Чланци, интервјуи и беседе - коментари дозвољени :)

[marija]

ЂАКОН АНДРЕЈ КУРАЈЕВ

ЗАШТО ДА ИДЕМ У ЦРКВУ,

АКО ЈЕ БОГ У МОЈОЈ ДУШИ?

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: "У реду, ударио си у вјеру, 'ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, напримјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души. Бог је код мене у мојој души, и мени нису потребне никакве вањске церемоније и ритуали. Сјети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: "Да бих општио са Богом - мени нису потребни никакви посредници!".

Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима...

Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: "Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17).

Да је ријечи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико - из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане.

Али када такве ријечи слушамо од малограђана... Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења?

Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио?

Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: "но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји...". Вјера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: "ја хоћу, треба ми да буде тако!".

Вјера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело... Вјера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "ја имам своју вјеру, и она је у мојој души" говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу.

Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!".

Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу!

Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном "духовношћу".

Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: "Непрестано се молите". Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм?

Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног?

Да бисмо то схватили - хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо "Упанишаде" - древне индијске книге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно "ходочасништво на Исток". Ево како се у "Упанишадама" описује почетак стварања свијета: "На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад - смрт. Он - који се зове смрт - пожеље: "Да се оваплотим" - и створи разум... Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода... Изнури се... Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година... Он отвори уста, да би појео рођеног... Помисли: "ако га убијем, имаћу мало хране". Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: ...приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере... Он пожели: "Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ". Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања... Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима"[1].

Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање "космоса" од распада у "хаос" захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут ... рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити го од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве... Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме.

Управо се због тога у другом паганском миту - "Епу о Гилгамешу", састављеном у древном Шумеру - налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек... Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви... Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски "Ној" приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, "Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву"[2].

Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Америчкки антрополог Џон Рајнхард започео је радове "у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије - тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година - датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. "Ове мумије, - изјавио је новинарима професор Рајнхард, - су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзмоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе". Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. "Имамо такође намјеру да разјаснимо, - наставио је научник, - како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима". У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве"[3].

Дакле, најважнији проблем паганских религија - то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву. Ко их мора приносити. У чему се мора состојати та жртва. По каквом ритуалу она мора бити принесена. Којем од многобројних богова... О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније.

Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе - какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе - какву је жртву Бог принио људима: "Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих" (Мт. 20,28); "Јер тако вазљуби Бог свијет, да одаде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16).

Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи.

Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави.

Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе.

Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други - то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа - то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога "жртва Богу - то је дух скрушен" (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је - свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: "Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!" - може се на било којем мјесту.

Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом "Ја" ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: "иди, и не заклањај ми сунце!".

Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно - због чега Он тражи нас.

Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: "Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!...". Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, - "не ради Исуса, него ради хљеба куса"[4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да?

Зашто зове Његова Ријеч: "Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени" (Мт. 11,28)?.. Нема у том позиву понуде типа: "И дајте Ми то и то...". Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: "И Ј ћу вас успокојити... наћи ћете покој душама вашим".

Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање - "Научите се од Мене"... Дух - "Примите от духа Мојега"... Љубав, мир и радост - "Пребиваћете у љубави Мојој... Мир Мој ћу вам дати... Радост Моја у вама да буде...". Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо...

"Пребиваћете у мени, и Ја у вама... Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева...". Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност.

У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности.

Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету.

Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: "али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи".

Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"?

Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени.

Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође - ко ће у том случају бити крив?.. Зна се ко ће бити крив: "Пушкин"!

Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?

[marija]

O филму „Дванаест(12)“ знаменитог руског редитеља Никите Михалкова

Слободни смо само ако верујемо

Југослав Кипријановић

Тачно пре годину дана у првом фебруарском броју „Православља“ 2008. године објављен је интервју са познатим и по читавом земљином шару признатим руским редитељем, глумцем и продуцентом, осведоченим пријатељем српског народа, Никитом Михалковим.

У овом броју посветимо мало пажње анализи његовог филма „12“, снимљеном још 2007, али, чини ми се, недовољно запаженом међу љубитељима доброг филма. Разлог томе може бити вишеструк, а један је свакако незаинтересованост српских дистрибутера филма да се филм након успешног приказивања на ФЕСТ-у 2008. године нађе у српским биоскопима и/или објави као ДВД издање. Можда је томе допринела и изјава самог Михалкова, који је  приликом номинације за Оскара за најбољи филм на страном језику Америчке академије филмске уметности за 2008. годину, изјавио да није очекивао да ће филм бити још некоме занимљив осим руској публици. Поред награде ФЕСТ-а, филм је поред више руских признања (као што је гранд-при и награда публике на „Виват кино Росије“ у Санкт Петербургу ) добио и „Златног лава“ као специјалну награду на Венецијанском фестивалу прошле године. Ако је судећи по добијању Оскара 1995, онда је Михалковљев успешнији филм „Варљиво сунце“ и у рангу са „Ургом“ који је такође био номинован за Оскара 1992. године.

