Чудесна историја Православља на Аљасци

[Guest Оливера]

Чудесна историја Православља на Аљасци

&h=200' alt='Постављена слика' class='bbc_img' />

Када сам као дете одрастао у Пенсилванији са деком и баком, досељеницима из Европе, никада нисам чуо ништа о православним Ескимима, Индијанцима или Алеутима на Аљасци.

Док сам био на колеџу, посетио сам академију Светог Владимира у Њујорку и сусрео се са студентом који је имао карту Аљаске на свом зиду са обележеним православним парохијама и именима сваког од свештеника староседелаца са Аљаске. „Шта је то?“, запитао сам. „Ово су наше православне цркве које су, сигурно знаш, некада припадала Руском царству“. Једва сам се присетио да су руски истраживачи први открили и уцртали Аљаску и да је она означена као део Руске царевине све до 1867. године. Тада сам одлучио да ћу једнога дана посетити то чудесно место где су Православље пригрлили староседеоци америчког континента.

Три године касније на Академији Св. Владимира стигло је писмо којим се позива један од студената да проведе лето у неком од алеутских села на острву Кодијак. То је било оно лето када је требало да буде канонизован први православни светитељ у Америци – Свети Герман Аљаски и ја сам жарко желео да одем. Али нисам знао ништа о месту па, чак, ни о животу овог светитеља. Имао сам још много да учим!

Када сам „пљуснувши“ на површину Пацифика у понтонском авиону приспео у село, открио сам да свака породица у том месту има своју особиту причу о оцу Герману који је 1793. године напустио манастир Валаам на језеру Ладога у Руској Финској и стигао у Америку 24. септембра 1794. године са деветоро своје монашке сабраће. Њих је позвао да служе у Америци Григорије Шељиков, оснивач руско-америчке компаније, која је трговала крзном и већ око седамдесетак година имала монопол у овом послу на територији Аљаске. Сибирски граничари су се запутили у Нови Свет већ око 1650. године, али је права „крзнена грозница“ започела после Витус Беринговог путовања 1741. путовања током којег су стотине авантуриста из северне Азије превеслале до Аљаске у великим кожним чамцима. Они су трговали са алеутским народима на 1500 километара дугачком ланцу острва која повезују Америку и Камчатку доносећи на стотине вредних сирових кожа које су даље упућиване на кинеско тржиште. Неки су се коначно настанили на алеутским острвима женећи се тамошњим женама. Ови сибирски трговци су први донели Православље, крстили своје жене и децу и подизали прве цркве.

Монаси пристигли из Финске затекли су прилично бедно стање. Монополска компанија је искориштавала и угњетавала Алеуте присиљавајући их да лове морске видре и шаљући стотине мушкараца да служе на удаљеним стражама, као и дуж границе са Канадом и чак до самог југа – Калифорније. Монаси су писали писма бунећи се против овог неправедног поступања са Алеутима, због чега су их званичници компаније гонили, и, штавише, држали годину дана у кућном притвору! Староседелачки народ је прибегавао монасима ради савета и заштите и хиљаде њих се крстило.

Најзад, већина монаха се вратило у Русију или умрла. Најстарији међу њима, старац Герман, да би избегао узнемиравање од стране вођа компаније, повукао се на оближње острво где је ископао себи пећину у шуми у којој се настанио попут древних египатских пустињака и попут оснивача пећина у Кијевској Лаври. Касније је прихватио децу која су услед епидемије остала сирочад, подигао им сиротиште и школу. Његов свети, побожни живот открио је Алеутима какав је живот истинског хришћанина и они су били надахнути његовом дубоком духовношћу. Он је наставио да пише захтеве владајућим ауторитетима молећи их да се оваква политика промени те је, најзад 1818. године на власт постављен нови гувернер. У последњим годинама свог живота, отац Герман је пројављивао свој чудесни дар пророковања и исцељивања и био је поштован од стране Алеута као њихов заступник и исцелитељ.

