HOMO SOVIETICUS CHRISTIANUS

[Иван Недић]

Андреј Десницки,

Институт за превођење Библије у Москви

HOMO SOVIETICUS CHRISTIANUS

Један свештеник, мој познаник, воли да понавља, парафразирајући Чехова: „Совјетског човека треба из себе постепено исцеђивати“. Како то да му се, од свих духовних савета хришћанима Русије, најактуелнијим чини управо тај?

Они који су у Цркву ушли још у совјетско време веома јасно су осећали неспојивост своје вере са комунистичком идеологијом и самим устројством совјетског живота, а, богами, ни власт није заборављала да их често и јасно на то подсећа. Међутим, у оних који су се крстили „када је то постало могуће“, овај урођени имунитет показао се нешто слабијим. Нису сви – нити су одмах – почели да схватају да хришћанство није, просто, још једна нагла прекретница генералне линије државне политике, нова идеолошка мода, па чак ни елемент фолклора, него нешто сасвим, сасвим друго. Често се испоставља да формално уцрковљење бившег совјетског човека значи само промену предзнака већ припремљених оцена свих појава (са плуса на минус односно са минуса на плус), уместо потпуног преображаја човековог унутрашњег света. Због тога се у наше време остварују речи монахиње Марије (Скобцове), изговорене 1936. године у Паризу:

„Постоји једна страшна ствар, од које се није лако ослободити: диктатура не власти нити моћи, него владајуће генералне идеје, вера у лаку остварљивост непогрешивости у животу. То је, у суштини, најстрашније у савременој психологији совјетског човека. Ако у Цркву, према којој совјетска власт једнога дана пројави трпељивост и призна је, дођу нови људи васпитани од стране исте те власти, ти људи ће доћи са управо таквом психологијом. Шта то значи? То значи да ће најпре, као веома жедни и жудни слушаоци, проучавати разне тачке гледишта, увиђати проблеме, ићи на богослужења... А затим, осетивши у одређеном тренутку да су коначно постали истински црквени људи, али будући сасвим неприпремљени за антиномичан начин мишљења, рећи ће: ,Ево, по овом питању постоји неколико мишљења. Које од њих је истинито?ʻ А ако је једно мишљење истинито, онда сва остала треба искоренити као лажна. Најпре ће запиткивати цркву, са лакоћом качећи на њу предзнак непогрешивости на који су навикли. Међутим, ускоро ће почети да говоре у име Цркве, оваплоћавајући у себи самима исти тај предзнак непогрешивости“.

Елем, једна од основних црта „совјетског хришћанина“ јесте нетрпељивост према свему што се коси са његовим представама о чистоти вере. Управо са његовим личним представама, зато што мишљење људи старијих по црквеном чину њега, обично, интересује само у оној мери у којој се поклапа са његовим сопственим. А чим се увери да су јерарси далеко од таквог, црно белог погледа на свет, одмах ће их оптужити да су застранили у јерес. Наравно, из тога проистиче и непрестана потрага за непреијатељима. Свету Русију, као и Совјетску републику, он увек посматра као бојиште, а најстрашнији непреијатељ је увек онај унутрашњи. Са сатанистима и атеистима неће се борити ни десетим делом оне енергије коју ће усмерити против представника друге хришћанске конфесије, тим пре против дисидената у његовом сопственом табору.

Још једна карактеристична црта таквих људи јесте неприхватање садашњости. Совјетски поглед на свет је подразумевао непрестано чупање из блата прошлости у ходу ка светлој будућности. За онога ко се обратио у хришћанство полови су заменили места – сада се из идеалне прошлости крећемо ка Антихристовој будућности. Историјске фигуре које су у совјетско време служиле као страшила сада постају идоли. Није случајно што се говори чак и о канонизацији Распућина. Живети у садашњости – како, у ствари, и приличи истинском хришћанину – таквом вернику изгледа бесмислено, зато што је садашњост „неправилна“, и он се предаје утопијском маштању о повратку Средњег века у једну изоловану државу или се, ако је велики оптимиста, посвећује изградњи нечег грандиозног.