Но, свакако, не видим разлог да филм не буде интересантан и српској публици, ако се узму у обзир сви заједнички именитељи које имамо са руским народом, почев од  Православне вере и генетске припадности, па до (пост)комунистичких друштвених и социјалних  поремећаја. Но, тиме је Михалков потврдио да је својим стопедесеттроминутним филмом успео да превазиђе границе националног и створи филм са универзалном поруком.

Ево како је описана радња филма  и како је гласило образложење за додељивање награде ФИРПРЕСЦИ за Најбољи филм ФЕСТ-а 2008:

„Дванаест поротника из разних животних миљеа и различитог друштвеног статуса вагају и одлучују о судбини чеченског тинејџера оптуженог за првостепено убиство очуха, бившег специјалца који је био умешан у операције у Чеченији. Просте речи једног поротника: „Хајде бар да попричамо о томе“, разјаре остале. По њиховом мишљењу нема о чему да се разговара када и истражитељи и тужилац кажу да је „крив“. Напокон, он је Чечен, а професионалци су паметнији и компетентнији од осталих. Шта ту има да се прича? Нису, међутим, само правне чињенице, већ и психолошко разумевање оних који су сведочили против дечака, промениле пресуду поротника. Ипак, на крају тунела остаје питање шта је слобода за дечака, за поротнике и за све остале који живе у Русији?“

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА

„Филм „12“ Никите Михалкова кроз приче 12 поротника, који заседају у једној ноћи, на крајње узбудљив, бескомпромисан и немилосрдан начин, богато надграђујући идеју из америчког филмског класика 50-тих од које је кренуо, „вивисецира“ савремено руско друштво разоткривајући све његове предрасуде, морална искривљења и негативно наслеђе прошлости. Минуциозно одглумљен и фасцинатно реализован у свим сегментима „12“ као крајњи резултат даје победу хуманистичког и добра над неправдом и злом, тријумф истине и слободе над лажима и неслободом, управо оно, што нам је данас, чини се, свима најпотребније.“

Основа за Михалковљев филм је  холивудски класик из 1957. године „Дванаест гневних људи“, који је режирао  Сидни Ламет, а један од глумаца и продуцент филма био је Хенри Фонда. Интересантно је да је и Михалков у свом филму „12“  такође и глумац и продуцент, али и редитељ филма. Слободно се може рећи да је „remake“ филма из 50-тих у много чему надмашио свој узор. Наиме, не осврћући се на продукцијске и техничке напретке у распону од 50 година колико је прошло између снимања ова два филма, користећи добру основну идеју, Михалков развија, надограђује и оплемењује идеју слободе дајући јој пуноћу, преображавајући је  и освећујући је  у последњим кадровима филма када поротник који је први решио да гласа против осуђивања чеченског младића (улогу тумачи сјајно Сергеј Маковецкиј), дошавши сам на место гласања поротника, целива своју иконицу Пресвете Богородице Казанске. Икона, сакривена од очију осталих поротника, стајала је на полици изнад катедре све време док су поротници, један по један мењали своје мишљење о кривици чеченског дечака.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1005/tekst/slobodni-smo-samo-ako-verujemo/print

[marija]

NOĆNI RAZGOVOR U HRAMU PRESVETE TROJICE O MOLITVI JEDNIH ZA DRUGE I VERI U BOGA

Naš dopisnik razgovara sa protojerejem Aleksejem Denisovim, nastojateljem hrama Svete Trojice u Arhangelsku, profesionalnim lekarem, predsednikom eparhijskog odeljenja medicinsko-socijalne sluzbe i
dobrocinstva Drugi deo Svestenik Aleksej: Za hrsicanina je vazno da zivi u svetu tako, da ne bude vezan za svet, da ne prihvata njegove zakone (naravno, ne mislim na drzavne zakone)...

Dopisnik:Recite nam o zajednici u vasem hramu, kako je ona nastala?

Svestenik:  Ja sam, buduci djakon, sluzio u Arhangelskom hramu Svih Svetih, ziveli smo kao jedna dusa sa nastojateljem…I odjednom, neocekivano su mi oderedili dan za hirotonisanje u svestenika.  U hramu, u kom je trebalo da pocnem da sluzim je vladalo potpuno rasulo.  Obratio sam se svom duhovniku za savet - on vodi veoma jaku zajednicu - sta da radim, odakle da pocnem. On odgovara: “Organizuj zajednicku trpezu i razgovaraj s ljudima”. Svako, ko je pokusao da formira zajednicu, zna, koliko je to vazno organizovati zajednicke trpeze.


Dop: Rekli ste nam o prvoj etapi.  A koje subile sledece etape? Koja je sada?

Svest:  Sada je osnovno zanimanje medju parohijanima - drustvene akcije u raznim varijantama.  Besplatne sekcije, na primer.  Krojenja, sivenja, vezenja…Pritom ljudi, koji vode te kruzoke, u nekom stepenu vrse i duhovno rukovodstvo.  U vreme bavljenja nekim od ovih zanata, citaju se Zitija Svetih.  Te sekcije su deo parohiskog dobrocinstva.



