Чланци, интервјуи и беседе - коментари дозвољени :)

[marija]

ŠTA PREDSTAVLJA PREPREKU DA SE POSTANE PRAVOSLAVAN

Protojerej Andrej Filips služi u engleskom gradu Kolčester, grofovija Eseks, na parohiji Ruske Zagranične Crkve. U svom članku on razmatra o tome kakve sablazni vrebaju čoveka, koji je ušao u Pravoslavnu Crkvu. Iako su ti pogledi formirani na osnovu pozicije Pravoslavlja u zemljama Zapada, koje ima svoju specifičnost i razlikuje se od pozicije Pravoslavlja u Rusiji, sablazni na koje je ukazao otac Andrej su u ovom ili onom stepenu zastupljene i kod nas, tako da je članak bezuslovno, aktuelan i za stanovnike Rusije.

Potpuno je obična stvar čuti od ljudi, da je neko «postao pravoslavan», kada u stvari to znači da se neko «prisajedinio Pravoslavnoj Crkvi». Jer jedna je stvar prisajediniti se Crkvi, postati formalni član Tela Hristovog, a sasvim druga – postati u svojoj vnutrini pravoslavan, to jest primiti duboko i istinski duh Crkve i način života. Iako ovde na Zapadu, većina pravoslavnih sveštenika ne primaju ljude u Crkvu prebrzo i bez odgovarajuće katehizacije, ali čak i pri takvom pristupu kasnije dolazi do selekcije. Naprimer, proteklih godina smo videli kako su se desetine ljudi prisajedinili Crkvi, ali nisu postali pravoslavni, što se vidi iz njihovog otpadanja od vere, ili odlazaka u razne sekte, kultove ili para-crkvene grupe. Pored toga, kako smo videli, to se nažalost dešava čak i posle decenija formalnog članstva u Crkvi.

To se ne odnosi samo na mnoge Engleze, koji su posle gašenja početnog entuzijazma otpali od Pravoslavne Crkve, već i na Ruse, Grke i sve ostale. Tako poznajem jednog Rusa druge generacije u Londonu, koji je pre više od 30 godina primio obrezanje i postao Jevrejin, i još jedan ruski profesor iz prve generacije, koji je krstio svoju decu u Anglikanskoj crkvi pošto kako je rekao «sada smo u Engleskoj». S druge strane, ne manje od šest sveštenika Londonske eparhije Anglikanske crkve su Grci-Kiprani. Rodivši se i odrastavši u Engleskoj oni su već odavno odlučili da je Pravoslavlje samo za Grke, a pošto su oni sad Englezi onda treba da postanu anglikanci. Moguće je navesti veliki broj drugih primera odstupanja od vere, pa samim tim ukazati i na mnogobrojne predstavnike druge i treće generacije Rusa u Francuskoj, koji su postali katolici.

Šta predstavlja prepreku da se postane pravoslavan u pravom smislu? U čemu greše ti ljudi? Da bismo to shvatili, treba da pogledamo na to pitanje pre svega u svetlosti četiri osobine Crkve, ukazane u našem Simvolu vere. U njemu se Crkva odredjuje kao jedna, sveta, saborna i apostolska. Upravo u svetlosti tih svojstava treba da pronadjemo odgovor na naše pitanje.

Intelektualizam protiv jedinstva

Jedinstvo Crkve se razmimoilazi sa intelektualizmom. Njemu su posebno podvrgnuti novoobraćeni u zapadnim zemljama. Intelektualizam je izazov jedinstvu Crkve, pošto je svakom intelektualcu svojstvena naklonost prema raskolu, težnja da sve deli na one na istoj strani i protivnike, koji kažu da su oni Pavlovi, Apolosovi ili Kifovi, ali ne Hristovi (pogl: 1 Kor. 1, 12). Ne smemo da zaboravimo da su svi veliki jeretici bili intelektualci – od Jelina i gnostika u I veku do Arija i Nestorija i do današnjeg modernizma i obnovljeništva neognostika. Uticaj ovih poslednjih je posebno jak u zemljama ruske emigracije, delimično u Francuskoj i SAD, ali takodje u Belgiji i Engleskoj.

Intelektualistička tendencija dolazi izvan Crkve, od nepravoslavnog sveta. Tamo se obično smatra da vera može da se razume samo razumom ili intelektom. Taj racionalizam je protivan crkvenom shvatanju, prema kome verujemo i znamo iz iskustva, da znanje ne dolazi od palog ljudskog rasudjivanja već od očišćenja srca. Zaista, samo posle toga, kada se srce očisti molitvom, postom i Tajnama, razum ili intelekt može da bude prosvećen. Drugim rečima, u Crkvi znanje stičemo kroz borbu sa grehom i sticanje vrlina u skladu sa zapovestima, a ne kroz prazno knjiško znanje. Poslednje samo prelešćuje i pretvara svoje žrtve u samoprelešćene djavolove igračke, pretenciozne umove, koji izazivaju podsmeh ili žaljenje od strane drugih.

Intelektualizam razdvaja, jer njegove pristalice u svojim grupacijama i klanovima rade protiv jedinstva Crkve, tada kada je «Isus Hristos isti juče, danas i sutra» (Jevr. 13, 8). Jedinstvo može da se nadje samo ako ostanemo verni Predanju – nasledju, koje je predato svetima, a koje smo pozvani da čuvamo (pogl.: 1 Tim. 6, 20). U svim novotarijama s uverenošću možemo da nadjemo duh intelektualizma, koji je stran živom Bogu i Njegovoj Crkvi.

Spiritualizam protiv svetosti

Svetost Crkve se razmimoilazi sa spiritualizmom. Spiritualizam meša istinsku duhovnost sa osećajnom prelešću, koja je rezultat gordosti. To je bilo jedno od najslabijih mesta ruske emigracije, ali se ono danas nalazi u sektaštvu grčkih starokalendaraca. Ovaj duh je unesen u Crkvu spolja, od svih vrsta mirskih, ali «duhovnih» teorija i čudnih filozofija, kao što su antroposofija i genonizam, sektaštvo i guruizam. U njima se sve forme projave besplotne sfere postojanja, naseljene zlim duhovima (koji su besplotni), prihvaćene sa iluzijama da su to angelska, a ne satanina javljanja.

Možda je najkarakterističniji predstavnik te škole Evgraf Kovalevski. Medjutim to je bio samo najočigledniji od mnogih slučajeva te duhovne bolesti, koja je bila posebno snažna medju predstavnicima pariske ruske emigracije, koji su je doneli sa sobom iz Sankt-Peterburga. Mnogi od njih su se prisajedinili k Crkvi, ali su doneli sa sobom bolesti i pokušali su da ih rašire u crkvenoj sredini. Oni ne shvataju da interesovanje za «duhovnost» nije isto što i praksa uzrastanja u vrlinama. Interesovanje za duhovnost može da bude veoma opasno jer je i djavo duhovno biće. To se posebno primećuje u slučaju interesovanja za nepravoslavnu ili nehrišćansku duhovnost, kao naprimer za «franciskanstvo» (koje, kako su više puta napominjali ruski sveti XIX veka, predstavlja duhovnu zabludu) ili interesovanje za muslimansku, induističku i budističku «duhovnost».

Spiritualizam je sa svojim neognostičkim gubitkom suštine, pronašao ovaploćenje u rasfokusiranoj ikonografiji mnogih predstavnika ruske pariske emigracije. Odsustvo jasnosti na njihovim ikonama ukazuje na njihov razvaploćeni duh. To predstavlja lažnu svetost, u stvari uopšte ne svetost, već nedostatak sposobnosti da se pronikne u Crkvu zbog primese tog duha.

Filetizam protiv sabornosti

Sabornost Crkve je u raskoraku sa filetizmom. Ovaj termin je obrazovan od grčke reči, koja označava rasu. On može da bude preveden kao «rasizam», iako ga nekad prevode na engleski kao «nacionalizam» ili «etnicizam». Ova pojava je posebno rasprostranjena medju Grcima i drugim balkanskim pravoslavcima, koji su preživeli tursko ropstvo i njegov ugnjetački sistem. Eto zbog čega je filetizam prvi put bio odredjen i osudjen na Saboru upravo u Konstantinopolju u XIX veku. I pored svega, drugi pravoslavni takodje nisu zastrašeni od filetizma, i videli smo dosta takvih primera u Ruskoj Zagraničnoj Crkvi i u drugim delovima Ruske Crkve.

