Свештеномученик Петар(Зимоњић) митрополит дабробосански

[Пантелејмон Нови]

                           

Велики архипастир и нови свештеномученик Српске православне цркве.

Петар (у свету Јован) је син Маре и војводе Богдана Зимоњића, свештеника и јунака херцеговачког.

Јован, најмлађи син војводе Богдана, рођен је 24. јуна 1866. године у Грахову, где му се отац једно време био присилно иселио. Прво образовање је стекао у кући свога оца. Богословију у Рељеву завршио је 1887. године. Школовање је наставио на Православном богословском факултету у Черновицу (данас Украјина). Дипломирао је 1892. године са одличним успехом, а потом је једну годину провео на Бечком универзитету. Потом постављен за професора у Богословском училишту у Рељеву, где је остао до краја школске 1900/1. године.

Монашки постриг је примио као професор у манастиру Житомислићу 6. септембра 1895. године. Бреме монашког живота примио је с радошћу и носио га часно и непорочно. За синђела је именован 1898. а следеће 1899. године митрополит Дабробосански Николај (Мандић) произвео га је за протосинђела. За архимандрита је именован 1903. године. Био је привремени управитељ Богословског училишта у Рељеву, као и конзисторијалн саветник Дабробосанске митрополије.

На том месту затекао га је избор за митрополита Захумско-Херцеговачког,a на истом је устоличен на Духовски уторак, 27. маја 1903.године у Саборној цркви у Мостару. На епархију је митрополит дошао у изузетно тешком времену, које су додатно оптеретили историјски догађаји (Анексија Босне и Херцеговине, Балкански ратови, Први светски рат ...).

Митрополит Петар је радио на уздизању црквеног живота, подизању цркава и отварању нових српских школа.

Митрополит Петар је имао куражи да у мостарској Саборној цркви одржи беседу и да у присуству аустроугарског генерала и политичких власти критикује државне власти, протестујући против прогона Срба.

Свети архијерејски сабор уједињене Српске православне цркве изабрао је Божјег човека Петра за митрополита дабробосанског са седиштем у Сарајеву 1920. године, а и даље је администрирао Захумско-Херцеговачком епархијом до избора њеног новог епископа. Његов главни рад као јерарха и даље је био првенствено – сведочење Јеванђеља Христовог, проповедање мира па је постао омиљен. и стекао је углед и поштовање и код Хрвата и код муслимана.

За његово време у митрополији Дабробосанској подигнути су и освећени многи храмови, израђивани су нови иконостаси, Обраћа се пажња на богослужења, литије, на црквене утвари, одјејање. Служи се у болницама и затворима. У црквама се негује проповед и хорско певање.

обраћена је пажња на школе и на катихизације. У крилу Цркве покренуте су добротворне акције.

Зграда Богословије у Рељеву, са земљиштем, враћена је у власништво Српске православне цркве. на религиозно-моралном пољу плодотворно делује Братство Светог Саве. Поред издавања истоименог листа Братство Светог Саве има и књижарско одељење преко кога у народу шири бесплатно, или уз врло популарне цене, књиге и часописе верско-моралног и националног садржаја. „Братство” организује и религиозна предавања, а преко свога фонда притиче у помоћ ближњима који се налазе у невољи.

Напад Немачке на Југославију 1941. године затекао је митрополита Петра у Сарајеву. После немачког бомбардовања Сарајева, на Велику Среду 1941, г, митрополит се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља. На Ускрс је служио у манастиру Свете Тројице, а другог дана Ускрса 21. априла 1941. године вратио се у Сарајево. Желео је да буде са својим народом без обзира што су усташе по Сарајеву хапсиле, мучиле и убијале Србе.

Када је епископ бањалучки Платон убијен, митрополита су саветовали да напусти Сарајево док се ситуација не среди. Митрополит Петар је то одбио, одговоривши као прави пастир: „... ја сам народни пастир па ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и делим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.”

Крајем априла 1941. године дошли су у митрополију немачки официри гестаповци да изврше претрес. Понашали су се дрско према седом митрополиту, а један официр у цивилу му је лично претио смрћу.

Почетком маја 1941. године усташки повереник за Босну, римокатолички жупник сарајевски, Божидар Брале, затражио је од митрополита Петра телефоном да он истог дана нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замене латиницом. Ако у одређеном року ово не изврше, биће позвани на одговорност. Митрополит је одбио да исто учини.

Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе. Оближњем парохијском свештенству је дао одређена упутства у том тешком времену и саветовао им да остану са својим народом. Свештеници су га послушали и доживели хапшења, прогоне и убијања. Неки су и преживели.

Поподне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати.

Причало је да се са митрополитом грубо поступало и да му је рука ишчашена. У Загреб је доведен 17. маја 1941. године и смештен у затвор загребачке полиције, Затим су га одвели у Керестинац код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија и тешко је малтретиран и мучен, како су посведочили очевици. У Керестинцу је био до 15. јуна, када је логор расформиран, а митрополита су са групом затвореника истог дана одвели у загребачку полицију. Из Загреба је ноћу спроведен у злогласни усташки логор Госпић. Тамо су га мучили и малтретирали: по киши и пљуску изводили су га у двориште логора, тукли кундацима и терали да „држи придике како је придиковао Србима у Сарајеву.

Како се 1942. године пронео глас да је митрополит Петар оболео и да се налази у болници у Стењевцу у Загребу, то се митрополит Јосиф 2. јуна 1942. обратио званичним актом председнику српске владе под окупацијом Милану Недићу, тражећи од њега да преко окупаторских власти предузме потребне мере „како би се дознало шта о судбини Његовог високопреосвештенства митрополита дабробосанског г. Петра, али је добио одговор од немачких власти у којем стоји: „да се бивши Митрополит Сарајевски Петар не налази у Стењевцу.

После рата, окривљени за хапшење митрополита Петра римокатолички сарајевски жупник Божидар Брале изведен је пред суд. На процесу је негирао да било шта о томе зна.

Данас има више верзија о крају живота митрополита Петра Зимоњића. По једној од верзија, која се заснива на сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит Петар је убијен у логору Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.

...

Свети архијерејски сабор СПЦ је 1998. године митрополита Петра Зимоњића прогласио за свештеномученика. У Захумско-Херцеговачкој епархији у Донићима код Гацка као и у Војковићима у епархији Дабробосанској у изградњи су храмови посвећени свештеномученику Петру.

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЧЕ ПЕТРЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС!

[Guest]

                                                     

                                                      Тропар глас 8.

У слави Христовој сапричасниче, и апостолима санаследниче, свештеномучениче Петре митрополите Дабробосански, и архипастиру Херцеговачки, што ради вјере праве за Христа пострада и сада светитељу с новомученицима моли Христа Бога и Спаса свију да спасе и род наш православни.

[ОбришитеМојНалог]

http://www.youtube.com/watch?v=N-7ygUZBRSs