о. Серафим Роуз

[Дража]

.....

Друга замка: „богословље с цигаретом" (2. део)

Видевши из какве средине излази садашња православна омладина у Америци (па и у читавом слободном свету) нећемо се изненадити када откријемо опште одсуство озбиљности у делима - предавањима, чланцима, књигама - из области православног богословља и духовности, тако да се и допринос најбољих предавача и писаца у „главном току" данашњих православних јурисдикција чини до краја немоћан и лишен духовне снаге.

Исто је тако и на нивоу народа: живот просечне православне парохије данас оставља утисак инертности, исто као и код данашњих „православних богослова". Зашто је то тако? Немоћ Православља, која се данас тако отворено испољава и преживљава, сама по себи се, несумњиво, појављује као резултат крајње беде и одсуства озбиљности у савременом животу. Православље данас је, са његовим свештеницима, богословима и верујућима, постало световно. Млади људи, који долазе из комфорних домова (они који имају „православни корен" или су преобраћеници слични су у том погледу) прихватају или траже религију која би била блиска том животу у самоугађању за какав они знају; професори и предавачи, чије је окружење - академски свет у коме се, као што је познато ништа не прихвата за озбиљно у последњој инстанцији, као питање живота и смрти, и у коме се и одигравају готово све те „дискусије",  конференције" и „институти" - сви ти фактори, заједно узети, стварају извештачену, размажену атмосферу у којој ма шта да се говори о узвишеним истинама Православља или о опиту - силом самог контекста у коме се о томе говори и световне оријентације како говорника тако и слушаоца, не може допрети до дубине душе и изазвати дубоку оданост каква би била нормална за православне хришћане.

Као супротност тој размаженој атмосфери природно православно образовање, природно предавање самог Православља одиграва се у оној атмосфери која је раније прихватана као природно православна: у манастиру, у који долазе не само искушеници, него и побожни мирјани да би се поучили како самом атмосфером светиње, тако и беседом са нарочито поштованим старцем; У нормалној парохији, ако њен свештеник „старомодног" начина размишљања пламти духом Православља и толико жели да се спасе заједно са својим стадом, да им не повлађује у гресима и световним навикама, него да их увек подстиче на узвишенији духовни живот; чак и у богословским школама, ако су оне старог типа, а не моделоване  по узору на секуларизоване западне универзитете, како би тамо постојала могућност живог контакта са истински православним научницима, који уистину живе вером и размишљају у складу са „старом школом" вере и побожности. Све то, међутим, што се некада сматрало нормалном православном атмосфером, сада је одбачено од стране православних, који су се „ускладили" са извештаченом средином савременог света, и нема ни најмањег учешћа у животу младог поколења. У руској емиграцији су „богослове" нове школе, који желе да живе у складу са интелектуалном модом и цитирају најновију римокатоличку или  протестантску мисао прихватајући сав „неусиљени" тон савременог живота, а посебно академског света, прикладно назвали „богословима са цигаретом". Они се исто тако могу назвати и „богословима са винским пехаром" или присталицама „богословља са пуним стомаком" или „духовности са комфором". Њихове речи немају снагу јер су и они сами у целини „од овога света" и обраћају се световним људима у световној атмосфери - из свега тога не добијају се хришћански подвизи, него само празни разговори и бескорисне, високопарне фразе.

Прецизан одраз тог духа на популарном нивоу може се видети у кратком чланку који је написао један познати мирјанин Грчке архиепископије у Америци, а објављен је у званичном часопису ове јурисдикције. Налазећи се отворено под утицајем „отаџбинског препорода" који је захватио Грчку архиепископију пре неколико година, овај мирјанин пише: „Данас је необично важно да се 'смиримо'. То је, у суштини, важан део нашег православног предања, али убрзани свет у коме ми живимо, чини се да то потискује из нашег свакодневног живота". Да би се задобило то спокојство, он саветује „да се темељ положи у нашим домовима... Зашто за столом, пре јела, уместо утврђене молитве, не бисмо увели минут безгласне молитве, а затим заједно прочитали 'Оче наш'? То би се у својству експеримента могло практиковати и у нашим парохијама за време службе. Нема потребе да се било шта додаје или скраћује. Једноставно би пред крај службе требало прекинути све гласне молитве, појање, читање и кретање и просто стајати у тишини, и нека се свако од нас помоли за присуство Божије у нашим жи- вотима. Молчаније (ћутање) и телесна дисциплина представљају значајан део нашег православног предања. То се током прошлих векова у Источној Цркви називало 'исихастичким покретом'... Пребивати у миру. То ће поставити темељ оној унутрашњој обнови која нам је тако потребна и којој морамо тежити" (Orthodox Observer, 17.  Септембар 1975, стр. 7). Аутор, очигледно, има добре намере, али је, као и данашње Православне Цркве ухваћен у замку световних помисли које нормално православно виђење ствари чине за њега немогућим.

Да ли уопште треба говорити да је ономе, ко намерава да чита Св. Оце и спроведе „светоотачки препород" само ради тога да би у свој режим с времена на време увео тренутак чисто спољашњег ћутања (читав његов живот је, изван тог тренутка, изнутра отворено испуњен световном настројеношћу) и онда то високопарно назвати узвишеним именом исихазма, боље да их уопште не чита, јер ће нас то читање учинити лицемерима и фалсификаторима, који нису ништа способнији да раздвоје свето од фриволног него што су то православне омладинске организације. Да би се приближило Светим Оцима, нужно је тежити да се иступи из атмосфере овога света признавши да је она управо то што јесте. Ко се у атмосфери садашњих православних „дискусија", „конференција" и „института" осећа као код куће, не  може се тако осећати и у свету истинске православне духовности, чија је настројеност потпуно другачија од оне која је присутна у тим типичним изразима „религиозне" секуларизације. Ми се морамо суочити са истином макар нам она била болна: онај, ко озбиљно чита Свете Оце, и тежи да, по мери својих снага (чак и на врло простом нивоу) води православни живот - не сме ићи у корак са временом, мора се осећати као странац у атмосфери савремених религиозних покрета и „дискусија". Он свесно мора тежити ка томе да води живот сасвим различит од оног који се сада одражава у скоро свим православним књигама и периодичној штампи. Наравно да је све то много лакше рећи него учинити: постоје, међутим, неки показатељи општег поретка који нам могу помоћи у тој борби. Њима ћемо се вратити након кратког истраживања још једне замке коју морамо избегавати када се бавимо Св. Оцима.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

Наставиће се.....

[Дража]

.....

Трећа замка: „ревност али не по разуму" (Рим. 10,2)

Поред све немоћи и закржљалости садашњег секуларизованог „православља", нема ничег зачуђујућег ни у томе што се понеко, чак и у средини секуларизованих „православних организација" докопао огња истинског Православља какво се садржи у богослужењима и светоотачким списима и придржава се тога као мерила против оних који се задовољавају секуларизованом религијом и постају ревнитељи истински православног живота и вере. То је само по себи похвално; у пракси, међутим, није лако избећи замке света и врло често такви ревнитељи не само да показују многа обележја секуларизације коју би хтели да избегну, али се из области православног предања преносе у нешто што много више подсећа на мрачно секташтво.

Као упадљив пример такве „ревности али не по разуму" појављује се „харизматички" покрет. Нема потребе за описивањем тог покрета (исцрпан опис може се прочитати у књизи о. Серафима Православље и религија будућности, прим. изд.). Са сваким бројем „православног харизматичког" часописа „Логос" постаје све јасније да они православни, који су увучени у тај покрет, не поседују чврсту основу опитног светоотачког хришћанства и њихове апологије су готово у целини протестантске по језику и тону. „Логос" наравно, цитира и св. Симеона Новог Богослова, и преподобног Серафима Саровског, али је контраст који постоји између тих, истински православних учења о Светом Духу и протестантског искуства, које се исто тако описује у овом часопису толико оштар да ту очигледно постоје две различите реалности: једна је Дух Свети, Који долази само онима који се подвизавају у истински православном животу, али не (у ова последња времена) на неки сензационалан начин; потпуно је другачији екуменистички религиозни „дух времена" који доминира управо онима који су напустили „искључиви" православни начин живота (или га никада нису ни водили) и отворили се за ново „откровење" доступно свима, без обзира којој секти припадали. Ко пажљиво изучава Св. Оце и примењује њихово учење на сопствени живот, моћи ће да у том покрету препозна очигледна обележја духовне обмане (прелести) и да увиди очигледну неправославност праксе и духа који га карактерише.