Dop:  Gde se te sekcije odrzavaju? Ja nisam primetio da imate neke posebne prostorije?

Svest: Sve se odvija u vagonetu na teritoriji hrama, u pomocnim prostorijama: jedan dan u nedelji je kruzok krojenja i sivenja, drugog- sekcija borbe prsa u prsa… ali to se ne odvija tako, da sam ja skupio sve i rekao - hajde da organizujemo tu i tu sekciju.  Parohijani sami predlazu ono sto umeju da rade.  Parohija je mlada - i imamo veliki broj ideja. Pri cemu su inicijative prosto zadivljujuce.  Cesto cak uspemo da nadjemo i novac, ali sve ideje ne realizujemo zbog nedostatka prostorija. I eto na tim kruzocima se nesto radi, pored toga, pletu se sitni predmeti od brestovine, neko je naslikao sliku na svili, nesto je ispeceno, obareno – i sve to cini nase dobrotvorne vasare.  Evo kako izgleda na primer posan vasar: ispekli smo nesto posno, i sa svakim jelom kupac dobija mali odstampan recept jela - takva je sveopsta propoved.  A prihod ide u dobrotvorne svrhe - u onkolosko bolnicko odeljenje, Decji dom za slabo razvijenu decu, koju mi prehranjujemo.  Imamo sekciju za priloge za decu - invalide.  Otplacujemo lekove siromasnim parohijanima.  Skupi se prilicna suma - 15-20 hiljada za godinu dana.  Jedan parohijan dobrovoljno regularno razvozi siromasnim porodicama hranljive proizvode.

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/noni_razgovor_u_hramu_presvete_trojice_o_molitvi_jednih_za_druge_i_veri_u_b/

[marija]

????????? ????????? https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/smiley.gif

?? ???? ????????? ???? ? ???????!

0913_sport 0442_feel

[marija]

Ljiljana Popović, vokal i autor muzike Muzičkog sastava „Stupovi“

Svaka moja pesma je molitva i ispovest

Slavica Lazić

Muzikom se bavi više od 15 godina. Najpre je bila pop, rok i džez muzičar, sve dok se nije srela sa tradicijom i Pravoslavljem. „Tog trenutka je počelo da se budi ono što sam dugo nosila u sebi i tada nastaje moja prva grupa, ‘Živa voda’, koja je dobila naziv po Hristovim rečima iz Jevanđelja: ‘Ko pije od žive vode koju ću mu ja dati, neće ožedneti doveka’ (Jn 4,14)“, objašnjava naša sagovornica.

Tokom vremena, komponujući muziku na duhovne teme koje su je inspirisale, i tragajući za raznim načinima pevanja u okviru tradicionalne muzike, za raznim melodijama i harmonijama koje donosi muzika Balkana, shvatila je da naša tradicija može lepo da se uklopi sa savremenim tokovima i aranžmanima. Originalan i savremen izraz u pristupu duhovnoj muzici postaje njen prepoznatljiv znak koji se dalje razvija u novom muzičkom sastavu „Stupovi“, koji deluje punih pet godina pod pokroviteljstvom manastira Đurđevi Stupovi. Prevodi „Prolog“ Svetog Vladike Nikolaja na španski jezik. Premda je ćerka slavnog Zahara, Ljiljana je srećna što otac nikada nije vršio pritisak, prepustivši joj da traga za svojim izrazom u muzici. „Talenat sam nasledila od oca, ali sam zahvaljujući Božjem daru, prema kome sam jedino odgovorna, našla svoj put u muzici. Zahvalna sam Bogu što mi je dao slobodu izbora“, kaže Ljiljana Popović.- Kada autor-stvaralac sa dubokom i iskrenom verom primi u svoje srce Boga, može li on preko dela koje stvara da peva i slavi Gospoda, a da svako ko ga sluša prepoznaje Boga?

- Najvažnija je ljubav i neprekidno traganje za „živom vodom“ koja se nalazi u svakom od nas i za kojom svako traga na svoj način - neko kroz umetnost, neko kroz decu, susrete sa ljudima i sl. Muziku koju stvaram radim svim srcem. Kreativnost jeste svojevrstan rizik i on nosi tu zapitanost: da li umetnik vidi i više čuje od drugih ljudi, ima li on stvaralačku radoznalost, da li njegova kreativnost služi Bogu? Moja muzika nastaje stvaralačkom energijom koja je dar Stvoritelja, i po njemu se vladam i idem Božjim putem. Duh Sveti predstavlja stvaralački duh u nama, i svaki umetnik odlučuje hoće li se ispuniti ili lišiti stvarnog motiva stvaralaštva, a time i smisla življenja, stvarajući bez Duha Svetog ili ispunjen Duhom Svetim. Tradicija je u mojim pesmama taj neprekidni tok našeg duhovnog pamćenja. Pri tome mislim i na tradiciju Balkana. Nadam se da će biti sve više muzičara koji će želeti da istražuju živu vodu naše tradicije. Mojim ulaskom u veru i liturgijskim osmišljavanjem života, to istraživanje i inspiracija tradicijom je tek dobilo svoju punoću i najveći značaj u mom životu. Ja se ne bojim da tradiciji dajem novi oblik. Mislim da ona treba da ima suštinu, da zadrži svoju medodiju, svoju harmoniju, divne instrumente, ali da može na najrazličitije načine da bude oblikovana, čime se približava i mladim ljudima ovog vremena.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/996/tekst/svaka-moja-pesma-je-molitva-i-ispovest/print/lat

