Liturgijske "novotarije" episkopa Ignjatija

[Дража]

Ако је Господ душе старозаветних праведника на Велику Суботу из ада увео у рајска насеља како онда душа "спава" до Страшног Суда и постоји само "у мислима" Божијим. Значи да није смртна ако ју је Господ увео у рајска насеља - или сам ја приглуп па из свега извучем погрешан закључак. Не волим ову модернистичку теологију никако братац. Сама се одбија од мене, шта да радим.

[Искушеник]

Ако је Господ душе старозаветних праведника на Велику Суботу из ада увео у рајска насеља како онда душа "спава" до Страшног Суда и постоји само "у мислима" Божијим. Значи да није смртна ако ју је Господ увео у рајска насеља - или сам ја приглуп па из свега извучем погрешан закључак. Не волим ову модернистичку теологију никако братац. Сама се одбија од мене, шта да радим.

Да брате,само ја нигде нисам видео/прочитао да је Владика Игњатије рекао/написао да душа спава до страшног суда и да постоји у "мислима" Божијим.

Што се тиче смртности душе о томе смо разглабали и превише.

Душа јесте смртна по природи и мислим да је непотребно даље коментарисање у вези тога конкретно,јер било шта што се разликује од тога није ништа друго до јерес.

[Никола Ђоловић]

Апостол Павле говори у једној од својих посланица да ће се Есхатон догодити истовремено за све. А да они који се живи затекну пред Други Христов долазак, када наступи свеопште Васкрсење, ће се такође "изменити" и да нико неће "претећи" оне који су умрли. То је дакле у складу са следећим: човек који умре нема свест о себи и о количини времена (броју година) који могу проћи. Ми имамо временски проблем а не Бог. Човек не може да има свест да је прошло 1000-100.000 година јер ће га од тренутка смрти до Васкрсења делити један тренутак. Сећање Божије га подиже из мртвих а не као да он већ има постојање. Као што нас није било до пре 100-500 година па нисмо имали свест о себи, тако је и овде када умре човек. Али Бог га памти. Похвално је што постоји креативно расуђивање али имам осећај да се вртимо и сами у пропадљивом времену док покушавамо да изразимо статус свих људи у Божијем (над)времену.

Говорим о временском проблему. Историјском трајању радње која се креће ка есхатону али сама радња није есхатон. Како мртав човек може да има свест о себи када не зна да је мртав. И не називам тај акт "спавањем душе" као други мислиоци. Човек је личност, није ни душа а ни тело, него личност која се изражава кроз душу и тело, али су сва три елемента смртна. То не значи да неће бити бесмртна. То значи да неће осетитити период своје смрти као дугогодишње трајање у времену, односно, само време. Онај ко је умро пре 1000 година, када наступи изненадни ударац есхатона, неће знати да је прошло 1000 година, већ тренутак који га је делио од тренутка смрти до Есхатона. Нечије одсуство бића осећамо ми који живимо у времену а не мртви. Док Сам Бог није Бог мртвих него живих јер Његово Сећање не заборавља онога ко је са Њим реализовао егзистенцијални однос због чега ће да и подигне из мртвих ту личност.