Век ипо касније, свака породица из Олд Харбура је имала да им каже своју причу о оцу Герману, а његово прослављање је израз верног чувања оца Германа у њиховом памћењу. Године 1847. они су на месту његове првобитне пећине подигли малу цркву. И када га се остатак света више није сећао, Алеути никада нису заборавили свог вољеног „Ап’а“ (деду) Германа.

Православна мисија би највероватније потпуно нестала да се није појавио још један од чудесних мисионара који су долазили на Аљаску – о. Јован Венијаминов. Он је рођен у Сибиру, у близини Бајкалског језера, где је и слушао те пустоловне приче са аљаског подручја од трговаца који су долазили у његов родни град па се, пошто је завршио богословију у Иркутску 1824. године, добровољно пријавио да служи у Америци. Отац Јован је научио алеутски језик и саставио азбуку за њега. Уз помоћ алеутског вође Ивана Пањкова, превео је Еванђеље по Матеју и катихизис на језик Алеута а 1826. године је отворио и прву алеутску школу. Током своје десетогодишње службе на Алеутским острвима много је путовао, учио и охрабривао своје расуто стадо утврђујући их у Православљу. Послао је своје књиге у Европу да их издају, али када су одштампани примерци стигли, били су пуни типографских грешака тако да се нису могли користити. Отац Јован је затражио дозволу да отпутује у Петроград како би лично надзирао и проверавао текстове. Пловећи поред Аустралије, Јужне Африке и Енглеске, стигао је до Балтичког мора након годину дана путовања. Његова супруга и шесторо деце отишли су кући у Сибир да посете рођаке у његовом одсуству.

Стигавши у престоницу, дочекало га је писмо у којем сазнаје за смрт своје супруге. Његова прва жеља је да оде одмах у Иркутск како би био са својом децом. Али, цар је већ био чуо за овог човека који је сакупио два тома етнографских података о алеутском народу и њиховој култури. Он је говорио њихов језик, пропутовао њихове крајеве уздуж и попреко, оснивао цркве и школе, а сада је преузо задатак да их образује не само богословски већ и да их поучи математици, књижевности, медицини, историји, уметности, музици и практичним вештинама као што су израда бродова и обрада дрвета. Изразивши оцу Јовану саучешће због губитка жене, цар Николај је захтевао да се он врати у Аљаску као епископ. После ходочашћа у Кијев где се молио у испосници митрополита Филарета, Венијаминов је примио монашки постриг и добио име Инокентије, а онда је хиротонисан за епископа Новог Архангелска, главног града Аљаске који се данас назива својим именом – Ситка.

Пошао је преко Сибира, посетио гроб своје супруге, поздравио се са својом децом на путу ка Пацифику одакле је отпловио на своје ново призвање. Велика резиденција и школа која ће постати нова богословија за ту епархију се већ градила. Венијаминов је урадио нацрт за нову цркву Св. Михаила и сам израдио сат за нови торањ. Научио је локални индијански језик тлингит и смислио систем за писање на том језику. Био је тако успешан да је Свети синод проширио његову епархију припајајући јој Камчатку. Касније је постао и архиепископ Јакутски. Тамо је научио трећи језик сакха, саставио азбуку, отворио школе и превео свете списе на јакутски језик. У својој 70. години је изабран за митрополита Москве и тада је основао Православно мисионарско друштво за подршку мисијама у Сибиру, на Аљасци и касније у Палестини. Проглашен је за светитеља као Свети Инокентије, просветитељ Алеута од стране Руске православне цркве тамо где је и сахрањен, у месту Сергијев Посад у близини Москве.

Захваљујући духовном темељу који је поставио Свети Герман и образовном раду Свети Инокентија, хиљаде староседелаца Аљаске су крштени и примили православну веру пре него што су САД 1867. године преузеле управу над Аљаском. Услед настављеног пружања подршке из Русије и након тог преузимања десетине староседелаца Аљаске је школовано и посвећено за службу Богу и Његовој светој Цркви. Бољшевичка револуција у Русији означила је крај ове подршке, али домаће становништво није напустило своју веру. Наставили су са превођењем црквених песама и служби са словенског језика на алеутски, тлингит и ескимске језике. Слали су своје синове у богословије, понекад чак и на другу страну Северне Америке.