[marija]

«Ljudi ne idu ka praznom bunaru»

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/519_nastoj.jpg&size=500

Nastojateljica odeskog Sveto-Arhangelo-Mihajlovskog manastira igumanija Serafima (Ševčik).

U naše vreme kada se vlast meša u crkvene poslove, kada se na državnim TV programima propagira raskol pod vidom stvaranja «lokalne crkve», treba posedovati oštru publicističku reč. Treba da saradjujemo sa svetskim SMI-a, da idemo na radio, televiziju. Treba svuda da tražimo saveznike.
- Mati Serafima, čestitamo Vam priznanje «najboljeg pravoslavnog novinara godine», sa nagradama Ukrajinske Pravoslavne Crkve i Nacionalnog saveza novinara. Vaša nova knjiga «Molitva za pobedu» je dobila visoku ocenu i kritike, kako novinara tako i istraživača-istoričara, i nagradjivana je na književnim izložbama. U koji žanr biste svrstali svoje stvaralaštvo?

- Ja bih svoje knjige nazvala crkvenom publicistikom, iako pišem radove na ozbiljnoj faktološkoj osnovi. Naprimer, knjiga «Molitva za pobedu» je posvećena 65-ogodišnjici početka Velikog Otadzbinskog rata i 60-ogodišnjici Pobede, pisala sam je približno godinu dana i na osnovu stotina izvora: arhiva, memoara, svedočanstava, pri čemu u njoj nije predstavljena samo sovjetska strana, već i nemačka – memoari nemačkih vojnih načelnika itd. Želela sam da prikažem rat prema shvatanju raznih strana. Prethodna knjiga «Pist vid djavola», koja je izašla za 70-ogodišnjicu Golodomora, zasnovana je na materijalima Sinodalne komisije UPC, gde su dolazila svedočanstva o toj tragediji iz svih eparhija naše Crkve. Pisac treba da vlada temom koju istražuje, jer obrada materijala zahteva kompetentan pristup. Ali bez obzira moje knjige su publicistika, i namenjene su masovnom čitalaštvu, a ne uskom krugu specijalista. Želela sam da knjige budu žive, «čitljive». Novinari znaju šta to znači. Čini mi se da obradjujući tako složene teme kao što je rat, treba da težimo da one budu razumljive najrazličitijem čitalačkom auditorijumu. Crkvena žurnalistika treba da bude takva da bi njeno seme palo ne samo na dobru zemlju – u srca verujućih ljudi, već i na kamenu, trnovitu, onu pored puta ili izgaženu milionima nogu. Mi uvek treba da mislimo na one koji nisu ocrkovljeni. Smatram da je to naš glavni auditorijum.

- Dijapazon vaših stvaralačkih interesovanja je veoma širok. Pisali ste o pesniku Maksimilijanu Vološinu, kao i o ubistvu sveštenomučenika Vladimira. Takodje ste uradili fundamentalno istraživanje o drevnoj istoriji Kijevo-Pečerske Lavre, kao i knjige-eseje o istaknutim crkvenim jerarsima. Bavite se i ševčenkijanskom, kao i istorijom hrišćanstva u Novorusiji, a čak ste izgradili i jedistveni muzej u Ukrajini – «Hrišćanska Odesa». Pišete i na ukrajinskom, i na ruskom jeziku. Ko Vam je preneo ljubav prema pisanju?


Kao prvo, ja sam rodom iz Čerkaske oblasti, to je ševčenkovski kraj, gde je uvek postojala posebna ljubav prema poetskoj reči, istoriji i kulturi. Naš Kobzar je voleo i Ukrajinu, i Pravoslavlje i štitio ga je (pored svih svojih pogrešnih političkih poteza), kao niko od radnika naše kulture. A «putokaz» ka pisanju mi je dao mitropolit Odeski i Izmailjski Agafangel, koji me je blagoslovio da se bavim istraživanjem istorije Spaso-Preobraženjske katedralne crkve. Moja prva knjiga je izašla 1993 godine i bila je posvećena toj predivnoj crkvi. Tada ni ja, ni drugi istraživači, moram da priznam, nismo mislili da će to zrno bisera biti obnovljeno. I drago mi je da je jedna od prvih faza u njegovom obnavljanju bila knjiga «Odeska Spaso-Preobraženjska crkva: život, pogibija, vaskrsenje».

- Ali danas se diskutuje o tome da sa teškoćama ostvarujemo medjusobne odnose sa svetskom štampom i slabo je osvajamo.


