Ступање у Цркву из других вера

[Guest свештеник Иван]

Сви нехришћани без разлике у Цркву се примају крштењем, миропомазањем и евхаристијом. Проблем се јавља по питању примања у Цркву из неправославних, тј. расколничких и јеретичких хришћанских заједница.

Најпре се овај проблем постојао само у вези са онима који су крштени у Цркви, затим одступили од ње у раскол или јерес, а касније се покајали и пожелели да се врате у Цркву. С обзиром да је одлазак у раскол или јерес повлачио за собом одлучење, са њима се поступало као са претходно одлученима – примани су епископским полагањем руку.

Много је дубља проблематика примања у Цркву крштених у шизматичкој или јеретичкој заједници. На Западу је, нарочито од времена Августина, на основу учења о непоновљивости крштења, крштење признавано уколико је обављено уз изговарање тријадолошке формуле. Покајани јеретици примани су епископским полагањем руку. Оваква пракса показала се веома практичном. Исток се такође чврсто држао непоновљивости крштења, међутим искључиво право крштавања остављајући Цркви, што је значило да крштење ван Цркве није крштење. То је значило примање покајаних јеретика у Цркву крштењем. Међутим, источно схватање ће се ускоро променити под утицајем западног, и Источна Црква ће у неким случајевима почети да признаје расколничко односно јеретичко крштење, као и друге тајне. Питање валидности крштења ван Цркве није решавано по неком општеважећем начелу, него су конкретни случајеви решавани понаособ.

Два случаја признавања валидности крштења ван Цркве су примање покајаних новатијана (Први васељенски сабор) и несторијанаца и монофизита (Петошести сабор). Новатијани су били расколници. Примани су писменом изјавом и епископским полагањем руку. Покајани новатијански клирици су остајали у клиру. То значи да је валидним сматрано не само новатијанско крштење, него и рукоположење, према томе и остале свете тајне. Поновивши исту одредбу, али сада захтевајући миропомазање за новатијане, петошести сабор је аналогно поступио са несторијанцима и монофизитима, с тим што је изоставио полагање руку, што је важна чињеница, с обзиром да је у питању примање јеретика. Тиме је призната је валидност свих њихових тајни.

Признавање крштења, али не и миропомазања одлука је Петошестог сабора, по питању аријанаца, аполинариста, македонијеваца (јеретици), затим новатијана и пасхалита (расколници).

Непризнавање крштења је одлука Првог васељенског сабора по питању следбеника Павла Самосатског. Они су у Цркву примани крштењем, што значи невалидност њихових тајни. Као образложење, сабор наводи да су павлијани, иако користећи тријадолошку крштењску формулацију, у њу инкорпорирали неправославно учење. Ова чињеница додатно компликује ситуацију, с обзиром да се исто може рећи за несторијанце и монофизите. Петошести сабор потврђује одлуку Првог сабора у вези са павлијанима, примењујући је и на евномијане, монстанисте и савелијане. Образложење се даје за евномијане – формална неисправност крштења, и за савелијане – неправославна тријадологија. Међутим, док се павлијани крштавају одмах, евномијани, монтанисти и савелијани морају да прођу кроз катихуменат. Прихватање павлијанског катихумената значило је признавање харизме егзорциста код њих. Да ствар буде још компликованија, чињеница је да су монтанисти били ближи Цркви од павлијана.

Као меродавне уочавамо принципе исправности или неисправности крштењске формуле и догматског учења одређене јереси, међутим не видимо их као апсолутне и безусловне. Уобичајена формулација, по којој се прихвата свако крштење које је у име Оца и Сина и Светога Духа (Милаш), историјски је неутемељена и фактички нетачна. Црква се увек бавила конкретном јересју. У доношењу одлуке важну улогу је играо још један фактор – црквена политика. Једино факторима црквене политике могу се објаснити неусаглашености и, чак, противречности које увиђамо у саборским одлукама. На пример, Први сабор снисходи према новатијанима јер је новатијански раскол у то време био озбиљан противник Цркве; Петошести сабор захтева миропомазање новатијана, који су сада мала група која не представља опасност по Цркву. Исти тај сабор снисходи новим великим противницима – несторијанцима и монофизитима.

