Човек са страхом Божијим

[Огњен]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6796.msg184908.html#msg184908

Данашње јеванђеље говори о томе кога се треба а кога не треба бојати.

Како бисте описали човека са страхом Божијим?

[rogi]

dobrotoljublje, tom 2, sveti dorotej

22. Свети Јован у својим Саборним [посланицама] говори: Савршена љубав изгони страх напоље (1.Јн.4,18 )... Пророк [Давид] говори у Псалму: Бојте се Господа сви свети Његови (Пс.33,10)... Свети тиме хоће да нам каже да постоје два страха: један уводни, а други савршени. Један је својствен, да тако кажем, почетницима у богопоштовању, док други припада светима и савршенима који су достигли меру савршене љубави... Онај ко испуњава вољу Божију ради страха од мука, јесте, као што смо рекли, почетник, јер оно што чини, не чини ради самог добра, већ ради страха од батина. Други испуњава вољу Божију из љубави према Богу: љуби га и тиме му угађа. Познавши шта значи бити са Богом, он зна шта је добро. Он има истинску љубав коју свети назива савршеном и која га приводи у савршени страх. Он се боји Бога и испуњава вољу Божију не због батина, не да избегне муке, већ стога што се, као што смо рекли, боји да не отпадне и да се не лиши окушане сладости пребивања са Богом. Савршени страх, који се рађа из љубави, изгони уводни страх.

23. Није могуће да дође савршени страх, ако се пре тога не стекне уводни. Јер, речено је: Почетак мудрости је страх Божији (Прич.1,7), и још: "Страх Божији је почетак и крај". Почетком је назван уводни страх за којим следи савршени [страх] светих. Почетни страх је наше стање. Он слично калаисању[1] чува душу од свакога зла, јер је речено: Страхом Божијим се свако уклања од зла (Прич.Сол.15,27). И тако, ко се уклања од зла због страха од мука, као роб који се боји господара, постепено долази до тога да чини добро. Чинећи добро, мало по мало, он почиње да се нада и на награду за чињење добра, као што је [случај] код најамника. Постојано избегавајући зло из страха, као што смо рекли, слично робу, и чинећи добро ради наде, слично најамнику, те пребивајући уз помоћ Божију у добру, и сразмерно се сједињујући са Богом, он ће стећи укус [добра] и доћи до неког осећања суштинског добра, већ никако не желећи да се одвоји од њега... Тада он достиже до мере сина и воли ради самог добра, и боји се зато што воли. То је онај велики и савршени страх.

24. Ову постепеност свети пророк Давид изображава следећим речима: Уклони се од зла и учини добро; потражи мир и стреми ка њему (Пс.33,15). Прво је говорио о неким гресима - о оговарању, о лукавству, а затим додаје уопште о сваком злу: Уклони се од зла, тј. бежи једноставно од сваког зла, уклањај се од сваке ствари која може довести до греха. Рекавши то, он није заћутао, него је додао: И учини добро. Јер, дешава се да неко и не чини зло, али не чини ни добро; други опет не чини неправду, али не чини ни милост; други опет не мрзи, али и не воли.... Рекавши о томе тако добро и доследно, он продужује: Потражи мир и стреми ка њему. Није рекао само: Потражи, него и упорно стреми ка њему, да би га достигао... Добро пратите умом својим ову реч и приметите тачност светог. На оног ко се удостоји да се удаљи од зла и постара се да, заједно са Богом, дела добро, одмах устаје рат од [стране] непријатеља. [Тада] се он подвизава, труди, скрушава, не само бојећи се да се опет не врати на зло, као што смо рекли о робу, него и, слично најамнику, надајући се награди за добро. Таквим начином, трпећи нападе од врага, борећи се са њим и супротстављајући му се, он чини добро са многом жалошћу и уз многу скрушеност. Када, пак, добије помоћ од Бога и почне да стиче навику у добру, он види покој, постепено окушава мир и осећа шта значи жалост борбе, а шта радост и весеље мира. [Тада] тражи [мир], труди се и тежи ка њему како би га достигао, како би га савршено стекао и уселио га у себе. Шта може бити блаженије од душе која се удостојила да постигне такву меру? Такав се, као што смо више пута рекли, налази у мери [висини] сина. И заиста су блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати (Мт.5,9). Ко тада може побудити такву душу да чини добро ради било чега другог осим ради сладости самог добра? Ко може знати за такву радост осим онога који ју је сам искусио? Тада он, као што смо већ много пута рекли, познаје савршени страх.

25. Оци су рекли да човек стиче страх Божији уколико има сећање на смрт и на муке, уколико свако вече испитује себе како је провео дан, и свако јутро како је прошла ноћ, уколико није дрзак, и најзад, уколико се прилепљује, [тј. присно везује] уз човека који се боји Бога. Јер, говоре да је један брат упитао неког старца: "Шта треба, оче, да радим како бих се бојао Бога". Старац му је одговорио: "Иди, прибиј се уз човека који се боји Бога и његов страх Божији ће и тебе научити да се бојиш Бога". Страх Божији, пак, одгонимо од себе тиме што чинимо супротно: ако немамо сећање на смрт и на муке; када не пазимо на себе и не испитујемо како смо прошли [у току дана]; ако живимо равнодушно и крећемо се међу онима који живе [равнодушно]; и ако смо дрски.

citati iz Slova 9, sveti simeon novi bogoslov:

Нема већег греха него молити се без страха Божијег

...

Дакле, не приличи молити се Богу без страха и страхопоштовања. Ко нема страха и страхопоштовања, нека стекне најпре страх Божији, да увиди пред колико страшним Богом стоји и моли се, јер ко зна како је страшан Бог, тај се и преиспуњава страхом Божијим, и страх Божији га учи да се моли како треба. Ко пак не зна то, тај је у тами и не уме се молити како треба.

...

Који су знаци распознавања неверних и људи ко се не боје Бога?