Постоји такође и сасвим неприметна форма „ревности али не по разуму" која може представљати већу опасност за просечног, озбиљног православног хришћанина, зато што га може скренути у личном духовном животу, а која се не открива никаквим очигледним обележјима духовне обмане. Та опасност се посебно тиче новообраћених, искушеника у манастиру - речју, свих чија је ревност незрела, још неиспитана опитом и неукроћена расуђивањем. Ревност те врсте је производ сједињења два основна душевна расположења. Као прво, постоји висок идеализам, надахнут нарочито повестима о пустиножитељству, суровим монашким подвизима, узвишеним духовним стањима. Идеализам је сам по себи добар и он карактерише сваку истинску усрдност према духовном животу али, да би био плодоносан, он се мора обуздати фактичким опитом тешке духовне борбе као и смирењем које се рађа у тој борби, само ако је оно истинско. Без таквог обуздавања он губи контакт са реалношћу духовног живота и постаје бесплодан по занесености - наводим речи епископа Игњатија Брјанчанинова - „немогућом маштом о савршеном животу, какав се живо и привлачно приказује у уобразиљи". Да би тај идеализам постао плодоносан, мора се послушати савет епископа Игњатија: „Браћо, немојте имати поверења у своје помисли, макар вам се оне чиниле и сасвим добре, макар вам оне у најживописнијем призору представљале најсветији монашки живот!" Као друго, том варљивом идеализму, нарочито у нашем рационалистичком веку, прикључује се крајње критички однос који се примењује на све што не одговара немогуће високим захтевима искушеника. У томе је главни узрок разочарења које често осећају новообраћени и искушеници када спласне први талас одушевљења Православљем или монашким живо-

том. Такво разочарење је поузано обележје да је њихов приступ духовном животу и читању Светих Отаца једностран, са прекомерним ослањањем на апстрактно знање које надима, и без пажње, или уз потпуно незнање о болу срца који мора пратити духовну борбу. Тако се дешава да искушеник запази да се правила поста у манастиру не могу упоредити са оним што је читао о пустињским оцима, или да богослужења не прате Типик у потпуности, или да његов духовни отац има људске слабости као и било ко други, и да фактички уопште није „духовни старац"; тај исти искушеник би, међутим, први пао када би се нашао у околностима (таквог) правила поста или службе по Типику неприлагођене нашим духовно лошим данима, а без духовног оца, за кога он сматра да му се не може веровати, он уопште неће моћи духовно да напредује.

Људи, који живе у свету, моћи ће да нађу прецизне паралеле тој монашкој ситуацији код новообраћених у садашњим православним парохијама. Отачко учење о болу срца једно је од најважнијих учења за наше време када се толико значаја придаје „интелектуалном знању" на рачун развоја емоционалног и духовног живота. Одсуством тог суштинског опита превасходно су и условљени дилетантизам, тривијалност и недостатак озбиљности у изучавању Светих Отаца какво је данас уобичајено; без тога се учења Св. Отаца не могу применити на сопствени живот. Може се достићи највиши ниво у интелектуалном схватању учења Светих Отаца, могу се напамет цитирати Свети Оци на сваку тему која се може замислити, може се имати „духовни опит" који изгледа као они какви се описују у светоотачким књигама, могу се чак и савршено познавати све замке у које се може пасти у духовном животу - а ипак, без бола срца, може се остати бесплодна смоква, незанимљива „свезналица" који је увек „у праву" или пак постати адепт садашњег „харизматичког" опита, који не познаје и не може пренети истински дух Светих Отаца.

Све што смо рекли ни у ком случају није потпун списак неправилности у читању или приступу Светим Оцима. То је само низ наговештаја на то колико је много путева којима се може погрешно приступити Светим Оцима и услед тога немати ни користи од читања њихових дела него, можда, чак и штете. То је покушај да се православни упозоре да је изучавање Светих Отаца озбиљно дело коме не треба лакомислено приступати, пратећи било коју интелектуалну моду нашег времена. То упозорење, међутим, неће одбити озбиљне православце. Читање Светих Отаца је уистину незаменљиво за онога ко стрепи над својим спасењем и жели да га изврши у страху и трепету; том читању треба практично приступити да би се од њега добила максимална корист.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (ПОСМРТНА ЧУДА БЛАЖЕНОГ СЕРАФИМА ПЛАТИНСКОГ (РОУЗА)).....

[Дража]

.....

ПОСМРТНА ЧУДА БЛАЖЕНОГ СЕРАФИМА ПЛАТИНСКОГ (РОУЗА)

Другу ноћ после четрдесетнице од упокојења оца Серафима, пошто је одслужио поноћну свету Литургију, јеромонах Герман је отишао да се одмори у „Оптину" келију свог покојног сабрата. Лако је придремао и, поскочио, видевши оца Серафима Роуза који је изгледао озбиљно, усредсређено и помало забринуто. Рекао је одлучно, упозоравајуће: „Припази на Џејмса, Џејмса!" Отац Герман је скочио и питао: „Ког Џејмса?", а онда се сетио младића који је имао пуно невоља, а код њих двојице навраћао пре скоро двадесет година. Јеромонах Герман је поруку свог брата у Христу схватио врло озбиљно и похитао да нађе Џејмсов телефон. Нашао је само адресу, без телефона. Џејмс је живео у далекој Канади. Мајка му се налазила у старачком дому у обалској области града Сан Франциска. Отац Герман је отишао до ње и сазнао да је Џејмс без посла и у очајном стању. Тада је он обавестио једног студента који је живео у  истом месту где и Џејмс и замолио га да дотичног посети. Претходно му је послао писмо са чеком на 20 долара. После недељу дана, дошао је одговор од студента са задивљујућом причом. Џејмс дуго није одлазио у цркву, и решио је да буде на Литургији баш на дан Успења Пресвете Богородице (омиљени празник оца Серафима Роуза). Чим је крочио у храм, осетио је, веома јасно, присуство платинског свештеномонаха, кога није видео годинама, нити је о њему размишљао. Што је Литургија више напредовала, то је ово осећање било све јаче. После неколико дана, Џејмс је у сну чуо куцање на вратима своје собе. Он је отворио и ушао је отац Серафим у старом, изношеном капуту, какав је носио за време рада у књижари у Сан Франциску. На руском му се обратио веома охрабрујућим тоном: „Брате Џејмсе, ја сам. Више не живим на Платини, управо сам овде". Упозорио га је на нешто, али је Џејмс заборавио о чему је реч. У то време, Џејмс се разболео од неке унутрашње болести и лежао је у кревету, сасвим изнемогао. Стомак је одбијао храну, а пара за лекове није било. Један комшија је, у међувремену, свратио да му уручи пошту. Међу писмима је било и оно са чеком на 20 долара, које је послао отац Герман, што је Џејмсу омогућило да набави лекове и придигне се са постеље. Из писма оца Германа Џејмс је схватио да му се отац Серафим јавио баш оне ноћи у којој се упокојио.

****************************

- Нешто после упокојења оца Серафима, супруга свештеника Алексеја Јанга добила је тумор на врату. Медицинска испитивања су показала да је у питању рак. Посвуда су се молили за њу, а отац Алексеј ју је помазао уљем из кандила на гробу свештеноинока Серафима. Парохијанка оца Алексеја, Марта Николс, уснила је како отац Серафим исцељује попадију Сузану, из чијег врата тече крв. После тога, Сузана је  отишла на лекарску контролу. Тестови су показали да рака нема - излечење је било потпуно!

****************************

Кристина Шејн је 10. фебруара 1983. г. известила оца Германа о чуду које се десило са њеном рођаком Џуди, с којом је била блиска као са сестром. Она је, наиме, имала излив крви на мозак. Лекари су рекли да неће преживети. Њен супруг Гери је обавестио Кристину о свему. Она је очитала акатист Мајци Божјој, препуштајући старање о Џуди Њој и оцу Серафиму. Џудин фотос је ставила покрај иконе Богородице и слике оца Серафима. Мирно је спавала, а кад се пробудила, звала је болницу да сазна новости о рођаки. Џуди је, на запрепашћење лекара, ускоро требало да напусти болницу, све око себе је препознавала и није била паралисана, што су сви сматрали чудом.

*****************************

На први Васкрс по упокојењу јеромонаха Серафима, отац Герман је био одсутан - отишао је на Јелово острво, Аљаска, на земљу благословену Светим Германом Аљаским, чије су се мошти тамо налазиле. Претходно се молио на гробу оца Серафима да се он постара за братију. Једна седмогодишња девојчица коју је отац Серафим крстио видела га је, свог у белом, како кропи земљиште манастира и свуда кади.

*****************************

Већ поменута Марта Николс, чији је син кумче оца Серафима, имала је доброг и нежног оца који је веома тешко и несрећно живео. Надала се да ће примити Православље, али га је нешто увек спречавало у томе. Кад се налазио на самртничкој постељи, Марта му је открила сву пуноту православне вере, и отац је примио Христа свим срцем, онако како Га исповеда Црква од Истока. Међутим, у близини није било свештеника који би га крстио. Видећи да јој отац умире, Марта је узела свету водицу, очитала „Символ  вере" и неке молитве по за то прописаном начину у хитним случајевима, а затим крстила оца у име Свете Тројице. После његове смрти, Марта је отишла до манастира Светог Германа Аљаског и молила се оцу Серафиму, на његовом гробу, да он, као угодник Божји, помогне души њенога оца. Ускоро јој се покојни родитељ јавио и сав радостан рекао да је био на једном тесном и мучном месту, али да му се указао Светац који га је одатле извукао и преместио у светлост.

*****************************

Група протестаната који су трагали за Православљем била је окупљена око свог пастора у Бен Ломонду у Калифорнији. Овај пастор је, за живота Блаженог Серафима, са њим разговарао, и Господ га је преко њега, охрабрио да истраје у потрази за Црквом истинитом. Када су сви скупа прешли на Православље, недостајао им је храм. Једна жена је продавала зграду одличну за храм за 250000 долара. Тај новац нису имали. Пошто је отац Серафим већ био умро, свештеник (бивши пастор) је отишао на његов гроб и одатле узео земље, којом је попрскао тле будућег храма. Сутрадан је власница погодне зграде звала и рекла да се одмах могу уселити, а нека плате касније, кад скупе средства, о чему до тог момента није могло бити ни речи.