Снисхођење из разлога црквене политике тако препознајемо као основни принцип признавања валидности неких или чак свих светих тајни појединим јеретицима или шизматицима, у одређеним моментима живота Цркве. Саборски оци су увек полазили од акривије, јасно изражење у Апостолским правилима: ван Цркве нема светих тајни; затим су у појединим случајевима снисходили, у мањој или већој мери. Међутим, овде се јавља кључно питање: како црквена икономија може нешто безблагодатно учинити благодатним? Ово питање, као и уопште светотајинско богословље, још увек је магловито и неразјашњено поље у православној теологији, а догматско питање чије би решавање било кључ на овом пољу јесте питање граница Цркве.

Пет је начина примања јеретика или шизматика у Цркву – оглашење и крштење, крштење без оглашења, миропомазање, покајање, писмено изјашњавање. Проблем се јавља у новим конкретним случајевима којима се сабори, по природи ствари, нису бавили – који од ових начина применити? Највећи и најактуелнији проблем данас је, наравно, проблем примања римокатолика и протестаната. По овом питању нема консензуса, него га свака помесна Црква решава у својим оквирима. Штавише, решења сваке помесне Цркве мењала су се кроз историју, и то у најширем распону – од захтевања писменог одрицања од неправославних учења, до захтева за поновним крштењем. Примера ради, наведимо данашњу праксу Грчке и Руске Цркве. Грчка Црква не признаје тајне других конфесија, па према томе римокатолике, протестанте и све остале неправославне прима крштењем. Руска Црква, пак, признаје крштење и миропомазање, тако да миропомазањем прима само протестанте (који га немају) и неконфирмиране римокатолике, док конфирмиране римокатолике, монофизите, несторијанце и друге код којих постоји црквена јерархија прима кроз покајање.

[Aristotel]

Највећи и најактуелнији проблем данас је, наравно, проблем примања римокатолика и протестаната. По овом питању нема консензуса, него га свака помесна Црква решава у својим оквирима.

Ovo meni nije baš jasno.

Ili je netko valjano kršten pa ne može biti ponovno kršten, ili nije valjano kršten pa mora biti kršten (i to nije ponovno). Zar može biti nešto treće?

Међутим, овде се јавља кључно питање: како црквена икономија може нешто безблагодатно учинити благодатним?

[marko_13]

Највећи и најактуелнији проблем данас је, наравно, проблем примања римокатолика и протестаната. По овом питању нема консензуса, него га свака помесна Црква решава у својим оквирима.

Ovo meni nije baš jasno.

Ili je netko valjano kršten pa ne može biti ponovno kršten, ili nije valjano kršten pa mora biti kršten (i to nije ponovno). Zar može biti nešto treće?

Међутим, овде се јавља кључно питање: како црквена икономија може нешто безблагодатно учинити благодатним?

Нажалост консензус не постоји... За римокатолике је ситуације унеколико једноставнија, јер се они или помазују ако нису кризмани или само исповедају веру. Мислим да више не постоји ниједна помесна Црква која римокатолицима прописује целовит убред уцрковљења.

За протестанте је због мноштва фракција и међусобно, често несразмерне разлике у учењу. Неки се крштавају у миропомажу, а неки само миропомажу (англиканци и реформисти). То је зато што су они углавном задржали римокатоличке обреде .

[Srdjan Radovanovic]

Bio sam na vencanju gde je Rimokatolkinja Preuzimala Pravoslavnu veru udavajuci se za Srbina...Taj preliv osecanja nisam doziveo ...iz Rimokatolicizma uz suze bliss jeeee do Pravoslavlja uz neizrecivu radost i veselje .Cudo!