Свети Јаков (Нецвјетов), алеутски свештеник рукоположен је 1826. године, вратио се на Аљаску са својом супругом Рускињом и започео мисионарски рад међу ескимским народом 1842. године научивши њихов језик и радећи на превођењу црквених текстова и песама на језик Јупик Ескима у наредних осамнаест година. Канонизован је као Крститељ и просветитељ староседелаца Аљаске 1994. године. Ескимски свештеници и ученици богословије су наставили рад на овим преводима, тако да када сам 1972. године први пут посетио ове просторе, осетио сам православне заједнице које служе јутарња и вечерња богослужења, као и свету Литургију у потпуности на ескимском језику. Народ је наставио рад на поучавању у православној вери откривајући је даље свима онима који су то зажелели. Када је Русија 1867. године продала Аљаску Сједињеним Америчким Државама, на овом подручју било је мање од тридесет цркава и капела. Са мањом или никаквом подршком након 1917. године, ова епархија се проширила и данас броји преко деведесет парохија.

Православна вера није стигла на Аљаску као туђа и неблиска, већ као испуњење верских и духовних настојања староседелачких народа Аљаске.

Православни мисионари се нису супростављали или осуђивали њихова веровања већ су афирмисали све оно што је добро, лепо, и богоугодно у традиционалном веровању племенских народа. Њихов најважнији допринос се састоји у проповедању опраштања и мира међу зараћеним племенима која су генерацијама међусобно пљачкала, поробљавала и убијала. Они су продубили староседелачко поштовање светости сваког живота, њихово кротко и смерно поступање са животињама за које су веровали да се добровољно приносе благодарним људским ловцима.

Свака култура усваја еванђелску поруку у складу са својом способношћу и постојећим околностима у тренутку када се Еванђеље објављује. Духовност староседелаца Аљаске огледала се у настојању да се други поштује, да се према њему односимо са поштовањем и захвалношћу; према суседима, породици, али и према јеленима, медведима, зечевима, паткама, гускама и рибама који жртвују своје животе како би људи имали храну и одећу. Први мисионари се нису супростављали оваквом схватању, напротив, потврђивали су да је живот тајна и дар од Бога и да се према свему живом треба односити са поштовањем знајући да Христос није само Живот свим људима већ целом свету, свим створењима. Овакво гледиште лежи у темељу интуиције и духовног проницања православних хришћана староседелаца Америке. Оно нас подсећа на истину, онако како је то изразио о. Александар Шмеман у својој књизи За живот света, да је хришћанин онај који куда год погледа види Христа и радује се у Њему. У једној тако дивљој и истовремено величанственој земљи, као што је Аљаска, ове речи добијају нарочито значење. Одувек сам осећао да сам овде, на Аљасци, боље разумевао речи мога учитеља и духовног оца, него што сам то икада могао постићи у предграђима Њујорка.

Исто еванђелско семе православне вере је разасуто широм света, али се жетва разликује јер поједина семена доносе род по тридесет, нека по шездесет, а нека по сто у зависности од климе и земље. Аљаска тундра и дивљина примила је драгоцено благо светопредањске вере и обгрлила га пре више од 200 година. Православна вера наставља да живи на челу са Николајем, епископом српског порекла, који предводи преко 25000 верника, четрдесет свештеника, Семинаријом Светог Германа Аљаског у Кодијаку, три катедрале и близу сто цркава и капела.

Свето семе је пало на плодно тле и жетва је богата.

Протојереј Михаило Олекса

Са енглеског језика превеле: Мара Огњеновић и Ана Новаковић

Извор: Православље бр. 900

[Guest Оливера]

Свети Герман Аљаски – Апостол Православља у Америци

У XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај – за Бога већ опредељени – дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског.

Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се – тешко болестан – већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао на поду. Када се ујутру пробудио, осетио је да је потпуно оздравио. Ове Божије посете Герман се, као свог највећег блага, сећао до краја живота.

После много година једноставног монашког живота, монах Герман се преселио у велики и чувени валаамски манастир који се налазио на острву усред језера. У то време игуман манастира је био праведни старац Назарије. Он је подучавао Германа духовном животу, пригрливши га као што би отац пригрлио свог сина. Назарије је овако говорио младом Герману:

„Монах мора неодступно испуњавати Господше заповести, чезнути за достизањем ангелскога стања и поретка, узрастати у богопознању и љубави према Богу и ближњима. Монах се у свему мора држати речи Божијих и не сме нимало обраћати пажњу на глас који га зове на порок. Монах мора просвећивати свој ум вишњом светлошћу,мора чувати своје тело неокаљаним, његова уста морају бити окована ћутањем, а његов језик – чист. Монах се мора непрестано сећати смрти, мора непрестано умирати за овај свет. Такав би сваки монах требало да буде, и то је темељ који би монах требало да положи за испуњење свог завета, е да би могао да принесе Богу не само дарове свог видивог подвига, већ и жртвени принос своје душе и свога духа“.

Назаријеви духовни савети и очинска љубав испуниле су монаха Германа огњеном ревношћу. Видевши то, Назарије допусти Герману да живи сам у дивљини. Ова стаза одвајања и одрицања од света је само за малобројне и изабране монахе, који су у стању да издрже такав тегобан и усамљенички живот. Монах Герман је био један од тих малобројних.

После много подвига и борбе у самоћи, дошло је време да Герман оконча свој отшелнички живот, јер је старац Назарије затражио од Германа да иде у далеку земљу и тамо мисионарски проповеда Христа. Герман је прихватио крст саможртвеног мисионарског подвига и, са седморицом монаха, напустио Отаџбину да би помогао људима који страдаху без Христа на туђој земљи. Њих осморица отидоше за Америку.

1794. мала група православних монаха стигла је у северозападну област Америке, звану Аљаска. После тегобног путовања кроз сибирску дивљину и опасне пловидбе преко океана, они стигоше до Аљаске где наставише своја мисионарска путовања. Они су учили обичаје и језик домородаца, живели са њима и никада се нису постављали као виши од домородаца којима су проповедали Христа.

Домородачка племена била су крајње дивљачког понашања, тако да су их Герман и његови монаси, уз велике тешкоће, учили Христовоме миру и састрадалној милости. Учили су домороце дугоочекиваној Истини Христовој, коју су многи домороци прихватили без оклевања. Аљаски домороци су сасвим природно прихватали Христа зато што су одавно већ чекали на откривење пуне Истине Божије, која је требало да буде објављена свету. Они су ту истину препознали у Христу.

Монах Герман се настанио на острву Спрус Ајленд (Острво смреке), близу Кодиака, док су остали монаси наставили своја мисионарска путовања. Герман је ту почео да живи истим пустињачким животом, којим је живео у дивљини своје родне Русије. Он је пронашао одговарајуће место у густој шуми и саградио своје ново станиште по узору на „барабара“-колибе (колибе које су аљаски домороци градили од стабала дрвећа које је расло крај мора и маховине) тамошњих домородаца. Он је свој нови дом назвао „Нови Валаам“ по манастиру, који је оставио у родној Русији, јер му је Отаџбина много недостајала.

Тамо, у непроходној шуми, потпуно сам на пустом ос-трвцу, Герман се молио, постио и живео у миру и ћутању. Живео је у свом свету Светитеља Божијих и ангела, проливајући многе сузе љубави према Богу. Домороци, видевши његов саможртвени и богоносни живот, заволеше га веома и долажаху му у посету да слушају његове приче о Русији и о животима Светитеља и праведника Божијих.

