Служење лаика у Цркви у области црквене управе и у учитељској служби

[Guest свештеник Иван]

Стари завет свештенство препознаје као нешто посебно. Иако су сви Јевреји били изабрани народ Божији, свештенство је било резервисано само за једно, Левијево племе. Преступање те границе од стране нелевита повлачило је за собом смртну казну.

Новозаветни народ Божији је Црква, у којој се испуњава старозаветно обећање о царском свештенству целог народа Божијег. Раздирање храмовне завесе која је спречавала поглед старозаветног народа на светињу над светињама, које се догодило приликом Христове крсне смрти, значило је увођење свег народа Божијег у њу крвљу Христовом. Старозаветно левитско свештенство испуњава се у новозаветном народу Божијем, старозаветни храм у телу Христовом, изграђеном од „живог камења“ – чланова Цркве, а старозаветне жртве у духовној евхаристијској жртви. Сав новозаветни народ Божији је наслеђе (κληρονομία) Божије, и сваки његов члан је клирик. Сви заједно служе Богу.

Једна је благодат која се даје. То је прва важна чињеница. Сви су се крстили у једно тело Христово, једним Духом. Дух свима, по сопственом нахођењу, раздељује дарове за служење у Цркви. У сваком дару Духа присутна је пуноћа благодати. Зато се не може сматрати да је благодат епископства већа од благодати било које од јерархијски нижих служби. Па ипак, то не значи да сви примају пуноћу благодати. Мера усвајања благодати зависи од свакога понаособ, од тога колико је свако способан да је прими. И док је у сваком дару присутна пуноћа благодати, дотле мера усвајања благодати бива различита и у оквирима једног дара тј. једне службе.

Различитост служби је друга важна чињеница. Сви су обдарени једном благодаћу Духа у њеној пуноћи, али различитим даровима Духа. Сваки члан заузима себи својствено место у организму Цркве, из чега произилази различитост дарова, тј. служби. Дакле, различитост служби произилази из саме природе Цркве (што, узгред буди речено, протестантско схватање појма царског свештенства у старту осуђује као неосновано). Па ипак, различитост служби није онтолошка, него функционална. Сви чланови Цркве су онтолошки једнаки, и сви су свештеници Божији, мада се заједничко служење свих догађа у различитости служби.

      Појам „лаос“ од самог почетка има два значења – значење свег народа Божијег, укључујући и клирике и епископа, и значење оних којима на литургији началствује предстојатељ. На основу службе предстојања на литургији формирала се служба посебног свештенства, чији чланови су означавани појмом „клир“. У најраније време, ово неће значиди одвајање између клира и народа. Међутим, то ће се ускоро догодити, продирањем римског црквеног права у емпиријски живот Цркве (4. век), и ствар ће врхунити разликовањем лаоса и клира као два црквена сталежа. Кључни моменат у византијској мисли по овом питању биће идентификовање посвећења са рукоположењем, а не више са примањем у Цркву. Развој ове идентификације ићи ће толико далеко да ће се рукоположење почети сматрати „другим крштењем“, које такође разрешава од грехова (Валсамон). Печат овом „раслојавању“ унутар Цркве даће Тридентијум, који ће, прогласивши немогућност враћања клирика на степен лаика, посредно прогласити онтолошку разлику између клира и лаоса. То ствара противречност између свештенства црквене јерархије и свештенства народа Божијег, коју данас имамо.

[dragisa]

aleluja,

kad got sam rekao da izmedju mene i svestenika pred Bogom nema nikakve razlike ´teli su u top da me stavljaju

prst ka dole

[Guest свештеник Иван]

aleluja,

kad got sam rekao da izmedju mene i svestenika pred Bogom nema razlike teli su u top da me stavljaju

prst ka dole

Има разлике, али нема раслојавања, но и та разлика није онтолошка већ функционална. Различите су службе јер су различити дарови, али један је циљ свега тога- обожење у Христу. А када то схватимо, све што чинимо постаје Литургија.