Kako da ne bude paradoksalno to što smo videli filetizam u njegovoj najopasnijoj formi medju pravoslavnima, koji su se obratili iz anglikanstva, kod kojih se naprimer koristi samo engleski jezik s krajnje neznačajnim, simboličkim korišćenjem teško izgovaranih inostranih reči, kao i prefinjena, ali štetna raznolikost antigrčkog, antirumunskog ili antiruskog rasizma. Nedavi primer za to je zahtev nekih američkih novoobraćenika za «američkog patrijarha». Označava li to kratko potšišanog bezbradog američkog episkopa, koji izgovara propoved žvaćući žvaku? To, što nam je svima potrebno u našim zemljama su sveti patrijarsi, a njihova nacionalnost nema savršeno nikakvog značaja. Ako nema svetosti, onda kako može neko da se spase? Nacionalnost uopšte nije kriterijum.

Filetizam, ili kako ga mi nazivamo, rasizam, isključuje pravoslavne, koji ne pripadaju nacionalnosti većine ove ili one Pomesne Crkve. Sasvim nedavno i nedaleko od našeg Kolčestera saznali smo za slučaj kada je jedna grupa prognala pravoslavnog Engleza sa njihovih bogosluženja i opštenja, jer je bio «nedovoljno mračan, da bi bio jedan od naših». Očigledno su se svetla kosa i plave oči pokazali kao ekvivalent za odvajanje. Takodje nam je poznat još jedan slučaj kada je vernicima koji nisu bili Srbi bilo zabranjeno da celivaju ikonu svetog Save, jer «njega mogu da poštuju samo Srbi». Sličnih slučajeva ima previše da bi mogli svi da se ovde spomenu.

Filetizam govori i dejstvuje protiv sabornosti, to jest vaseljenskog karaktera Crkve, u svim vremenima i na svim mestima. On razdvaja po nacionalnoj pripadnosti predstavlja prepreku kanonskom rešenju problema pravoslavnih dijaspora s njihovim paralelnim «jurisdikcijama» ili eparhijama na jednoj te istoj teritoriji. Rešenje tog problema je očigledno: ono je pre ruske revolucije 1917. godine postojalo u Severnoj Americi, gde su razne nacionalnosti bile objedinjene u jednu zajedničku eparhiju. Oni, koji su tada narušili to jedinstvo, biće mnogo ispitivani na Strašnom sudu na kraju vremena.

Estetizam protiv apostolstva

Apostolstvo Crkve je u raskoraku sa estetizmom. To znači da dubina crkvenog učenja, koje su apostoli propovedali i izrazili u svom ispovedništvu i mučeništvu, protivureči površnom odnosu prema crkvenom životu. Oni koji dolaze u Crkvu da bi zapalili sveću, postupaju dobro dok su tu, ali oni ostaju samo na nekoliko minuta. Danas takav estetizam, predstavlja najozbiljniji problem od svih, jer to zlo «nominalnog hrišćanstva» zahvata većinu krštenih pravoslavaca. Svi oni, koji gledaju na Crkvu kao na raznoliko pozorište i koji dolaze budući privučeni italijanskim pevanjem, italijanskim ikonama i mirisom tamjana, gube ono najvažnije.

Estetizam gleda na Crkvu kao na emocionalni opit, koji je dobro dobiti za 20 minuta nekoliko puta godišnje. On je lišen shvatanja velikih duhovnih i moralnih istina Raspeća i Vaskrsenja, Iskupljenja. Crkva postoji, pošto je utvrdjena na krvi mučenika i stradanjima ispovednika. Bez stradanja ne bi bilo Crkve, tela Hristovog, zasnovanog na Hristovoj Krvi, Evharistiji, na Njegovom Telu i Krvi. Površan pristup k crkvenom životu, karakterističan za nominalne hrišćane, ne dovodi do pravednog, a da ne govorimo o svetom, načina života. A nama će biti sudjeno po tome kako smo proveli naš život, a ne po našim neizbežno nečistim emocijama.

Estetizam deluje protiv apostolstva Crkve, jer protivureči dubini duhovnog opita apostola, koji su se trudili i stradali radi dobrobiti čovečanstva, imajući na umu to da je glavni apostol Sam Hristos, Koga je Otac poslao radi iskupljenja celog čovečanstva. Estetizam potpuno ignoriše našu životnu obavezu prema velikim duhovnim i moralnim istinama, koje su svi pravoslavni pozvani da ispunjavaju u svom svakodnevnom životu.

Zaključak

Ova četiri svojstva, koja odredjuju jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu, objedinjena su u jednoj reči: Pravoslavna. Eto zbog čega je za nas kada kažemo «Pravoslavna Crkva» to kratka forma izgovaranja «jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva». Eto zbog čega ako pripadamo jednom od nabrojanih «izmova»: intelektualizam, spiritualizam, filetizam ili estetizam, mi neizbežno otpadamo od Pravoslavne Crkve. Hajde da se čuvamo u trezvenosti i straženju u odnosu na te četiri zablude: «Bdite, stražite, jer protivnik vaš djavo ide ričući, tražeći koga da proguta» (1 Pet. 5, 8).

Protojerej Andrej Filips

[Guest Alefshin]

коментари дозвољени crvenilo

Не само дозвољени него и пожељни!

[marija]

TRIJUMF PRAVOSLAVLJA. ZBOG ČEGA SU OPASNE REČI "PRAVOSLAVLJE ILI SMRT"

Ruski Patrijarh Kiril

«Svaki pravoslavni čovek treba da razume šta zaista leži u osnovi crkvenih podela, - rekao je dalje njegova Svetost. – U našoj običnoj predstavi reč «jeretik» predstavlja sinonim za razbojnika. Tako je bilo i u staro vreme: jedan od jeretičkih sabora, koji je negirao prisutnost ljudske prirode u Sinu Božijem, ušao je u istoriju Crkve kao «razbojnički sabor». Medjutim bez obzira na to što je jeretik za verujuće – razbojnik, treba napomenuti: medju jereticima je uvek bilo mnogo blagočestivih ljudi, plamenih u veri, revnosnih. I u stvari, zar bi hiljade pošle za pravim razbojnikom, grešnikom? Ljudi idu za jakim voždom, koji ume da ubedi i koji može da pokazuje primer u životu. Većina jeretika su bili tako jaki crkveni voždovi, i imali su ogroman autoritet u narodu».

«Sa malim izuzetkom jeretičkih pokreta iz prvog i drugog veka, kao i novijih sekti, glavni jeretički pokreti u staro vreme bili su povezani sa pokušajima da se zaštiti Pravoslavlje, sačuva njegova čistota i ljudima pruži jasnije shvatanje dogmata», - primetio je Svjatijejši Patrijarh Kiril. «Tako se Ariju činilo neophodnim da približi shvatanje Hristovog Ovaploćenja mentalitetu, znanjima tadašnjih ljudi, - dodao je njegova Svetost. – On je smatrao da ako se o Hristu govori kao o tvari, to će više odgovarati Svetom Pismu i narod će to prihvatiti, a znači i vera će postati jača».

Podvukavši to da je Arije bio pokrenut dobrim namerama – da zaštiti veru, Njegova Svetost je rekao da su i svi naredni pokreti težili da zaštite veru, sačuvaju njenu čistotu. «Nestorije, koji je verovao u to da se od Djeve Marije nije rodio Bog, već čovek, postepeno se uzdigao do Božanskih visina, i govorio i učio tako ubedljivo, da i dan-danas postoje njegovi sledbenici, - nastavio je Svjatijejši Vladika. – Nama, pravoslavnim ljudima, koji živimo u Rusiji, to ime je poznato samo iz uzbenika istorije, i nikome ne dolazi u glavu da misli o Nestorijevoj jeresi. A kada sam bio u Iraku još pre poslednjeg strašnog rata, sretao sam lokalne hrišćane i shvatio: većina od njih poštuje Nestorija». Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije Kiril je rekao kako je u taksiju neočekivano stupio u bogoslovski spor sa iračkim vodičem, koji je tvrdio nepravičnost naše upotrebe reči «Bogomajka» za Djevu Mariju, kako je to tvrdio Nestorije u dalekom IV veku. «Da su mu reči bile neuverljive, a život grehovni, ljudi ne bi sledili Nestorija» - primetila je njegova Svetost.

