Шта су манастири по Канонском праву

[Guest свештеник Иван]

Најпре су монаси живели одвојено, у сопственим келијама. Келије које су се налазиле близу једне других формирале су се у лавре, затим у манастире. Манастири су у принципу били мушки или женски, али је било и мешовитих, што ће дефинитивно забранити тек Седми васељенски сабор.

Човек који жели да сагради манастир обраћа се епископу. Епископ испитује искреност намере, као и да ли је човек способан да потпуно сагради манастир и да га опскрби свиме што је потребно. Епископ затим освећује темељ манастира, као и цео манастир по завршетку изградње. Једном освећен манастир заувек остаје манастир, а манастирска добра неотуђива. Противно поступање повлачи канонске казне. За манстирску имовину настојатељ одговара епископу.

Однос манастира са епископом:

1. Епархијски манастири су потпуно зависни од епископа на чијој се јурисдикцијској територији налазе. Епископ потврђује избор настојатеља и свих других манастирских служби, и одобрава све одлуке братства. Епископ сам или преко егзарха повремено проверава ситуацију по манастирима.

2. Ставропигијални или патријаршки манастири су изузети од јурисдикције локалног епископа и стављени под непосредну јурисдикцију поглавара помесне Цркве, или васељенског патријарха, који може имати ставропигију било где у свету. Назив „ставропигијски“ потиче од крста који се полагао у темељ, а који шаље патријарх.

3. Царски манастири су манастири које су основали владари, у повељи нагласивши самосталност манастира у односу на црквену власт. Поглавар помесне Цркве преко егзарха контролише држање типика, затим поставља настојатеља и рукополаже јеромонахе.

Манастирски живот:

1. Киновије (општежића) су манастири у којима монаси заједно живе, богослуже, обедују, немају лични иметак него су везани за манастирску благајну, повинују се настојатељу ког сами бирају а потврђује га надлежни епископ или патријарх.

2. Идиоритмије се јављају у 14. веку, најпре на Светој Гори. Слична су руска неопштежића. Кључна разлика у односу на киновије је другачије схватање завета сиромаштва и послушности. Свако живи и храни се у својој келији, има сопствено занимање (ручни рад) од ког део зараде даје у манастирску благајну, а остатак задржава за сопствено издржавање. Приликом смрти заоставштину дају другом брату или манастирској благајни. Састају се на богослужења, а празником и на заједничку трпезу. Старешину једном годишње бира збор старијих монаха, и он се брине за редовна богослужења и надгледа манастирску благајну, о чему полаже рачун братству. У руским неопштежићима старешину поставља црквена власт.

[marko_13]

У принципу царске лавре су исто што и ставропигијални, по канонском...