Одавде се само по себи разуме, да ко не живи по Божијем закону, тај се и не боји Бога; а ко се не боји Бога, тај Га и не види; ко пак не иди Бога, тај нема у себи (умне) светлости; ко нема ове светлости тај не верује у Христа; ко не верује у Христа, тај нема живота у себи. Дакле, очигледно је да ко није поставио ни почетак страху Божијему, који је почетак мудрости; такав је луд, слеп, мртав.

imam negde na nekom disku audio knjigu pouke ave doroteja, a ranije, kad sam bio hristanin, me nije mrzelo da prekucavam, pa evo dva poglavlja iz te knjige:

О Страху Божијем

Свети Јован говори у својим саборним посланицама- савршена љубав изгони страх напоље, шта хоће тиме да нам каже свети? О каквој нам љубави он говори и о каквом страху? Пророк Давид говори у Псалму- Бојте се Господа сви свети његови, и много других сличних изрека налазимо ми у Божанственом Писму. Тако, ако се и свети, који толико воле Господа, Њега боје, како то свети Јован говори да савршена љубав изгони страх напоље? Свети хоће тиме нам каже да постоје два страха, један уводни а други савршени, један је својствен почетницима, да тако кажем, у богопоштовању, а други је страх светих и савршених који су достигли меру савршене љубави.

На пример, ко испуњава вољу Божију ради страха од мука, тај је као што смо рекли, почетник, јер оно што он чини, не чини ради самог добра, него ради страха од батина, други испуњава вољу Божију из љубави према Богу, љуби га, и тиме му угађа, он зна шта је то добро, познаје шта значи бити са Богом, он има истинску љубав коју свети назива савршеном, и та љубав га доводи у савршени страх, јер се такав боји Бога и испуњава вољу Божију не због батина, не ради тога да избегне муке, већ због тога што се он, као што смо рекли, окусивши саму сладост пребивања са Богом, боји да не отпадне од ње, да је се не лиши. И тај савршени страх, који се рађа из те љубави, изгони уводни страх, па због тога Апостол говори- савршена љубав изгони страх напоље. Међутим, није могуће достићи савршени страх осим преко уводног страха.

Постоје три настројења, говори свети Василије, којима ми можемо угодити Богу- или му угађамо због страха од мука, и тада се налазимо у стању роба, или кад гоњени жељом за стицање награде испуњавамо наредбе ради сопствене користи, и због тога постајемо слични најамницима, или када то чинимо ради самог добра, и тада се налазимо у стању сина, јер син када дође у доба размности, испуњава вољу оца свога, не због тога што се боји од батина, и не због тога да би добио награду од њега, него због тога што има према њему љубав и поштовање који приличе оцу, и будући уверен да су сва имања оца и његова. Такав се удостојава да чује- тако ниси више роб него син, и наследник си Божији кроз Христа. Такав се већ не боји Бога, као што смо рекли, оним уводним страхом, него га воли, како и свети Антоније говори- ја се више не бојим Бога, него га волим. Господ је означио тај савршени страх који се рађа из љубави рекавши Авраму, који му је привео сина својега на жртву- сада познах да се бојиш Бога. Јер иначе, како би Он рекао- сада познах, када је Аврам толико већ био урадио из послушања Богу, оставио све своје, и преселио се у туђину, ка народу идолопоклоника, где није било ни трага од богопоштовања, и поред свега тога, поднео је и тако страшно искушење жртвовања сина, и после свега тога Он му је рекао- сада познах да се бојиш Бога. Очигледно је да је Он овде говорио о савршеном страху светих, он је већ не због страха од мучења, и не због стицања награда испуњавао вољу Божију, него љубећи Бога, као што смо већ више пута рекли, бојао се да не учини било шта против воље љубљеног. Због тога говори Апосто- љубав изгони страх напоље, јер они већ не делују по страху, него се боје зато што воле. У томе се састоји савршени страх светих.

Но није могуће, као што смо казали, да дође савршени страх ако се пре тога не стекне уводни. Јер речено је- почетак мудрости је страх Божији, и још је речено- Страх Божији је почетак и крај. Почетком је назван уводни страх, за којим следи савршени страх светих. Почетни страх је наше стање. Он чува душу као калаисање од сваког зла јер је речено- страхом Божијим се свако уклања од зла (као што калаисање чува посуду од рђања). И тако, ако се ко уклања од зла због страха од мука, као роб који се боји Господара, то он постепено долази до тога да чини добро, и чинећи добро, мало по мало долази до тога долази до тога да почиње да се нада на награду за чињење добра, као што то чини најамник. И када, дакле, он буде постојано избегавао зло из страха, као што смо рекли, слично робу, и када буде чинио добро ради наде, слично најамнику, пребивајући уз помоћ Божију у добру, и сразмерно са тим, сједињујући се са Богом, он стиче укус добра, и долази до неког осећања суштинског добра, и већ никако не жели да се одвоји од њега. Јер ко може таквог раставити од љубави Христове, како је рекао Апостол. Тада он достиже до мере сина и воли ради самог добра, и боји се зато што воли. Ово је тај велики, савршени страх.

Тако и пророк Давид учећи нас да разликујемо један страх од другог говори- приђите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас. Обратите пажњу на сваку реч пророка, јер свако његово слово има силу. Он прво говори- приђите мени, призивајући нас ка врлини, затим додаје и- чеда. Свети чедима називају оне који се помоћу њихових речи преображавају од зла према врлини, као што и Апостол говори- дечице моја коју опет са муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама. Затим призвавши нас и припремивши за тај преображај пророк говори- страху Господњем научићу вас. Видете ли смелост светога? Када ми хоћемо да кажемо било шта добро, ми увек говоримо- хоћете ли да поразговарамо мало, и да се опробамо у страху Божијем, или у било којој другој врлини. Но свети пророк не говори тако, него са смелошћу каже- приђите чеда, почујте мене, страху Господњем научићу вас; ко је човек који жели живот, који воли да види добре дане? И затим као да је чуо од некога одговор- ја желим, научи ме како да живим, и да видим добре дане, он учи говорећи- уздржи језик свој од зла, и уста твоја нека не говоре лукавство. И тако, он најпре одсеца страхом Божијим дејства зла. Уздржи језик свој од зла значи- не повређуј било чиме савест ближњега, не раздражуј. А уста твоја нека не говоре лукавства, то значи- не варај ближњега. Затим пророк додаје- уклони се од зла. Прво је он говорио о неким гресима, о оговарању, о лукавству, а затим додаје уопште о сваком злу. Уклони се од зла, тј. бежи једноставно од свакога зла, уклањај се од сваке ствари која те може довести до греха. Но опет рекавши то, он није заћутао, него је додао- и учини добро. Јер дешава се да неко и не чини зло, али ни добро не врши, други опет не чини неправду, али не чини ни милост, други опет не мрзи, али ни не воли. И тако је добро рекао пророк- уклони се од зла, и чини добро. Тако нам он показује след она три стања, која смо помињали, тј. како се страхом Божијим руководимо у уклањању од зла, а затим нас побуђује да се винемо до добра. Јер ако се неко удостоји да прекине са злом, и да побегне од њега, тада он природно чини добро, будући вођен светим. Рекавши о томе тако добро и доследно, он продужује- потражи мир и стреми ка њему. Није рекао само потражи, него и упорно стреми ка њему, да би га достигао. Добро пратите умом својим ову реч, и приметите тачност светога.