- Ukoliko mi sami ne budemo govorili o Crkvi na stranicama svetskih novina, onda će umesto nas o njoj govoriti Gudzik, Kolodni i drugi autori koji su veoma daleko od Crkve. Čini mi se da svetska i politička izdanja sama tragaju za dubokom crkvenom rečju. Čak i partijska izdanja Kompartije socijalista štampaju intervju sa Blaženim Mitropolitom Vladimirom, daju crkvene informacije. Ja dobijam izdanja Penzionog fonda i tamo čitam intervju sa Mitropolitom, članke, pastirske poslanice, razmišljanja na najrazličitije teme, koje ljude zanimaju. Evo šta imponuje: Predstojatelju UPC postavljaju čas naivna ali za čoveka veoma važna pitanja, i on odgovara jednostavno i otvoreno, sa razumevanjem i ljubavlju. Ja skupljam te svetske novine i veoma ih cenim.


- Svaki stvaralac ima neke svoje tajne u radu. Da li ih i Vi imate?

- Mogu da podelim s vama jedno malo iskustvo. Ono se ne odnosi samo na rad za pisaćim stolom, već i na javne nastupe. Bez obzira pred kojim auditorijumom sam nastupala, nikada se nije desilo da pred nastup nisam u sebi izgovorila molitvu «Care Nebeski». Ili se prosto obratim Gospodu: «Gospode, otvori usta moja i ona će javljati slavu Tvoju». Zatim Isusova molitva ...To je monaško iskustvo, koje vam omogućava da se usredsredite na svaki auditorijum, na svaki rad.

цео интервју
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=519

[marija]

Da li smo u Crkvi? jeromonah Inokentije (Ivljev)

Mi smo u današnje vreme po našoj sveopštoj ohladnelosti prema svetoj veri u Gospoda našeg Isusa Hrista i po našoj nepažnji za delovanje Njegovog Bozanskog Promisla o nama i opštenju čoveka sa Bogom, došli do toga da se može reći da smo se skoro potpuno udaljili od istinskog hrišćanskog života ...

Prepodobni Serafim Sarovski

Danas mi iz nekog razloga smatramo da stepen ocrkovljenosti ili neocrkovljenosti čoveka lako može da se odredi na osnovu toga zna li on ili ne gde, kada i kome treba upaliti sveću; gde se može stajati u hramu, a gde ne; kada se treba krstiti, a kada ne.

A još ako neko pored ovih navedenih stvari “poznaje” i bogoslužbeni ustav onda je on dostojan najviših pohvala. Ali da li je to zaista tako? Zar je za to da neko postane pravoslavni hrišćanin dovoljno samo da poznaje crkveni ustav? Zar se Pravoslavlje, a znači i Hristova propoved može svesti na norme ponašanja ili skup pravila? A možda su znati crkvena pravila i biti član Crkve, pravoslavni hrišćanin, dve različite stvari? Tada se javlja pitanje: “šta znači biti u Crkvi?”

Oglašeni ili verni?

U prošlosti su se ljudi koji su dolazili u hram i učestvovali u zajedničkoj molitvi, delili na dve kategorije - oglašene i verne. Oglašeni su nekršteni ljudi, koji su se spremali za primanje te Tajne. Kao i verni (to jest kršteni, istinski članovi Crkve) oni su slušali Sveto Pismo, propovedi, molili se zajedno sa hrišćanima, učili se hrišćanskom životu i blagočestivosti, ali su u odredjenom trenutku Bogosluženja, tačnije pre početka Evharistije (tako se naziva Bogosluženje kada se verni pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom) ti ljudi morali da napuste hram. Oni su znali kako treba da se ponašaju, znali su hrišćanske molitve, Sveto Pismo, ali nisu bili članovi Hristove Crkve. Postojalo je nešto što im je nedostajalo - oni nisu mogli da učestvuju u crkvenim Tajnama. Crkva je, kako svedoči apostol Pavle - Telo Hristovo. I zato da bi neko postao vernik, treba najpre da primi Krštenje i miropomazanje, to jest da stupi u Crkvu. A drugo, treba da postane pričasnik Tela Hristovog, jer je Crkva bogocovečanski organizam, i da bi se postalo članom Crkve nije dovoljno samo slušati ili znati nešto o Hristu. Treba se sjediniti sa Njim. I zato se na pitanje: “Da li smo u Crkvi?”, može uverljivo odgovoriti samo u slučaju ukoliko Krv Hristova teče u nama. Ulazak u Crkvu se može uporediti sa uvodjenjem čoveka u više društvo. Novog člana u početku uče kako treba da se ponaša u tom društvu, za stolom i sl. I tek kada usvoji sva ta pravila i norme ponašanja, onda ga puštaju ka stolu. Tako i u Crkvi, pre nego što se čoveku dozvoli da pristupi Božanskoj trpezi uče ga tome kako treba da se ponaša za tom trpezom, kao i ono najvažnije - zbog čega postoji ta trpeza.