*****************************

Монах Тихон Пилкингтон је, на Бадње вече 1987, сазнао да има рак панкреаса: то су му саопштили лекари који су га прегледали. Чим су отишли, он је почео да се моли Исусовом молитвом, а затим се молитвено обраћао Блаженом Серафиму. Спавао је три дана. У сну му се јавио отац Серафим и био је сав у светлости. Причао му је о томе какав треба да буде монашки живот и како он да свој живот усмери. Пошто је побројао све његове грехе, отац Серафим је позвао монаха Тихона на поправљање. Био је пажљив као старији брат према млађем. На крају, саопштио му је да неће умрети, јер му је Господ  наменио још задатака. 28. децембра је стигао отац Давид, који је болесног Тихона причестио Светим Тајнама. Кад је Тихон поново отишао на тестирање, рака није било!

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО).....

[Дража]

.....

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО

„У природи је сваког човека да мора да се одлучи између Бога и себе самог. И заиста, сваки човек је изабрао, јер ми смо оно што смо изабрали. И нашим избором показујемо склоност ка једном или другом Царству: Царству Божјем ипи царству нас самих". (Јуџин Роуз)

Млади писац

Године 1959, Јуџин Роуз, тада студент оријенталистике и философије, по први пут се сусрео са православним Хришћанством. Касније ће се он, будући отац Серафим, присећати: „Када сам први пут ушао у једну православну цркву (била је то руска црква у Сан Франциску), десило ми се нешто што нисам осетио ни у једном будистичком или неком другом источњачком храму; нешто у срцу ми је  говорило да сам дошао кући, да је моја потрага завршена. Нисам тачно знао шта то значи, јер ми је служба изгледала прилично чудна, а и била је на страном језику... Међутим, како сам се суочавао с Православљем и православним људима, почео сам да схватам да Истина није само апстрактна идеја коју ум тражи и сазнаје, већ је то нешто лично - штавише, Личност - Коју срце тражи и воли. И тако сам упознао Христа...".

Јуџиново преобраћење је било процес истраживања дубина,„пуњења" духовне празнине. Богатство његове душе је морало да се излије у неку форму, и било је очигледно да ће то бити писање. Док је  подучавао и студирао на калифорнијском универзитету, Берклију, почео је да записује своја размишљања о хришћанском животу и патњама у модерном свету. Ови рани хришћански списи, који немају никакве везе са његовим академским радом, су плод љубави коју је он „узвраћао" Богу, и често показују спонтаност и снажна осећања. На основу личног искуства, Јуџин је веровао да се модерни човек не може потпуно вратити Христу док не схвати колико је друштво у коме живи отпало од Њега током историјског процеса апостасије. Сматрао је да је његова дужност, као писца, да шири свест о томе, да направи разлику између онога што припада Христу и онога што је у супротности с Њим, ма колико споља изгледало безопасно или чак „хришћански". Поред тога што је забележио неке своје идеје у фрагментима и кратким есејима, Јуџин је пожелео да састави целу књигу која ће систематски изнети све важно што је имао да каже. У средишту његове мисли је било схватање о томе да човек може да бира између две вере: у вечнога Бога или у овај привремени свет и модерно друштво које је његов производ. Управо је ово Јуџин изабрао за почетну тезу ове књиге. Одлучио се за наслов широког значења: Царство човеково и Царство Божије.

Ова књига ће бити монументалан подухват који ће захтевати све његово време и енергију. А то је једино што га је сада инспирисало. 1961. године напустио је посао професора на универзитету, и потражио физичке послове у ресторанима, зарађујући, како је писао родитељима, онолико колико му је било потребно да преживи. Желео је посао који не захтева никакав ментални напор, и који неће утицати на пажљиво размишљање које је било потребно за ову књигу. Прихвативши се свог задатка са озбиљношћу, Јуџин је мукотрпно прикупљао информације прошлих узрока, садашњег стања и будућег развоја апостасије. Читао је невероватно пуно: често је обилазио библиотеке и старинарнице Сан Франциска, враћајући се у стан са гомилама књига, и чувао је чланке из новина и часописа ако би му пружали дубљи увид у ствари. Услед хитнијих задатака, који су се јавили по Јуџиновом уласку у Цркву и оснивању братства Оца Германа Аљаског, његов „magnum opus" није, на жалост, никад завршен. Неки делови су откуцани, али већи део књиге је остао у облику писаних белешки и извода, размештених према предмету.

Белешке су исцрпне; изгледа да Јуџин у свом истраживању није ништа препустио случају. Проучио је све: светитеље, философе, историчаре, уметнике, научнике, историјске и савремене личности, ликове из романа, да би створио подлогу за своју критику западне цивилизације. На више страница у белешкама је назначио датум када су написане, очито стога што је знао да његова философија сазрева у процесу писања. Последњи постојећи нацрт привременог садржаја његове књиге је следећи:

Увод: Савремена ситуација у свету и Цркви

Први део: Два царства, њихов извор и њихова сила

Прво поглавље: Две љубави и две вере: свет и БОГ

Друго поглавље: Сила света и сила Христова

Други део: Царство човеково у модерном добу

Треће поглавље: Православно хришћанско тумачење модерног доба

Четврто поглавље: Световни идоли модерног доба

а) Култура-цивилизација, са гледишта духовности Православља

б) Наука-рационализам, са гледишта Божанске Мудрости

в) Историја-напредак, са гледишта православне теологије историје

Трећи део: Стари поредак и„нови поредак"

Пето поглавље: Стари поредак - православно хришћанско Царство

Шесто поглавље: Долазак новог поретка: револуција модерног доба

Седмо поглавље: Корени револуције: нихилизам

Осмо поглавље: Циљ револуције: доба анархизма

Четврти део: Духовност православногхришћанства и„нова духовност" (око четири поглавља)

Пети део: Крај два царства

Тринаесто поглавље: „Ново хришћанство" и владавина антихриста

Четрнаесто поглавље: Царство Небеско.

Од ових приближно четрнаест поглавља, само је једно у потпуности откуцано - седмо, о нихилизму. Само ово поглавље има преко стотину страна, што нам даје извесну идеју о величини Јуџинове књиге коју представљамо. Проучавајући хиљаде страница материјала који је прикупљан за Јуџинову књигу, открили смо да је већина посвећена побијању (критици), а релативно мало потврђивању (афирмацији). Та једностраност одсликава стање самог Јуџина у то време, када је са више ауторитета могао да пише о подручју зла које је сретао целог живота, него о сфери светости чију је површину тек „загребао". Не смемо заборавити да је скоро цео материјал написан пре његовог светотајинског увођења у „спасоносну тврђаву" Цркве, 1962. Једностраност Јуџинове ране мисли не умањује истинитост, већ пре указује на потребу да се „друга страна" боље развије касније, што се у ствари и десило.

Подробност његове критике у Царству човековом и Царству Божијем је знак његовог покушаја да у потпуности раскрсти са апостасијом западне културе; и то је било полазиште које му је касније омогућило да крене стазом оживљавања напуштеног духовног наслеђа Запада.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (УКРАТКО О ПРВОМ И ДРУГОМ ДЕЛУ КЊИГЕ "ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО").....

[Дража]

.....

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО

Укратко о првом и другом делу књиге

Први део

За први део књиге, Јуџин је као увод написао: „Два царства су изграђена на две вере: Царство Божије на вери у Христа; царство човеково на вери у свет". Ова последња вера, истакао је, тобож је заснована на својој „очигледности" и „неопходности", али, на дубљем нивоу, она потиче из људске жеље: Лињеница је да световни човек не жели било какав други свет. Јер 'други свет' доноси дубину и сложеност постојања са којом људи, сасвим 'природно' (у свом палом стању), не желе да се суоче. 'Други свет' ремети сав световни 'спокој' и одвраћа људе од 'очигледног' и једноставног задатка 'сналажења у свету'". У овом првом делу Јуџин даље говори да, мада се чини да је хришћанин „ескаписта", управо је он, а не светован човек „реалиста": патњу и смрт, који су неодвојиви од живота, световни људи прихватају теоријски, мада заправо чине све што је у њиховој моћи да их негирају или бар ублаже и забораве тиме што гледају на „позитивну" страну ствари; хришћанин их прихвата, чак и поздравља, јер зна да без тих искушења нема напретка у духовном животу... „Свет се мора срести очи у очи, али у Христу ми знамо силу која нам омогућава да се са светом суочимо и да га победимо".