Када се неко удостоји да се удаљи од зла, и затим се буде старао да заједно са Богом дела добро, то се одма на њега подиже рат од стране непријатеља. Тада се он подвизава, труди, скрушава, не само бојећи се да се опет не врати на зло, као што смо рекли о робу, него надајући се, као што је било напоменуто, награди за добро, слично најамнику. Таквим начином, трпећи нападе од врага, борећи се са њим, и супротстављајући му се, он чини добро са многом жалошћу, и уз много скрушености. Када он, пак, добије помоћ од Бога и почиње да стиче навику у добру, тада он види покој, тада постепено окушава мир, тада осећа шта значи жалост борбе, а шта радост и весеље мира. Тада тражи мир, труди се, и тежи ка њему, како би га достигао, и да би савршено стекао, и уселио га у себе. Шта може бити блаженије од оне душе која се удостојила да достигне такву меру. Такав се, као што смо више пута рекли, налази у мери и висини сина. Јер заиста су блажени миротворци јер ће се синовима Божијим назвати. Ко тада може побудити душу да чини добро ради било чега другог, осим ради сладости самог тог добра?Ко може знати за такву радост, осим онога који је њу сам искусио? Тада такав, као што смо већ много пута рекли, познаје савршени страх. Ето чули смо шта је савршени страх светих, шта је уводни страх, који је својствен нашем стању, и опет- од чега се бежи и до чега се долази страхом Божијим.

А сада желимо да научимо како долази страх Божији, а рећићемо и шта је то што нас одваја од страха Божијег. Оци су рекли да човек стиче страх Божији ако има сећање на смрт и на муке, ако свако вече испитује себе како је провео дан, и свако јутро како је прошла ноћ, ако није дрзак, и најзад, ако се прилепљује, тј. везује присно из човека који се боји Бога, јер говоре да је један брат упитао неког старца- шта треба, оче, да радим, како бих се бојао Бога? Старац му је одговорио- иди приби се уз човека који се боји Бога, и његов страх Божији ће и тебе научити да се бојиш Бога. Страх Божији, пак, од себе одгонимо тиме што чини супротно томе- ако немамо сећање ни на смрт ни на муке, када не пазимо на себе, и не испитујемо како смо прошли у току дана, ако живимо равнодушно, и крећемо се међу онима који живе равнодушно, и ако смо дрски. И ово последње је горе од свега. Оно је савршена погибао. Јер ништа тако не одгони од душе страх Божији као дрскост. Због тога када су питали аву Агатона о дркости, он је рекао да је она слична великој јари, која када настане, сви беже, и која квари све плодове на дрвећу. Видиш ли, господине, силу те страсти, видиш ли гнев? И када су га опет упитали зар је толико штетна дрскост, он је одговорио- нема штетније страсти од дрскости, она је родитељка свих страсти. Врло је добро и разумно рекао да је она родитељка свих страсти, јер она одгони страх Божији од душе. Јер ако се страхом Господњим свако уклања од зла, то онда наравно, где нема страха Божијег, тамо је свака страст. Нека би Бог избавио душе наше од свепогубне страсти дрскости.

Може се бити дрзак на много начина- неко је дрзак или речју, или додиром, или погледом. Из дрскости један пада у празнословље, говори о световном, прави шали, и побуђује на непристојни смех. Дрскост је ти кад неко додирне другог без потребе, када подигну руку према некоме из шале, када гура некога, отима од некога нешто, бестидно гледа у другога. Све то чини дрскост. Све то произилази од тога што у души нема страха Божијег, и због тога човек, мало по мало, долази до потпуне запуштености. Због тога је Бог, дајући заповести закона рекао- учините побожним синове Израиљеве. Јер без страха Божијег и стида, човек не поштује ни самога Бога, и не обраћа пажњу ни на једну заповест. Због тога нема ништа штетније од дрскости. Јер она је родитељка свих страсти, она одбацује побожност, она изгони страх Божији, она рађа занемаривање заповести. Због тога што смо ми дрски једни са другима, и не стидимо се једни других, долази до тога да ми говоримо зло, и повређујемо једни друге. Дешава се тако да неко од нас, видећи нешто некорисно, одлази и брбља о томе, и полаже то у срце другоме брату. И не само да сам себи штети, него штети и брату своме, уливајући у његово срце зли отров. И често је ум тога брата био заузет молитвом, или неком другом добром ствари, а онај прилази и даје му о чему да наклапа, и не само да смета његовој користи, него му доноси и искушење. Нема ничег штетнијег, и ничега погубнијег него штетити не само себи, него и ближњем. Због тога треба да имамо побожност братијо, треба да се бојимо да шкодимо било себи било другима, треба да поштујемо једни друге, и да се трудимо да чак и негледамо у лице једни другима, јер је и то, као што је рекао неко од Отаца, вид дрскости.

