Svestenomucenik Joanikije Mitropolit Crnogorsko-primorski

[Guest Izida]

Свети Свештеномученик Јоаникије Липовац, Митрополит Црногорско-приморски, рођен је 16. фебруара 1890. год. у Столиву у Боки Которској од родитеља Шпира Липовца и Марије Дамјановић. Основну школу завршио је у Прчњу, класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру и Филозофски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета. Рукоположен је у чин ђакона 8., а у чин презвитера 10. новембра 1912. год. од епископа бококоторског и дубровачког Владимира Боберића. Од 1912. год. до 1918. год. био је протски капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од 1919. год. до 1925. год. био је суплент гимназије на Цетињу, нижој женској школи, женској учитељској школи и Цетињској богословији. Од 1925. до 1940. год. био је професор Прве мушке гимназије у Београду. Као удов протојереј изабран је за Епископа Будимљанског крајем 1939. год., замонашен у манастиру Раковици од Митрополита Скопског Јосифа и произведен у чин игумана. Хиротонисан је за Епископа у београдској Саборној цркви 11. фебруара 1940. год. од Патријарха Српског Гаврила, Митрополита Скопског Јосифа и Епископа Зворничко-тузланског Нектарија. Исте године 10. децембра на ванредном заседању Св. арх. сабора, изабран је за Митрополита Црногорско-приморског. Митрополит Јоаникије је управљао Црногорско-приморском епархијом за вријеме Другог свјетског рата, сарађивао је са италијанским и њемачким окупатором и подржавао активно четнички покрет. Цетињска богословија је радила једина од свих пет богословија у Српској Патријаршији. Са седамдесет својих свештеника покушао је да избјегне из земље пред налетом комунизма, али није успио. Сви свештеници су стријељани у Зиданом мосту, а Митрополит Јоаникије је пребачен у Аранђеловац и ту је убијен јуна 1945. Гроб му је до данас остао непознат. Свештеномученик Јоаникије је столовао од 1940. до 1945. год.

   

izmenjen naslov teme jer je ovako pravilnije

[Guest Izida]

Vaskrs istine o

Joanikiju Lipovcu

Pišu:D. Damjanović - U. Balšić

Mitropolit Joanikije Lipovac, u najteže ratno vreme - od 1941. do 1945. godine - bio je na čelu Mitropolije crnogorsko-primorske Srpske pravoslavne crkve, a okolnosti njegove mučeničke smrti, kao i datum stradanja, više od šest decenija, bili su nepoznanica!

Ova istoriska enigma konačno je razrešena 28. aprila ove godine, kada je profesor Željko Vidakov Zirojević sadašnjem mitropolitu crnogorsko-primorskom, Amfilohiju, predao originalni dokument - svedočenje čoveka koji je bio neposredni sudionik mučenja i stradanja Joanikija Lipovca u Aranđelovcu...

Vihor Drugog svetskog rata, još 1941, podelio je Crnu Goru na, nekoliko vojski. Na jednoj strani bili su partizani koje su predvodili Milovan Đilas, Blažo Jovanović, Savo Kovačević, Peko Dapčević, Arso Jovanović... na drugoj četnici pod komandom Baja Stanišića, Blaža Đukanovića, Đorđija Lašića, Pavla Đurišića... a tu su bili i "federalisti" Krsta Zrnova Popovića. Uz italijanske i nemačke okupatore, povrh svega, delovala je i muslimanska milicija Hasana Zvizdića...

U ovako uzavreloj Crnoj Gori, mitropolit Joanikije Lipovac bio je na čelu Srpske pravoslavne crkve, sa osnovnim zadatkom da - koliko je kogao - spreči bratoubilački rat i sačuva narod od istrebljenja. Nigde nema ni jednog dokumenta ili svedočenja da je radio drugačije: posvećen Bogu, sve je činio da spasi i hiljade nesrećnika koji su iz Bosne i Hrvatske bežali od kame, odnosno sigurne smrti.