«Šta je to jeres? Kako se jeres može razlikovati od u Crkvi dozvoljenog različitog mišljenja? Kako razlikovati jeretika od revnosnog pravoslavnog hrišćanina, koji želi da zaštiti i čuva čistotu svoje vere», - pita Svjatijejši Patrijarh Kiril i daje odgovor: «Postoji samo jedan način. Svaka jeres radja raskol, a gde je raskol tamo nema ljubavi. To mi dobro znamo iz našeg života: porodica se raspada, supruzi se razilaze, deca se odvajaju od roditelja tada, kada iz porodice nestaje ljubav ...Tamo gde nema ljubavi, nema čistote odnosa i nema jedinstva. To se isto dešava i u Crkvi».

«Ako se sretnemo sa čovekom, koji tvrdi da se bori za čistotu Pravoslavlja, ali je u njegovim očima opasni oganj gneva, njemu se čude jeretici, on je spreman da ide u boj i za podelu Crkve, spreman je da pokoleba osnove crkvene zajednice, tobože stiteći Pravoslavlje; kada u čoveku ...ne nalazimo ljubav, već samo gnev, - to je prvi znak jeretika, «vuka u ovčijoj koži», sličnog Ariju, Nestoriju i mnogim drugima, koji su plameno propovedali nemajući ljubavi u srcu i koji su bili spremni da radi dokazivanja svoje ispravnosti idu na podelu crkvenog života», - rekao je dalje Predstavnik Ruske Pravoslavne Crkve.

«Ako od takvog čoveka čujemo mnogo toga prljavog, što se obrušava na Crkvu i njene služitelje, ukoliko čujemo plamene pozive na borbu, podelu i spasavanje Pravoslavlja čak do smrti, kada čujemo slogan: «Pravoslavlje ili smrt!», - «treba da se pazimo sličnih propovednika», - uveren je Svjatijejši Vladika.

«Nikada Gospod nije govorio: «Moje učenje ili smrt!». Nijedan apostol nije uzvikivao: «Pravoslavlje ili smrt!» jer je Pravoslavlje – život večni, radost u Svetom Duhu, lepota života. Smrt je – trulež, posledica grehovnog pada i djavolskog delovanja», - podvukao je Predstavnik Ruske Crkve i dodao da se u naše dane s vremena na vreme pojavljuju lažni učitelji, koji sablažnjavaju narod pozivima da se spasava Pravoslavlje i njegova čistota i ponavljaju tu opasnu, lažnu i unutrašnje protivurečnu lozinku: «Pravoslavlje ili smrt!».

http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/trijumf_pravoslavlja_zbog_ega_su_opasne_rei_pravoslavlje_ili_smrt/

[micko54]

Na Svwtoj Gori,u manastiru Esfigmen(ziloti),istaknuta je zastava sa natpisom*Pravoslavlje ili smrt*

[marija]

Na Svwtoj Gori,u manastiru Esfigmen(ziloti),istaknuta je zastava sa natpisom*Pravoslavlje ili smrt*

To i jeste njihov moto, verovatno se još mole za moju grešnu dušu, bolje da brinu za svoju, toliko isklju?ivosti i mržnje ne videh nigde

Svetogorski ziloti, pod opsadom grckih specijalaca, spremni zivotima da brane sediste istocnog hriscanstva od ekumenizma

Rat za Svetu Goru:

ziloti protiv EU i Vatikana

Cak 117 zilota iz manastira Esfigmen, na samom ulazu u Svetu Goru, danima je zabarakidirano unutar zidina - sa eksplozivom! Ziloti, koje neki smatraju pravoslavnim fundamentalistima, opasali su i svoj manastir desetinama kilograma eksplozivnog materijala. Iza zidina najavljuju visegodisnji otpor grckim specijalcima. Navode da su za svoj cilj - ocuvanje autohtone pravoslavne vere - spremni i da umru!

Akcija policije izvedena je u vreme kulminacije sukoba zilota sa vaseljenskim i grckim patrijarhom. Zilotsko visedecenijsko protivljenje ukljucivanju pravoslavne crkve u ekumenisticki pokret ovih dana je na ivici tragicnog epiloga. Partijarsi Vartolomej i Hrizostom resili su da zilote isele sa Svete Gore i deportuju iz Grcke. U pomoc su pozvali policiju.

gde ima mržnje u srcu nema mesta za Hristosa 0102_laugh

[marija]

ISPOVEST – NIJE ROMAN, VEĆ BORBA

Protojerej Valerijan Krečetov

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/606_ovkr.jpg&size=500

- Oče Valerijane, kako biste objasnili maloocrkvoljenom čoveku šta je to ispovest i zbog čega je ona potrebna?

- Jednom je mom ocu, takodje svešteniku, profesor na ispitu u duhovnoj akademiji postavio pitanje: recite mi mladi oče (a moj otac je tada imao pedeset i nešto godina, jer je sa 49 pošao u seminariju), šta Gospod radi kada želi da prizove čoveka k Sebi? Moj otac je odgovarao i ovako i onako, stari professor se slagao i na kraju je odlučio da precizira: a šta je najvažnije? I sam odgovara: On šalje čoveku duševnu tugu, nevolje, kako bi čovek tražio Boga, kako bi čovek osetio da ne može ovozemaljskim sredstvima da se izbavi iz tog stanja. I ja mislim da je to veoma tačan odgovor! Čovek se u svom životu neizbežno susreće sa posledicama greha. Postoji izreka: živi danju tako, da bi noću mirno spavao. To je izreka narodne mudrosti jer utisci tokom dana zaista uznemiravaju san. Čini se kao da je sve prošlo, ali ipak čovek počinje da razmišlja o ovom ili onom dogadjaju i čuje neki glas koji mu o nečemu govori…To je glas savesti. Ponekad čovek videći nepovratnost učinjenog čini strašne korake: pokušava da se liši života, naprimer ili počinje da pije. Ljudi upadaju u još pogubnija stanja od onih od kojih beže. Sve je to anestezija: čovek ne može da izleči bolest, ali uklanja njene simptome. Traženje izlaza i predstavlja osnovu potrebe pokajanja, jednog od osnovnih razloga koji primoravaju čoveka da ide u Crkvu i na ispovest.

- Kada čovek dolazi na ispovest ponekad mu se javlja pitanje: za šta konkretno da se ispoveda? Savest kao da “ne boli”, ni u čemu ne razobličava, nikoga nije ubio, nije krao.

Da, savest u prvom redu razobličava čoveka za teške grehe. Ali ako savest ni o čemu ne govori, to često znači samo to da ona otvara usta ali joj ih zatvaraju. Sveti Oci kažu: kada čovek ulazi sa svetla u mračnu sobu, on u početku ništa ne vidi, potom kada se njegove oči naviknu na mrak, on počinje da vidi krupne objekte, potom sitne, a ako upali svetlo počinje da vidi sve. Tako i čovek koji počinje da sledi svoj unutrašnji život u početku vidi samo krupne grehe, potom sitnije. A potom mu blagodat daje svetlost radi toga da bi mogao da “vidi svoja pregrešenja” – za to molimo Boga u Velikom Postu u molitvi svetog Jefrema Sirina.

imageimage

Za koje grehe da se kaje – to je pitanje vremena. U početku čovek mnogo ne razume, ne primećuje, ali u samoj Tajni blagodat, Duh Božiji počinje čoveku da otkriva vidjenje sopstvenih grehova. I čovek možda i ne spoznajući u čemu je grešan, ipak oseća svoju grehovnost. Ispovedanje grehova je – razboritost, ali postoji i stanje osećanja, čovek postaje svestan da je grešan u poredjenju sa svetošću – to i jeste delovanje blagodati.