http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/da_li_smo_u_crkvi_jeromonah_inokentije_ivljev/

[PD]

Nikita Mihalkov-Prica u emisiji Srpskih Dveri...veoma interesantno, ako nekog zanima da pogleda, traje 27 min.

http://video.google.com/videoplay?docid=-1002376784812688505#

PS; Lazarice izvini za off topic i slobodno premesti ovaj post negde drugo ako treba. Ovde sam ga stavila jer videh clanak iz Pravoslavlja iznad...i cisto da znas da neko i procita nesto od ovog.... 1317_womens

[marija]

Nije off topic  :smiley:

Gledala sam ovaj intervju ali vredi ponovoiti

sada si em podsetila na njegov film Urga, gledala sam ga 5 puta

a što se tiče čitanja, ako je i  jedna osoba pročitala i azinteresovala se moj trud nije uzaludan :smiley:

nije bitan kvantitet nego kvalitet, oni koji čitaju svaki treći red sigurno neće zaći ovde https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='crvenilo' />

[PD]

Ja sam ti sestro malo cudna...obicno citam tekstove, duge ili kratke, intervjue i sl...a ne samo aktuelne teme na prvoj strani...znaci ima neko ko cita...a nadam se da nisam sama... crvenilo

[marija]

НИЈЕ ОТАЏБИНА ТАМО ГДЕ НАМ ЈЕ ДОБРО

     

   

  Разговарамо са свештеником Велибором Џомићем,

  главним говорником на СРПСКОМ ДАНУ 2002.

  Кичинер - Ватерлу

  Америчком континенту; тачније речено српском расејању долази у походе млади свештеник из Подгорице отац Велибор Џомић. У јавности је познат као неустрашиви бранитељ истине. На том путу својим књигама, од којих су најпознатије “Страдање Србске Цркве од комуниста” (три тома), “Голгота Митрополита Јоаникија 1941-45.”, “Усташки злочини над србским свештеницима”, “Рањена Србија”, “Секте, сатанизам и лажни пророци”, открива недела унесрећитеља српског народа: безбожних комуниста, усташа, секташа и несавесних разбијача српског јединства.

  Питање: Познајемо се из врућих времена са почетака Ваших одважних националних и духовних иступа у име очувања Српске Цркве и државе. Желео бих да за читаоце Канадског СРБОБРАНА кажете: Откуда Ви данас у српској Црној Гори?

о.В.Џомић: Чудни су путеви Господњи. Свој, скоро десетогодишњи, боравак у Црној Гори не могу да објасним ничим другим него вољом Божијом и призивом Божијим. У Црној Гори је од 1990. године на трону Светог Петра Цетињског Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије, који је, за душе жељне и жедне Бога Живога, истински духовни магнет, а поред тога у тој старој српској земљи је служио мој духовни отац, покојни Архимандрит Лазар, настојатељ Манастира Острога. Када сам долазио у Црну Гору нисам био свестан колико ме је Бог тиме обдарио и благословио, иако је многима, па и мојим најближима, тај одлазак из Краљева, из срца Србије, био непојмљив и неприхватљив у то време. Ја то и разумем, јер су са Цетиња у свет током претходних 13 година углавном стизале црне вести о прогону Цркве, о формирању лажне цркве, о честим насртајима на свештенство, монаштво и ученике богословије. Све је то тачно, али постоји и оно што медији не преносе, а то је огроман духовни искорак, духовни корак од седам миља, једна свестрана духовна обнова.

Морам још нешто да кажем. Црна Гора је ваљда једино место на земљиној кугли где се духовни северни и јужни пол додирују. У Црној Гори ћете у ове дане и године, без сумње, наићи на примере безбоштва који сваког нормалног човека остављају без речи. Али, у тој распетој земљи ћете наићи и на такве примере вере, богочежње, подвижништва, братољубља, гостољубља и свега благословенога да и од тога човек остаје без речи.

  Питање: Из Ваших писанија се да приметити да је боравак код Владике Атанасија (Јевтића) на Вас оставио трага?

о.В.Џомић: Ја сам половином 1996. године, на позив тадашњег Епископа Захумско-Херцеговачког Атанасија (Јевтића), привремено прешао у Херцеговину како бих помогао у зацељивању многобројних српских рана из рата и организовању црквеног живота.

Никада се из мога срца и мога памћења не могу избрисати веома честе посете, у које сам ишао са Владиком Атанасијем, срушеном Манастиру Житомислићу, Саборној Цркви у Мостару, Стоцу, Чапљини, Пребиловцима, Коњицу и остатку остатка недокланих, али часних Срба - мученика у тим крајевима. То распеће мога Народа и моје Цркве је у мени утиснуло дубоки печат. Уз то, боравак код таквог епископа као што је Владика Атанасије значи непрестано узрастање, усавршавање, учење, али и непрекидна пажња на себе. Епископ Атанасије ме је венчао, рукоположио у чин ђакона и свештеника, крстио ми сина и немогуће је бити уз таквог човека вере и подвига, а не примити ништа од њега. Богу хвала ако се од свега тога нешто примило и у мени и што сте ви то препознали.