[И.стојковић]

Има разлике, али нема раслојавања, но и та разлика није онтолошка већ функционална. Различите су службе јер су различити дарови, али један је циљ свега тога- обожење у Христу. А када то схватимо, све што чинимо постаје Литургија.

prst ka dole prstgore

[Guest свештеник Иван]

        Звучи парадоксално, али народ Божији, као царско свештенство, док непосредно и неизоставно учествује у свештенодејственој области, у области црквене управе нема директног учешћа. Народ Божији је стадо Божије, чији је пастир Христос. Као икона Христова на црквеном сабрању, епископ је пастир стада Христовог, али будући у њему, а не изван њега. И епископи су чланови стада Божијег, и као такви вођени од стране Христа, с тим што су добили посебан дар управљања.

Управљање је посебна служба у Цркви, за коју се добија посебан дар, и једино они који имају тај дар – а то су епископи са својим презвитеријумом – могу да управљају народом Божијим. Народ Божији не може да управља сам собом.

Поставља се питање да ли су, према томе, лаици пасивни у области црквене управе? Одговор је да нису, с тим што је њихова активност друге природе у односу на пастирску. Служење лаика у области црквене управе најбоље изражавају појмови консензуса и рецепције. Народ има дар расуђивања онога што се догађа у Цркви, тј. сведочења воље Божије. То сведочење нема правни карактер, нити је израз мишљења или воље народа. Црква не живи човечијом, него Божијом вољом. Божија воља се пројављује кроз епископово управљање, а лаос сведочи да је то заиста тако.

Идеалан израз црквеноуправне активности лаика био је претконстантиновски период. Добар пример је сведочанство Кипријана Картагинског, који за себе сведочи да у Цркви ништа важније није предузимао без сагласности народа. Међутим, о природи учешћа верника у црквеној управи говори нам друга чињеница: Кипријан је често, услед околности прогона, био принуђен да сам поставља презвитере, а да тек затим обавештава народ о томе. Према томе, верници нису нужно неспосредо учествовали у кључним црквеним стварима, него је њихова примарна улога управо сведочење о вољи Божијој.

Константиновска епоха доноси кључну промену – Црква у очима државе постаје правни организам, а епископ чиновник ком су клир и народ потчињени. Рецепција цркве губи своју улогу. Не могући да нађе свој истински израз, рецепција Цркве ће у Византији попримити хаотичну форму протеста и опозиције црквеној и државној власти, па ће ове бити принуђене да рачунају са њом и да јој чине уступке.

Синодални систем у Руској Цркви је најискривљенија форма учествовања лаика у црквеној управи у досадашњој историји Цркве. У синодалном систему, црквена управа се темељи на праву. Са једне стране су епископи, а са друге институције у које улазе делегати клира, монаштва и лаоса. На помесном сабору, ове две стране деле највишу власт. Осим што се противи свим наведеним принципима лаичког учествовања у управљању Црквом, овакав систем је на највишем нивоу признао раслојавање Цркве, у којој сада постоје различите интересне групације, које се све труде да њихова воља буде одлучујућа. Овакав принцип је неспојив са идејом Цркве, у којој све потиче од воље Божије, пројављене кроз делање оних који имају нарочит дар управљања, и посведочене од стране оних чија је то улога.

[dragisa]

aleluja,

kad got sam rekao da izmedju mene i svestenika pred Bogom nema razlike teli su u top da me stavljaju

kriminalac

Има разлике, али нема раслојавања, но и та разлика није онтолошка већ функционална. Различите су службе јер су различити дарови, али један је циљ свега тога- обожење у Христу. А када то схватимо, све што чинимо постаје Литургија.

Oce, kada sam rekao ¨pred Bogom¨ mislim na taj drugi aspekt, ontoloski.

dakle ispravno receno bi glasilo ovako:

aleluja,

kad got sam rekao da izmedju mene i svestenika u ontoloskom smislu nema apsolutno nikakve razlike teli su u top da me stavljaju

[Guest свештеник Иван]

aleluja,

kad got sam rekao da izmedju mene i svestenika pred Bogom nema razlike teli su u top da me stavljaju

dada

Има разлике, али нема раслојавања, но и та разлика није онтолошка већ функционална. Различите су службе јер су различити дарови, али један је циљ свега тога- обожење у Христу. А када то схватимо, све што чинимо постаје Литургија.