Na nesreću, pojedini čelnici komunističkog pokreta na ovu mitropolitovu borbu i zalaganje nisu gledali blagonaklono. Naprotiv. kada su, u takozvanim “lijevim skretanjima” u Crnoj Gori i Hercegovini, marta i aprila 1942, likvidirali sve koji su bili “za spas srpstva”, nisu se libili da ubijaju i sveštenike, pa je - uvidevši šta se sve može dogoditi - mitropolit Joanikije, sa masom naroda i četničkim jedinicama koje su se povlačile pred partizanskim snagama, krenuo na put. Ispostaviće se - bez povratka!

O tim sudbonosnim danima, u šesnaestom pasusu Izvoda iz Operacijskog dnevnika Osme crnogorske udarne brigade, od 12. maja 1945, doslovno piše: "Među neprijateljskim vojnicima, predao se i jedan ustaški general, te još nekoliko viših oficira, njemačkih i ustaških, a uhvaćeni su izdajnici crnogorskog naroda, mitropolit Joanikije i Savo Vuletić". Mesto zarobljavanja je Celje, u Sloveniji, a pomenuti izveštaj potpisao je kapetan Pero Perović.

Odmah po zarobljavanju, mitropolit je sproveden u Zagreb, pred generala Peka Dapčevića, koji je o hapšenju Joanikija Lipovca izvestio člana vrhovnog štaba, Milovana Đilasa, pa je naređeno da se organizuje njegovo prebacivanje u Beograd.

Na železničkoj stanici u Topčideru, uhapšenog mitropolita dočekali su Đilas i jedan od čelnih ljudi OZNE, Vasilije Čile Kovačević, posle čega je zarobljenik odveden put Aranđelovca i zatvoren u predratnu jevrejsku vilu “Maler”...

Potonje stradanje zatočenog crkvenog velikodostojnika moguće je rekonstrisati jedino na osnovu svedočenja sada već pokojnog majora UDBE, tada kapetana OZNE, Radojice Rake Ivanovića, koji je sve što je znao napisao, potpisao i - pred smrt - predao profesoru Zirojeviću.

...“Pored bavljenja Oplencom i čuvanja predmeta, jednog dana dobio sam naređenje da odem u Aranđelovac i javim se drugu Zečeviću, koji je za mene imao specijalan zadatak. Kada sam stigao, rekao mi je: 'Slušaj, druže Rako, ti si naš poverljiv čovek, iskusan, i moraćeš da se pozabaviš jednim zatvorenikom koji se nalazi ovde, u Aranđelovcu, u vili “Maler”. To je izdajnički sveštenik Crne Gore, zove se Joanikije Lipovac, mitropolit je. Naši su ga uhvatili u Sloveniji i, po nalogu druga Đilasa, doveden je ovde. Ti ćeš ga saslušavati i pokušati da od njega mnogo toga izvučeš. Posebno obrati pažnju šta zna o Draži, o Crnogorskom nacionalnom komitetu, koliko je vodećih četničkih glavešina uspelo da emigrira i gde se kriju, jer bismo ih tako mogli otkriti, a ako ih ne možemo izvesti pred Narodni sud, bar da ih likvidiramo. Čini mi se da je tvrd, ali će ga batine omekšati'. Kada je drug Zečević (Slavko) otišao, ja sam naredio da mi dovedu g. Joanikija. Pred mene su izveli izmučenog čoveka, lica podnadulog od batina, sa usirenom krvlju na bradi. Jedva je stajao. Naredio sam da donesu stolicu, da sedne, i zapitao ga da li mu šta treba? Tihim glasom je rekao: “Ako može, bar malo vode”. Naredio sam da donesu bokal i čašu, i on je to popio na iskap. Pogledao me je izmučenim pogledom i tiho rekao: “Hvala, gospodine, Bog će ti vratiti”. Zatražio sam njegov predmet i video rukom druga Đilasa napisano: “Radi se o jednom od najvećih i najokorelijih neprijatelja komunizma, saradniku talijanskih okupatora i najbližem saradniku zlikovaca Đurišića, Stanišića i Đukanovića. Organizovao je narod Crne Gore da se povlači u inostranstvo. Treba mu suditi Narodni sud, a ako bude trebalo, i po kratkom postupku. On može da uzburka javnost i inostranstvo. Obazrivo sa njim”. Kada sam to pročitao, zapitao sam ga: “Da li ste vi, svešteniče, baš ovakvi kako ovde piše? Jeste li bunili narod protiv komunizma, pozivali na borbu protiv partizana, na bratoubilački rat”? Pogledao me je i tiho rekao: “Kako ja sve to činio, veliki Bog mi sudio” - zabeležio je Ivanović, dalje navodeći da su mitropolita tukli i zlostavljali Milovan Đilas i Vasilije Čile Kovačević, te da ga je, jednom prilikom, “obišla” i Spasenija Cana Babović, koja ga je čupala za bradu.