И ако се деси да неко види да је неки брат сагрешио, не треба од тада га презре, и да ћути о томе, пуштајући га да гине, не треба га, пак, ни грдити, ни оговарати, него са саосећањем, и страхом Божијим треба о томе да каже ономе који га може исправити, или нека му сам он каже са љубављу и смирењем- опрости брате мој, што као расејан видим да ову ствар можда не радимо добро. И ако он не послуша, кажи другоме за кога знаш да према њему онај има поверење, или кажи управи, или ави, са обзиром на важност сагрешења, како би га они исправили, и затим буди без бриге. Но говори, као што сам рекао, са циљем да се исправи брат твој, а не ради брбљања или оговарања, не ради понижавања његовог, не из жеље да га таквог истакнеш, не ради осуђивања, и не претварајући се да хоћеш да га исправиш а у себи имајући нешто од поменутог. Јер заиста, ако ко каже и самом свом ави, а не говори то ради исправљења ближњег, и не ради избегавања сопствене штете, онда је то грех, јер је оговарање. Нека зато испита такав своје срце, па ако види да има некакав пристрасан покрет у себи, онда нека не говори, а ако он испитавши се тачно увиди да то хоће рећи уз саосећање и ради користи, а унутар себе се узнемирава неком страсном помисли, онда нека каже ави са смирењем и о себи и о ближњем, говорећи овако- савест ми сведочи да хоћу то рећи ради исправљења брата, но осећам да имам у себи неку помешану помисао, и незнам да ли је то од тога што сам некад имао нешто са тим братом, или је то клевета, или лукава помисао, која хоће да ми засмета како не би дошло до исправљења брата, заиста незнам. И тада ће му ава рећи треба ли он да каже или не. Дешава се и то да неко говори не ради користи брата, не из страха због сопствене штете, и не из злопамћења, него просто тако из празнословља. Но каква је потреба за таквим брбљањем, често и сам брат сазна да су о њему говорили, смућује се, од чега долази огорчење и бива друга додатна штета. А када неко говори, као што сам рекао, јединствено ради саме користи, тада Бог не допушта да одатле произиђе смућење, не допушта да последују огорчење и штета. И тако постарајте се, као што смо рекли, да издржавате језик свој, да не кажете шта рђаво о ближњем, и да никада никога не повредите ни речју, ни делом, нити изразом, нити на неки други начин. Не будите увредљиви, како се не бисте када неко од вас чује од свога брата непријатну реч, одмах вређали и зло му одговарали, и остајали у огорчењу на њега. То није за оне који желе да се спасу, није то за подвижнике.

Стичите стах Божији, али са побожношћу, да бисте сретали једни друге савијајући своју главу пред братом својим, као што смо рекли, сваки се смиравајући пред Богом и братом својим, и одсецајући своју вољу. Заиста је добро, када неко вршећи неку ствар, уступа своме брату и указује му предност. Такав стиче већу корист од онога коме је уступио. Незнам да ли сам ја било кад учинио шта добро, али ако сам био покривен благодаћу Божијом, онда то знам, што никада нисам себе претпоставио своме брату, него сам свагда стављао њега испред себе. Док сам још био у манастиру аве Серида, разболео се помоћник аве Јована, који је био ученик аве Варсануфија, а ава Серид ми је наредио да ја послужим старцу. А ја сам и врата његове келије целивао споља, тако као што су други целивали часни крст, утолико више сам и био рад да му послужим. Та, ко не би пожео да се удостоји да послужи таквоме светом. Речи његове су биле чудесне, и сваки дан када сам завршио службу, вршивши поклон пред њим да бих добио благослов и отишао, он би ми говорио по нешто. Старац је имао четири изреке, и као што сам рекао, свако вече, када је требало да идем, он би ми увек говорио једну од те четири изреке. А говорио је он овако- речено је једном брате, јер старац је имао обичај да уз сваку реч додаје- речено је једном брате, Бог да сачува љубав, Оци су рекли- од чувања неповређивања савести ближњега рађа се смиреноумље. Опет друге вечери би ми говорио- речено је једном брате, Бог да сачува љубав, Оци су рекли- никада нисам стављао вољу своју испред воље брата свога. Други пут је он опет говорио- речено је једном брате, Бог да сачува љубав, Оци су рекли- бежи од свега људског и спасићеш се. И опет је говорио- речено је једном брате, Бог нека би сачувао љубав, Оци су рекли- носите бремена један другога и тако испуните закон Христов. Свако вече када сам одлазио старац ми је давао једну од те четири поуке, као што се некоме даје опскрба за пут, и тако су оне служиле као заштита целог мог живота. Ипак, без обзира на то што сам толико уверење, поштовање, и поверење имао према светоме, и на то што сам био толико расположен да га услужим, чим сам само мало осетио да један брат жали што он не може да му послужи, ја сам одма пошао ави, и замолио га рекавши- томе брату више приличи да послужи светоме, ако се сложиш, господине. Али ни ава, ни сам старац се нису сагласили. Но, до сада, ја сам посвојим моћима радио све да укажем предност своје брату.

Провевши тамо десет година, ја незнам да ли сам било коме рекао покварену реч, иако сам имао послушање да не каже неко да га нисам имао. И верујте ми, добро се сећам, како ме је вређао један брат, идући самном од болнице до саме цркве, а ја сам ишао испред њега не пуштајући ни гласа. Када је ава сазнао за то, а незнам ко му је рекао о томе, и када је хтео да му да епитимију, ја сам устрајао држећи му ноге, говорећи- Господа ради, не кажњавај га, ја сам сагрешио, шта има брат са тиме. Тако је други, да ли по искушењу, да ли из простоте, Бог зна зашто, неко време ноћу проливао своју воду над мојом главом, тако да је и сама моја постеља била њоме намочена. Тако су и неки други од братије долазили дању, и истресали своју постељину пред мојом келијом, те сам могао да видим мноштво стеница како улазе у моју собу, и нисам био у стању да их све потаманим, а услед жеге, биле су још безбројније. Када сам затим легао да спавам, оне би се све скупљале на мене, и ја сам могао да заспим само од силног умора, а када сам устајао од сна, налазио сам да ми је тело сво изуједано. Па ипак, ја никада никоме од њих ја нисам рекао- не чини то, или- зашто то радиш. И незнам, као што сам рекао, да ли сам икада изрекао реч која би могла да повреди или растужи брата. Научите се и ви да носите бремена једни других, научите се да поштујете једни друге, и ако неко од вас чује од некога непријатну реч, или ако претрпи нешто против воље, не треба одмах да упада у негодовање, или одмах да се вређа, како се у време подвига и сабирања користи не би покајао као онај који има раслабљено, неприпремљено, слабо срце, које неможе да поднесе никакву увреду, као што то бива и са дињом, ако је се и мали каменчић дотакне, одмах је повређује и она трули. Напротив, имајте тврдо и дуготрпељиво срце, како би ваша љубав једин према другима увек побеђивала све што се деси.