У то време су на Аљаску долазили и тамо се насељавали многи Руси са намером да зараде новац на рачун аљаских домородаца. Герман је за те похлепне и агресивне досељенике дредстављао препреку тако да су они решили да га уклоне. Они су га често нападали због тога што је бранио домороце, као и  нису могли да поднесу пример његовог богоугодног живота.  Они су много пута покушали да га застраше, али Герман је знајући да тако мора да буде – истрпео све тешкоће са отменом хришћанском храброшћу.

Герман је видео да међу домороцима има много сирочади и ванбрачне деце, те почео да их доводи на своје острвце где се о њима бринуо као прави отац. Он се старао да их нахрани и телесно и душевно, приправљао им је переце и пите од лососа, подизао их у богопознању. Он је био њихов једини заштитник.

У писму Сергију Јановском, управитељу Руских колонија, чији су се становници ужасно опходили према домородцима, монах Герман пише: „Ја, најпонизнији слуга овдашњег становништва, стајем пред вас са крвавим сузама и пишем мој захтев: будите отац и заштитник наш! Утрите сузу беспомоћној сирочади, олакшајте жалост у напаћеним срцима, дајте нам да осетимо шта је утеха“.

Монах Герман је живео животом потпуног себеодрицања: подизао је сирочад, али – у исти мах – држао сва монашка правила о посту, молитви и тиховању. Носио је исту одећу и лети и зими, трпећи страшне крајности аљаског поднебља. Преко одеће је носио само кожу јелена, коју није скидао нити мењао читавих осам година.

Герман је спавао у мртвачком сандуку, да би се, на тај начин, и када спава сећао смрти. Камен који је користио уместо јастука био је прекривен јеленском кожом тако да посетиоци нису могли видети на чему стварно спава. Јео је врло мало, а своје тело подвргавао је најстрожим подвизима, одричући се сваке лагодности овога света која би одвлачила његову пажњу од Бога. Да би умртвио своје тело и подвизавао се још више, носио је око врата ланац са великим металним крстом који је био тежак око осам килограма. Нико те ланце никада није видео током његовог живота, јер их је Герман брижљиво скривао испод своје одеће – била је то тајна коју је знао само Бог.

Највећи део свог времена Герман је проводио као прави монах, молећи се у тишини своје колибице. Неко га је једном приликом упитао: „Како успевате да живите сами у шуми? Зар вам није досадно?“. На ово питање старац  је одговорио овако:

„Не, ја нисам тамо сам. Тамо је Бог, јер Бог је свугде! Тамо су свети ангели! Како некоме може бити досадно са њима? Са ким је боље и угодније разговарати, са ангелима или са људима? Наравно, са ангелима!“.

Сергије Јановски, управитељ Руских колонија, почео је да долази код старца Германа да би разговарао са њим. Сергије, касније, пише о тим својим разговорима са Германом: „Био сам добро образован, познавао сам многе науке и много прочитао. Али, закон Господњи сам тешко разумевао. Био сам слободни мислилац, деиста. Када сам разговарао са Германом, он је – на моје изненађење – говорио тако силно, тако смислено да ми се чинило да се никакво образовање ни земаљска мудрост не би могли мерити са његовим речима. Разговарали смо о љубави Божијој, о вечности, о спасењу душе, о хришћанском животу. Тако сам се променио и вратио на пут Истине“.

Тај Сергије не само да је, касније, и сам постао монах, већ је и три своје кћерке и сина усмерио ка монаштву.

Једном приликом су старца Германа позвали на брод, који је допловио из Петербурга. На броду су га дочекали капетан и двадесет и пет официра. Сви они су били високообразовани људи које је поставио руски Царски адмиралитет. Био је то заиста призор: међу свима њима седео је монах маленога раста, у одрпаној монашкој раси, који је својим мудрим речима довео оне што су га слушали дотле да нису знали шта да му одговоре.