Oce, kada sam rekao ¨pred Bogom¨ mislim na taj drugi aspekt, ontoloski.

dakle ispravno receno bi glasilo ovako:

aleluja,

kad got sam rekao da izmedju mene i svestenika u ontoloskom smislu nema apsolutno nikakve razlike teli su u top da me stavljaju

Е, тако да будемо јаснији због свих оних који читају.

Наравно да нема разлике, мада ћу ускоро да дам једну занимљиву дефиницију на "Речнику православног сленга" на ову тему

[Guest свештеник Иван]

      Као и управљање, и учитељство је посебна служба у Цркви, за коју се добија посебан дар. У раној Цркви су постојали посебни носиоци те службе – дидаскали. (Један од њих је Јустин Мученик). О њима не знамо много, али знамо да њихова служба није искључивала учитељско служење епископа, у чију је службу веома рано ушло проповедање, уколико и од самог почетка није било њен саставни елемент. Презвитери ће удео у учитељској служби у различитим Црквама добити у разно време. Тако, знамо да су Августинове проповеди као презвитера у Хипону изазивале смутњу, док је Јован Златоуст глас врсног проповедника стекао још као презвитер, као и многи други источни проповедници из тог периода.

У 3. веку јавља се тенденција укидања службе дидаскала, о чему сазнајемо из сукоба Оригена као дидаскала са његовим епископом. Ориген је проповедао на молбу друге двојице епископа, због чега је дошао у сукоб са својим епископом Димитријем Александријским, који је сматрао да служба учитељства припада искључиво њему самом као епископу. Општу превагу однео је став Димитрија Александријског. Трулски сабор лаицима забрањује да поучавају јавно. Ова одлука је неоспорна, с обзиром да је поучавање посебна служба. Али, како је у то време служба дидаскала већ била давна прошлост, то је служба учитељства постала искључиво епископска и, евентуално, презвитерска.

У Византији се, дакле, учврстио став да само епископима припада служба учитељства. Валсамон сматра да презвитери имају права да проповедају само по дозволи епископа. Овде је, услед правног духа, дошло до извесне девијације. Наиме, епископи су, немајући могућности да увек и свуда врше своју учитељску службу, бирали поједине презвитере и поверавали им учитељство у Цркви. Ти презвитери би научавали у име епископа који их је за то одредио, а његовом смрћу би губили то право, док им га нови епископ не врати. Оваква концепција подразумева делегирање права, а благодатни дарови Духа нису правне природе, па се не могу делегирати. За разлику од овога, презвитери проповедници у раном периоду су добијали дар учитељске службе, као пре њих дидаскали. Треба приметити још нешто: епископи у Византији нису могли делегирати право проповедања лаику, јер је то време када је појам посвећености већ био резервисан за клир.

У новијој историји Цркве било је покушаја давања улоге лаицима у учитељској служби, најпре у виду лаичких проповеди. Ови случајеви нису само веома ретки, него их је, такође, догматски немогуће засновати, јер лаици заиста немају дар учитељства. И док се не обнови служба дидаскала која је постојала у раној Цркви, служба јавног поучавања остаје резервисана за клир.

Улога лаика у учитељству је истоветна њиховој улози у управљању Црквом – лаос сведочи о томе да је одређено учење у складу са учењем Цркве. Међутим, док се сведочење лаоса у области управљања кроз историју готово без изузетка пројављивало на позитиван начин, многи су случајеви негативног сведочења лаоса у области учитељства. Много пута је рецепција Цркве била одлучујући фактор у победи над јересима. Епископско учитељство, појединачно или саборско, мора да прође кроз рецепцију Цркве.

Приватно мишљење лаика о неком богословском проблему је сасвим допустиво. Трулски сабор забрањује јавно поучавање од стране лаика. Управо ова област оставља места за богословље као науку. Бављење богословљем, иако није служба учитељства, ипак је служење Цркви, и као такво је одговорна делатност. Сукоб мишљења унутар богословља је сасвим легитиман, јер реч академског богословља није последња реч. Коначан суд даје Црква.

[Sir Oliver]

Nema više laika u crkvi.