И ако неко од вас има послушање или било какву потребу код баштована, или економа, или кувара, или уопште код било кога од оних који служе са вама, то нека се постара и онај који тражи и онај који удовољава, да изнад свих ствари чува своје сопствено стање, духовни и унутражњи мир, тј. нека никада себи не дозволи да упадне у смућење духа, у духовни немир, или у нетрпељивост, или у пристрасност, или у тражење да његова реч буде последња, што га све удаљава од заповести Божије, а опет и дело, било какво да је мало или велико, нека га не запоставља, и не занемари, јер равнодушност је зло. Али опет, не треба ни претпостављати испуњење посла своме стању, спокојству, и тако штетити души ради савршавања ствари. При било ком послу који се укаже, макар он био крајње нужан и важан, нећу да га ви било када радите из победољубивости, и самољубља, или са смућивањем, него будите уверени да је свако дело које ви обављате, било велико, као што смо казали, или мало, само једна осмина онога што се тражи, а очувати своје устројство па макар се и не испунило послушање, представља половину, или четири осмине. Видите ли колика је разлика. И тако када радите било коју ствар, и хоћете да је савршено и у потпуности испуните, то се постарајте да извршите и саму ствар, што је, као што сам рекао, једна осмина траженог, и уједно да сачувате своје стање неповређеним, што представља половину, или четири осмине. Ако је ради тога је ради тога да би се извршило послушање неопходно скренути или удаљити се од заповести, или повредити себе или другога, онда није добро да губимо половину, или четири осмине, да бисмо сачували једну осмину. Због тога ако сазнате да неко тако поступа, знајте да такав неразумно испуњава своје послушање. Такав се или из сујете, или из човекоугађања, прегања и мучи и себе и ближњега, како би касније чуо како га нико није могао победити. Узречица таквих људи је- не дам да ме неко вуче за нос. Да, велике ли храбрости, но то није победа, то је погибељ. Због тога кажем вам, ако ја пошаљен некога због било какве потребе, и он увиди да настаје смућење, или нека друга штета, нека прекине са послом, и никада немојте да штетите сами себи, и једни другима. Нека сама потреба остане по страни, и нека се не оствари, само ви немојте смућивати једни друге. Јер тиме бисте, као што сам рекао, губили половину, или четири осмине, ради стицања једне осмине, а то је очигледна неразумност. Не говорим вам то ради тога да бисте ви одмах предавали равнодушности, и остављали дело, или били равнодушни, и брзо бацали алат из руку, и газили своју савест из жеље да избегнете бриге, нити опет ради тога да бисте упадали у непослушност, и да би свако од вас могао да говори- ја немогу то да учиним, мени то штети, то ме онеспокојава. Јер на тај начин ви никада нећете моћи да извршите послушање, нити да испуните заповести Божије. Него се старајте да свим својим силама, и са љубављу испуњвате свако ваше послушање, са смирењем и поштовањем покоравајући се једни другима, и умољавајући једни друге. Јер нема ничега јачег од смирења. Међутим, ако ко увиди да се ко други, или он сам огорчава, то нека прекине посао, нека учини уступак другоме, нека не остане на своме дотле, да томе последује штета. Јер је боље, као што сам већ хиљаду пута рекао, не учинити по потреби онако како бисте то хтели, него нека буде онако као што захтева нужда, само да се ви не бисте услед ваше упорности, и захтевања свога права, макар она изгледала и оправдана, смућивали и ожалошћивали једни друге, и тако тиме губили половину, или четири осмине. Јер разлика у штети је велика. А често се дешава да неко губи и ону једну осмину, и у потпуности ништа не учини. Јер такав је удео оних који воле празна надметања. Узрок свих дела које вршимо је да од њих вршимо користи. Но каква је корист ако се ми не смиравамо једни према другима, него се напротив, међусобно смућујемо, и ожалошћавамо. А ви знате да је у Отачнику речено- од ближњега долази и живот и смрт. Поучавајте се увек овога међу собом, братијо, да бисте се научили речима светих стараца, и да бисте се старали да са љубављу и страхом Божијим, тражите корист и за себе и за друге. На такав начин ћете од свега што се дешава са сама имати користи и напредоваћете уз помоћ Божију. Сам Бог наш, Човекољубац, нека би сав обдарио страхом својим, јер је речено- Бој се Бога, и заповести његове испуњавај, јер је то све човеку. Њему припада слава у векове, амин.

О страху од будућих мука и о томе да онај који хоће да се спасе, никада не треба да је небрижљив за своје спасење.

Када сам патио од ногу, и био слаб у њима, дошла су нека братија да ме посете и запитала су ме о узроку недуга, имајући при томе две ствари на уму. Да ме утеше и макар мало одвуку пажњуи од бола, и да ми дају повод да им кажем нешто корисно. Али пошто ми бол није допустио да им кажем шта сам тада хтео, та почујте сада ви о томе. Јер разговор о жалости када прође жалост, пријатан је, и на мору кад се подигне бура, сви који су на броду ожалошћени су, а када прође бура, са радошћу и пријатношћу разговарају са другима о томе шта се догодило.

Добро је, братијо, као што вам увек говорим, сваку ствар узводити до Бога (, као крајњи узрок сваке ствари видети вољу Божију), и говорити како без Бога ништа не бива, јер Бог је знао да је нешто добро и корисно, и тако је учинио, премда за ту ствар може постојати и спољашњи узрок. Навешћу пример. Ја бих могао да кажем да сам због тога што сам јео са странцем, и унеколико принуђивајући себе, да бих их успокојио, оптеретио свој стомак, и произвео се оток на мојој нози, од чега је произишао ревматизам. Или бих могао навести друге разне узроке, јер они не недостају ономе који жели да их наведе. Али тачније и корисније је свакако, рећи то да је Бог знао да ће то користити мојој души, и због тога се тако и десило. Јер нема ничега од онога што је Бог створио а да није добро, јер је све добро и веома добро. Ни због чега што се дешава не треба бити потиштен, већ све треба, као што рекох, сводити на Промисао Божију, и тиме се умиривати.

