Избор клирика (избор Епископа, презвитера и ђакона)

[Guest свештеник Иван]

I Избор епископа

Доникејски период је период у ком је избор будућег епископа вршила локална Црква. Колико је за рану Цркву овај моменат био битан јасно говори чињеница да је реч „хиротонија“, која у ужем смислу означава избор клирика, у ширем смислу коришћена, као и данас, да се означи цео чин свете тајне рукоположења. Избор није имао јуридички карактер, него се кроз њега откривала Божија воља – Црква је бирала онога кога је Бог предизабрао. На хиротонију се окупљао известан број епископа, који нису учествовали у избору. Њихова улога била је важна за трећи моменат – рецепцију, јер су они гарант да ће новоизабраног епископа прихватити и њихове Цркве. (Занимљиво је да Милаш новозаветна места на којима се говори о рукополагању епископа тумачи извлачећи закључак да су апостоли постављали епископе не питајући народ, а да тек у постапостолском добу удео у постављању епископа узимају клир и народ).

Кипријан сведочи о два нова момента у избору епископа. Прво, не позивају се било који епископи, него епископи дотичне провинције. Друго, они добијају улогу у избору епископа, као они који потврђују избор. Дакле, без њихове сагласности не би било законитог избора.

Први васељенски сабор даје још већу улогу сабраним епископима. И иначе, није тешко уочити тежњу васељенских и помесних сабора ка све већем ограничавању улоге лаоса у избору епископа. Први васељенски сабор у својим канонима говори да епископа постављају сви епископи области. Ако неки нису у могућности да присуствују, треба да гласају путем писма. Сабор ништа не говори о учешћу лаоса у избору, али се на основу тога не може тврдити да је народу одмах одузето свако учешће. Напротив, после Првог васељенског сабора имамо још дуго сведочанства о веома активном учешћу народа у избору епископа, а сам сабор подразумева то учешће, и зато ништа не говори. Кључна разлика коју доноси овај сабор је следећа: избор потврђује обласни митрополит (касније ће ово право прећи на поглавара помесне Цркве). Док је у предникејском периоду онај кога изабере народ био сматран изабраним, сада он постаје кандидат ког треба да потврде епископи и нарочито митрополит. Тиме почиње минимизирање улоге народа у избору епископа, као и важности првог и трећег момента свете тајне рукоположења. Рецепција Цркве по рукоположењу замењује се потврдом кандидата од стране митрополита пре рукоположења.

Антиохијски сабор (341) је следећи корак у овом процесу. Када се упразни епископска катедра у једној области, надлежни митрополит сазива сабор епископа. Одлучује већина гласова, при чему митрополитов глас више нема толику важност колику му даје Први васељенски сабор. Постављају се два питања – место одржавања изборног сабора, и степен учешћа локалне Цркве у избору. Што се тиче места одржавања сабора, после Никејског сабора се јавља тенденција да се избор епископа врши у митрополитској Цркви. Епископима је свакако било лакше сабрати се у главном граду провинције него у неком мањем граду. Међутим, Антиохијски сабор се није усудио да отворено санкционише такву праксу. Што се тиче учешћа народа, он је могао да предложи свог кандидата. У случају да он не буде прихваћен, локална Црква је могла да предложи другог кандидата вероватно само ако се сабор одржавао у њој, јер ако се сабор одржавао у митрополитској Цркви, то би одузело исувише времена. У вези са тим, Антиохијски сабор се бави ситуацијом неприхватања епископа од стране локалне Цркве, при чему се самој Цркви ничим не прети. Ствари се, међутим, убрзо мењају, и Апостолски канони у таквој ситуацији налажу свргавање локалног клира као лоших васпитача непокорног народа, и долазак епископа на катедру упркос неприхватању од стране народа народа.

Четврти васељенски сабор, следујући Лаодикијском сабору, јасно говори да у избору епископа учествују „великаши и угледни људи“ из народа. Дакле, локална Црква само делимично учествује у избору епископа, што је последица продирања социјалних разлика у емпиријски живот Цркве. (Милаш, пак, сматра да је разлог то што народ „није знао да се у границама својим уздржи у вршењу свог изборног права, и што су се на многим местима догађали нереди и немири“). Слично Четвртом васељенском сабору одређује и Јустинијан у свом законодавству, с тим што решава проблем могућности одбацивања локалног кандидата од стране епископског сабора. Јустинијан одређује да клир и угледни грађани изаберу тројицу кандидата, на које се ограничава избор који врши епископски сабор. Овај Јустинијанов потез говори још нешто – у то време епископски изборни сабор се устаљено одржавао у митрополији (приликом избора епископа), односно патријаршији (приликом избора митрополита).

Тумачи 12. века, разматрајући каноне у којима се говори о учешћу локалне заједнице у избору епископа, јасно говоре да у њихово време тога више нема, него да избор врше искључиво епископи и митрополити. Значајно је сведочанство Симеона Солунског. По њему, нико осим епископа не може присуствовати избору, јер је то „тајно дело“. Гласа се. Ако гласање бива једногласно, ствар је јасна. Ако не, издвајају се три кандидата са највећим бројем гласова, да би једнога од њих изабрао митрополит. Данас избор епископа и поглавара помесних Цркава регулише помесно црквено законодавство. У већини Цркава у избору поглавара учествују лаици, али не народ, него представници државне власти. У избору епископа лаици не учествују. (Милаш за своје време сведочи о учешћу представника народа у Румунији, Бугарској и на Кипру).

Учешће власти у избору епископа у Византији било је велико. Канони често забрањују уплитање локалне власти у избор епископа због злоупотреба до којих је долазило. Међутим, о уплитању императора не говори се ништа. Император је у Цркви имао посебан статус Божијег помазаника, и његово учешће у избору епископа сматрано је сасвим легитимним, под условом да се не нарушавају темељни принципи. Наравно, император је највише утицао на избор патријарха. Цариградског патријарха је у већини случајева бирао сам цар. Понекад је сабор предлагао императору тројицу кандидата, од којих је он бирао једног, а понекад је император сабору предлагао свог кандидата, кога је сабор, као по правилу, и бирао. Затим су император и патријарх били кључни фактор у избору митрополитā и епископā.

II Избор презвитера и ђакона

У доникејском периоду избор презвитера и ђакона вршио се на исти начин као избор епископа, наравно без учешћа околних епископа. Кипријан сведочи да су се у његово време клирици бирали у оквиру презвитеријума, да би се на крају затражила сагласност народа. Апостолски канони садрже једини канон који говори о овом проблему. Већ тај канон искључује народ и презвитеријум из избора презвитера и ђакона, и ставља га у руке искључиво епископа. У Византији су услови живота донекле допринели обнови учешћа народа у избору клирика. Епископи сами понекад нису имали довољан број кандидата, нарочито за сиромашније заједнице, па су се или кандидати сами пријављивали, или их је предлагала заједница. У ктиторским Црквама ктитори су често имали велику улогу – за постављење клирика била је неопходна њихова сагласност. Епископ је теоретски могао да одбије ктиторског кандидата, али није било лако наћи другог кандидата ког ће ктитор прихватити. Данас епископи назначују кандидате за клир. Моменат назначења заменио је моменат избора, који, и када евентуално постоји, више није органски повезан са чином рукоположења.