Пренос моштију Светог Владике Николаја лелићког и свесрпског 1991.

раб.аџија · Новембар 14, 2010

ПРЕНОС ПОСМРТНИХ ОСТАТАКА

У ПРОЛЕЋЕ 1991. године надлежне власти у Србији дале су сагласност за пренос “посмртних остатака”. Коначно, 3. маја 1991. године, ЈАТ-ов авион са ковчегом моштију владике Николаја слетео је на београдски аеродром. Дочекали су га највиши представници Српске цркве на челу са српским патријархом Павлом и мноштвом народа. Са аеродрома, у свечаној поворци, тело је пренесено у храм Светог Саве на Врачару.

У спомен-храму мошти су боравиле до 5. маја, а потом пренесене у манастир Жичу - седиште његове епархије. Из Жиче пренете су у владичино родно место Лелић 12. маја 1991. године, а положене у његову задужбину, која је убрзо претворена у манастир. На светој литургији коју је у Лелићу служио патријарх Павле са свим архијерејима Српске цркве, многобројним свештенством и монаштвом, окупило се преко 30.000 људи, били су присутни многобројни представници политичког, јавног и културног живота. Одржана је тим поводом пригодна духовна академија на којој су говорили Матија Бећковић, Никола Милошевић, Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Вук Драшковић, Милан Комненић, Данко Поповић и други.

Доласком владичиних моштију, Лелић постаје ново српско светилиште. Хиљаде и хиљаде поклоника почињу долазити у Лелић да се поклоне и целивају свете мошти. Народ му се моли као светитељу. Многи код његовог кивота налазе помоћи и исцељења физичким и духовним болестима. Уочи Никољдана, 18. децембра 2002. године, кивот са моштима привремено је пренет у манастир Жичу, и ту остао до 9. јануара. За тих двадесетак дана, даноноћно је долазио народ Жичке епархије да се поклони и целива свете мошти.

Свети архијерејски сабор једнодушном одлуком свих архијереја, 19. маја 2003. године, донео је одлуку да се свети владика Николај упише у календар светих и да се празнује 18. марта (дан упокојења) и 3. маја (пренос моштију). Овим је потврђено оно што српски народ деценијама осећа, изражава, слави и поштује. Одлука је с радошћу примљена у целој цркви. На дан када је одлука донета, дуго су звонила сва звона са свих храмова истовремено, и у Жичкој и у Шабачко-ваљевској епархији и широм Српске цркве. Свечани литургијски и богослужбени чин канонизације обављен је у храму Светог Саве на Врачару 24. маја. Литургију је служио патријарх Павле са свим архијерејима Српске цркве и многобројним свештеницима и ђаконима. Било је присутно неколико хиљада верника и поштовалаца владике Николаја из целе Србије.

Тога дана пренете су у храм свете мошти владичине из Лелића. Целога дана прилазио је народ у дугим редовима, стрпљиво чекајући да се поклони и целива свете мошти. Свечаност је пропраћена великом медијском пажњом, а Свету литургију преносила је БК телевизија и преко сателита.

Звоне звона влидици
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276179-Zvone-zvona-Vladici

УПОКОЈ НА ПОКЛАДЕ
ПРИТИСНУТ старошћу и оронулог здравља, он у септембру месецу 1953. године одлази у манастир светог Тихона Задонског у Саут Канану (Пенсилванија), да предаје у тамошњој руској богословији. Предавао је догматско и пастирско богословље и омилитику (црквену реторику). На његова предавања, поред ђака, долазили су и професори, а врло често и народ из околине. Када је 1955. године умро епископ Јона, који је био управник школе, професори су једногласно изабрали Владику Николаја за ректора. Иначе, он је код Руса уживао велико поштовање (Руси су први израдили његову икону). У овом скромном руском манастиру Владика је у миру и потребној нези проводио своје последње земаљске дане. Дубоко је туговао и патио, јер је био одстрањен из живота своје Српске цркве и свога народа, којима је цео свој век предано и пожртвовано служио. Често су га у његовој соби затицали уплаканог. Он је волео свој народ и своју отаџбину као ретко ко. Само Богу и њему су знане душевне патње које је због познате српске незахвалности подносио, остављен и напутшен од свих, као некада Свети Сава.
**Једном, потиштен осећањем носталгије (пише Рус Владимир Рајевски, проф. у богословији са владиком) Владика Николај показао је жаљење што није имао фруле, на којој је од детињства волео да свира. Ја сам одмах писао епископу призренском Владимиру (Рајићу) и ускоро добио од њега фрулу, коју је лепо израдио неки од поштовалаца Владике Николаја. Сећам се кад сам је предао Авви, Старац се као дете обрадовао, јер је фрула била из његове драге отаџбине, и подсећала на њу. И доцније, често, кад је владика - изузетно деликатан - претпостављао да сви у нашем дому спавају, разлегали су се звуци фруле, мелодије драгих српских песама. То је Старац - Владика - као у старини Јувал или Роман Слаткопевац - свирао му драге мелодије и плакао. И кад сам двапут случајно после тога ушао к њему у собу, затицао сам Старца у сузама**.
На покладе, у недељу 18. марта 1956. године, рано у зору, склопио је владика Николај своје уморне очи. Требало је да служи литургију у храму семеништа. Литија за дочек чекала га је испред храма. Није се појавио на време. Сви су се забринули, јер никада ниједног секунда није закаснио, ни на безначајне састанке, а камоли на богослужење. Брижни монаси одмах су пошли у собу. Нашли су га простртог на поду са бројаницама у рукама и молитвеником поред себе. Тело је било још топло. Лекар који је убрзо дошао, констатовао је смрт.
Вест о упокојењу владике Николаја брзо се проширила Америком и стигла је у Србију. У Београду тог дана, зазвонила су сва звона београдских храмова истовремено. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног светитеља на небу.

ТЕЛО Владике Николаја пренето је из Саут Канана у манастир Светог Саве у Либертивилу. Колоне Срба девет дана су даноноћно пролазиле поред његовог одра. Многи су плакали и ридали, молећи за опроштај. Неретко, храмом би се проломио гласни вапај: “Опрости, свети владико, нама грешним Србима!” У уторак 27. марта извршено је свечано опело. Чинодејствовао је владика Дионисије са многобројним свештенством и монаштвом. Било је присутно више хиљада Срба из Америке и Канаде, представници многих црквено-националних и културних институција дијаспоре. Над одром су одржани многобројни посмртни говори. Стигло је доста телеграма саучешћа. Владика је сахрањен крај олтара храма Светога Саве на српском гробљу у Либертвилу, поред свог пријатеља, песника Јована Дучића.
Амерички конгес изгласао је Резолуцију у виду саучешћа српском народу поводом владичине смрти, која гласи: “Представнички дом Сједињених Америчких Држава примио је са дубоком жалошћу вест о смрти епископа Николаја, највећег сина нашег достојног српског савезника у два светска рата, и духовног вође српског народа у Југославији. Представнички дом овим упућује саучешће српском народу због губитка овог великог духовног вође и заслужног сина.”
По манастирима и црквама широм Србије свакодневно су звонила звона и служене за упокојене литургије. “Званична” Црква је ћутала иако је изгубила једног од највећих јерарха у својој историји. Црквена штампа се није огласила макар једним малим некрологом, нити је донела вест о упокојењу.

Лелић, пренос моштију владике Николаја 1991.