Физичке и духовне особине кандидата за клир

[Guest свештеник Иван]

ФИЗИЧКЕ ОСОБИНЕ КАНДИДАТА ЗА КЛИР

I Телесни недостаци

У Старом завету, телесни недостаци су сматрани нечистоћом. Зато Левит који би имао неки телесни недостатак није приман у свештенство. Ако би свештеник задобио неку телесну повреду, био је удаљаван од службе, привремено или доживотно, у зависности од степена повреде.

Да је Црква преузела старозаветно схватање телесних недостатака као нечистоће, онда људи са телесним недостацима не би били ни крштавани, јер је крштење прибројавање царском свештенству. Па ипак, телесни недостаци, иако не чине кандидата недостојним, ипак могу представљати практичну препреку или саблазан. У раној Цркви је то било минимализовано захваљујући разноврсности служби, која је призив на посебну службу омогућавала чак и лицима са тешким телесним недостацима.

Што се тиче већих телесних недостатака задобијених по ступању у клир, тачније оних недостатака који потпуно онемогућавају службу у одређеном чину, они су у раној Цркви значили губљење дара свштенства, због општег схватања благодатних дарова као датих за служење у Цркви, а не као нечег статичног. Када је у Византији дошло до сталешког раслојавања унутар Цркве, онда се пракса променила, јер, како каже Валсамон, било би „немилосрдно“ лишавати чина оне који су због лошег здравственог стања достојни сажаљења.

II Узраст

Рана Црква је, живећи у античком свету и његовој општој културној клими, свакако прихватила обичај давања јавне службе лицима тек у одређеном узрасту, који је значио одређени степен физичког и душевног развоја. И сам Господ се потчинио том обичају, почевши своју проповед тек са навршених тридесет година живота. Наравно, овом обичају Црква није придавала апсолутни карактер, иако по канонима рукоположени пре одређеног доба има да се свргне.

Прву позитивну одредбу имамо тек у 4. веку. Неокесаријски сабор (314) као минимални узраст за презвитера одређује 30 година. Апостолске установе као минимални узраст за епископа одређују 50 година. Ове одредбе још увек немају апсолутни карактер.

Апсолутни карактер задобијају одредбе Јустинијановог законодавства и Петошестог сабора. Јустинијан одређује минималну узраст за чтеца и епископа, а Петошести сабор за ипођакона, ђакона и презвитера. Од нижих чинова ка вишим, минимални узрасти су следећи: 18, 20, 25, 30, 30. Треба истаћи да апсолутност коју критеријуму узраста придаје Петошести сабор у пракси никада није заживела.

ДУХОВНЕ ОСОБИНЕ КАНДИДАТА ЗА КЛИР

Вера је, наравно, услов ступања у Цркву и пребивања у њој. Па ипак, од кандидата за клир тражи се таква вера која може служити за пример. Емпиријска обележја такве вере није могуће утврдити, али се могу одредити ситуације у којима постоји сумња у довољну јачину вере. Кандидати у чију се чврстину вере оправдано сумња су неофити и клиници.

Неофите апостол Павле у Посланици Тимотеју одређује као оне који су у опасности да падну у гордост због добијања епископског чина. Први васељенски сабор Павлов савет уздиже на степен норме: неофит не може постати клирик. Валсамон сведочи да се у његово време ова одредба није поштовала, али сигурно знамо да није ни било много таквих случајева, с обзиром да није било много неофита.

Клиницима Неокесаријски сабор (314) не допушта ступање у клир, јер њихова вера, изражена на крштењу, није потпуно слободна. Изузетак се допушта ако клиник пројави врлински живот, и ако нема довољно достојних кандидата.

Знање. Апостол Павле у Посланици Тимотеју захтева да епископ треба да буде кадар да поучава. У 3. веку учитељство потпуно прелази у руке епископа, па се од њега захтева веће образовање. Међутим, општи однос Цркве у Византији према образовању није био нарочито афирмативан. Дуго трају сведочанства о епископима који нису нарочито вични поучавању, штавише о потпуно неписменим епископима. Однос Цркве према световном образовању био је углавном негативан, међутим мањина црквених отаца тако бриљира световним образовањем и знањем, да то баца сенку на не нарочито образовану већину. Мањина се трудила да споји Атину и Јерусалим, и у томе успела. Било како било, од епископа се ипак захтевало да буде кадар да поучава, а та способност се изражавала најпре чињеницом да је цела породица хришћанска.