Kada joj je Ivanović rekao da to ne može da radi, ona je otišla bez pozdrava, uz pogled pun prezira i prekora...

Radojica Ivanović dalje svedoči da su, 13. juna 1945, u Aranđelovac stigli i drugovi Svetislav Stefanović Ćeća i Slobodan Penezić Krcun, koji su Raki rekli da se pričuva Čileta jer je on svirep a, kako se priča, i oca je ubio, pa kao takav, zašto ne bi mučio ili ubio sveštenika?

...“15. juna, Joanikije Lipovac je Ivanoviću rekao da je bio branilac srpskog naroda, da je štitio ljude od zla i da su za njega Božje zapovesti zakon. Još je rekao: “Znam ja, moj kapetane, da živ odavde neću izaći i vidjeti moje najbliže i Crnu Goru, srpsku Spartu, zrno slobode. Tako je, valjda, zapisano i tako Bog zahtijeva”. 18. juna ujutru, mislim da je bilo oko devet sati, pozvao me je stražar i rekao: “Druže kapetane, traži vas onaj sveštenik'. Pre toga, iz Beograda su stigli Vasilije Kovačević i Pavle Baljević, ali mi se nisu javili, već su otišli do kafane. O njihovom dolasku obavestili su me moji ljudi. Kada je vladika Joanikije doveden kod mene, obratio mi se sledećim rečima: “Vidim da je došao onaj Kovačević iz Beograda, mislim da znam da me čeka smrt, pa hoću nešto da te zamolim. Vidim da si dobar čovek, iako si komunista. Molim te da ovaj mali zavežljaj, kada budeš mogao, pošalješ u Crnu Goru, jer će mene danas ubiti. Znaj da mirno predajem svoju dušu u ruke Bogu i sinu božjem Isusu Hristu. Nikoga nisam izdao, ni ruke okaljao, a Bog mi je svedok koliko sam ljudi spasio”. I, predade mi komadić krpice u kojoj je bio zamotan jedan prsten, sa tri kamička koja su najverovatnije ispala prilikom mučenja" - stoji, takođe, u svedočenju majora Ivanovića.

On, nadalje, navodi i da je vladika Joanikije, u predvečerje 18. juna 1945, podno Bukulje ubijen od ruke Čileta Kovačevića, kao i da su mu seljaci pričali kako se mitropolit, "pred smrtnu uru", stalno krstio i gledao u nebo koje je te noći bilo puno zvezda...

MITROPOLIT CRNOGORSKO-PRIMORSKI, AMFILOHIJE RADOVIĆ:

Sebe posvetio Bogu i narodu

Velikomučenik Joanikije Lipovac bio je čovjek duboke religioznosti, čestit, koji je sebe podredio za spas naroda u jednom teškom vremenu. Borio se da svakome pomogne, kao što je to činio i prema izbjeglicama, koje je ratni vihor iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine donio u Crnu Goru i manastir Ostrog. U toku zlih godina, od 1941. do 1945, sačuvao je mnoge ljude, mnogima pomogao da se iz zatvora izbave... Jednostavno, sve je činio da spase svoj narod.

Kada sam, devedesetih godina prošlog vijeka, odlučio da vratim sliku Joanikijevu u Cetinjski manastir, jedan od najstarijih svještenika bogobojažljivo me je zapitao da li smijem da tako javno izložim tu fotografiju, s obzirom da je mitropolit mučenički postradao ostavši vjeran Bogu? Rekao sam da je Joanikije Lipovac nevino stradao, da je živio po zakonima Božjim i da mu je mjesto među svecima.

Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac rođen je 16. februara 1890. u Stolivu, u Boki Kotorskoj, od oca Špira i majke Marije (Damjanović). Na krštenju je dobio ime Jovan...

Njegovi preci živjeli su u plemenu Cuca, u Katunskoj nahiji, da bi se - početkom 18. vijeka - nastanili u Boki. Osnovnu školu završio je u Prčanju, gimnaziju u Kotoru, bogosloviju u Zadru, a Filofoski fakultet u Beogradu.

U čin đakona rukopoložen je na Mitrov dan 1912, a dva dana kasnije primio je prezviterski čin. Na Veliku Gospojinu 1925, postao je protojerej da bi, 8. decembra 1939, bio izabran za vikarnog episkopa patrijarha srpskog Gavrila (Dožića) u Crnoj Gori, sa počasnom titulom episkopa budimljanskog. Zamonašen je 1. februara 1940. godine, u manastiru Rakovica kod Beograda, kada je i dobio ime Joanikije...

Više decenija neprekidno tragam za istinom o njemu i njegovom stradalnišvu i, hvala Bogu, konačno je došlo vrijeme da se istina i dozna. Nijesmo znali tačan datum njegovog mučeničkog stradanja, a - dobijanjem ovog dokumenta - saznali smo da je to 18. jun, tako da će, ubuduće, ovaj dan biti posvijećen svetom Joanikiju Lipovcu.

PRSTEN

Uskoro u Kragujevcu

Za istinom o stradanju mitropolita crnogorsko-primorskog, mnogi su bezuspešno tragali, naročito poslednjih decenija. Misterija je, međutim, razrešena tek obelodanjivanjem svedočenja Radojice Ivanovića koji je, pored njega, Željku V. Zirojeviću ostavio i vladičin prsten.

Uz blagoslov vladike Amfilohija, profesor će ga predati eparhiji Šumadiskoj u Kragujevcu, gde će trajno biti pohranjen i izložen uz ostale relikvije.

STRATIŠTE

Traganje za kostima

Uz angažovanje Omera Petojevića, novinara i hroničara Aranđelovca, Dragoljuba Bubeta Milovanovića iz Kragujevca, te Vukašima Milovančevića i drugih, locirano je tačno mesto ubistva Joanikija Lipovca, pa predstoji traganje za posmrtnim ostacima. Ekshumacija će se, po odobrenju nadležnog suda, kako je najavljeno, obaviti uz blagoslov vladike šumadiskog, Jovana.

GODIŠNJICA

Knjiga uz blagoslov

Na dan stradanja svetog Joanikija Lipovca, 18. juna ove godine, iz štampe će izaći knjiga o njegovoj mučeničkoj smrti. Izdavač publikacije koju je blagoslovio mitropolit Amfilohije je eparhija Šumadijska, a autor profesor Željko V. Zirojević, u sadanji sa Đorđem Milovanovićem.

KOMUNISTI

Ubili 109 sveštenika

Tokom Drugog svetskog rata, od 1941. do 1945, partizani su ubili ukupno 109 sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske, dok su fašisti i njihovi pomagači odgovorni za smrt njih 15.

Mitropolija je, inače, pre rata brojala tačno 212 duhovnika.

[Guest Izida]

[Guest Izida]

Злочини комунистичких власти и њихових следбеника су небројени.Лично мислим да треба посебно истаћи мучења и убиства клирика у

Црногорској митрополији.Ово је списак,којим ја располажем,а убеђена сам да је непотпун.

1. Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац), 1945. г.

2. архимандрит Никодим (Јањушевић), настојатељ манастира Жупе, 1941. г.

3. јереј Богдан Церовић, парох жабљачко-језерски, 1941. г.

4. јереј Василије Божарић, парох рогамско - ђурковички, 1941. г.

5. архимандрит Серафим (Џарић), настојатељ манастира Свете Тројице код Пљеваља, 1941. г.

6. јеромонах Теофан (Бејатовић), сабрат манастира Косијерево, 1942 - г.

7. протојереј Лазар Радоњић, парох колашинско-речински, 1942. г.

8. јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски, 1942. г.