Други део

Други део Јуџинове књиге, под називом Царство човеково и модерно доба, требало је да обухвати и православно тумачење модернистичког менталитета. Један од „закона" овог менталитета, који је Јуџин намеравао да опширно обради, био је закон „поједностављења" који објашњава модерну наивност у вези са „духовним" стварима. Истраживањем само физичких манифестација „духовног света" („феномена"), у складу са модерном „научном" вером у очигледно, човек постепено стиже до оног што је Јуџин назвао „доба магије". То је стварност која је представљена у Соловљевој Краткој историји антихриста, у којој је будућа технологија мистериозно комбинована са извесним магијским феноменима. „Незаситост модерног човека", писао је Јуџин, „настала из његове потребе да пронађе нешто што ће да замени Христа - став који се крије и испод његове маније за експериментисањем и његове познате 'толеранције' (која је у ствари сасвим ограничена) - може да нађе природан крај само у магији, моралној перверзији и окултизму, који се могу дефинисати као 'коначно у експериментисању'".

Расправљајући о природи модернизма, Јуџин је такође хтео да процени, у складу са православним учењем, три световна „идола" модерног доба. Први је назвао „култ цивилизације". Пошто је истакао неколико аспеката овог идола, он је указао како му хришћани могу подлећи ако служење својој „људској природи" претворе у циљ за себе; овоме је супротставио размишљања о природи хришћанског милосрђа. Хришћанин реагује на непосредну људску невољу из љубави.у име Христа, али кад почне да размишља: „Ако је добро нахранити једног гладног човека, много је боље нахранити хиљаду - један је само кап воде у мору", онда почиње да Хришћанство претвара у „систем", да га своди на идеологију; сећајући се Христових речи: „Сиромахе имате увек са собом", Јуџин је писао: „Христос није дошао да нахрани гладне, већ да спасе душе свих, и гладних и ситих". Наука је била следећи идол модерног доба о коме је Јуџин намеравао да расправља. „Модерна наука", писао је, „потпуно се предала моћи. Чак и 'радозналост', корен модерне науке, има за циљ моћ, јер објективно знање, до ког се дошло путем радозналости, је оно у коме се 'чињенице' схватају као препуштене на нашу милост и немилост". Опет је поредио науку и магију, истичући да је њихово становиште исто. Обе се баве феноменима и њиховом манипулацијом, чудима, резултатима. Обе представљају покушај да се остваре жеље, покушај да се стварност потчини људској вољи.

Разлика је просто ова: наука (модерна наука) је систематизована магија; наука је пронашла метод у коме магија делује повремено... Да, научници могу себе сматрати рационалнима (у најужем смислу те речи) док су затворени у своје лабораторије и док су робови технике. Али некоме ко није толико заробљен, неком ко је у стању да ствари посматра у једном ширем оквиру - зар резултати науке данас не личе на магијски пејзаж?... Модерни идол науке повезан је са трећим идолом ког је Јуџин намеравао да опише: вером у историјски прогрес човечанства. Јуџин је, наравно, на ову веру гледао као на изокренуту истину. Према уобичајеном мишљењу савременика, „прогрес" цивилизације је скочио из класичног Старог века у Ренесансу, прескочивши, тако рећи, средњевековну цивилизацију. Насупрот овоме, Јуџин је писао да је Ренесанса, у ствари, представљала прелазак са средњевековног на модернистички менталитет, који је попримио облик дубоке дегенерације упоређен са првим, и ране хаотичне фазе другог... „У овом прелазу, нове силе су настајале и мешале се са старима". „Учињен је покушај компромиса у овом периоду", писао је,„између новог и старог, 'Хришћанства' и 'хуманизма'... Нове силе су биле сувише јаке да би се задовољиле компромисом, и Црква би пре или касније схватила да је таквим 'компромисом' продала душу". Јуџин је XVIII век видео као прекретницу, када је „бескомпромисни модернизам морао бити слободан да ради оно што жели, ван Цркве (било да је игнорише или напада), и да докаже своје сопствене грешке у пракси... Од XVIII века живимо у 'новом свету', у свету у коме је континуитет прекинут, не више у свету 'датог', већ у свету кога је требало конструисати, у свету фрагмената од којих човек покушава - сада против, а не са природом и Богом - да сагради своју кућу, свој град и царство - своју нову Вавилонску кулу".

У овом истом XVIII веку рационалистичка хипотеза, коју су дали Декарт и Бекон, је доживела колапс. Од друге половине овог века, ирационално је улазило у сферу људске активности, што се видело у Француској револуцији, као и у новом смислу за нестварно у уметности. За Јуџина лажност модерне идеје „прогреса" показала се у неизбежној дегенерацији рационализма и хуманизма просвећености у ирационализам и субхуманизам. Хуманизам је, писао је он,„побуна против праве природе човека и света, бекство од Бога - средишта људског бића, порицање читаве стварности људског постојања, заодевен језиком који говори све супротно овоме. Субхуманизам, стога, није непријатна препрека ка реализацији хуманизма; он је његов врхунац и циљ. Исто тако, ирационализам нашег доба је раскринкавање рационализма просвећености и спознаја да је он заправо сплет лажи и превара. Субхуманизам нас учи да 'хуманизам' просвећености, који пориче праву природу човека као иконе Божје, уопште није прави хуманизам; ирационализам нас учи да 'рационализам' просвећености, који се одваја од Бога - првог разума, уопште није рационалан".

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (УКРАТКО О ТРЕЋЕМ ДЕЛУ КЊИГЕ "ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО").....

[Дража]

.....

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО

Укратко о трећем делу књиге

Трећи део, испитивање Старог поретка и „новог поретка", требало је можда да буде најважнији део Јуџинове књиге. Управо овде је хтео да разоткрије оно што је звао кореном револуције модерног доба: нихилизам. Нашао је језгровиту дефиницију нихилизма у списима Ничеа, кога је звао утемељивачем филозофског нихилизма: „Да нема истине; да нема Апсолута - нема 'ствари по себи'. Само ово је нихилизам и то најекстремније врсте". По Ничеу, XX век ће бити „тријумф нихилизма". Јуџин је писао да је „нихилизам постао у наше доба толико широко распрострањен и свепрожимајући, толико потпуно и дубоко је зашао у умове и срца свих људи који данас живе, да више нема 'фронта' на коме би се могло борити против њега". „Питање нихилизма", објаснио је Јуџин,„суштински је питање о Истини; оно је питање Истине... Нико, сигурно - то је опште позната идеја - нико више није толико 'наиван' да верује у - 'апсолутну истину'; сва истина,у нашем 'просвећеном' добује 'релативна'. Овај последњи исказ, да поновимо - 'свака истина је релативна' је популаран превод Ничеове фразе, 'Нема (апсолутне) истине'". Јуџин је приметио да је „релативна истина у наше доба првенствено представљена научним сазнањем", системом који је заснован на основној претпоставци да је „сва истина емпиријска, да је сва истина релативна". Како је истакао, обе ове тврдње су контрадикторне саме себи: „Прва тврдња и сама уопште није емпиријска, већ метафизичка; друга је и сама једна апсолутна тврдња". Сваки систем знања мора имати један апсолутни, метафизички, први принцип, „али признавањем таквог принципа, теорија 'релативности истине' доживљава колапс, јер се и она сама открива као апсолутно које је контрадикторно само себи".

Развој модерне мисли, писао је Јуџин, био је „експеримент могућности сазнања отворених за човека, под претпоставком да нема откривене Истине... Закључак овог експеримента је апсолутна негација: ако нема откривене Истине, онда истине уопште нема; потрага за истином ван Откровења завршила је у ћорсокаку... Масе демонстрирају ово поверењем у научника, не због истине, већ због техничке примене знања које има само практичну вредност, и поверењем у друге, ирационалне изворе коначних вредности, које су људи некада очекивали да пронађу у Истини. Деспотизам науке над практичним животом је истовремен са појавом читавог низа псеудо-религиозних 'откровења'; то су два корелативна симптома истог обољења: напуштања Истине". Нихилистички менталитет има један једини циљ, да уништи веру у откривену Истину и да изврши припреме за „нови поредак" у коме више неће бити ни трага од „старог" гледања на ствари, а човек ће бити једини бог који постоји. „Овај менталитет", истицао је Јуџин, „манифестује се у онолико различитих феномена колико је и људи који га деле". Он је уочио да се ти феномени своде на отприлике четири различита типа и степена. Први степен који је описао био је либерализам, више пасивни него отворени нихилизам, неутрално тле за развој „напреднијих" ступњева. Нека веровања Старог поретка су сачувана, али без значења и моћи које су некад имали. На другом ступњу је „реализам", а под тај термин Јуџин је хтео да подведе и различите облике „натурализма" и „позитивизма", и да укаже на доктрину коју је, баш под називом „нихилизам", описао руски књижевник Тургењев. Реализам, писао је Јуџин даје „свођење свега што су људи сматрали узвишеним, предмета ума и духа, на ниже или 'основно': материју, осећај, физичко".

