Клир- општи појмови- хиротонија и хиротесија

[Guest свештеник Иван]

Од самих почетака Цркве имамо сведочанства о постојању, поред опште службе царског свештенства, и посебних свештеничких служби које обављају појединци. Лица која у Цркви обављају одређену службу морају претходно бити постављена на њу. Али, то постављење не може бити пуко назначење, него благодатни дар. Бог даје благодатни дар Духа ономе кога је сâм изабрао.

Као сталне службе у Цркви, које одражавају њено есхатолошко утемељење, препознајемо епископство, презвитерство и ђаконство. У постављењу на ове службе незаобилазно учествује Црква, јер се оно догађа у Цркви и за Цркву. Од самих почетака, постављење клирика састоји се од три момента: изабирање оних које је Бог већ изабрао; измољавање дарова Духа кроз молитву и полагање руку од стране епископа; сведочење (рецепција) да је Бог послао дарове Духа на рукополаганог. Прва два момента називају се хиротонија („пружање руку“) и хиротесија („полагање руку“).

Χειροτονία (хиротонија) у ужем смислу подразумева избор лица које се поставља на службу. Међутим, с обзиром да одмах за избором долазе и друга два момента, у раним текстовима овај термин најчешће означава цео чин свете тајне рукоположења.

Χειροθεσία (хиротесија) подразумева полагање руку, које је на Истоку вршено и над чтечевима и ипођаконима, који су у Византији сматрани свештенством (и данас у поруци рукопроизведеном чтецу епископ каже да је чин чтеца „први степен свештенства“). На Западу је рукоположење од почетка било резервисано за виши клир. И појам хиротесије у раним текстовима у ширем значењу подразмева цео чин свете тајне рукоположења.

Произведење је трећи важан термин. Произведење је у Византији био црквени чин постављања клирика или лаика на неку нарочиту дужност (нпр. вратар, економ...). Произведење није подразумевало измољавање нарочитих дарова Духа, дакле није било света тајна. Лаик који је произвођен за неку службу остајао је лаик.

Данас, под утицајем Запада, чинови чтеца и ипођакона више се не сматрају свештеничким даровима, тј. постављење на те службе не сматра се светом тајном свештенства, него произведењем. Према томе, данас су чтец и ипођакон лаици који прислужују на богослужењима. Да би се направила разлика између вишег и нижег клира, промењено је значење наведена два појма, па тако хиротонија значи свету тајну свештенства, а хиротесија произведење за чтеца или ипођакона. Оваква терминологија је сасвим недоследна, с обзиром да се термин „хиротесија“, који наглашава чин полагања руку, користи да се означи онај чин у ком је полагање руку, иако присутно, маргинализовано. Приликом читања и тумачења канона мора се имати у виду да оваква терминолошка разлика у време њиховог настајања није постојала.

Иако се изменило схватање постављења за чтеца и ипођакона, сам чин се није изменио. Разлика каква се данас прави између хиротоније и хиротесије је вештачка. У Православној Цркви, литургички гледано, ступање у клир почев од чтеца врши се кроз свету тајну рукоположења. Али, то не значи да нема никакве разлике. Већ се у Византији рукоположење нижег клира или црквенослужитеља разликовало од рукоположења вишег клира или свештенослужитеља, на исти начин као и данас – у зависности од локуса служења, први су се рукополагали ван олтара, а други у олтару. Данашња недоследност овог правила у случају ипођакона, који се рукополаже ван олтара а служи у олтару, објашњава се тиме што је ипођаконска служба у Византији сматрана свештенослужитељском.