9. јереј Васо Поповић, парох вучедолски, 1942. г.

10. протосинђел Варнава (Бућан), настојатељ манастира Прасквице, 1942. г.

11. јереј Петар Вујовић, парох метеришко-друшићке, 1942. г.

12. јереј Ново Делић,парох планинопивски, 1942. г.

13. јеромонах Гаврило (Дабић), сабрат манастира Жупе, 1942. г.

14. јереј Павић Кековић, парох павковићки, 1942. г.

15. јереј Раде Поповић, пензионисани парох велички, 1942. г.

16. јереј др Лука Вукмановић, професор цетињске гимназије, 1945 - г.

17. јереј Петар Ускоковић, члан Црквеног суда на Цетињу,

18. јереј Блажо Поповић, економ Цетињске богословије

19. јереј Лука Вучинић, вероучитељ цетињски

20. јереј Радуле Шћепановић, писар цетињског Црквеног суда

21. јереј Михаило Бушковић, парох косијерско-боковски

22. јереј Ђуро Радоман, парох доњо-љуботињски

23. јереј Павле Радоман, парох дупиоско-трновски

24. јереј Станко Радуновић, парох сотонићко-буковички

25. јереј Јован Лукић, парох глуходољски

26. јереј Бранко Мустур, професор цетињске богословије

27. јереј Спасоје Беговић, суплент Цетињске богословије

28. јереј Спасоје Павићевић, суплент Цетињске богословије

29. јереј Радоје Божовић, парох подгорички

30. јереј Алекса Живковић, парох стијењски

31. јеромонах Боривоје (Томовић), настојатељ манастира Ћелије Пиперске

32. јеромонах Висарион (Вулићевић), сабрат манастира Врањине

33. јереј Михаило Драговић, парох рогамско-ђурковички

34. јереј Бошко Драговић, парох вуковачки

35. јереј Андрија Лаковић, парох љешкопољски

36. јереј Љубомир Јововић, парох косоволушки

37. јереј Крсто Павићевић, парох спушки

38. јеромонах Павле (Павићевић), настојатељ манастира Ждребаоника

39. јеромонах Никодим (Поповић), сабрат манастира Острога

40. ђакон Манојло Шошкић, вјероучитељ даниловградски

41. јереј Нико Павићевић, парох мартинићки

42. јереј Савић Поповић, парох јеленачки

43. јереј Милорад Кљајић, парох никшићки

44. јереј Никица Јововић, вјероучитељ никшићки

45. јереј Милосав Вулановић, парох озринићки

46. јереј Милош Васиљевић, парох прашки

47. јереј Стојан Костић, парох доњожупски

48. јереј Саво Кустудић, парох горњопољски

49. јереј Томашин Николић, парох риђански

50. јереј Драгомир Мијушковић, парох богетићки

51. јереј Симо Лалатовић, парох трепачко-борачки

52. протосинђел Иринеј (Крстић), вјероучитељ никшићки

53. јереј Божидар Даниловић, избјегли парох шумски - Требиње

54. протојереј Саво Даниловић, избјегли парох зубачки - Требиње

55. богослов Обрад Даниловић, студент Богословског факултета

56. богослов Влајко Даниловић, ученик богословије

57. јереј Вуко Поповић, парох колашински

58. јереј Илија Дедић, парох липовски

59. јереј Никола Милошевић, парох љеворечки

60. јереј Саво Вуксановић, парох речински

61. јереј Саво Ракочевић, парох штитарички

62. јереј Радоња Д. Јукић, парох андријевички

63. јереј Маријан Марсенић, парох андријевички

64. јереј Александар Лабовић, парох краљски

65. јереј Дмитар Дубак, парох шекуларски

66. јереј Томица Пантовић, парох полички

67. јереј Данило Нишавић, парох заостро-штитарски

68. богослов Урош Шошкић, катихета

69. јереј Јован Тодоровић, парох пошћенски

70. јереј Ђорђије Ивановић, парох шавнички

71. јереј Филип Поповић, црквено-судски тужилац на Цетињу

72. јереј Станко Шаулић, парох тепачки, 1944. г.

73. протојереј Михаило Барбић, парох кртолски, 1944. г.

