Lice drugoga nije preda mnom zato da bih ga ja saznao, nego da bih ga primio-EL

[Макрина]

Тешко ми је да препознам ту границу између себе и другога.

Кад примимо лице другог зар то онда није наше заједничко лице.

Сва несрећа и потиче од идеје да неко може да се одвоји,да буде нешто посебно од ближњих.

Ако је личност однос,онда без ближњег не постојим ни ја. а ако ближњег одвајам од себе онда и себе покушавам да поделим.

Тако је,браво.

[Лазар Нешић]

Тешко ми је да препознам ту границу између себе и другога.

Кад примимо лице другог зар то онда није наше заједничко лице.

Сва несрећа и потиче од идеје да неко може да се одвоји,да буде нешто посебно од ближњих.

Ако је личност однос,онда без ближњег не постојим ни ја. а ако ближњег одвајам од себе онда и себе покушавам да поделим.

Тешко је препознати из разлога што је до тога јако јако тешко доћи у конкретном животу, тј. могуће је једино великим подвигом и светотајинским животом.

Прича о "личности" је врхунац теологије и хришћанског живота, и до ње доћи није довољно само читањем Левинаса, итд.

О томе може да прича митрополит Зизјулас, али тек после деценија подвига, труда, рада на себи и Цркви, итд.

Зато је он и постао учитељ васељене (како га је скоро назвао в. Давид Перовић), светитељ.

Нама гуштерима, за сада, остаје да се (још увек) бавимо мимезисом. Мали смо још за онтологију.

[Anette]

Da izbacim temu na poc.

[Лазар Нешић]

Хвала ти Таиса!

Има једна много лепа књига од Левинаса.

Мислим да се зове...нешто типа...тумачење читања из Библије или Торе или тако нешто.

Мало је познато да је Левинас (под старе дане) сваке суботе у синагоги читао делове који се читају и тумачио их свима преко своје философије.

Има та књига на енглеском и ја сам је читао.

Прејако је и аутентично, као ништа до сада што сам читао на те теме.

Можда треба тражити да се та књига преведе,

[Лазар Нешић]

Какав чикица:

[Anette]

Joojj, vidi dekicu! :)

Inace, tekst je odlican.

I namerno komentarisem da se probije ova tema jer su ove na pocetnoj trenutno bezveze..

[Макрина]

Ево шта ми се десило пре неки дан...има везе са овом темом на неки начин.

Одем са супругом у једну Цркву,ту у близини,код једнос старог проте у госте,уђем у Храм и наиђем на брата који се много огрешио о Цркву,правио разне проблеме са зилотима..да не идем даље,сигурно би знали ко је када бих рекла име али то није ни важно.Изађе мој супруг из Храма,оде до куће протине,изађем и ја испред Храма,а овај брат стоји испред.Осећам да ме гледа и очекује да му се јавим.Ја нећу...он је одавно прешао црту.Ћутим.Не желим да примим к знању његово лице,не желим да учествујем у том сусрету.

Оде он негде,мој супруг се враћа са протом.Ја кажем супругу да му се нисам јавила,стари прота прокоментарише да не треба бити искључив.Одемо на кафу код проте,враћамо се,стојимо на раскрсници,пролази овај брат.Ја препознам у томе,мој лични испит да се поправим.Окренем се и поздравим га.Како је био радостан због тога и срећан и одједном неку лакоћу осетим,осетим и ја неку радост.Лице другога ми се насмејало јер смо се ипак препознали у моменту.Ето

[Макрина]

И још нешто,схватила сам,

без обзира колико мишића употребимо на лицу да се осмехнемо некоме,то уопште није тешко.Ваља почети са осмехом на време.Неко звони на врата...почни са осмехом тек што си се за браву ухватио...насмеј се на силу,понекад,насмеј се тек да би се насмејао.Радост пређе у "навику".

Радост сусрета постане нешто нормално.

[Милан Меденица :)]

невезано за валентинину причу, мада ме подсети на једну опаску с нета

23 мишића за осмех, 4 за шамар ... па ти види шта је теже.

[Макрина]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1329848661' post='588211]

невезано за валентинину причу, мада ме подсети на једну опаску с нета

23 мишића за осмех, 4 за шамар ... па ти види шта је теже.

4 за шамар...човече,како је шамарати лако...

[Ведран]

митрополитот Месогијски Николај (Хаџиниколау) пишува многу убаво за оваа тема: дека лицето на другиот не е овде за да го сознаам туку за да го примам.

текстот го читав на бугарски ако го најдам ќе пуштам линк до него

[w.a.mozart]

ljudi moji, mene ove stvari proganjaju od kako smo na forumu krenuli da ih otvaramo... drugi, lice drugog,utopizam, ja kao afirmacija kroz drugog i to... mnogo sam zahvalan Gospodu koji me shodno mojim mogućnostima lagano na životnim primerima uči onome što sam davno pročitao kod (čini mi se svetog Iskaka Sirina, a možda i nije) SMIRIO SAM SE I GOSPOD ME ODMAH POGLEDAO

[Ведран]

ljudi moji, mene ove stvari proganjaju od kako smo na forumu krenuli da ih otvaramo... drugi, lice drugog,utopizam, ja kao afirmacija kroz drugog i to... mnogo sam zahvalan Gospodu koji me shodno mojim mogućnostima lagano na životnim primerima uči onome što sam davno pročitao kod (čini mi se svetog Iskaka Sirina, a možda i nije) SMIRIO SAM SE I GOSPOD ME ODMAH POGLEDAO

сасвим те разумем јер то су и моје теме....

[Ведран]

тоа е антропологија која нас децата божји, преку аскетиката, етиката и естетиката во Богочовекот=Теантропос, од евхаристијата не води во онтологијата и есхатолошкото Царство....најубавото патување од историјата кон есхатонот...

[Драган_Петровић]

Само да кажем да је ово једна од интересантнијих тема у скорије вријеме. Одмах сам помислио на химну љубави.