Народ жели да буде вољен, али...

[Никола Ђоловић]

Свако ко греши сам себи пада. Не греши другоме јер други нема проблем који овај има. Тиме што се народ изговара за усавршавање јер их саблажњавају нечији греси, то само показује колико пуно тражи да му неко сија као звезда водиља налик Христу. Та индиректна повезаност и зависност од других нас чини једним телом у којој можемо неугрожено волети ближњега. Народ жели да буде вољен на онтолошко-опипљив начин али му то нико од створених личности не може пружити. У томе и јесте парадокс и недостатак. Зато је потребан нестворени Бог. Оно што припада нивоу онтологије ми спуштамо на друге, ниже, равни и у њима црпимо за себе и од других оно што онтолошко не може бити. То не може бити без дуализма и сукоба. Зато је разумљиво зашто је народ толико гладан светог човека у којем би увек могао наћи уточиште, утеху и награду. Али, народ не препознаје Бога у том човеку кога тражи. Чак и када би га попут демона препознао не би показао покајање него би пожелео да промени Бога у самог себе.

Зато је још увек постојана Христова изрека за сваког аутентичног хришћанина а која гласи: "Пророк није добродошао у постојбини својој..."