Државна власт почев од Константина труди се да подигне ниво знања свештенства. Јустинијан је забранио рукополагање потпуно неписмених кандидата. Седми васељенски сабор наводи знања која се захтевају од епископског кандидата. Захтеви нису нарочито високи: познавање Писма и црквених канона и умеће њиховог тумачења. Образовање ипак никада није било нужан услов за ступање у клир.

Данас имамо изопачену ситуацију. Често се, де факто, достојност кандидата и не испитује, уколико има завршену богословску школу. Иначе, рукоположењу претходи испит богословских знања, који врши епискпоп или за то одређена комисија, као и строга заклетва кандидата да ни у чему неће одступати од вере и послушности епископу.

Душевно здравље је предуслов који је сам по себи толико јасан, да као такав никада није ни разматран. Једино што је разматрано је могућност примања у клир по оздрављењу „бесомучних“. На ово питање даје се потврдан одговор.

Моралност се од клирика увек захтевала, јер они као пастири треба да буду пример стаду Божијем. Црква никада није ишла даље од захтева апостола Павла у Посланици Тимотеју: „Епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава... Не треба да буде пијаница, убица, лихвар, него кротак, мирољубив, несреброљубив“. Убиство у било којој ситуацији сматра се незаобилазном препреком за ступање у клир. У Византији се другачије гледало на убиство у рату, које се сматрало чак херојством, али је и поред овог одступања у црквеној свести свако проливање крви остало препрека за ступање у клир. Насиље уопште, непосредно или посредно, или склоност ка насиљу се такође забрањује клирику. Физичко насиље не може бити ваљан однос ни према вернима ни према „онима ван“. Па ипак, знамо да је у Византији ово често нарушавано не само предавањем преступника у руке власти, него је чак познато постојање тамница и мучилишта при манастирима и епископским резиденцијама. Среброљубље, које се кроз историју Цркве пројављивало најчешће у виду зеленаштва или симоније, повлачи за собом одређене казне. Целомудреност је, у принципу, препрека за ступање у клир. На телесне грехе Црква је увек гледала као на тешке моралне преступе. Овде треба имати у виду и неправилан брак, као и одредбу да е у брак не може ступити по примању ђаконског (по канонима ипођаконског) чина. Од Петошестог сабора епископи морају бити нежењени. У телесне грехе можемо убројати и пијанство, а тим пре и болести зависности. У вези са целомудреношћу стоји друга крајност – аскетско самоушкопљење, које је Црква увек сматрала грехом и препреком за ступање у клир. Добар глас међу „онима напољу“ био је још један од захтева ране Цркве, јер је клирик представник Цркве у околном свету, па углед Цркве зависи од угледа клира.

Слободан друштвени положај. Захтев за слободним друштвеним положајем заснива се на принципу да клирик треба да буде што је могуће слободнији од световних обавеза и занимања. Осим практичне стране ове одредбе, постоји и њена принципијелна страна. У доникејском периоду ово је правило било повезано са чињеницом да је државна службе подразумевала учествовање у незнабожачким култовима. Константиновим променама ствар се мења: држава излази у сусрет Цркви, ослобађајући клир од низа друштвених обавеза. То ће временом довести до правила да државни и војни чиновници не могу ући у клир без претходног напуштања службе. Још један положај у друштву значио је практичну, иако не принципијелну препреку за ступање у клир – ропство. Да би роб био примљен у клир, из практичних разлога се захтевало да претходно буде ослобођен. И данас је Црква дужна да узима у обзир државне законе, и да настоји да у клир бир људе слободне од државних дужности. Када говоримо о слободи, за ступање у клир неопходна је, наравно, и слободна воља рукополаганог.