Покушај реализма да замрачи све осим материјалне стварности изазвао је реакцију коју је Јуџин сматрао трећим степеном нихилизма: витализам. Због реалистичке утопије која је претила да буде нехуман технолошки систем, јавили су се протести у име неиспланираних и несистематизованих потреба људске природе које су бар исто толико битне, макар и за чисто световну „срећу", колико и очигледније материјалне потребе. Виталистички покрет је првобитно добио такве облике као што су симболизам, окултизам и разне еволуционе и „мистичке" филозофије. У њему је сасвим разумљив жал за губитком духовних вредности постао разлог за, с једне стране, субјективне фантазије и (понекад) прави сатанизам, које они који не осећају разлику сматрају за „откровења" „духовног" света, а с друге стране за јалови еклектицизам који узима идеје из сваке цивилизације и сваког доба и успоставља потпуно произвољну везу између погрешно схваћених фрагмената својих сопствених изопачених концепција. Псеудо-духовност и псеудо-традиционализам су саставни елементи многих виталистичких система. Јуџин је затим указао на разне немирне потраге људи да „пронађу замену за Бога Који је био мртав у њиховим срцима". Указао је на немире у политици, медијима и уметности, на нове видове злочина, на разноликост „нове мисли" и „позитивног мишљења" које покушава да заузда и искористи нејасну, иманентну„снагу"; на сумњиве облике „источне мудрости" који настоје да позову у помоћ „силе" и „присуства"; на потрагу наслепо за - „свесношћу", „реализацијом" и „озарењем"; и на „култ природе" са својим „примарним" елементима - земље, тела и секса. На виталистичком ступњу, критеријум Истине замењује се новим стандардом: „животодавним" „виталним". Овај нови, „динамички" стандард, говорио је Јуџин, основ је највећег дела формалне критике савремене уметности и литературе, као и дискусија о религији, филозофији и науци: „Ниједан други квалитет се данас не цени више у свакој од ових области од квалитета оригиналности, експерименталности или узбудљивости, а питање истине, ако се уопште и постави, све више се гура у позадину и замењује се субјективним критеријумима: 'интегритетом', 'аутентичношћу', 'индивидуалношћу'...".

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (УКРАТКО О ТРЕЋЕМ ДЕЛУ КЊИГЕ "ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО"-остатак сажетка трећег дела).....

[Дража]

.....

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО

Укратко о трећем делу књиге - остатак сажетка

У закључку његове расправе о овом ступњу, Јуџин је писао да је „витализам последњих сто година био непогрешиви симптом замора од света... То је продукт не 'свежине', 'живота' и 'непосредности' које његови следбеници тако очајнички траже (баш зато што им недостају), већ изопачености и неверја који су само последња фаза умируће цивилизације коју мрзе". Тако, веровао је Јуџин, после витализма може постојати још само један, коначни степен кроз који нихилизам може проћи: нихилизам разарања. „Овде најзад", писао је он, „налазимо један скоро чисти нихилизам, срџбу према творевини и цивилизацији, која се не може умирити док их не доведе до апсолутне деструкције". Ово је био нихилизам суровог руског револуционара Сергеја Нечејева (модел за Петра Верховенског у Злим дусима Достојевског) и његовог некадашњег друга М. Бакуњина који је, када су га упитали шта би радио када би Нови поредак његових снова постао стварност, искрено одговорио: „Онда бих одмах почео да поново рушим све што сам створио". Управо је у овом духу, писао је Јуџин,„Лењин (који је веома ценио Нечајева) преузео сурову власт и започео први европски експеримент тотално непринципијелне политике". Хитлер, Лењину сродан дух, једном приликом је ликујући рекао: „Ми можемо бити уништени, али ако будемо, повући ћемо свет за собом - свет у пламену".

Јуџин је пропратио описе разних облика нихилизма истраживањем њихових духовних извора. Писао је: „Бићемо неприпремљени да схватимо природу и успех нихилизма, и постојање његових систематских представника, попут Лењина и Хитлера, ако будемо тражили извор било где сем у основној сатанској жељи за негацијом и побуном". Не налазећи рационално објашњење за систематску бољшевичку кампању да искорени Хришћанство, Јуџин ју је видео као „сурови рат на смрт против једине силе способне да се супротстави бољшевизму и да га 'оповргне'. Нихилизам није успео све док права хришћанска вера буде жива макар и у једном човеку..."

Модерни људи, који су, по Ничеовим речима, „убили Бога" у својим срцима, сада имају мртвог бога, огромну празнину, као центар своје вере. Али ово је, писао је Јуџин, само „тренутак кризе и прелаза у људској духовној историји", на чијем крају он очекује појаву „новог бога". Модеран човек, наравно, није сам дошао до овога. „Суптилан ум", писао је Јуџин, „крије се иза феномена нихилизма: то је дело сатане". Разоткривши духовни центар нихилизма, Јуџин је наставио да расправља о „позитивном" програму којим сатана жели да оствари своје крајње циљеве: „Прва и најочигледнија ставка у програму нихилизма је деструкција Старог поретка, који је био плодно тле, храњено хришћанском Истином, у ком су људи имали своје корене... Управо ту, нихилистичка врлина насиља ступа на снагу". Након овога наступа степен прелаза између револуције деструкције и предложеног земаљског раја, степен познат у марксистичкој доктрини као „диктатура пролетаријата". Овде „реалисти", и у комунистичком и у слободном свету, иду ка Новом поретку,„где су свуда организација и ефикасност, а нигде љубав и поштовање". Јуџин је видео знаке овога у стерилном „функционализму" модерне архитектуре, као и у болести тоталног планирања: „у 'контроли рађања', у експериментима који пазе на контролу гена и ума, и свуда где је 'прецизност' у детаљима сједињена са грозном безосећајношћу". Јуџин је истакао да су уништење Старог поретка и организација нове земље само припрема за много значајнији и опаснији посао од ових - за „трансформацију човека". То је био сан Хитлера и Мусолинија, као и филозофа попут Маркса и Енгелса, који су видели магичну промену која би се могла остварити у људској природи путем насиља револуције. Мноштво савремених филозофа и психолога је коментарисало промене у човечанству у нашем веку насиља, говорећи да је човек остао без корена и да је индивидуа „сведена" на најпримитивнији и базни ниво. Лик „новог човека" представљен је на модерним платнима и скулптурама које су изникле, највећим делом, од краја Другог светског рата. „Нова уметност", писао је Јуџин, „слави рођење нове врсте,  створења нижих дубина, подчовечанства". Али, осим ове слике безнадежне деформисаности, ту је и струја оптимизма која је произвела свог сопственог, „позитивног" новог човека,„и идеалисту и практичног", спремног и нестрпљивог да се бори са тешким проблемима данашњице. „И позитивни и негативни лик", писао је Јуџин, „су исти по томе што проистичу из смрти оног човека који је раније био познат - човека који је живео на земљи као поклоник, који је Небо знао као свој прави дом - и по томе што указују на рођење 'новог човека' само на земљи, који не зна ни за наду ни за очајање, осим због овоземаљских ствари... Доба порицања и нихилизма, будући да је отишло онолико далеко колико је могло, је завршено; 'нови човек' није више довољно заинтересован за хришћанску Истину да би је порицао; читава његова пажња је усмерена на овај свет".

Нихилизам, долазећи до краја свог програма, указује на циљ који је иза њега. Како је Јуџин навео, разне концепције „новог човека" - дате у реализму Маркса и витализму бројних окултиста и уметника - само су прелиминарне скице надчовека кога је Ниче предвидео после нихилизма. Јер, баш као што је ништавило, бог нихилизма, само празнина и жељно ишчекивање испуњења у откровењу неког „новог бога", исто тако је и „нови човек", кога је нихилизам изобличио, смањио и оставио без вере и оријентације, постао „отворен" и „спреман да прими" неко ново откриће, откровење или наредбу која ће га коначно преобликовати у његову крајњу форму. И заједно са стварањем ове нове врсте човека, нихилиста тежи да створи „потпуно нову врсту поретка, поретка који његови најватренији браниоци не оклевају да зову 'анархија'. Док је нихилизам питање истине, анархизам је питање поретка - питање о томе која врста поретка је могућа без истине... Нихилизам је средство, анархизам је циљ".

Јуџин је писао да, у марксистичком миту,„нихилистичка држава треба да 'ишчезне', остављајући светски поредак који ће бити јединствен у људској историји, и кога неће бити претерано звати - Миленијум". Револуционарни сан овог „анархистичког миленијума" је „апокалиптични" сан, чудна инверзија хришћанске наде у Небо. То је „визија власти антихриста, сатанистичке имитације Царства Божјег". Ако нихилисти виде револуционарни циљ „после нихилизма" као владавину „љубави", „мира" и „братства", то је због тога што „прихватањем нихилистичке трансформације света, они заправо почињу да живе у револуционарном царству и да гледају на све онако како сатана гледа, насупрот ономе шта то јесте у Божијим очима".

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (УКРАТКО О ЧЕТВРТОМ ДЕЛУ КЊИГЕ "ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО").....

[Дража]

.....

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО

Укратко о четвртом делу књиге

У првом и другом делу, Јуџин је планирао да расправља о модерним идејама које су почеле да мењају људе. У трећем делу је хтео да опише организацију и систематизацију ових идеја, које су тражиле нову концепцију поретка (анархизам), засновану на новој концепцији истине. У четвртом делу желео је да опише „нову духовност" која је требало да процвета на овим темељима, наводећи људе да је прихвате онако природно и спонтано како су некада прихватили хришћанску Истину. Мада Јуџин никада није развио четврти део више од бележака и скица, мноштво идеја је, четрнаест година касније, ушло у његову књигу Православље ирелишја будућности. На почетку овог дела намеравао је да открије филозофско порекло „нове духовности". Њу је видео као преоријентацију која је потицала из времена Имануела Канта и немачког идеализма,у коме људски ум замењује Бога као центар света. Са овим „психоцентричним" погледом повезан је још један додатак из Кантове филозофије: субјективизам, идеја да „оно што доживљавам је све што постоји", систематизација обожавања свог „ја".