Има таквих људи који се толико обремељавају жалошћу од оног што се дешава, да се одричу овог живота, и слађе им је умрети, само да би се од тога избавили. Од тога страда неко због малодушности, и великог незнања, јер незна за страшне невоље душе по њеном изласку из тела. Велико је човекољубље Божије, братијо, наше бивствовање у овом свету. Али нама изгеда тешким оно што је овде, јер незнамо тамошње, а није тако. Зар незнате шта се каже у отачнику- један веома марљив брат је уписао једног старца говорећи- душа моја жели смрт, а старац му је одговорио- то је стога што желиш да побегнеш од невоља, и што незнаш да су будуће муке много горе од овдашњих. И други је слично упитао старца- због чега постајем утучен када сам у келији. Старац му је рекао- јер још ниси видео ни очекивани покој, ни будуће муке, јер да видиш тачно, онда и ако би ти келија била пуна црва, тако да потонеш у њих до гуше, ти би то поднео без потиштености. Али ми хоћемо да се спасимо спавајући и због тога негодујемо невоље.

Међутим, ми смо пре дужни да благодаримо Богу, и да се сматрамо блаженим, јер смо се удостојили, да мало тугујемо овде како бисмо тамо нашли мали покој. И Евагрије је говорио да онај који се моли Богу да убрза његов одлазак, а обузет је страстима, сличан је човеку болеснику, који умољава столара да сломи његов кревет. Јер помоћу овог тела, тј. док је у њему, душа скреће пажњу са страсти, и налази утеху у јелу, пићу, спавању, разговору, хођењу са пријатељима. А кад изађе из тела она остаје сама са собом, и својим страстима, и увек се мучи у њима. Заузета њима, и страдајући од њиховог метежа, она се трза и не може ни да се сети Бога, а то сећање на Бога теши душу, као што се говори у Псалму- сетих се Бога и развеселих се. Али јој то не дозвољавају страсти.

Хоћете ли да кроз пример схватите шта вам говорим. Нека дође неко од вас да га затворимо у једну тамну келију, и нека само три дана нити једе нити пије, нити спава, нити разговара, нити поје, нити се моли, нити се уопште опомене Бога. Тада ће он видети шта ће у њему учинити страсти, а и то се још увек овде дешава. А колико ће то мучење бити веће по изласку душе из тела, када ће она бити предана страстима, и остати сама са њима, шта ће тада окајана да препати од њих. Може се од овог садашњег појмити о оној невољи. Када неко добије ватру, шта је то што га гори, какав огањ и каква дрва чине то горење. Ако неко има тело склоно црној жучи, и шкодљивим соковима, зар нису ти рђави сокови они који га пале, и смућују стално и загорчавају његов живот. Тако се и кукавна страсна душа, увек мучи својом властитом злом навиком, увек имати горко сећање и мучно препирање са страстима, које је стално жежу и пале. И осим тога братијо, ко може да опише она ужасна места, она тела у мукама, која служе душама за таква и толика страдања, а сама се не распадају, или онај огањ неописиви, или таму, или грубе мучилачке силе и хиљаде других мучења која се често помињу у Божанском Писму, која су сразмерна са рђавим дејствовањем душе, и са њеним злим мислима. Јер као што свети добијају нека светла места, и ангелску радост сразмерну њиховим благим делима, тако и грешници добијају мрачна и тамна места, пуна страха и ужаса, као што говоре свети.

Шта је ужасније и бедније од оних места у која се шаљу демони, шта је горче од мука на које су осуђују. И грешници ће се мучити са тим демонима, као што је речено- идите од мене проклети у огањ вечни, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. И још је страшније оно што говори свети Јован Златоусти- чак и кад не би текла огњена река, и кад страшни ангели не би били присутни, него би само љуби били позвани на суд, и једни били похваљени и прослављени, а други били одбијени са бесчашћем да не виде славу Божију, зар не би биле горче од сваке Геене и муке, тај стид, и бешчашће, и бол одбијања од толиких блага. Тада ће само то обличавање савести и сећање на учињено бити горе, као што рекосмо, од безбројних и неописивих мука. Јер душа ће се сећати свега овдашњег, као што говоре Оци- и речи, и дела, и мисли, и ништа од тога неће моћи заборавити. А што је речено у Псалму- тога дана ће погинути све њихове помисли, речено је за помисли овога века, тј. о зидању, о имању, о родитељима, о деци, и свакој другој вези. Све се то губи чим душа изађе из тела, а ничега од тога се душа не сећа нити се о томе брине. А шта је учила са врлином или са страшћу, тога се сећа, и од тога се ништа не губи, него ако је неко некоме учинио нешто корисно, или је њему нешто користио, он ће се увек сећати тога коме је користио, и онога који је њему користио. Исто тако ако је претрпео штету од некога, или је сам некоме штетио, увек ће се сећати онога који му је штетио, и онога коме је он штетио. И ништа, као што рекох, не губи душу, од тога што је учинила у овом свету, него се увек сећа по изаску из овог тела, само још снажније и јасније, као одрешена од овог земног тела.

Једном смо разговарали о томе са једним великим старцем. И рекао је тај старац да се душа по изласку из тела сећа страсти које је испуњавала, и грехова и лица са којима их је чинила. А ја сам му рекао- можда и није тако, али вероватно ће имати навику коју се стекла кроз чињење греха, и ње ће се сећати, и дуго смо се препирали о том предмету, желећи да га схватимо. Старац се није сложио самном говорећи да се она сећа и самога вида греха, и места и самога лица са којим је грешила, и заиста ако је тако, тада ћемо имати још гору муку ако не пазимо на себе. Због тога вам увек говорим да се старате око обелодањивања добрих мисли, да бисте их и тамо обрели, јер шта неко има овде, то излази са њиме, и то ће тамо имати, побринимо се да се избавимо од такве невоље,братијо. Постарајмо се, и Бог ће на нама показати своју милост, јер што се говори у Псалму- Он је нада свих крајева земље, и оних у морима далеко. Они који су на крајевима земље су ти који су савршено на злу, а они у морима далеко су у крајњем незнању. Па ипак, Христос је нада и таквих.

Потребан је мали труд, потрудимо се да бисмо били помиловани. Ако неко има поље и занемари га, остави не обрађеним, зар се неће оно толико пунити чичком, и трњем колико се запоставља. А кад дође да очисти поље, зар му неће утолико више крварити руке, када буде хтео да ишчупа онај коров коме је дозволио да нарасте за време његовог немара уколико је оно пуније. Јер не могуће је да неко не пожање оно што је посејао. Ко жели да очисти своје поље, треба прво да добро искорени сав коров. Јер ако не чупа добро све његово корење, него га само са врха среже, оно ће опет да нарасте. Он треба дакле, као што смо рекли, да ишчупа смо корење, и пошто очисти поље од корова и чичка и сличног, он треба да га издроби и изравња и тако га обради. И када га уреди тада, дакле, треба да га посеје добрим семењем, јер ако га после таквог уређења остави празним, то ће опет нарасти коров нашавши земљу меком и погодном услед уређивања, и пустиће корење доле у дубину, те ће се још више оснажити и умножити.