  Питање: Знамо колико су “пасја гробља” јаме, Голи оток и остала стратишта и методи убијања, застрашивања и пропаганде расрбили и разбожили Српство у Црној Гори. Како данас живе Српска Црква и Српство у постојбини Св. Василија Острошког, Св. Петра Цетињског, Владике Његоша и Марка Миљанова, Матије Бећковића … ?

о.В.Џомић: На почетку сам рекао да се Црна Гора, без обзира на лажну слику у медијима и истурање негативних појединаца и појава у први, видљиви, план, свестрано и суштински духовно обнавља. Терор и рат против Бога, Цркве и верног народа у Црној Гори непрекинуто траје од 1941. године. Црна Гора и њена данашња духовна обнова јесу најбољи доказ безбожницима да је мука с Богом ратовати и да је свака сила за времена, а Божија свевремена. Нигде нема таквих насртаја на свештенство, малолетне ученике богословије и храмове као што је то у Црној Гори, али нигде нема ни такве обнове запуштених и пола века скрнављених храмова, подизања нових, мисионарске делатности преко “Светигоре” и нашег црквеног радија. То је, ваљда, по оној да “удар нађе искру у камену”. 

Само површински људи, људи који се не труде да дубље проникну у суштину ствари, могу сматрати да је Црна Гора изгубљена. Све и да је стварно тако - не смемо се предати и не смемо капитулирати пред данашњим безбожним дукљанима и сепаратиситма, који су, као изданак комунизма, ипак мала деца за некадашње комунисте.

  Питање: Ваше књиге су сведоц и истине о терору српских И југословенских комуниста над српском Црквом И Народом за време Другог светског рата и после тога. Како то изгледа у најкраћим детаљима?

о.В.Џомић: Ми до дана даншњега нисмо пребројали и пописали све невине жртве комунизма. Њих је, према грубим проценама објективних истраживача, између 600 и 800 хиљада. Међу њима је и скоро пет стотина убијених српских свештеника. Пребројали смо усташке жртве, повадили многе кости из јама и достојно их сахранили. Пописали смо и имена 219 српских свештеника, које су побиле усташе. Али, жртве комунизма нисмо пописали и нисмо им се као народ одужили. Они су побијени на правди Бога и заслужују помен, гроб, свећу воштаницу. Многи незнавени људи сматрају да је то продубљивање подела. Не, то је управо зацељивање рана тог великог и страшног раскола и расцепа међу Србима. Сваки човек има право на гроб, свећу, споменик, опело и помен и у том чину нема ничега нехришћанског, нељудског, нецивилизацијског, недемократског. Постоји и људско право на гроб. И наше жртве, а са њима и скоро 500 убијених свештеника, имају право на гроб и сећање. Ја сам се подухватио тога посла и већ су објављена три тома моје књиге “Страдање Србске Цркве од комуниста” у којима је на око 1400 страница исписана тужна прича о страдању и сечи српског свештенства у име белосветских идеја комунизма. У сваком случају, невина крв Српских Новомученика је проврела из земље и дошло је, а морало је доћи, време да Срби чују целу истину о свом полому под комунистима.

  Питање: Културних затирања је било у време паганизма и деспотија, али изгледа да безбожни хуманисти и демократи слепо иду истим путем?

о.В.Џомић: То је непрекинути процес и он произилази из геноцида усташа, фашиста, балиста и комуниста над православним Србима. У тим данима и годинама је убијена и убијана духовна, национална, интелектуална, културна и домаћинска елита Српскога народа. Уместо ње су после рата из Брозовог калупа фабриковани лажни интелектуалци, безбожници, отпадници од бића и душе Српскога народа. Тога је било у свим областима живота, а посебно у култури и науци. Те последице данас итекако осећамо. Довољно је погледати данашње, како их ја зовем, црвене мондијалисте на челу са Соњом Бисерко, Небојшом Поповим, Наташом Кандић и сличнима - све самим дојучерашњим окорелим комунистима, који су јуче затирали Српство у име Броза, а данас у име своје тобожње демократије и људских права. Они и данас, исто као и јуче, из дубине душе мрзе Србе и све што је српско.

  Питање: Ако имамо у виду да су САД, Канада, Аустралија и неке друге земље имале годимама статус енглеских колонија а да им данас не пада на памет да језик којим се служе назову амерички, канадски, аустралиски и слично И поред тога што се у изговору на појединим просторима разликују више него ли српски од словеначког . Како изгледају они који на просторима где се увек говорило и говори српски спомињу некакав црногорски језик, босански језик, бошњачки језик итд? Осећају ли иноватори да свет са пдсмехом гледа на њихову глупост?