Moj otac je rodjen 1900. godine, to jest njegova mladost je bila u godinama posle revolucije: svi ti novi talasi, sloboda … I on se udaljio od Crkve. Njegova majka, moja baka, zamolila ga je nekako da podje u crkvu u vreme Velikog Posta i da se pričesti, rekavši da ukoliko to uradi ona će mu se pokloniti do nogu. “Šta ti je mama, ja ću i tako otići”, - odgovorio je i pošao na Arbat u crkvu kod oca Vladimira Vorobjeva (dede današnjeg rektora PSTGU prot. Vladimira Vorobjeva). Došao je na ispovest ali nije imao nikakve misli o pokajanju: stajao je i posmatrao mlade devojke u crkvi. Došao je njegov red, kleknuo je i na pitanje sveštenika: “Šta mladiću imate da kažete?” – otac je odgovorio: “Nemam ništa”, - A zašto ste došli?, - Mama me je zamolila. Tada je sveštenik malo ćutao i odgovorio: “To je veoma dobro što ste poslušali mamu”, - pokrio je epitrahiljem mog oca i počeo da čita razrešnu molitvu. “Šta se sa mnom desilo ja ni danas ne razumem”, pričao mi je potom otac. – Zaplakao sam kao što voda teče iz slavine, i kada sam se vraćao nikoga nisam video. Svet je za mene postao sasvim drugačiji”. Od tog vremena otac je počeo da ide u Crkvu, potom je Božijim Promislom dospeo u zatvor, sedeo je u istim ćelijama sa ispovednicima i posle zatvora postao sveštenik.

Mnogi hrišćani, iako se ispovedaju svake nedelje i dalje ostaju grešnici, naizgled se ničim posebno ne razlikuju od ostalih ljudi, često se kaju za jedne te iste grehe i zaključuje se da im ispovest ne pomaže?

- Ništa slično tome, ko neprekidno radi na sebi, taj se razlikuje. Što se tiče jednih te istih grehova, to je i apostolu Pavlu bio dat “žalac u telo”, iskušenje, kako se ne bi preuznosio. Kako kažu: do poslednjeg izdisaja, čak do rajskih vrata traje čovekova borba sa grehom. Marija Egipatska se pokajala ali se posle toga borila još 17 godina!

- Koliko detaljno treba opisivati svoje grehe na ispovesti? Da li se može ograničiti na navodjenje ili treba obavezno reći detalje?

- Nažalost, ako bi svako opisivao sve do detalja onda ispovest može da traje do uveče. Telesni gresi ne treba uopšte da se opisuju u detalje. Pored toga kada se opisuju okolnosti – po mom iskustvu, u tome često postoji element nekog samoopravdanja. Ponekad ljudi počinju da prepričavaju ceo svoj radni dan: meni su donosili čitave sveske, jer ako počneš da pišeš šta si radio tokom jedne nedelje ili meseca, onda se započinju pravi romani!

Detalji nisu najvažniji već borba: ako si naveo neki greh onda treba da se boriš sa njim. A ako nema istinske borbe sa grehom, onda tu nikakvi detalji neće pomoći.

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=606

[marija]

Duhovna pomoć pravoslavnih misionara

Sekretar Verskog dobrotvornog starateljstva, protojerej-stavrofor hadži Ljubodrag Petrović sa saradnicima pomaže onima koji se nose sa životnim teškoćama

Duhovna pomoć pravoslavnih misionara

(Foto D. Jevremović)

„Čovek treba da ima radost života uopšte, da razume lepotu Božju kojom je okružen, shvati volju Božju i Njegovu ljubav kojom je čovek stvoren, da shvati svoj cilj postojanja i da se raduje životu, a nikako da život mu bude težak, jer čovek sam sebi tovari tu neistinu da je život težak”, kaže u razgovoru za „Politiku” protojerej-stavrofor hadži Ljubodrag Petrović, sekretar Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika Božića.

– Čovek istinski verujući je radostan. Ako nema radosti postavlja se pitanje da li uopšte i kako on to veruje jer pravoslavna vera je vera radosti – ističe otac Ljubodrag.

Radost, ljubav, nadu, razumevanje, utehu i spas mnogobrojni saradnici ustanove čiji je sekretar decenijama daruju svima koji im se obrate. Versko dobrotvorno starateljstvo postoji od 1967. godine kao ustanova za unutrašnju crkvenu misiju, a od 1998. godine njen sekretar je otac Ljubodrag kojem je patrijarh Pavle poverio da izvrši reformu i prilagodi Starateljstvo potrebama našeg naroda. Ustanova na čijem je čelu sam poglavar crkve, odnosno patrijarh Pavle, sada ima osam resora – za prosvetu, porodicu, brak i vaspitanje, za milosrdni rad, štampu, misionarski rad, zdravstveno i pravno savetovalište, kao i resor za koordinaciju.

– Trudimo se da čovek razume da je Bog stvoritelj naš, Bog živih, a ne mrtvih, da je Bog ljubav, da nijednog čoveka ne ostavlja i svakome pomaže ako čovek to želi. Bog pomaže ne narušavajući našu slobodu, ne vršeći nikakvo nasilje nad čovekom – objašnjava otac Ljubodrag.

Svi saradnici rade besplatno, a, osim sveštenika koji su na čelu resora, svima koji zakucaju na vrata Verskog dobrotvornog starateljstva u Francuskoj ulici u Beogradu, bez obzira na to koje su veroispovesti, pomažu ekonomisti, profesori, pravnici, psiholozi... Otac Hadži Ljubodrag Petrović naročito je ponosan na doktorski tim koji broji više od 20 lekara specijalista koji daju besplatne savete.

– Oni se tu pojavljuju i kao stručnjaci, ali i kao ljudi koji vode računa o duši, dakle i kao duhovnici. Dolaze ljudi siromašni, bolesni, a ovde se pokazuje veliko razumevanje za svakog bez obzira na to u kakvom se stanju nalazio. Mi im vraćamo nadu i dostojanstvo, to je suština i ovih lekara i svih duhovnih razgovora koje vodimo ovde. Takođe i pravnici imaju taj isti način rada – pomažu i kao pravnici i kao ljudi verujući, pa ljudi imaju poverenja u njih i prihvate savete koje im daju – ističe otac Ljubodrag.

Posebno ga raduje to što imaju više saradnika nego što im je potrebno, pa su mnogi „u rezervi”, dolaze da pomognu kada je neki drugi saradnik sprečen.

Najčešće u resor za brak, porodicu i vaspitanje, zdravstveno i pravno savetovalište dolaze oni uzrasta od 15 do 45 godina. Otkaz na poslu, nemogućnost da se preživi, nesporazumi u porodici, psihički problemi, razni strahovi, droga i sekte samo su neki od problema sa kojima se nose u Verskom dobrotvornom starateljstvu.

– Mi nismo nikakvo humanitarno društvo da samo donosimo kese i pomažemo materijalno. Dobro je i to, ali nije dovoljno. Čoveku treba i duhovno pomoći, rasteretiti njegovu savest od problema. Ne samo da mu se omogući da se opere spolja, nego da mu se omogući da se opere iznutra. I po tome se razlikujemo od drugih humanitarnih organizacija, koje žele ponekada da neku vrstu kulturnih događaja nadomeste ovim duhovnim vrednostima. Međutim, to ne može. Ničim se vera, verovanje, ljubav Božja i Bog ne može zameniti – objašnjava ovaj sveštenik.

Otac Ljubodrag ispričao nam je i svoja iskustva kada je bio duhovnik Instituta za radiologiju i onkologiju u Beogradu i kada je radio sa pacijentima čiji je život „visio o koncu”.

– Teško je razgovarati sa bolesnikom koji je utonuo u svoju bolest koja ga je potopila, ali zahvaljujući svešteniku, duhovniku, razumevanju tamošnjih lekara i sestara, ipak, uđe neka svetlost u njegovo srce pa izraz lica počinje da mu se menja, ono postaje blago. Čovek koji razume cilj i smisao svog postojanja mnogo će lakše da prebrodi određena životna iskušenja, a naročito onaj koji veruje u život večni i zna da je sve ovo prolazno, i zdravlje, i bolest. On je borbeniji i spremniji da podnese to iskušenje koje se zove bolest – priča otac Ljubodrag.