74. протојереј Тихомир Балшић, парох бјелопољски, 1945. г.

75. јереј Гојко Кривокапић, парох трешњевски, 1945. г.

76. јереј Владимир Секуловић, парох брскутски, 1945. г.

77. јереј Милисав Дракуловић, парох ораховски, 1946. г.

78. јереј Милош Турчиновић, парох чевски, 1947. г.

79. јереј Милош Јоксимовић, парох павинопољски, 1949. г.

80. јереј Саво Пејовић, парох поборско-ластвански, 1943. г.

81. јереј Крсто Марковић, парох орашко-штитарски, 1944. г.

82. јереј Ђуро Томовић, парох прошћенски, 1944. г.

83. игуман Дамјан (Томић), старјешина манастира Косијерева, 1945. г.

84. богослов Петар Грдинић, послушник манастира Добриловине, 1944. г.

85. протојереј Милош Поповић, парох бијелопољски, 1945. г.

(Од редног броја 16 до редног броја 71 налазе се имена свештеника Митрополије који су одступили из Црне Горе са митрополитом Јоаникијем и сви су уморени на исти начин у мају 1945. године на просторима северне Словеније - Техарије, Зидани Мост, Кочевски Рог и околина Марибора).

Свештеномученици Митрополије који су пострадали од окупатора:

1) игуман Иларион (Мијатовић), настојатељ манастира Пиве, 1943. године, жив спаљен од Нијемаца у одмазди.

2) јереј Јоко Сочица, пензионисани парох из Пиве, 1943. године, жив спаљен од Нијемаца у одмазди.

Свештеномученици Митрополије који су пострадали од усташа:

1) јереј Радојица Перишић, парох у Голији, 1945. године.

2) јереј Гаврило Кецојевић, парох црквички, 1945. године.

Свештеномученик Митрополије који је пострадао од "савезничког" бомбардовања:

1) јеромонах Василије (Драговић), сабрат манастира Острога, 1944. године

Свештеници који су стријељани од Нијемаца и Италијана:

1) јереј Марко Борозан, парох конаџијски, 1944. године, стријељан од Нијемаца као симпатизер комуниста.

2) протојереј Мирчета Головић, пензионисани свештеник из Никшића, 1943. године, погинуо као партизан у шуми.

3) јереј Богић Јовићевић, парох ријечко-ободски, 1941. године, стријељан од Италијана у одмазди као симпатизер комуниста.

4) јереј Новак Кољенишић, парох јеленачки, 1942. године, погинуо у шуми као партизан.

5) јереј Ђорђије Крцуновић, парох цеклинско-добрски, 1942. године, ухапшен од Италијана као симпатизер и помагач комуниста. Умро од послиједица мучења у италијанском затвору.

6) јереј Бошко Поповић, парох горњопољски, 1942. године, стријељан од Италијана због учесништва у комунистичким диверзантским акцијама.

7) јереј Симо Поповић, парох косорски, 1943. године, стријељан од Италијана као комунистички помагач.

8) јереј Цвјетко Станишић, црквено-судски тужилац у пензији, 1943. године, стријељан од Италијана као комунистички помагач.

9) Јереј Ратомир Јанковић, парох стречањски, 1941. године, стријељан од Италијана због помагања партизана у нападу на Пљевља.

10) јереј Андрија Шиљак, парох бобовски, 1941. године, стријељан од Италијана као комунистички помагач.

Богослов који је као партизански командант убијен од четника:

1) Мило Радуловић, дипломирани теолог из Роваца, 1942. године.

Мислим да је икона братоубиства,Авеља од стране Каина,најадекватнија да прати ову несрећну листу.

[Guest Izida]

Krv mučenika je seme za novu dobrotu

jerej Zoran Vrbaški - Eparhija šumadijska

U prepunoj sali Eparhijskog doma u porti Saborne crkve u Kragujevcu 17. juna održano je predstavljanje knjige „Bog mi je svedok“, koja predstavlja pisano svedočanstvo o stradalništvu Svetog Joanikija Lipovca, Mitropolita crnogorsko-primorskog. O knjizi i o njenom nastajanju govorili su Arhiepiskop cetinjski i Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, Episkop šumadijski Jovan i autori knjige Željko Vidakov Zirojević i Đorđe D. Milovanović.

