Када и како да празнујемо Нову годину? – Протојереј Александар Шаргунов

[Sophrosyne]

Када и како да празнујемо Нову годину? – Протојереј Александар Шаргунов


У току Божићног поста постоји не мало црквених празника када се по уставу разрешава риба и вино. Пројављујући хришћанску љубав и расуђивање, и у таквим случајевима за православног човека је нормално да седне за празничну трпезу са својим ближњима и да попије са њима флашу вина. Ми вршимо захвални молебан уочи грађанске Нове године и то је правилно. Неки погрешно мисле да православни не треба да учествују у том догађају. “То нас се не тиче”, говоре они, “ми имамо друго време и Нова година може да наступи само по “старом календару”, само 14 јануара”.

Некада се Нова година у Русији празновала 1 септембра и поклапала се са црквеном новом годином. До сада, управо тог дана ми започињемо богослужбени круг и улазимо у наше Празнике. Међутим, за време Петра Првог грађанска Нова година пренесена је на први јануар, као и у Европи. Уопште говорећи, тај датум је потпуно услован и на крају крајева, може се изабрати било који други дан, за рачунање Нове године од њега.

Празновање Нове године – то је наше природно људско општење и ми треба да учествујемо у томе, као и сви. То је тако нормално, као и ако називамо град управо оним именом како се сада зове, а не онако како се нама свиђа.Сем тога постоји и неки смисао: својеврсно пророштво о томе шта се са нама догађа данас. Када је Бог ступио у време, када је осветио то време, тада се и читаво време осветило Његовим присуством. Ако би наше друштво живело сагласно тој тајни коју је донео Христос, тада би имало смисла празновати нову годину по црквеном календару – 14 јануара. Али дешава се све веће расцрквењење људског рода, које живи само по себи, по својим мерама. Али ништа мање, ми живимо у том друштву. И разлика нам пружа да схватимо стварност тога, где се ми налазимо. У вези са тим, желели би да се зауставимо на два момента, веома важна за схватање тога, шта се догађа са нама данас.

Од неког тренутка, усмереност времена се променила, постала је другачија. Смена календара на Западу, као што знамо, догодила се у 16 веку. И то се поклопило са временом када је људски род почео да живи другачије од начина живљења из претходног периода. Уместо да се устреме ка Вечности, што је човеку природно по самој његовој природи, људи су се устремили у загонетну будућност. Они су почели да живе не оним задацима, које им поставља данашњи дан, већ онима задацима које поставља дан сутрашњи. На крају крајева, то је довело до револуција у Европи, до оне разарајуће револуције која се догодила у Русији. И данас људи ради будућег жртвују садашње, губећи и будуће, и садашње, и небеско и земаљско; губећи вечност и време. И ради будућности данас се догађају процеси уједињавања, брисања граница – не само политичких и економских, већ и брисање непоновљивих националних и просто људских црта које припадају сваком јединственом и непоновљивом човеку.

То уједињавање ће се завршити, то знамо, зацарењем “човека безакоња”, који као да ће утврдити тријумф времена и свих достигнућа која могу постојати у времену, али са – потпуним губитком благодатне вечности. Ради те благодатне вечности, живећи у друштву са грађанским календаром, ми се морамо побринути да сачувамо у неприкосновености наше “свештено време” – богослужење “по старом календару”. Ради очувања наших постова и празновања Празника са Светима свих векова, наш црквени календар мора да остане неизмењен. Непокретан као вечност, која улази у наш живот кроз те догађаје. Живот хришћанина пролази у две димензије – у времену и вечности. Нека нам Бог дарује да и у Новој години будемо достојни грађани своје Отаџбине, земаљске и небеске. Каква год да нас искушења чекају на земљи, Господ, ако смо Му верни, припрема нам поново, сваком од нас, небеске утехе празнику Христовог Рођења и даље – у Васкрсу Господњем и у свим великим Празницима, позивајући нас да будемо причесници Његове вечне радости. Када у души нема празника, говоре Свети Оци, ничим спољашњим празник не можеш створити.