Тако и са душом. Прво је потребно да се одсеку све старе пристрасности, и све навике које душа има, јер ништа није горе од злог обичаја. Свети Василије говори- није то мали подвиг, победити своју навику. Јер обичај, утврдивши се кроз дуго време, поприма силу природе. Тако је потребно, као што рекох, не смо против злих обичаја и страсти, него и против њихових узрока који су њихово корење. Јер ако се не ишчупа корење, то ће чичак свакако поново да се прими. Тако постоје страсти које немају никакве силе ако се пресеку њихови узроци. На пример завист сама по себи није ништа, али има узроке међу којима је и славољубље. Јер ко хоће да буде слављен, завиди ономе ко је прослављен, и коме се указује част. Исто тако и гнев настаје из разних узрока а особито из сластољубља. То помиње Евагрије говорећи о неком светом који је казао- због тога и одбијам насладу, да би пресекао разлог јарости. И сви оци говоре да све страсти настају од ове три похоте- славољубља, среброљубља и сластољубља.

Као што сам већ говорио, не треба само одсецати страсти, него и њихове изроке, и тако добро уредити своју нарав кроз покајање и плач, и така се већ може почети да се сеје добро семе, тј. добра дела. Јер као што смо рекли за поље, да ако се после његовог очишћења и уређења не баци добро семе, опет наилази коров, и налази добру и меку земљу, то исто важи и за човека. Ако после исправљења његове нарави, покајања за своја ранија дела, он запостави добра дела, и стицање врлина, то са њим постаје оно што се говори у Јеванђељу, кад нечисти дух изађе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја и не налази, онда каже- да се вратим у дом свој од којег сам изашао, и дошавши нађе дом празан сваке врлине, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других другова, горих од себе, и ушавши борави онда, и буде потоње горе човеку ономе, од оног првог.

Јер души није могуђе да пребива у једном истом стању, него она увек напредује или ка бољем или ка горем. Због тога свако ко жели да се спасе, треба не само да не чини зло, него и да дела добро, као што се каже у Псалму- уклони се од зла, и учини добро. Није речено само уклони се од зла, него и учини добро. На пример, неко је навикао да чини неправду. Он је онда дужан не само да не чини никоме неправду, него и да чини правду. Ако је био развратан, треба не само да се не предаје разврату, него и да се уздржава. Ако је био гневљив, треба не само да се не гневи, него и да стекле кротост. Ако је био пркосан, треба не само да не пркоси никоме, него и да се смирава. То значи- уклони се од зла, и чини добро. Јер свака страст има себи супротну врлину. Гордост има смирење, среброљубље милостињу, разврат уздржљивост, негодовање трпљење, гнев кротост, мржња љубав.

Једноставно свака страст, као што рекох, има себи супротну врлину. О томе сам вам пуно пута говорио. Као што смо изнели врлине и унели страсти уместо њих, тако треба да се потрудимо не само да изнесено страсти, него и да унесемо врлине и да их поставимо на њихово властито место. Јер ми по природи имамо врлине дане нам од Бога. Јер кад је Бог створио човека, Он је у њега посејао врлине, као што је речено- створимо човека по образу и по подобију. По образу- јер је Бог створио душу нетрулежном и самовласном, слободном, а по подобију се говори за врлине, јер је речено- будите милостиви као и Отац ваш што је милостив, будите свети јер сам Ја свет, и опет Апостол каже- будите међу собом благи, и у песми се каже да је благ Господ онима који га очекују, и слично томе. То значи по подобију.

Значи, Бог је нашој природи подарио врлине, а страсти немамо по природи. И оне немају нити неко суштаство, нити самостално постојање, као што мрак не постоји као суштаство, него је трпљење ваздуха које бива од оскудице светлости, као што говори свети Василије, тако бива и са страстима. Уклонивши се од врлина, услед сластољубља, душа је образовала себи страсти, и укрепила их против себе.

Значи, потребно је, као што рекох, слично као са пољем, после свог уређиваља да одмах посејемо добро семе, како би према томе, оно дало и добар род. И опет, потребно је да сејач свога поља, пошто баци семе, одмах га и сакрије, и удуби у земљу, иначе ће доћи птице и зграбити га и оно ће се изгубити. И када га сакрије треба да чега милост Божију да падне киша и израсте семе. Јер макар се и безмерно трудио чистећи, и уређујући и сејући, ако Бог не пошаље кишу на семе његово, читав његов труд биће узалудан. Тако и ми треба ако учинимо било шта добро, да то покријемо смиреноумљем, и да положимо пред Бога немоћ нашу, молећи се њему да погледа на труд наш, јер је имаче он узалудан.

Опет, и после кише, и пошто семе никне, може да се младица осуши, те и пропадне, ако повремено поново не пада киша. Наиме, и семену је потребна киша, а исто тако и младици повремено док се не учврсти. Но и тада се не може бити безбрижан, јер понекад и кад порасте и образује се клас, бива да скакавци, град, или нешто слично погуби плод. Тако и са душом. Када се неко потруди и очисти себе од страсти, као што смо рекли, и постара се око свих врлина, потребно је да увек пази и на милост Божију, и на Његов покров, како их се не би лишио, и тако погинуо.

Као што смо рекли за семе да се оно и после ницања и пошто израсте и да род, уколико повремено опет не падне киша, суши и пропада, тако и са човеком. Ако и пошто учини све то, Бог одузме накратко свој покров, и напусти га, он гине. А човек бива напуштен када учини ствари супротне своме стању. На пример, ако је неко побожан, а падне у равнодушност, или је смирен а доспе до дрскости. И не оставља Бог толико онога ко је равнодушан, када он по тој безразличности живи, нити дрскога када је дрзак, колико напушта побожног када постане равнодушан, и смиреног када је дрзак. То значи грешити против свога стања. Због тога и свети Василије другачије суди грех побожног, а другачије равнодушног.