Krajem pedesetih godina prošlog veka bio je jedan od retkih sveštenika koji je držao časove veronauke u hramu. Dolazili su mu i stari i mladi, ko god hoće da sluša, ali u malom broju – jedni nisu smeli, drugi su se plašili izrugivanja, a treći su govorili: „Kad ne ide komšija, neću ni ja”, priseća se otac Ljubodrag. Situacija je počela da se menja kada je 1969. godine došao u Beograd, mada se i tada na njegove časove u Hramu Svetog Save gledalo sa velikim podozrenjem. Konačno, kada je u hramu Svetog Aleksandra Nevskog 1985. godine osnovao Misionarsku školu, učionica je bila premala za sve one koji su želeli da ga čuju. U prostoriju koja može da primi pedesetak ljudi naguralo bi se čak 120 đaka, doktora nauka, profesora na univerzitetu, studenata, ljudi raznih zanimanja, srednjoškolaca.

– Osim jevanđelista, svetih apostola, samog Gospoda Isusa Hrista i svetih otaca, mnogo sam puta citirao i naučnike, obično fizičare, ali i hemičare, biologe... Bilo je aktuelno za vreme komunista da se kaže da nauka pripada ateistima, a vera nekim zatucanim ljudima. A jedan naučnik kaže da između nauke i vere nema nikakvih sukoba, ali oni koji malo znaju o nauci i oni koji malo znaju o veri, oni se nešto prepiru i kad čovek gleda sa strane misli da se raspravljaju nauka i vera, međutim raspravljaju se dva oblika neznanja – kaže otac Ljubodrag.

Uoči Božića, sekretar Verskog dobrotvornog starateljstva podseća nas da se Božić praznuje pre svega u hramu, na Svetoj liturgiji i da su bez odlaska u crkvu, običaji koje upražnjavamo kod kuće prazna forma bez suštine.

– Želim da pozdravim sve naše vernike i sve druge ljude sa ovom anđeoskom pesmom: „Slava Bogu na visini, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja”. Da Gospod dade da svi ljudi dođu do poznanja istine i da budemo jedno u Gospodu Isusu Hristu. Neka Gospod Bogomladenac Isus Hristos podari svima mir, život, zdravlje i ljubav u svakom pogledu i dobru volju među ljudima – poručuje otac hadži Ljubodrag Petrović.

[marija]

INTERVJU SA OCEM SAVOM IZ MANASTIRA KRUPE NA VRBASU

Za vreme Heruvimske pesme na Svetoj Liturgiji, sveštenici se obraćaju živome Bogu molitvom koja sadrži u sebi i ovu rečenicu: « Jer ti jedini, Gospode Bože naš, vladaš zemaljskim i nebeskim tvarima ».

- Oče Savo, ako sam dobro zapazila, Vi se uopšte ne eksponirate u javnosti putem medija, ne pojavljujete se na talasima radija niti gostujete u TV emisijama, mada ste tamo često pozivani. Zašto ?

- Tamo je velika gužva i ja se ne želim gurati. U svojoj crkvi svake nedelje nastupam za javnost uživo, u direktnom kontaktu sa posetiocima, tako da ne osećam potrebu za dodatnim publicitetom. Osim toga, ja nemam ništa novo da kažem što pre mene neko već nije rekao. Toplu vodu ne treba izmišljati, ona postoji. Samo je treba upotrebljavati. Sve su knjige ispisane, sve su pesme ispevane, sve su teme obrađene. Svi znaju sve – do zasićenosti. Evropski narodi uglavnom i ne boluju od nedostatka znanja. To nije njihova boljka. Znaju oni do najsitnijeg detalja sve šta se nalazi i pod mikroskopom i pod teleskopom. Mnogi od njih su postali žive enciklopedije pa se bez ustručavanja otimaju za prvenstvo u Ginisovoj knjizi rekorda. Njihova boljka se zove: nedostatak dobre volje. Dobra volja je postala vrlo deficitarna roba na svim kontinentima i u svim profesijama, strukama i zvanjima.

- Kako ste se odlučili za monaštvo i šta je bilo odlučujuće za takav korak?

- Ja sam se na vlastitom životu uverio da su Božiji planovi bolji od svih naših želja. Kad mi je bilo 20 godina, često sam se pitao: Zašto ja živim na ovom svetu? Da li samo radi brojnog stanja, radi statistike i popisa stanovništva – da bude jedan čovek više na broju? Da li ja živim samo zato da bi na kraju umro? Ako je to tako, onda moj život i život jednog komarca imaju istu, simboličnu vrednost. Tražeći odgovore na ova pitanja, pročitao sam puno knjiga iz raznih oblasti života, i ne sluteći da sam kroz potragu za smislom ustvari tragao za Bogom. Jer drugo ime za Boga je Smisao. Onda to nisam znao a danas to ne smem da ne znam. Sa pročitanim prvim Evanđeljem moj susret sa Bogom je bio upriličen. Kad večnost prostruji celim bićem, čovek postaje nova tvar. Eho tog susreta i danas živi u meni. Kad sam se vezao za Boga sve druge veze su popucale. Za tren oka istopila se mreža iluzija koja prati svakog mladog čoveka. Shvativši da je nebo moja domovina osetio sam se strancem u ovom svetu. Ja se i danas tako osećam. Kada bi imao državljanstvo svih zemalja koje su članice UN i kad bi posedovao sve njihove pasoše, ja bi se i tada osećao kao stranac u zemaljskim carstvima.

- Da li ste zadovoljni svojim životnim izborom ?

- Gro ljudi radi posao koji mora, a ne koji voli. Ja imam sreću da radim ono što volim a ne ono što moram.

Nikada se Bogu ne mogu dovoljno zahvaliti što me je kao veliki i moćni selektor uključio u svoj tim. Neke sam utakmice odigrao jako loše, neke dosta bolje ali sam celog života i srcem i dušom bio vezan za isti klub – klub permanentnog Smisla.

Kad bi se ponovo rodio, opet bi isto izabrao. I pored svih životnih nedaća, iskušenja, uspona i padova, monaštvo je simfonija moga života.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=535

[marija]

(Не)оствар ена женска права

Аутор: Снежана Стојковић, Број 911, Рубрика Тема броја

Живео Осми март!-био је наслов задате теме из српског језика, на коју је требало написати некакав срцепарајући састав о мами или баки, а за оне који воле да се истакну и о учитељици. Било је то трауматично искуство, јер се сећам да смо последњи динар скромног нам џепарца дали благајнику одељења да се наставници купи поклон и каранфил, како бисмо је обрадовали и уједно умолили да нас бар тај дан не испитује.

Али авај! Марфијев закон је био као никад до тада на снази и пола разреда је добило јединицу због неурађених домаћих задатака. Од тада сам игнорисала Осми март и редовно лишавала поклона не само наставнице него и рођену мајку!Наравно, ово је само лично искуство из детињства о доживљају квазипразника Осмог марта. Ни тада, а данас још мање, није ми било јасно чему он служи и зашто је толико важан?!Међународни дан жена уведен је 1977. године од стране Генералне скупштине Уједињених нација, док сама идеја има корен још са почетка 20. века.Први женски клубови настали су још револуционарне 1848. године, а у Америци женске активисткиње стварају синдикалну организацију под слоганом "За једнаки рад, једнака награда". Жене демонстрирају далеке 1908. године за краће радно време, бољу плату, право гласа и забрану дечијег рада.Клара Цеткин, блиска сарадница Енгелса и Лењина, главни је вођа женског пролетерског покрета на размеђи 19. и 20. века. На њену иницијативу, на Другој међународној конференцији жена социјалисткиња одржаној у Копенхагену 1910. године одлучено је да се 8. март обележава као Дан жена. Празник је први пут прослављен 1911. у Немачкој, Аустрији, Данској, Швајцарској. Од тада је точак женске еманципације покренут муњевитом брзином, а као резултат "револуционарних" напора модерно друштво добија еманциповану, самосвесну, самосвојну и надасве - себичну и самодовољну жену. Жене су издејствовале све оно што их удаљава од њихове природе! Задобијена права ни изблиза не личе на она за која су се, тобоже, залагале у самим почецима. Данас ни у најразвијенијим земљама света, плата за исти рад када су мушкарци и жене у питању није иста. Уместо скраћеног радног времена, савремена жена је добила радно време од пола девет до пола пет и на тај начин посвећеност кући и породици уступила послу. Самостална и независна жена је модел жене новог века. А да будете независни, потребна је на првом месту економска самосталност која се стиче јаким друштвеним позицијама и добро плаћеним пословима. Позицију и добар посао добијате ако имате добро образовање, које иначе стичете у најбољем и најрепродуктивнијем животном добу. Жена као циљ нема остварење кроз породицу, већ кроз развијање личних способности. Модерно друштво јој у остварењу тих циљева свесрдно помаже. Поштено говорећи, од еманципације више штете него користи! Оно што већина крије и прећуткује јесте податак да је модерна жена све више сама, без ослонца, отуђена од своје суштине и природе, агресивна, себична и материјално оријентисана... Царство духовног мира безуспешно надомешћује царством новца и професионалног успеха, које код куће, у четири зида нема са ким да подели. Ту долазимо до питања суштине празника Осмог марта. Зашто се женама света посветио дан? У прихватању резолуције Скупштине Уједињених Нација наводи се потреба одавања почасти доприносу жена у јачању међународног мира и сигурности. "Тај датум је згодна прилика да жене преиспитају своју борбу за равноправност као и да се активира њихова снага за значајне друштвене промене," наводи се у Резолуцији.