И „психоцентризам" и „субјективизам" довели су до онога што је Јуџин назвао „култ искуства". Када се човек, а не Богочовек Исус Христос, сматра за центар постојања, човек је потцењен, па трага за тренутним „инспирацијама" које га наводе да заборави безначајност онога што је људско биће у новом смислу. Култ „религиозног искуства", писао је Јуџин, је „замена за право духовно искуство - и коначно обожење или спасење - хришћанина".

Јуџин је желео да разјасни „јаз између ова два искуства: између егоцентричног искуства, које може бити 'постигнуто' (путем дрога, хипнозе или других 'подмићивања' ума; или путем прихваћених естетичких или 'космичких' опажања), посебног искуства које човеку може дати слику реалности друкчију од свакодневне... али које је немоћно да читавог човека трајно преобрази и у модерном контексту заиста тежи да особу наведе да мисли да је нешто веома 'посебно' због тог искуства, и тако води до даљег заплитања у себе самог и илузију; између овог искуства другог реда, које није 'религиозно' по себи и може бити демонско (одсуство хришћанског знања код модерног човека онемогућује му да уочи дејство демона), и правог духовног искуства, које је стварни сусрет са Божанским... живо искуство које је стрпљиво, пуно патње, смерно, пуно поштовања, искуство које није нужно 'пријатно' нити 'задовољавајуће' већ може изазвати много туге и трпења, искуство које се не завршава у себи, већ на Небу..."

„Негација Христа од стране модерног човека је баш у одбацивању правог духовног искуства, које је конкретно и пуно трпљења; учинивши га 'симболом' или 'отеловљењем' неког апстрактног принципа, можемо га сместити у свој ум и позвати га да га 'искусимо' колико нам драго..." И све ово води до корена читавог модерног застрањивања: „повлачење човека у свој ум, далеко од стварности, у затвор својих сопствених илузија". Јуџин је даље запазио да су окултизам и „психичка" филозофија, за које су се раније интересовали покрети аутсајдера, сада кренули конвенционалнијим каналима. Видео је сличност између нео-теозофског култа високо „развијеног" мудрог човека на другим планетама и покушаја модерних научника да шаљу и примају радио-поруке од таквих бића.„Научно парапсихолошко истраживање", писао је,„мораће да призна стварност 'духовне комуникације', јер то су стварни феномени; зар не могу исте силе које их стварају да створе феномене радио-комуникације? Ако могу, модеран човек мора у њих да 'верује', јер то су чињенице. Ово су могућности... које отварају пут ка инвазији демона који ће учинити да 'ирационални' феномени нашег века личе на дечију игру". Једном речју, демони ће се представити (то већ и чине) као „ванземаљци".

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (УКРАТКО О ПЕТОМ ДЕЛУ КЊИГЕ "ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО").....

[Дража]

.....

ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО

Укратко о петом делу књиге

Много тобожњих пророка, примећујући духовну пријемчивост модерног човека, предвидели су наступајућу „еру духа". Ова ера, будући да је то заправо време „новог хришћанства" и владавине антихриста, требало је да се размотри у петом делу, последњем одељку Јуџинове књиге. Јуџин је приметио како се тражи ново јединство, које треба да замени јединство Бога и Његове творевине по „старом схватању". То ново јединство, рекао је, јавља се у много видова: свет уједињен у једну државу, екуменизам, „трансцендентно јединство религија" итд. - а све су то наследници „универзализма" просвећености. То се види у еволуционизму (укључујући и чувеног римокатоличког мислиоца Тејера де Шардена, који је предвидео апсорпцију високо „развијених" бића у један космички ум). Што је још алармантније, Јуџин је то видео у самој савременој Римској цркви. Уочио је јављање „новог хришћанства" као неке врсте „религије човечанства", у којој је традиционално хришћанско исповедање апсолутне Истине разводњено да би човечанство могло бити уједињено под заставом земаљског „братства".

Овоземаљска религија антихриста, приметио је Јуџин, биће исход уједињења псеудо-традиција. Ново „јединство" ће се наметнути колективистичком поретку комунистичке државе. Направиће се простор не само за човекове економске и социјалне потребе, које комунизам тежи да задовољи, већ и за његове личне и духовне потребе. Ера комунизма ће се, пошто је испунила своју сврху, завршити, и то ће одговарати у марксизму обећаном „одумирању државе". Јуџин је објаснио зашто владавина антихриста мора имати псеудо-духовну димензију. Када обећани „мир" и сигурност буду дати човеку, они више неће моћи да инспиришу идеализам и схватиће се шта су они: услови или средства, а не циљеви. Сећајући се речи Господњих: „Не живи човјек о самом хљебу", Јуџин је запитао: „Када се буде решио проблем овоземаљске организације, владе и 'хлеба' шта онда?" Право питање можда гласи: какве ће врсте циркуса нови свет обезбедити људима који имају довољно хлеба? Ово није само питање „забаве"; то ће бити питање живота и смрти за нове владе, јер ако оне не обезбеде релативно безопасне циркусе, људи ће смислити своје сопствене који обично нису безопасни. Достојевски је говорио о томе пре једног века - људи ће се, када им буде дато све што им је потребно да буду „срећни", баш тада окренути против себе и свог света у лудилу незадовољства.„Јер глад човека не може бити задовољена земаљским хлебом;  човек мора имати неки друкчији хлеб - или паметну замену".

Управо је неопходност ове „паметне замене" навела Јуџина да предвиди оно што је раније назвао „доба магије". Ово је циљ утопијског идеализма као и окултних пророштава: доба изобиља када ће се псеудо-религија антихриста чинити привлачнијом због чуда и знакова. Јуџин је писао да ће „бескрајна" радозналост и духовна глад човека такође захтевати да магични свет послужи као сурогат за њихове осиромашене интелектуалне и духовне потребе... „Само магија може да одржава 'срећнима' људе који имају све овоземаљско". Осврћући се на своја запажања о модерном свету, Јуџин је писао да је он „изузетан једино по опсегу сатанског обмањивања близине владавине антихриста коју сатана припрема". Што се тиче последњих хришћана који живе у њему, они „могу само да дају сведочанство своје Истине свету, чак до мучеништва које ће свет морати да захтева од њих, полажући своје наде у Царство које 'није до овога света', Царство чију пуну славу не могу чак ни претпоставити људи који у свету живе, Царство које неће имати краја".

Управо овом темом - Царством Небеским које ће остати када царство човеково падне у заборав - Јуџин је планирао да заврши своју књигу. За три деценије, од како је Јуџин написао материјал за Царство човеково и Царство Божје, можемо видети реализацију много тога што је говорио. Десет година након што је писао о нихилистичком сну о „новој земљи" - свету без „љубави или поштовања", свету „тоталног планирања" и „алармантне неосетљивости" - абортус је легализован у Сједињеним Државама и од тог  времена милиони нерођене деце су убијани из веома „практичних" разлога. „Коначно у експериментисању", о чему је Јуџин писао у раним шездесетим годинама, шокантним се показало током седам-осам година, нарочито у популарним покретима младих. У глобалу, ти покрети су одговарали Јуџиновом опису четири ступња нихилизма. „Хипи" покрет шездесетих и раних седамдесетих година био је пример витализма који је деловао против мртвог либерализма и досадног реализма, док су анархистички „панк",„нови талас" и „рок смрти" - покрети који су уследили, били манифестација нихилизма деструкције. Даље, трендови младих из осамдесетих и деведесетих, који су уздигли људе попут богохулне „Мадоне" до културних хероја, пружају јасан доказ за Јуџинов закључак да се хуманизам без Бога мора неизбежно преокренути у „субхуманизам".

У заслепљујућем, вештачком лику човека, кога данашњи медији пропагирају и коме млади теже, види се испуњење Јуџинове изјаве дате 1961: „Подљудски натчовек је уочљива фигура - празан, осредњи, али узбудљив' људима који не знају и не могу замислити ништа боље". Годину дана раније, августа 1960., Јуџин је писао: „Савремени човек, у својој самозаљубљености, жели да истражи сваку могућност отворену његовом 'ја' - и зато мора да се спушта све дубље у блато, да пронађе неку прљавштину коју нико раније није желео да истражује. Све најниже могућности човека морају се истражити у овом добу, талог се мора окусити". Па ипак, до нижих ступњева се дошло у деценијама после 1960., и, што је још значајније, гадост није више резервисана за аутсајдерске групе деликвената и „авангардних" уметника, већ се отворено нуди за масовну употребу(1).