о.В.Џомић: Прича о тзв. црногорском језику није ништа друго него покушај даљег разбијања српског бића у Црној Гори. Ипак, народ више верује Његошу који каже: “Српски пишем и зборим, сваком громко говорим, народност ми србинска, ум и душа славјанска”. Када домаћи човек, а о странцима да и не говоримо, гледа те лингвистичко-црногорске глупости не може а да се не сети оне приче о жаби када је видела да се коњи поткивају.

  Питање: Како превазићи српске поделе?

о.В.Џомић: Нема народа на земљиној кугли у коме нема већих или мањих подела. Србски народ је народ који има веома даровите појединце, јаке личности. Свети Владика Николај је, када су га Немци ислеђивали за време рата, рекао да сваки Србин мисли својом главом, а да за све Немце, на жалост, мисли Хитлер. Личност треба да буде здрава и слободоумна, али не сме губити из вида српску саборност и сазнање да ју је Бог дао да живи у заједници са другим људима. За то треба имати љубави, смирења и стрпљења, жеље и воље да се понесе и поднесе различитост и слобода другога.

Практично гледано, само се кроз истински живот у Христу кроз Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову превазилазе и надилазе све поделе и деобе, сви расколи и разлази, који су обележили претходни век. Дакле, кроз живот у Цркви, схваћен као успињање и усправљање ка Небу и потчињавање своје воље Божијој вољи, а не кроз потчињавање Бога, Цркве и Свих Светих себи, својој гордости, сујети, нереалним амбицијама и циљевима, свом инату.

  Питање: Шта Ви као свештено лице, духовни и национални неимар очекујете од српског расејања?

о. В. Џомић: Ништа друго него да сваки Србин, ма где се налазио, пре свега буде Божији, да размишља о својој души и свом спасењу, о свом народу и својој Отаxбини, да зна да није Отаxбина тамо где му је добро и да се Отаxбина не носи на ђоновима ципела. Српско расејање је кроз историју играло веома важну улогу у животу Отаxбине и то посебно онда када јој је било најтеже. Зато се та улога српског расејања тако дуго памти и зато је дубоко урезана у најлепше бразде српске историје. То су посведочиле све оне генерације од када су Срби са тканим торбама и парчетом хлеба одлазили у бели свет. Колико је само Срба са америчког континента пошло да брани Отаxбину у Првом светском рату и колико је тих глава уграђено у олтар Отаxбине? Памти Српство како су се и Владика Дионисије, и Јован Дучић и многи други америчко-канадски Срби борили за истину о свом народу у Другом светском рату. Памтимо и демонстрације против Броза и његовог режима после рата, које је због убијања и прогона Срба у комунистичкој Југославији, предводио Владика Дионисије. А како да не памтимо и огромну, братску помоћ наше браће са свих континената од 1990. године до данас. Колико је деце и сиротиње преживело захваљујући братској помоћи српске емиграције у храни, одећи, лековима, болницама? Нека Господ свакоме узврати стоструко. То је било велико и веома значајно.

Нека нико у емиграцији не мисли да нама требају мукотрпно зарађени емигрантски новци. Треба нам и даље братске љубави, саосећања, састрадавања и разумевања.

Знам да је свакоме тамо тешко, а верујте да то и нас боли, што власти, које су и данас безбожне, да се не варамо, не дају никаква права, чак ни право гласа српском расејању. Они само и једино хоће паре. Највећи пораз српског расејања, по мом мишљењу, био би тај да су власти процениле да се са српским емигрантима може манипулисати као што манипулишу са разним удружењима у које су убациле своје људе, дугогодишње удбаше и комунисте.

Нико вама не може узети право на Отаxбину и љубав према њој. Ниједан владар, ниједна влада, ниједан министар. Куд је све било - ваља још мало причекати да се ствари избистре, да се слегне политикантски муљ и дођу прави људи на власт, а има их у нашем народу.

Оно што је данас изводљиво и могуће, битно и насушно, јесте да наши људи, без обзира на своје послове у другим државама, не дозволе да прелепа српска имања за багателне новце купују странци. Сваки Србин у емиграцији може да издвоји једну или две месечне зараде и купи прелепи ранч у Србији који хлеба не тражи до бољег времена. Могу да купују и фабрике које нису лоше чим странци желе да их купе.

Посебно је важно и одговорно да се сачувају наша деца у расејању, да се не отуђе, да се не забораве, а то ће се најбоље постићи даљим чврстим држањем за Цркву као лађу спасења и истинску чуварку српског бића кроз њену мисију и активности.

  Питање: Српска народна одбрана са вредним чланством, здраве националне свести и православног духа, скоро цео век усмерава Српство богољубљу, родољубљу и жовекољубљу - под сунце Христове љубави, слободе и мира. Ваша порука СНО-ни?

о. Велибор: Ми СНО гледамо и доживљавамо и као српску, и као народну, и као одбрану. Нека буде оно што је и до сада била и зашта је од наше Цркве одликована Орденом Светога Саве. Она је препознатљиви символ свих правих Срба у дијаспори. А тешко народу који нема свој символ.

    Добро дошли, да Вас види и чује српско расејање Канаде и Америке.

Разговор водио прота Милован Р. Средојевић