Можда је њихов допринос светском миру (или немиру) значајан, али шта је са њиховим сопственим миром и сигурношћу?! Све већи број жена постаје моћан у друштву заузимајући важне политичке и друштвене позиције. Неке су добиле престижне награде за мир и борбу против насиља. Пракса је, на жалост показала, да нема суровијих и немилосреднијих жена од оних које имају политичку моћ. У својим активностима, да би доказале незаостајање за мушкарцима, прелазе у своју супротност и владају суровошћу каква се код мушкараца ретко среће. Уосталом, древни народи су увек говорили да ниједан мушкарац никада не може бити сујетан као жена.Интересантно, никада се не расправља о равноправности жена у смислу да једнако буду плаћене жене које гаје децу и брину о породици као оне жене које раде и немају породицу. Да не говоримо о заштити права жена које су несрећним околностима остале без мужева (услед рата, болести, смрти, или напуштањем од стране мужа). Свака жена која је свој живот посветила деци, мужу или Христу на листи је приоритета у вези са заштитом њених права! Много је доказа да је Хришћанство жени дало најбољи и најприкладнији положај. Онај који је не потцењује и не прецењује. Тако је слобода жене остварена управо у Хришћанству и оно јој је вратило достојанство.О смислу празника налазимо неколико виђења. Једни сматрају да је променом друштвеног система и Дан жена нестао у роју дугих проблема. Влада мишљење да је тај датум измишљотина бивше социјалистичке државе и да, заједно са њеним умирањем, у заборав треба отпремити и празник. Противници наводе да је то један измишљени и у основи антиженски празник, који се свео на комерцијални и малограђански кич. Борба за равноправност се свела на организацију ждрања, теревенки и куповину усамљених каранфила. Трговци се не буне - важно је да су касе пуне! Оно што посебно ириртира јесте невероватна замисао да се празник, тобоже, посвети мајкама, док идеја женских покрета нема никакве везе са поштовањем истинске улоге жене као мајке у друштву.Социјалистичке и либералне политичке струје, посебно њихове активисткиње, жестоко се залажу за прославу Осмог марта, сматрајући га цивилизацијским достигнућем и потребом савременог друштва. Они додају да је празник у корпусу остварених женских права и да га треба славити као никада до сада. Понекога од њих чак и вређа негативан став према читавој ствари, јер старије, посебно југоносталгичне генерације воле да се подсете "срећних времена", када су у име тог празника славили и друговали у кафанама или слободно и јефтино путовали по белом свету...Млађе генерације у потпуности игноришу читаву ситуацију. Оптерећенима својим личним проблемима и тешком материјалном ситуацијом, није им до славља, а посебно не до борбе за женска права.Правој жени је у таквим околностима најтеже. Разапета и немноћна стоји збуњено између жена мушкарача и феминизираних мушкараца. Тражи своје место и свој идентитет, који тешко може да дефинише. А ни мушкарци у читавој причи нису без кривице. Осми март јој не помаже много. Јер, права жена се пита: где је она у свему томе?!

Снежана Стојковић

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/911/tekst/ne-ostvar-ena-zenska-prava/

[marija]

Срећа је у једноставности породичног живота

Драган Тарлаћ је одлучио да заврши своју богату кошаркашку каријеру и посвети се мирном породичном животу. За «Православље» разговарамо о кошарци, каријери, породичном животу, његовим искуствима из иностранства, Православљу, духовном животу Срба у Хрватској и његовој везаности за манастир Крка где се венчао и крстио сина.

Како је почела твоја каријера и зашто си одабрао кошарку?

Одрастао сам у Сомбору где сам завршио и основну школу. Више на иницијативу наставника него мојим личним избором почињем да се бавим спортом. Прво је то био рукомет јер у Сомбору нема кошаркашког клуба, а касније кошарка. Оно што ти природа даје не можеш да зауставиш, а то је раст. Због моје висине запазио ме је тренер КК «Апатин»-а и после годину дана његове велике упорности да од клинца који има 13 година направи нешто добро, долази из Новог Сада Душан Ивковић који ме одводи у Нови Сад. Имао сам у том тренутку 14 година и тај човек је од почетка до завршетка моје каријере пратио и усмеравао мој кошаркашки пут. Био сам 2 године у Новом Саду, потом 2 године у Црвеној Звезди, онда 8 година у Атини(тада сам 1999. са Пеђом Стојаковићем издејствовао дозволу да играм за репрезентацију. Имали смо двојно држављанство-српско и грчко и проблем је био само у папирологији, па нам је ФИБА накнадно дозволила да играмо), годину дана у Чикагу, 2 године у Мадриду и годину дана у Москви.

После свих искустава, људи које си упознао, земаља у којима си живео, шта би рекао о нама?

После свих земаља кроз које сам прошао највише верујем у наше људе.

Патријархално васпитање, чврст карактер и креативност су квалитети са којима се одупиремо домаћим недаћама а у свету постижемо врхунске резултате у многим областима. Свака освојена медаља, свака светска награда за филм делују као инјекција адреналина на психу наших људи. Проблем наше земље су саможиви политичари и када један човек да себи за право да одлучује о судбини милиона људи и свесно их одведе у трагедију, онда се питам постоји ли имало свести у тој глави. Упркос свему томе овај народ корача напред и у најтежим тренуцима показује чврстину свог карактера.

Постоји ли нешто што можемо да научимо од других народа?

Постоји. Код Хелена можемо да видимо како се воли своја земља, поштује Црква и породица. А Егејско и Јонско море су дефинитивно међу најлепшим морима на свету. Од Америкацана треба да научимо како се поштују закони, а Америку као земљу сам доживео као најбогатије украшену кутију празне унутрашњости. Руска уметност је толико богата и непресушна да заслужује највеће поштовање. Моска ме је својим изгледом непријатно изненадила- историјске грађевине и огромни булевари су «обогаћени» јефтиним лампионима и казинима. Одушевио ме је Петровград који има изглед града из бајке и као и Мадрид савршено очуване осторијске грађевине и нестварно умивене улице. Од свега виђеног, бар за почетак, као на Колумбовом тргу у Мадриду, волео бих и код нас да видим нпр. поред Кнеза Михаила Обреновића јарбол исто толико висок и српску заставу толиких размера да би се видела из свих праваца приласка граду.

Венчао си се у манастиру Крка. Зашто си одабрао тај манастир?