Психологија градилишта је још један карактеристика совјетског хришћанина. Као и раније, све се мери у кубицима бетона, и домаћинске обавезе – саме по себи неизбежне и тешке – понекад сасвим потискују духовно старање. Чуо сам причу како је настојник неког храма за време богослужења, док је певао хор, у олтару разговарао мобилним телефоном: „Цигле? Колико?.. Не, скупо ми је. А гвожђа ћу узети двадесетак табли...“

пасивност у духовном и друштвеном животу чини још једну преосталу мрљу социјализма. О свему се брине партија (или Црква), а наше је само да се на време пожалимо, и да увек поступамо „како благослови баћушка“. Отуда проистиче све већа љубав према световној власти, нарочито ако она прихвата макар некакву хришћанску симболику. На годишњицу Путинове инаугурације, неки младић је пред зидинама Кремља надахнуто читао стихове о председнику. Снимала га је телевизија. Стихови су се завршили речима: „Русију славимо, Путина, Христа“. И заиста, Христос је на последњем месту: уместо Јеванђеља читају се свакојаке побожне књижице, као што је и у совјетско време мало ко отварао социјалистичке изворе. Далеко од народа није одмакла ни власт, која у многострадалном граду качи предизборни плакат са натписом: „Христос ће помоћи Владивостоку“ (јер, очигледно, за следећу грејну сезону нема сврхе ослањати се на чиновнички апарат).

Пуло би неправедно прећутати још једну, додуше префињенију, карактеристику совјетизма – интелектуализам. Интелектуалац се, као и пре, налази у великом искушењу да своју малу, тако паметну и тако начитану дружину супротстави „неправилном“ свету, држећи у џепу фиге јерархији. Могло би се рећи нешто и о конфесионалним разликама, зато што ниједна од хришћанских заједница у данашњој Русији није слободна од совјетизма. Али, доста о томе.

Шта да очекујемо у будућности? Враћајући се савету наведеном на почетку чланка, предложићу и своје решење: совјетског човека треба не само исцеђивати, него и уцрковљавати. Хришћанство је кроз историју већ стекло слично искуство: почетком четвртог века Римска империја се из беспоштедног гонитеља хришћана преобратила у њиховог покровитеља, и Црква је доживела велику најезду дојучерашњих пагана, чији је начин мишљења био крајње далек од црквеног. Она је тада успела да реши задатак. Ревнитељи строгог хришћанства, „неразводњеног“ спољним утицајима, створили су монаштво, а многе паганске елементе римске културе Црква је прихватила и преобразила. Синтеза библијског откривења и хеленске филозофије пружила је свету светоотачко богословље, а римска државност се преобразила у хришћанску империју, која је, у овом или оном облику, овде или онде, постојала све до 1917. године.

Ко зна, можда и из совјетског наслеђа изађе нешто добро!

Први пут објављено на сајту vesti.ru, 2002. године.

Преузето из Андрей Десницкий, Писание – предание – современность,

Киев, 2007, стр. 259–263.

Са руског превео Иван Недић

[Aristotel]

Елем, једна од основних црта „совјетског хришћанина“ јесте нетрпељивост према свему што се коси са његовим представама о чистоти вере. Управо са његовим личним представама, зато што мишљење људи старијих по црквеном чину њега, обично, интересује само у оној мери у којој се поклапа са његовим сопственим. А чим се увери да су јерарси далеко од таквог, црно белог погледа на свет, одмах ће их оптужити да су застранили у јерес. Наравно, из тога проистиче и непрестана потрага за непреијатељима. Свету Русију, као и Совјетску републику, он увек посматра као бојиште, а најстрашнији непреијатељ је увек онај унутрашњи. Са сатанистима и атеистима неће се борити ни десетим делом оне енергије коју ће усмерити против представника друге хришћанске конфесије, тим пре против дисидената у његовом сопственом табору.

Ima tih "sovjetskih hrišćana" i izvan bivšega SSSR-a...

[дибидусрус]

У Русији и Србији стање је слично. Да, заиста је велики проблем идеологизације Цркве. Мисао да је хришћанска империја постојала до 1917 је дискутабилна. Не, није ствар у "шапки мономаха".

[Иван Недић]

Чланак сам и превео управо зато што се у њему ради о нашим зилотима. А за 1917. се слажем, није баш најсрећнија тврдња...

[marko_13]

За боље разумевање проблематике односа руског, а може и српскога народа, према тоталитарним режимима и идеологијама препоручујем чланак Николаја Берђајава ''Душа Русије'', објављен у зборнику Феноменологија руске душе (о каратеру и менталитету Руса).