Колико често људи живе по принципу: “како да “убију” време; а смисао живота хришћанина – је како да време оживе.У вези са тим, замислимо се над тајном времена. Код Светих Отаца постоји једно интересантно расуђивање, које објашњава тајну празнине и скучености људског живота. Та тајна се закључује у томе, да је време у коме живи људски род, лишено везе са Вечношћу и да дани немају благослов Божији. То се догађа са људима који не знају Бога. И са оним који учествују у црквеним празницима, али смо споља. Па чак и са онима који су се коснули и благодатног живота, али он није испунио читаво њихово постојање, није истиснула обману и смрт, која је у сваком човеку.У почетку се Адам, који је имао све, али сматрао да му нешто недостаје у пуноти, досађивао сам. Затим су се Адам и Ева досађивали заједно. Затим су се Адам, Ева, Каин и Авељ досађивали у породици. А када је на земљи било много много људи, досада се толико увећала. Шта се догодило као последица толике досаде? У почетку је био грехопад човека, а за тим – пад људског рода у градњу Вавилонске куле. Пад се догодио јер је човек у очајању трагао за лажном срећом и лажном радошћу, не знајући разлог досаде, која га испуњује, али јасно бивајући свестан да никакав земаљски посао, никакав труд, никакав спољашњи бљесак живота, никакви успеси не могу да испуне ону празнину која присуствује у њему. И до сада, човек веома лоше схвата да је он толико значајан, да може бити испуњен само Самим Богом и оним животом, који му пружа Господ.Човек покушава да испуни ту празнину алкохолом, наркотицима или неким другим грехом, исто тако одвратним. И што више он покушава да је испуни, то страшније се она развија, толико да човек може доспети чак до стања безумља.

Један свештеник је говорио о човеку, који се убио само зато што му је постало неподношљиво да сваки дан ради исто оно што је радио и јуче и што је требало да ради сутра: поново устајати, поново се умивати, поново се облачити. Када се последња нит, која повезује време са Вечношћу прекине, човек може доспети у стање помраченог очајања. Човеку је по природи својствено да увек учествује у празнику, да би његов живот био празнични и радостан. Човек се замара у тродимензионалном пространству, њему је неподношљиво то “заморно понављање” земног постојања, о коме говори Свето Писмо. Човек овладава таква досада од које он силази са ума. Он мора нечим да испуни празнину која се у њему ствара, јер је он створен за живот вечни.

Шта све чини човек, на какве се све фалсификате одлучује!Например, недеља. За хришћанина – то је дан, када је Господ извршио победу над смрћу, која царује у времену. То је на приопштење Вечности.А за већину људи, који живе само у времену, то је, како говоре, “викенд” само дан одмора од посла, мртво време. Али човекова природа остаје неизмењива. У сећању тих људи остаје некакво сећање на срећу о они се осећају као морално обавезним да се радују и да буду срећни. Али весеље које такав човек налази може бити опасно. Трудећи се да нечим испуни одсуство радости у свом животу, он је налази например, у вину. Не налазећи утеху у времену, човек се све више утапа у лажну сладост, и што се више он утапа у њих, то већу досаду осећа. То задобија понекад безумне облике. Зашто се данас догађа уништавање нашег народа и нема никаквог отпора томе? Јер без Бога људи не могу ни у чему да пронађу радост живота и да схвате смисао невоља које им се шаљу. И ту лежи објашњење зашто се свуда тако шири грех развраћивања.

На дан грађанске Нове године, Црква прославља спомен Светог Мученика Бонифација и Мученице Аглаиде. Тим светитељима се моли за избављење од алкохолизма и блудне страсти, јер су и они сами дуго времена страдали од тих порока. Али Господ им је открио да постоји ризница живота и највиша радост за човека и они су постали способни да себе и сав живот свој предају Христа ради, ради вечног живота. Само то може поставити границе сваком обесмишљавању нашег постојања. Али док у нама не буде устремљености ка Вечности, осуђени смо да живимо у мртвом времену.Нека да Бог да, постајући свесни приближавања смрти, не дрхтимо од страха, као људи који не знају за Христа, већ да се испунимо радости због тога што се приближавамо сусрету са Господом нашим. Да би нам речи “Срећна Нова година! Све најбоље!” звучале истинито. Јер оне означавају новину оне вечног, нетрулежног, нестарећег живота којег нам даје Господ у времену и открива га у свој пуноти у Вечности.

Срећна вам Нова Година, све најбоље!

http://www.pravoslavie.ru/smi/861.htm

[Vlatka]

Neka bi dao Gospod da što više nas postane svijesno istinskih i pravih vrijednosti. Da nam lažni sjaj ne zatamni pogled u vječnost i da u svemu što radimo bude utkano Ime Gospoda Stvoritelja našega. Bogorodicaaaaaa