То је интересантна прича која је везана за моје порекло и повратак дедовини(Баљци, Дрниш). Прича започиње у Чикагу где сам први пут сусрео владику Лонгина који је дошао у Америку из Далматинске епархије под јаким утисцима због несрећа које су наш народ задесиле у Хрватској. Владика Лонгин је отишао у великом болу из Далмације заједно са народом те 1995. морали су све да оставе што је још страшније, да се одвоје од својих корена. Колико је наша одлука да се венчамо и крстимо нашег сина Луку у манастиру Крка била изненађење за породицу и пријатеље, толико је изненађење била и за самог владику Лонгина. Он у свом говору после венчања и Лукиног крштења каже: «Све је почело кроз приче и дружења са Драганом и моје наговоре да се једног дана венча у манастиру Крка, али нисам очекивао да ће стварно то и да уради тако брзо. Када ме је позвао и најавио венчање, морам признати да сам помислио- па где ћемо назад тако брзо на још незалечене ране? Али ето, помислих у себи, обећао сам човеку.» Од тог тренутка Крка се воли и сваким нашим одласком тамо та се љубав све више продубљује. Једноставно осећам да припадам сваком камену, рецу и пољу тог прелепог дела Далмације. Посебно је то осећање да припадате негде где су Срби вековима живели, борили се против највећих светских војски и настављају да живе, хвала Богу и дан данас. Оно што тамо данас чини владика Фотије уз помоћ свештенства Епархије далматинске и свих добрих људи, кад из пепела и корова подиже и оживљава манастире и цркве и обилази сваку српску кућу, је свакако чин најдубље вере, љубави, храбрости и истрајности. Братства у манастирима Епархије далматинске броје 2 до 4 члана и монаси неретко живе у веома тешких условима без воде и стује што је непојмљиво у данашње време. Али баш у томе се огледа њихова љубав и постојаност. Два пута годишње породично одлазимо у Крку и из те наше велике светиње црпимо енергију и снагу и сваки пут се духовно богатији враћамо кући. Наравно, никад не пропустимо прилику а да не посетимо братију манастира Драговић и Крупа.

Медији ти одају признање на успешном скривању приватности. Како си успео да сачуваш своју интиму упркос јавном послу?

Управо истинском вером у љубав и у људе. Право је питање шта човек тражи од живота и брачне заједнице. Да смо хтели да правимо свадбу у «Хајату» то би сигурно било пропраћено кроз све боје медија, али нас је управо вера одвела у манастир Крка да сјединимо наше животе у православној Далмацији. Наш породични живот је једноставан. Ми желимо да наставимо да живимо, онако како сада живимо, у тим  оквирима, са тим погледом на живот. Ако Бог да своју децу ћемо крштавати у манастиру Крки и васпитавати их тако како живимо. Не тражимо и не желимо ништа више од те једноставности.

Како Срби живе данас у Хрватској? Постоји ли страх међу повратницима? Како им се може помоћи?

Постоји хиљаду начина да људима помогнете. Најтеже је када они живе у другој држави и ви немате права и не можете да утичете на оно што се тамо дешава. Био сам у прилици да прочитам Устав Хрватске који Србима даје право на коришћење ћирилице као и да чујем од наших људи да су закони усмерени у правцу поштовања права мањина. Остаје нам само да видимо колико ће дугачак бити пут до извршења ових законских регулатива у пракси. Оно што видим тамо јесте да се људи враћају. Не знам тачно у ком броју, али бих поменуо велика залагања нашег амбасадора у Хрватској, господина Симурдића, који се труди да олакша повратак Срба и често у то име гостује у хрватским медијима. Владика Фотије има огроман значај јер обилази сваку кућу и породицу и даје им подршку да остану у Хрватској. Људи живе и под степеницама разрушених кућа, али ипак живе. Срби су добили решења и гаранције од хрватске владе да ће им куће бити обновљене. По закону, хрватска влада има ту обавезу. Што се тиче безбедности, сигурно постоје индивидуални случајеви прогањања, али мислим да је то на нивоу ексцеса, да то није генерално стање. Срби у Хрватској су много храбрији од нас овде у Србији. Они ће рећи да су Срби, иако их је то и пре 50 година стајало губитка радног места, лошије друштвене позиције и низа неправди. Срби се у Хрватској осећају сигурније тамо где су у већини или бар у односу 50-50 са Хрватима. Резултати избора у Книну мало су им вратили самопоуздање и већи је број повратника у то подручје. Тамо где су Срби у мањини треба чекати још дуго на повратак. Дефинитивног одговора нема. Постоји само њихова вера у другог, у дојучерашњег комшију, пре свега у Цркву, која је успела да окупи и оне који су некада били комунисти. Данас ти комунисти дају куће и имања Цркви. Да би се Срби вратили масовно у Хрватску потребно им је да верују у човека до себе, у Цркву, да буду пуни вере, самопоуздања и изгледа за будућност-треба им обезбедити посао и сигурну егзистенцију за њихове породице да би остали тамо.

Чиме ћеш се бавити након кошарке?

Имам неке планове, али још увек нисам дефинитивно одлучио. Човек мора да ради и да се пронађе у нечему. За сада уживам у друштву Луке, Марије и пријатеља. У овом времену чистилишта прија кутак позитивне атмосфере.

[PD]

Америку као земљу сам доживео као најбогатије украшену кутију празне унутрашњости.

Joj kako je ovo istina.... bendoff

[marija]

??????? ??? ????? ??? ??????? ??? ??????????? ???????? ?????? ?????? ????????????.

Joj kako je ovo istina.... crvenilo

da taj opis mi se dopao zato sam ga i boldovala 0409_feel

[marija]

Cilj pravoslavnih pedagoga nije sakriti dete od ovog sveta, nego ga pripremiti za susret sa svetom, dati mu moralnu podlogu pomocu koje moze sacuvati sebe kao licnost. Zato mi sami moramo umeti da zivimo u ovom svetu. Vaspitavanje nije poucavanje, nego zajednicko prezivljavanje zivota sa decom. Starac Tavrion je govorio da treba pokazivati, a ne poucavati.

Mnogi svestenici hoce da ih puste u skole, ne misleci sta ce oni tamo raditi. Pricati deci o Bogu? Ovo je vazno, ali ne treba se ogranicavati time. Uz pomoc ovog moze se formirati hriscansko saznanje dece, ali oni se svejedno nece moliti. Treba razmisliti kako realno vratiti decu u crkvu.

Svaki pravoslavni covek shvata koliko je velika uloga monastva u Hriscanstvu i u istoriji Rusije. Ja se sa dubokim postovanjem odnosim prema monasima. Jednom godisnje, uz blagoslov vladike Viktora, mi obavezno putujemo u Optinu pustinju i u Trojice-Sergijevu lavru. Neki bivsi vaspitanici naseg centra spremaju se da se zamonase. Daj im, Boze.

Na pitanje dopisnika "Pravoslavie Ru" odgovara direktor kulturno-obrazovnog centra "Nova Korceva", voditelj katedre psiholosko-pedagoske i socijalne podrske deci i mladih rizicne grupe na Tverskom univerzitetu, kandidat psiholoskih nauka, nosilac priznanja Zasluzni ucitelj RF, nastojatelj hrama sv. Proroka Ilije u selu Selihovu kod grada Konakovo - protojerej Boris Niciporov.

- Oce Borise, Vi ste rasli u porodici nevernika?

- Da, ja sam odrastao u porodici koja nije verovala u Boga, ali nedavno je moja rodjaka saznala da je moj deda po ocu bio svestenik u Penzenskoj oblasti. Sacuvano je veoma malo dokumenata, zato se samo moze pretpostaviti da je posle zatvaranja hrama on postao iguman u muskom manastiru. Deda je umro rano, otac je kao dete otisao u mornaricu i postao ubedjeni ateista. Ja sam bio njegova nada. Zavrsio sam univerzitet, brzo diplomirao. Izvana je sve bilo uspesno, ali iznutra sam osecao krizu, te sam se 1980. krstio. Otac je to doziveo veoma tesko.

- Zasto ste na Univerzitetu izabrali psiholoski smer?