Монах Герман им је поставио следеће питање: „Шта је то, господо, што волите изнад свега и што би свако од вас пожелео као остварење своје среће?“. Једни су желели богатство, други славу, трећи лепу жену. „Није ли истина“, рече потом старац, „да би се све ваше различите жеље могле свести на ово – да свако од вас жели оно што он по сопственом мишљењу сматра најбољим и највреднијим љубави?“. „Да, управо тако“, одговорише сви углас. Тада им старац рече:

„Реците ми, онда, има ли ичега бољег и вишег, што надилази све остало и што је – уопште узев – вредније љубави човекове од нашег Господа Исуса Христа, Који нас је створио, Који нас је обдарио таквим савршенством, Који даје живот свему, Који све држи, Који о свему брине и Који све воли, Који је Сам Љубав и Који је неупоредиво бољи од свих људи? Зар онда не би требало да волимо Бога изнад свега и да изнад свега чезнемо и трагамо за Њим?“.

Они му одговорише: „Па, наравно! То се подразумева! То јасно само по себи!“. Тада их старац упита: “ А волите ви Бо-га?“. Сви углас одговорише: „Наравно да волимо Бога! Како ико може не волети Бога?“.

Тада монах Герман рече:

„А ја, грешни, више од четрдесет година трудих се да заволим Бога и још увек не могу рећи да Га волим савршеном љубављу“.

Затим поче да их поучава како би човек требало да воли Бога:

„Када некога волимо, онда непрестано мислимо на њега, трудимо се да му угодимо, дању и ноћу наше је срце заокупљено оним кога волимо. Да ли тако, господо, и ви волите Бога? Да ли Му се често обраћате, да ли често мислите на Њега, да ли Му се стално молите и испуњавате Његове свете заповести? Зато, за наше добро и нашу срећу, обећајмо себи макар ово – да ћемо се од овога дана, од овога часа, од овога тренутка трудити да волимо Бога изиад свега и испуњавати Његову свету вољу!„.

Било је случајева да је старац Герман говорио и као пророк. Једном приликом он је рекао да ће доћи дан када ће се један монах, оставивши славу овога света, настанити на Спрус Ајленду. То његово пророштво се испунило у наше дане, када се у напуштену дивљину Германовог „Новог Валаама“ доселио млади јеромонах Герасим. Овај јеромонах је, сагласно древном пра-вославном обичају, ископао ковчег старца Германа, преместио његове свете мошти у кивот и пренео их у манастирску црквицу да би се на тај начин стално сећао колико су нам Светитељи и Царство Божије увек близу.

Без трунке страха пред онима који имају власт, монах Герман је радио за Господа ревносно до саме смрти. Непосредно пред своје упокојење, Герман је пророчки рекао једном од сво-јих сирочића: „Овде ће једнога дана нићи манастир“. У то време, те његове речи су звучале невероватно будући да је место на коме је живео било пусто острво, далеко од сваке цивилизације. Међу-тим, сто педесет година касније његово пророштво се обистинило, јер је на његовом Спрус Ајленду, у Монашкој лагуни осно-ван манастир чиме је испуњена његова света жеља.

Дошао је час да свети монах Герман напусти овај свет. Лежећи на самртној постељи, старац Герман је затражио од једног од својих сирочића да му запали свећу и, из Светог Писма, чита Дела Апостолска. Његови вољени сирочићи су, кроз сузе у очима, гледали небески спокојно лице свог упокојеног оца, које је светлело у ноћној тами…

Радио Светигора

[Sophrosyne]

Овдје можете скинути и мп3 православне духовне музике и појања на језицима народа Аљаске - Aleut, Alutiiq, Tlingit, and Yup'ik

http://www.asna.ca/alaska/#audio

Ак

[Zeebedee]

Divan text, samo malo postar i Episkop Nikolaj odavno vise nije na Aljasci; ali to je vec neka druga prica.

[Дете Апокалипсе]

Слава Богу!