizma i upotrebljava rec odgoj. Covek je delatno bice i bice odgoja koje stvara kulturu- to ga razdvaja od zivotinje i definise ga. Delovanje, kultura, zajednica, odgoj su odredjenja medjusobno uslovljena i zato G odbacuje metafizicki pojam uzroka.

Kultura je fizicki uslov covekove egzistencije i kod njega nema organskog prilagodjavanja kao kod zivotinja. Njegova konstitucija povlaci za sobom jednu plansku inteligentnu delatnost koja mu omogucava da izmeni prirodne uslove i uspostavi tehnike i sredstva egzistencije. Zato umesto okoline covek ima kulturnu sferu i on zivi svuda u svim klimama… Njegov prostor je dakle, svet, a ne okolina. On cak delimicno probija i svet koji je njegovim culima i dat (teleskopi). Covek dakle nije prilagodjen jednoj specificnoj konstelaciji prirode vec se odrzava u bilo kojoj konstelaciji zahvaljujuci delovanju. Zato on svet i ima subjektivno, tj. ima jednu celinu koja se moze prosirivati, koja je samo delimicno opazljiva. Covek je, ako se posmatra morfoloski, nespecijalizovana, no i u tom smislu primitivno bice. On je dakle, konstitucionalno nesiguran,

ali s druge strane, sposobnost govora, misljenja, krajnja pokretljivost tela je ono sto je dato tom organski

nespecijalizovanom i instinktivno siromasnom organizmu. Sve te covekove sposobnosti su reprezentovane u mozgu i s njim povezane i zato je on organ za sve. Gelen ga pre svega vidi kao organ predvidjajuceg delovanja, kao psiho-motoricki organ,izraz materijalne cinjenice da je covekov organizam izgradjen u pravcu vodjene radnje. Samo tako je, po Gelenu, moguce biolosko, empirijsko, nedualisticko shvatanje duha, sto podrazumeva jednu drugu veliku hipotezu: da se svi covekovi duhovni ucinci mogu razumeti polazeci od delovanja. Tu hipotezu Gelen dokazuje polazeci od opazaja koji nije vodeci vec je ucinjen vodecim buduci da preuzima iskustvo opipa, iskljucujuci sve vise ruke kao organ spoznaje, pa se opticko polje zasicuje sve vise iskustvom o tezini stvari, materijalnoj strukturi, itd. Gelen ce na ovom mestu istaci pojmove, “situacione

slobode i rasterecenja”. Prvi pojam znaci covekovu nezavisnost od svakog slucajnog stanja zalecene situacije, njegovu

mogucnost da je menja. Pod pojmom rasterecenja Gelen podrazumeva slamanje neposrednosti utisaka i uticaja punoce sadrzaja; kontaktna mesta s njima su redukovana sa minimum, i na minimum najvece potencijalne mogucnosti razvitka. Opazaji se razresavaju u recima, pa je govor jezik spram opazaja rasterecujuca instanca, kao sto je misljenje rasterecujuce

spram govora. Ono je predstava predstave, simbolika drugog reda. Na ovaj nacin, po Gelenu, otpada dualisticka koncepcija duse i tela, ona biva prevazidjena. Sposobnost da se bilo koji element od spoljnih pokreta, unutarnjih podrazaja do predstave, jezika i misljenja simbolicki predobrazavaju i postavljaju jedna u drugu, tu sposobnost Gelen naziva transformacijom. Gelen misli da je upravo ovim pokazao da se svi covekovi duhovni ucinci mogu razumeti polazeci od njegove sposobnosti da deluje.Po recima samog Gelena, ovaj text je skraceni prikaz njegovog antropoloskog modela