У царству „духовности", струје о којима је Јуџин писао су ишле својим током и добиле на снази. „Харизматски покрет", који је цветао у шездесетим и седамдесетим, испољио је све знаке надолазећих „демонских духова" које је Јуџин помињао; и овај покрет ће анализирати у каснијој књизи Православље и релгија будућности. Сличан њему, покрет „новог доба", инфантилни степен „доба магије", постао је циркус за богате Американце за које је решено „питање хлеба". „Духовност окренута творевини", која је поникла у оквиру Римокатоличке цркве у последњој деценији, има везе са Јуџиновом изјавом да ће „нова духовност" антихриста веровати у „свет који је, попут човека, у основи 'невин' и нетакнут никаквим 'падом'". „Јалови еклектицизам" је попримио мноштво разних облика од како је Јуџин први пут писао о њему у расправи о витализму. Данашњи његов најпопуларнији представник је Џозев Кембел, чије фине мале теорије о „компаративној митологији" звуче импресивно онима који су и сами без корена, али чију плиткост и дилетантизам лако уоче они који су утемељени на традиционалној култури и религији. У сфери политике намеће се питање да ли недавни пад „гвоздене завесе" и комунизма у Русији одговара „ишчезавању нихилистичке државе" коју је описао Јуџин, након чега ће настати „светски поредак јединствен у људској историји". Комунизам је обавио свој задатак: ефикасно је уништио Стари Поредак;  сада може да се припреми пут за следећи степен нихилистичког програма. Како је Јуџин писао, последња епоха неће се, уосталом, одликовати међунационалним сукобима нити комунистичким гушењем човекових духовних потреба, него површним светским „јединством" и задовољавањем духовних потреба разним сурогатима. Тачно три деценије пре колапса совјетске моћи, Јуџин је записао следеће речи, које отрежњују својом пророчанском важношћу: „Насиље и негација су, сасвим сигурно, почетак посла, али овај посао је само део много већег плана, чији крај обећава да буде, не нешто боље, већ нешто неупоредиво горе од доба нихилизма. У наше време има знакова да доба насиља и негације пролази. Ово никако није због тога што је нихилизам 'превазиђен' или 'прерастен', већ због тога што посао није завршен, а корисност нихилизма је при крају. Револуција, можда, почиње да излази из своје 'злоћудне' фазе и улази у 'доброћудну' - не зато што је променила мишљење или смер, већ зато што се ближи постизању крајњег циља коме је непрекидно тежила, нарасла од свог успеха, сада се може припремити да се опусти уживајући у исходу". У току „ере гласности" позних осамдесетих година, вођа Комунистичке партије је рекао свом народу да комунизам не мора више да заузима непријатељски став према осталом свету, јер сада постоје организације широм света које, премда се можда не зову „комунистичке", раде на истом циљу. Масонерија, покрет 'новог доба', јеврејске и псевдо-хришћанске секте, главне економске силе и мноштво политичких интересних група; све имају заједничку жељу за „новим светским поретком јединственим у људској историји", сасвим различитим од Старог поретка традиционалног хришћанског погледа на свет.

Политички лидери Сједињених Држава, такође, било свесно или несвесно, често говоре о својим великим надама у „нови светски поредак". У Царству човековом и Царству Божјем, Јуџин је писао: „Последња нада за модерног човека је, у ствари, само још једна од његових илузија; нада у ново доба 'после нихилизма' је сама по себи израз задње ставке у програму револуције. Марксизам никако није једини који пропагира овај програм. Нема велике силе данас чија влада није 'револуционарна', нема никог ко има власт или утицај, а чија критика марксизма иде даље од предлога бољег начина да се оствари циљ који је исто толико 'револуционаран'; оповргнути идеологију револуције у савременој 'интелектуалној клими' значило би, сасвим очито, осудити себе на политичку немоћ... Нихилистичка болест ће се очигледно препустити 'развоју' до свог коначног нестанка; циљ револуције, у почетку халуцинација неколицине грозничавих умова, сада је постао циљ самог човечанства. Људи су се уморили; Царство Божје је сувише далеко; пут православног хришћанина је сувише узак и напоран. Револуција је потчинила 'дух времена', а успротивити се овој моћној струји је више него што помодан човек може да учини, јер то захтева баш оне две ствари које је нихилизам веома темељно разарао: Истину и веру".

(1) Часопис Кланица је пример. У њему су велике фотографије у боји мучења, клања људи и осакаћених тела, а може се наћи јавно чак и у продавницама робе широке потрошње. Овакви посредни облици „забаве" подсећају на „безопасне" циркусе за које је Јуџин рекао да се морају измислити, да се не би створили физички опаснији.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (УКРАТКО О ДЕЛУ КЊИГЕ "ЦАРСТВО БОЖИЈЕ И ЦАРСТВО ЧОВЕКОВО" - НИХИЛИЗАМ У НАМА САМИМА).....

[Дража]

.....

Нихилизам у свима нама

Дајући исцрпну критику помодарског менталитета, Јуџин је намеравао да уради нешто више осим да покаже читаоцима да је он лажан, а да је традиционално Хришћанство било истинито. Он је веровао да, осим исповедања хришћанске вере, човек мора у себи да препозна неистину и нихилизам који се „удише" у овим кужним временима. „Нихилизам нашег доба постоји у свему", писао је, „и они који се не одлуче на то да се, уз Божју помоћ, боре против њега у име пуноте Бића живог Бога, већ су прогутани. Доведени смо до ивице понора ништавила и, било да препознајемо његову природу или не, он ће нас, путем афинитета према увек присутном ништавилу у нама, прогутати без икакве наде на спасење - уколико се не држимо чврстом и сигурном вером за Христа, без Кога смо заиста ништа".

Јуџин је радио на Царству човековом и Царству Божијем у време када је много мислилаца, укључујући хришћанске попут Томаса Мертона, говорило о „кризи" модерног доба. За Јуџина, та криза - као директна последица напуштања апсолутне Истине и заборављања Бога - може се превазићи само на бојном пољу људске душе. Писао је: „Лаких интерпретација 'кризе', 'избора', пред нама је много; стати на страну било које од ових илузорних интерпретација је проклетство. Права криза је и сада, као и увек, у нама; то је наше прихватање или неприхватање Христа. Христос је наша криза; Он од нас тражи све или ништа; и овај 'проблем', који Он ставља пред нас, једини је на кога треба да одговоримо... Да ли ћемо изабрати Бога, Који једини јесте, или пак нас саме, ништавило, понор пакао... Наше доба је засновано на ништавилу; али то ништавило, необјашњиво за нас, представља за оне који још увек могу да опажају, сасвим јасно и непогрешиво, кризу свих људи у свим временима. Наше доба нам поручује, ако умемо да слушамо, да изаберемо живог Бога".

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА).....

"И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума cвoгa." (Апостол Павле)

[Дража]

.....

НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењемума ceoia. (Апостол Павле) Јуџин је завршавао рад на књизи „О Царству Божијем и царству човековом", и Глеб је послао нацрт глава о нихилизму архим. Константину (Зајцеву). Овај је био уредник у Џорданвилу, одговоран за руска и енглеска издања. Дубоки философ, као и Јуџин, и он је писао о отпадништву од вере. Рад младог колеге му се веома допао. У коментару објављеном касније у једном руском часопису о. Константин га је назвао „формираним црквеним писцем". 1963. год. Јуџин је замислио да напише чланак о Великом инквизитору Достојевског и о римском „новом хришћанству", који је после хтео да пошаље о. Константину у нади да ће да га објаве. Искористио је материјал за своју књигу. Исписао је стотине страница, али чланак није успео да заврши. Књига је такође остала недовршена. На почетку чланка Јуџин је назначио принципе владавине антихриста, изградивши их у сагласју са закључцима светоотачке литературе и дела православних писаца Соловјова и Достојевског. Писао је: „Религија Великог инквизитора је религија хлеба свагдашњег. У њеној основи је постулат: сва релшиозна ишчекивања људи служе искључиво на добробит самих људи. Није тешко уверити се у то да је овај принцип који се у суштини претворио из религиозног у хуманистички смешна имитација истински хришћанских идеја. Али није све тако једноставно: у суштини, то је најдубља и највештија псеудорелигија, јер апелује на највиша људска осећања, и треба се само сложити с почетним ставом овог учења - и његова логика постаје необорива за „здрав" људски разум" Религија Великог инквизитора, тврди Јуџин, узима основне хришћанске вредности: мир, братство, јединство, љубав - и извитоперује их ради достизања чисто земаљских циљева. Притом она отворено не раскида са хришћанством, само га друкчије „тумачи", и то тако вешто да и они који искрено верују у Христа почињу да следе посветовњачено-идеалистичке циљеве: грађење Царства Небеског на земљи.

Јуџин је одређивао световни идеализам овог века ма од кога дошао: хришћана, окултиста, комуниста или западних секулариста (присталица \ избацивања религије из школске наставе), као облик древне јереси - хилијазам, тј. веру у то да ће Христос доћи на земљу и владати са свецима хиљаду година, до краја света. И не само то, хилијазам може да означава уопште било коју световну идеју о будућем земаљском веку пуног блаженства и мира. Хилијазам је заједно са нихилизмом његов неодвојив део, кључ за разумевање духа времена: у овој тачки су се спојили многи, рекло би се, непоредиви елементи. У обраћањима савремене Римске цркве Јуџин је видео очигледне знаке преосмишљавања хришћанских вредности, њихову замену световним идеалима хилијазма. Наводио је речи из обраћања папе Јована XXIII православним хришћанима. Овај је позивао на ослушкивање „духа времена", јер је „глас времена - глас Божји", исмевао је идеју о приближавању краја света, обећао је неизоставно заснивање „новог поретка у људским односима".