И када се неко сачува и од овога, потребно је опет да пази да не би, уколико учини мало добро дело, то не учини из таштне или човекоугађања, или због неке друге људске, тј. земаљске, грешне, користољубиве помисли, јер то мало може да поништи све што је он учинио, као што смо рекли о скакавцима, или граду, или томе сличном.

Опет, и када род на пољу не претрпи ништа зло, него се сачува до жетве, и тада не може замљоделац да буде безбрижан. Јер пошто неко пожње своје поље, и изврши сав свој труд, може да дође зао човек са мрњом, и баци огањ у род онај, и тако погуби сав труд и род човека. Тако све док не види да је добро очистио род, и сместио га у житницу, он не може да буде безбрижан. Исто тако и човек када успе да се избави од свега онога о чему смо говорили, не треба ни тада да је безбрижан, јер дешава се да и после свега тога ђаво нађе како да га прелести, било путем тражења свога права, било путем гордости или подметања помисла невере, или зле јереси, те тако не само да погубљује сав његов труд, него га и одваја од Бога. И тако оно што му није могао учинити преко дела, он му чини путем једне помисли. Тако једна помисао може некога да одвоји од Бога, ако је прихвати и сложи се са њом. Зато ко уистину жели да се спасе, не сме да буде безбрижан, све до последњега издисаја. Потребни су дакле, труд и брига велика, и стална молитва Богу, да нас Он покрије и спасе по благости својој, а у славу светог имена свога, амин.

tolko od mene srecan

[Огњен]

Е па хвала брате, има ту доста да се чита. А јеси ли упознао неког човека са страхом Божијим, и како би га описао?

[rogi]

pa problem je u tome sto ljudi uglavnom nemaju pojma sta je to strah boziji (po pravoslavnom ucenju), i dovoljno je procitati ovo objasnjenje gore od ave doroteja, i svatiti da po pravoslavnom ucenju svi ovi (mnogobrojni) ljudi danas koji pricaju o "ljubavi prema bogu" ustvari samo iskazuju svoju ogromnu gordost i prelest, jer ljubav prema bogu mogu da imaju samo savrseni, a da svi ostali ("pocetnici"), oni koji krse bozije zapovesti, mogu da imaju samo strah od boga (Jn.14,15). zanimljivo je da ava dorotej (iako je bio akseta par ekselans i sam je svetitelj) sve vreme sebe svrstava u tu prvu kategoriju, kao "pocetnika".

tako da mislim da nisam upoznao ikoga sa strahom bozijim, ali sam upoznao jednog coveka za kog mislim se kretao u tom pravcu (valjda se i dalje krece u tom pravcu), koga znam kao vrlo poboznog. secam se njegove izjave da ne gleda nikad televiziju i slicne stvari, a na iznenadjeno "sto to?" nije poceo da prica o tome sta je lose na televiziji i zasto je ona sama po sebi losa, vec je jednostavno rekao- to bi mi oduzimalo vreme koje mogu da posvetim svom duhovnom zivotu. jos jedan dogadjaj je meni bio zanimljiv u vezi sa njim.

u jedno vreme, davno, bezveze sam se raspravljao sa nekim ljudima po internetu kako hriscanin ne treba da brije bradu i da je to zabraljeno, i od njih sam cuo najrazlicitija i najraznovrsnija objasnjenja (izgovore) zasto treba brijati bradu. jednom prilikom sam tom coveku stampao neki tekstic i odstampao sam i jedan pasus iz nomokanona svetog nikodima agiorita (tj. iz zakonopravila)- 96. pravilo trulskog vaseljenskog sabora, gde prva recenica nikodima agiorita glasi "Под овом анатемом су и они који брију своју браду". sledece nedelje je dosao na posao neobrijan, iako je pre toga bukvalno stalno bio sveze obrijan.

ja sam godinama istrazivao (i istrazujem) najrazlicitije vere, i to vrlo podrobno, i ucestovao sam (i ucestvujem) u najrazlicitijim rasprava sa ljudima najrazlicitijih religija. kada god muslimanu ukazem na nesto iz hadisa, pravoslavcu na nesto iz spisa otaca ili kanona, katoliku na nesto iz dokumenata trentskog koncila ili summe, ja mislim da uvek naidjem na prvenstveno otpor, a onda posle (mozda) i odbranu stava. moje iskustvo (a poprilicno ga ima) je da skoro svi nastupaju sa mentalnim sklopom da vec sve znaju i da nemaju potrebe da nauce ista od "onih drugih", ili da "taj drugi" ima ista ispravno da im kaze. (pogotovu ako se ne identifikuje isto kao oni)

ova situacija sa tim poznanikom je jedina koju sam imao u zivotu. covek se izjasnjava kao pravoslavac i trudi se da zivi pobozno, i kada sam mu na nesto ukazao iz samog onog na se on kao pravoslavan poziva (na crkvu i njena pravila), jednostavno je to privatio. okej, to je tako i dosta. kao neko ko za sebe kaze da se trudi da bude pobozan prihvatio je se promeni da bi bio u skladu sa verom, pa i njenim ovakvim (uslovno receno) detaljima, a ne da promeni veru da bi ona bila u skladu sa njegovim utabanim navikama i sopstvenim misljenjima i to me je odusevilo, jer je to zaista retkost.

[Sophrosyne]

Рекао бих да  страх божији имају само они који имају уз то и љубави.Јер љубав изгони страх,како на једном мјесту каже Апостол али страх божији онда није страх земаљаски,дјетињи,незрели страх...него је то трепет пред премудрошћу,трепет пред својом сопственом недостојношћу и несавршеношћу која долази као спознаја срца кога се дотакла благодат божија,и који у том тренутку,иако преиспуњен љубављу и загријан духом божијим,приклања своја колена на молитви и каже са страхом божијом : Господе Исусе Христе Сине Божији Помилуј ме грешног...

У том страху кога прати сјећање на смрт су истовремено сједињени и љубав и нада и вера,како каже Апостол.

Ево и један мали прилог овој теми,једно благо :

Двадесет пет глава о сећању на смрт:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/UmeceUmiranja/UmeceUmiranja08.htm

[Огњен]

Познавао сам једног човека кога бих описао као човека са страхом Божијим. Радовао се сусрету са другим и није оговарао. Ишао је у Цркву редовно наравно.

[rogi]

Рекао бих да  страх божији имају само они који имају уз то и љубави.

ocigledno nisi gore procitao pouku "O strahu Bozijem" x)

[Sophrosyne]