Prvi je učesnike tribine i sve prisutne pozdravio domaćin vladika Jovan, izražavajući zahvalnost svim prisutnima koji su se okupili ovde u Crkvi Božjoj u Šumadiji, istakavši da nas je okupila blagodat Duha Božijega i molitve Svetog Joanikija. Zatim je naglasio da je večerašnjeg sabranje „prvi korak da dođemo do istine o mučeništvu i stradanju Mitropolita Joanikija" i da je ovo prvi korak da dođemo do njegovog groba... „Ako Bog dâ da dođemo do njegovog groba, onda đemo zaista biti bogatiji, i ovde Crkva u Šumadiji i tamo Crkva u Crnoj Gori, sa moštima Svetog mučenika Joanikija...“ Vladika Jovan je izrazio nadu da će ovo biti početak osvešćivanja našeg naroda u samosaznanju o mučeništvu kroz koje je prošla naša Crkva i naš narod jer, po rečima Episkopa Jovana: „Ovde u Šumadiji još uvek krv mučenika vapije iz zemlje da se dođe do njihovih grobova, i mislim, braćo i sestre i oci dragi, da neće ni biti mira među nama, u ovom vremenu smutnom kakvo je ovo, ako se prvo ne pomirimo sa našim precima“. Na kraju je najavio da će sledećeg dana, na Svetoj Liturgiji, Željko Zirojević predati prsten svetog Joanikija koji će se čuvati u ćivotu sa moštima u Sabornoj crkvi u Kragujevcu.

Mitropolit Amfilohije se obratio rečima: „Sveštenik ili episkop, kada priprema Svetu Liturgiju, na onome delu koji se zove proskomidija - prinos naših darova našega hljeba, našega vina, koje dajemo Gospodu kao uzdarje na njegove neizrecive darove kojima nas je obdario, započinjemo rečima Vo vospominjanije (U spomen) Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista). Sva Liturgija nije ništa drugo do vosponinjanije, pamćenje, ali ne pamćenje u smislu psihološkom, nego živo i živonovno oprisutnjenje kroz to pamćenje Onoga koga se sećamo i koga pamtimo, živo i živonovno oprisutnjenje Njega, Njegovog bogočovječanskog djela i Njegovog lika čudesnog, u lepoti oko koje se sabiraju sve ljepote vasione, sve ljepote ljudske prirode, svega onog što je vidljivo i što je nevidljivo.“ Zatim je govorio o značaju pamćenja i sećanja na Živog Boga, kao korenu svega postojećeg Njega koji je Alfa i Omega, Početak i Kraj, Prvi i Poslednji.

„Pamćenje je ono što čovjeka čini čovjekom... Što je dublje pamćenje to je dublji čovjek, to je dublji ljudski um, to je dublji ljudski život, to su stameniji temelji na kojima čovek gradi svoje biće - svoj život“. Na kraju je istakao značaj lika Svetog Joanikija i njegovu vernost Liku Gospoda Hrista, koja ga je dovela do mučeničkog venca, a „krv mučenika je seme za novu dobrotu.“ I u ovom vremenu zaboravljanja postoji opasnost da narod koji zaboravlja ono što je najvrednije u njemu to ga vodi raspeću, samozaboravu. Ali velika je stvar što se u naše dane obnavlja sećanje na Vaskrslog Gospoda, pa onda i na Svete Njegove.

Jedan od autora, profesor Željko Vidakov Zirojević, govorio je o motivima za nastanak ovog dela, o ličnosti žrtve Svetog Joanikija i ličnosti jednog od dželata čijim kajanjem je otkrivena istina o zločinu. Naglasio je da ova knjiga nije velika po obimu, ali je pregolema po našoj tuzi i žalosti. Ta knjiga nas obavezuje da trajemo.

Mladi koautor Đorđe D. Milanović je rekao da mu je ovaj rad na istraživanju stradalništva Svetog Joanikija pomogao da razume dublji smisao stradanja u životu hrišćanskom.

[Guest Izida]