Lice drugoga nije preda mnom zato da bih ga ja saznao, nego da bih ga primio-EL

[Vaske]

ljudi moji, mene ove stvari proganjaju od kako smo na forumu krenuli da ih otvaramo... drugi, lice drugog,utopizam, ja kao afirmacija kroz drugog i to... mnogo sam zahvalan Gospodu koji me shodno mojim mogućnostima lagano na životnim primerima uči onome što sam davno pročitao kod (čini mi se svetog Iskaka Sirina, a možda i nije) SMIRIO SAM SE I GOSPOD ME ODMAH POGLEDAO

Ја бих акценат ставио на ово болдовано тј. то се истински и учи само на животним примјерима, а учити на животним примјерима значи најзад живјети ту једну нову стварност апсолутне саприсутности другуг у нама.

Философија ће, изгледа, опет захваљујући хришћанима постати једна практична мудруст, мудрост која се живи сваким треном.

[Лазар Нешић]

https://www.pouke.org/forum/topic/17203-evharistijski-utopizam-ne-lol/page__st__120

[Vaske]

https://www.pouke.org...l/page__st__120

Ово се вјероватно односило на мој утопизам?

Прочитао сам ово и управу си, то јест тако али има и једна друга ствар, а то је да се на извјестан начин већ евидентира та криза Цркве, а то је добар знак.

Мислим да ово што је написао Моци, више није тотална ријеткост у Цркви, и ја најискреније вјерујем да га та питања "прогањају" и да то јесте његова животна тема.

[Лазар Нешић]

Ово се вјероватно односило на мој утопизам?

Прочитао сам ово и управу си, то јест тако али има и једна друга ствар, а то је да се на извјестан начин већ евидентира та криза Цркве, а то је добар знак.

Мислим да ово што је написао Моци, више није тотална ријеткост у Цркви, и ја најискреније вјерујем да га та питања "прогањају" и да то јесте његова животна тема.

Не баш, то је био само мој коментар на тему, мислим да ово о философији која се живи сваког тренутка и да хрићшани томе дају (можда) једини допринос данас у свету - јесте потпуно тачно.

Да, мислим да нисам једини који види и проживљава ове ствари, и то је (колико нам за сада животи омогућују) добро.

У 12/13 веку, пре свега на Западу (али и код нас, упркос Шмемановом нетачном тврђењу да Исток није познавао кризе те врсте), дошло је до чувене кризе око "истинског присуства" Христовог у светим тајнама. Не могу да тврдим сигурно, али тај проблем је данас превазиђен, пре свега јер је заборављен и јер су верници постали равнодушни. Ми данас као да уопште немамо тај проблем и заиста верујемо у тајну евхаристије и свему што се тамо (на један немогућ начин) збива.

Оно што је нама данас заиста постало немогуће је примити лице другог, без сумње у несветост и неприсуство тог истог лица. Ипак, надам се да ће ствари ићи на боље.

[Vaske]

Не баш, то је био само мој коментар на тему, мислим да ово о философији која се живи сваког тренутка и да хрићшани томе дају (можда) једини допринос данас у свету - јесте потпуно тачно.

Да, мислим да нисам једини који види и проживљава ове ствари, и то је (колико нам за сада животи омогућују) добро.

У 12/13 веку, пре свега на Западу (али и код нас, упркос Шмемановом нетачном тврђењу да Исток није познавао кризе те врсте), дошло је до чувене кризе око "истинског присуства" Христовог у светим тајнама. Не могу да тврдим сигурно, али тај проблем је данас превазиђен, пре свега јер је заборављен и јер су верници постали равнодушни. Ми данас као да уопште немамо тај проблем и заиста верујемо у тајну евхаристије и свему што се тамо (на један немогућ начин) збива.

Оно што је нама данас заиста постало немогуће је примити лице другог, без сумње у несветост и неприсуство тог истог лица. Ипак, надам се да ће ствари ићи на боље.

Тако је. Мислим да управо на овом мјесту у пуном смислу се показује она критика хришћанства од Евдокимова. Црква се јако дуго гради на некаквим основама које нинакакав начин немају континуитет са апостолском изградњом Цркве. Тиме свакако нећу да кажем како је Црква отишла у некакав ћорсокак ( Поготове не када се ради о богословљу) већ је напросто сама у себи угушила живот који јој је додјељен да живи. Услед свега тога више у практичним ситуацијама не знамо гдје је Црква и ко су Хришћани. Ипак држећи се оне да гдје је опасност расте и оно спасоносно, у мени не умире вјера у нову зору. Када историјско хришћанство доживи ( или га већ живи) врхунац свог бесмисла, Христос ће поново засјати у свом сјају и за њим ће кренути збиља они који га траже, а не они који се зову његовим из неких излизаних и олињалих културолошких, обичајних миљеа.

На оној теми о томе шта је теологија сам рекао како нема смисла триповати се да ће они који су позвани да буду со свијету икада бити и некаква квантитативна већина тог свијета, а то и даље мислим али се исто тако надам да ћу једног дана видјети или бар наслутити вријеме у којем ће се хришћанин разликовати од нехришћанина, те вријеме у којем ће Црква сијати непомућеним сјајем. За мене лично ово што је Моци написао на овој теми, те на оној о евхаристијском утопизму и текст који га је понукао на ту тему, заправо јесу некакве искре тог времена.