Библија учи: „Не љубите свијета" (l Јов. 2,15), а папа Павле VI каже: „Волимо наше време, нашу цивилизацију, нашу науку, нашу уметност, спорт - наш свет". Ово апсолутно надање у овај свет криви представу о правој хришћанској љубави, а идеја спољашњег свејединства се подмеће уместо духовног, унутрашњег савеза верника по Христовој заповести. Папа Јован XXIII је прорицао „јединство засновано на поштовању и поклоњењу римокатоличкој цркви". Оно ће, по његовим речима, „да преплави и оне који исповедају нехришћанске религије". Размисливши о овоме, Јуџин заључује: „Ако човечанство стварно, како проповеда Рим, иде ка видљивој религиозној хармонији на земљи, сама религија неће притом, без сумње, укључити само хришћанску веру, већ ће то бити неки свеопшти савез заснован на толеранцији и поштовању".

„Уместо хришћанства нам нуде само „хуманистички идеализам", пише Јуџин, јер је Хришћанска истина „испарила". Али само ако је презру, хришћани могу да се уједине са нехришћанима. Овај идеализам извлачи из најбогатије палете хришћанства потребне боје и мами оне који пре свега верују у човека и земаљску срећу. Прихватајући хилијазам, свако може да нађе нешто „за своју душу": хришћани - Царство Небеско, али још за земаљског живота; нехришћани - учење о човеку, о „вишој стварности" која нарочито не насрће на њихову властиту представу о самима себи и устројству света; атеисти ће прихватити светску мудрост која исцрпљује све религиозне потребе човека.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА (други део)).....

[Дража]

.....

НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА - други део

Рим ће тако постати учитељ човечанства, извор универзалног хуманизма за „све људе добре воље" који се нарочито не замишљају над основама Хришћанске Вере - основе свега". Две године после овог Јуџиновог чланка, 4. октобра 1965. папа Павле VI је наступио у ОУН-у са обраћањем без преседана. Тај наступ је у потпуности потврдио све што је Јуџин рекао Глебу о УН у првом сусрету. „У папином обраћању, пише Јуџин.уопште се не спомињу задаци Цркве Христове, а само Христово име се среће само једном и то у двосмисленој закључној реченици. Претпостављало се да су слушаоци већ припремљени. „Ви знате нашу мисију", - рекао је папа. Даље он каже да је главно стремљење Римске цркве да „у духовној сфери" буде „јединствена и свеопшта"!

Само се једном испоставило да у свом обраћању папа говори речи блиске истинском хришћанству. Цитирајући завет нашег Господа својим ученицима да „иду и носе добру вест свим народима", он је изјавио да стварно треба да врши „посланицу среће свим народима" који су у ОУН-у. Али за хришћане то може да значи само једно: добра вест о спасењу, о вечном животу у Богу. Папа је изговорио запањујуће речи: „Наша посланица се може назвати... свечаним моралним озакоњењем тог високог скупа - ОУН" - рекао је он. Ето шта Римска црква нуди сад у замену за хришћанско Јеванђеље!... Папини идеали нису од Господа или Апостола, нису од Отаца Цркве, већ пре од савремених рационалистичких фантазера који су актуализовали древну јерес - хилијазам - маштања о златном веку на земљи. Папа спомиње „ново време" човечанства, „нову историју - мирну, истински хуману, као што је Бог и обећао свим људима добре воље".

Христова црква није никада прихватала ово чудно учење. Али зато је оно једно од главних догми масонства, окултизма и многих блиских секти, чак безбожног марксизма. И да би утиснула ову секташку фантазију у учење Римске цркве штампа је папу прогласила за пророка! Нехотице долази на ум последњи рад руског философа XIX в. Владимира Соловјова „Повест о антихристу" (из „Три беседе"). Позивајући се углавном на Свете Оце он слика портрет антихриста од кога се срце леди - „великог хуманисту", „натчовека" кога цео свет прихвата за месију. Према Соловјову, овај месија овладава човечанством својом свеобухватном и свепомирујућом књигом „Отворени пут ка свеопштем миру и процвату". У њој се смело спаја поштовање древних традиција и симбола са радикализмом социјалних и политичких захтева... Књига тако опипљиво приказује „светлу будућност" да људи признају: то је баш оно што је потребно... Као диван писац, месија је сажео у себе све и доступан је свима. Оне који су били узнемирени због одсуства Христовог имена у књизи су умирили - то није обавезно, пошто је она прожета истинским хришћанским духом љубави и великодушности. Даље се под утицајем „великог месије" ствара „међународна скупштина", формира се нова влада; њега лично једногласно бирају за владара света, он издаје манифест проповедајући: „Народи планете! Дајем вам мир. Давнашња обећања су испуњена. Вечни и свеопшти мир је завладао!"

Јуџин наставља: „.. .Папа Павле VI, наравно, није антихрист, али у тој „драми" у којој је он играо главну улогу већ је мирисало на саблазни црног месије. Уосталом, није ствар у папи. Једноставно се вероотпадништво раширило..." Мада Јуџин није завршио свој рад о „новом хришћанству", све своје мисли на ову тему је изложио у дугачком писму Томасу Мертону. Била је 1963. година. Католички хуманизам ће ускоро на II ватиканском концилу да преобрази Римокатоличку цркву. Томас Мертон који се већ прославио као присталица „созерцатељне духовности" не само да је доживео дух времена, него је и утицао на његов правац. Он је искрено бранио „ново хришћанство" папе Јована XXIII, као и хуманисти који су одрицали религију, уздао се у људски разум (није битно да ли је с Богом или не) видећи у њему пут ка „срећи целог човечанства". „Оптимизам папе Јована, пише Мертон, је нова реч у хришћанској мисли. Папа је јасно изразио чврсту наду у то да друштво обичних људи - хришћана, нехришћана и уопште оних који не верују у Бога може да живи у свету. Треба се само односити према ближњем на основу Богом даног разума, поштовати узајамна неoтуђива права".

У следећим чланцима Мертон апелује: „Треба стати на крај ратовима. Створићемо светску владу... Прави народни орган власти - ето одговора на нужде и очекивања људи". Он говори о мучном рађању новог света, о томе да хришћани данас треба стрпљиво и стоички да граде живот благостања, мира и слоге, и Христос ће бити Кнез тог мирног живота. Јуџин је писао Томасу Мертону да га такве изјаве узнемиравају: оне се нису уклапале у учење Васељенске Цркве. У полемици са Мертоном Јуџин је задржао учтивост. Писмо му је одузело доста времена,јер је Мертон брижно мерио сваки свој исказ. Пре неколико година на Јуџина је јак утисак произвела прва његова књига „Седмоспратна планина". У њој је насликан типични савремени човек који је окусивши светска уживања спознао сву њихову пустош, и одрекавши их се почео да трага за будућим животом. У чланку о „новом хришћанству" Јуџин је писао: „Људи нашег доба су у великој несрећи. Они схватају да човек не живи само од хлеба. Али духовну глад су принуђени да утољавају у „обновљеној" Цркви Христовој, а тамо је сурогат уместо праве духовне хране. Шта да се чини! Гладни не разликују укусе".

По свему судећи, Томаса Мертона је мучила таква глад. Почео је као монах строгог трапистичког реда. Јуџин, захвалан за поучну књигу, надао се да ће га вратити његовој „првој љубави". Неправославност Мертона га није бунила. Без обзира на хилијастичке апеле савремених папа, Јуџин је знао да и у Римокатоличкој цркви није још сасвим нестало право схватање краја света. Као потврда тога служила је нова књига католичког писца Џозефа Пајпера „Крај времена".

Јуџин је писао Мертону: „Ми смо сведоци родовских борби после појављивања... „новог хришћанства" - хришћанства које је као „дубље", а у ствари је пало у ропство спољним идејама; хришћанства које не замишља „мир" и „братство" у вечном животу без „мира" и „братства", већ „овде и сада", притом за све и всја.

Исечак из књиге: "СВЕТЛОСТ СА ЗАПАДА" - Живот и учење оца Серафима Роуза

У наставку (НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА (трећи део)).....

[Milan Savic]

[VladanSimić]

SERAFIM ROUZ-"Danasnja crkvena pitanja nikako nisu onako prosta kao sto su bila u proslosti ili,u krajnjoj liniji,kao sto nam izgledaju u nasoj sigurnoj istorijskoj buducnosti,ispred nas ocekuje mnogo podvodnih stena.Glavni kljuc za shvatanje citave crkvene situacije ocigledno se krije u "sergijanstvu",koje ce postati jos veci problem nego danas...Sustina sergijanstva povezana je saopstim problemom svih pravoslavnih crkava.U nase dane to je gubitak ukusa pravoslavlja,privikavanje na Crkvu kao na nesto sto se samo po sebi podrazumeva,zamenjivanje Tela Hristovog"organizacijom",shvatanje da se blagodat i Svete Tajne daju nekako "automatski'.Logicno i razborito ponasanje ne moze da nas provede izmedju ovih stena;potrebno je mnogo stradanja i opita,i bice malo onih koji shvataju sta se zapravo dogadja."

[Анастасија]

Ја бих некад волела да чујем неко твоје мишљење написано твојим речима,а не само copy paste које на крају крајева сви можемо да лепимо овде по форуму,а смисао је разговор на форумује подела мишљења,а не ово качење текстова.