- Ja ga zapravo nisam izabrao. Ja sam se uspesno bavio kosarkom, igrao sam za moskovski "Dinamo" i za reprezentaciju Rusije. Zatim su me premestili da igram u odbrani u "Burevestniku" i tamo mi ponudili dva smera na Moskovskom drzavnom univerzitetu (MGU): psiholoski i ekonomski. Ja sam smatrao da od mene nece biti nikakav ekonomista (danas vise tako ne mislim) i zato sam izabrao psiholoski. Prve dve godine studiranja vise sam igrao nego ucio. Mogao sam tako nastaviti i do diplome, ali sam morao birati: ili sportska karijera ili obrazovanje. Napustio sam sport. Mislim da sam pri visini od 180 cm dovoljno postigao u kosarci. Zavrsio sam Univerzitet kao klinicki psiholog, i rasporedjen sam u Univerzitet druzbe naroda, odbranio disertaciju na temu djecje sizofrenije, bio sef laboratorije. Moj naucni rukovodilac je bila osnivac otadzbinske psihologije B.V. Zegernik - veoma mudra zena, koja je prozivela tezak zivot. Njen muz je bio pod represijom, ona je sama odgojila svoja dva sina. Ali, ona je bila daleko od religije i veoma je tesko podnela moje krstenje.

Nisam protiv pravoslavnih skola, ali ne treba zaboraviti da duh otvorenosti i ljubavi mora prevladati nad duhom sibe. Ovo je vec bilo u 19 veku. Kako se decu moze staviti na zrna pasulja da citaju Psaltir? Ovako su se formirali ateisti. Citanje Evandjelja i Psaltira, to je praznik; zlocin je preokrenuti to u kaznu.

Svaki pravoslavni covek shvata koliko je velika uloga monastva u Hriscanstvu i u istoriji Rusije. Ja se sa dubokim postovanjem odnosim prema monasima. Jednom godisnje, uz blagoslov vladike Viktora, mi obavezno putujemo u Optinu pustinju i u Trojice-Sergijevu lavru. Neki bivsi vaspitanici naseg centra spremaju se da se zamonase. Daj im, Boze. Ali, monasima postaju pojedinci. U stvarnosti, monasi se radjaju, a ne postaju. Zato ne mozemo vaspitati monaha. Vecinu dece ocekuje zivot u ovom surovom, komplikovanom i lukavom svijetu. Ali drugog nema, niko nije ni ponudio drugo nesto. Cilj pravoslavnih pedagoga nije sakriti dete od ovog sveta, nego ga pripremiti za susret sa svetom, dati mu moralnu podlogu pomocu koje moze sacuvati sebe kao licnost. Zato mi sami moramo umeti da zivimo u ovom svetu. Vaspitavanje nije poucava-nje, nego zajednicko prezivljavanje zivota sa decom. Starac Tavrion je govorio da treba pokazivati, a ne poucavati.

- Vi mislite da decake treba poducavati borbi?

- Naravno, ulica je surova. Ako se ti razlikujes od drugih, tebe ce tuci. Hriscanin mora znati zastititi sebe, svoje najblize, svoju veru. U "Novoj Korcevoj" svi decaci uce sambo i dzudo.

- Danas se cuje da pravoslavna porodica mora biti sa mnogo dece.

- Treba biti realan. Porodica sa mnogo dece je divna, ali nema svako snagu da nosi ovaj krst. Dete ne treba samo roditi, nego i odgojiti. Da ne govorimo o velikom broju porodica u kojima se povratio u crkvu samo jedan supruznik (cesce zena), ali i nisu sve potpuno vracene u crkvu porodice u mogucnosti da odgoje vise od jednog deteta. Kod nas u Konakovu samo jedno preduzece radi stabilno i radnici normalno dobijaju platu. U idealu, pravoslavna porodica treba da ima mnogo dece, ali treba gledati situaciju svake porodice. Ja imam troje dece.

INTERVJU SA PROTOJEREJEM BORISOM NIČIPOROVIM

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=366

[marija]

"Црква не намеће ни републику, ни монархију,

већ само тражи да се омогући да се народ слободно изјасни

да ли је за једно или за друго"

Бранити се морамо, али не нељудски -  Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле (НИН - Јан. 2004. године

Живот Његове Светости патријарха српског господина Павла је молитва. И речима, и делом - целим бићем. Реч његова се и тражи и слуша. Али, нажалост, она се често тумачи кроз неку од политичких диоптрија. А он говори само као велики духовник!

-Ваша светости, све ово што се са Србијом дешавало и што се дешава, да ли је Божја казна, опомена или ново искушење?

- Разуме се да, на сваки начин, има наших греха, због којих страдамо, али има и непријатеља који бескрупулозно насрћу на нас и који нас у свету оцрњују као нељуде. Има наше кривице, то стоји, али има и кривице другога!

-Ако то што нам се дешава схватимо као опомену, да водимо рачуна шта и како ми чинимо, биће добро, а ако то не узмемо у обзир и тако не схватимо, биће казна, па ће онда она да нас опомене. Наше је да чинимо да они који долазе после нас живе у мирнијим, слободнијим и праведнијим приликама него што смо ми живели.

-Човек мора да се брани од зла, али никада као нечовек. Пре неку годину шиптари су у један пропуст испод пута поставили велику количину експлозива и повезали га електричном жицом да би могли да га активирају са даљине од шездесет метара, знајући да ће туда проћи два пуна аутобуса српских жена, протераних са Косова и Метохије, које су кренуле да за Задушнице на гробљу својих покојника запале свеће. Пропустили су међународну полицију, која је била у пратњи, а онда чим је наишао први аутобус, експлозив су активирали. Њих тринаест је одмах погинуло. Био сам на опелу. Да су само мало касније активирали, нико од њих шездесет у том аутобусу не би остао жив!

Шта им је то требало?! Знали су да у аутобусу нема ни војника, ни митраљеза, ни топова... Само уцвељене жене које иду да запале свеће својим најмилијим! Кад би се, не дај Боже, од мене тако нешто тражило, не у овим годинама, него док сам био млађи, кад наиђу шиптарке, или неко други, да ја активирам експлозив или, ако то нећу, да будем са њима у аутобусу. Е, сад, шта бих изабрао, то бисмо видели. Али, знам шта бих морао. Ни по коју цену не смемо на тај начин да враћамо, а камоли то да ми учинимо.

-Шта је то чему би као народ требало да тежимо?

- По речи Христовој, "Што желите себи, то чините другоме". Кад бисмо ми тако поступали и кад би људи у свету тако поступали, не би нам требало ни оволико болница, ни затвора..., нити би било толико разних тешкоћа. Али кад ми имамо за себе једну меру, а за другога другу меру, а и он има за себе једну меру, а за другога другу меру... што желимо себи, то да чинимо и другоме. Једноставна реченица, али је смисао бескрајан. Кад бисмо то чинили, ова земља била би рај. Неће то на земљи бити никада. На земљи увек ће бити злочинаца. Мораћемо се борити против њих, али да се боримо онако како људима доликује, никад нечовечно, нити да враћамо нечовечно.

-Свако од нас да чини онолико колико до њега стоји, како то ви често упозоравате!?

- Свакако. Апостол Павле каже: "Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима." Разуме се, ако су моје моћи да носим тридесет килограма, а додате ми још само пола килограма, ја падам, више не могу да носим ништа. О томе се ради. Ни Бог од нас не тражи више, али ни мање. Свети Василије Велики каже: "Не пружајте се према ономе што је изнад снаге, а не задовољавајте се оним што је испод снаге." Изједначити меру треба, да као сарадници Божији учинимо што можемо, а више од тога, ако је потребно, учиниће Он који је свемоћни. Да нам није Он за пет стотина година ропства помагао, не би од нас Срба ништа остало. Требало је "само" да промениш веру, па да имаш сва права! Али, наши преци су знали да ће тиме неупоредиво више изгубити, него што ће добити. Требало је издржати тих пет векова!

-"Будимо људи!", ваше су речи, које често изговарате. Кад то кажете, шта све под тиме подразумевате?

- Према нашој вери, ми смо од Бога створени са разумом, срцем, осећањем и вољом да можемо да остваримо оно што ум и срце нађу да треба да остваримо. И још са слободом. Можемо онако како Бог хоће и због чега нас је створио, а можемо и другачије. Е, сад, видите, бити човек, то није лако ни међу људима, а камоли међу нељудима, али је могуће. Шта вреди човеку да је све и угодно и све лако, а изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо и образ и душу, утолико је још већа заслуга и још већа част пред Богом.

Бити човек значи имати свест о томе да ћемо изаћи пред лице Божије и дати одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Он обдарио, да ли на добро или на зло. Наши преци су нам као добри учитељи указали пут како треба и тога да се држимо. При том ја не генералишем, знам да је и у нашем народу било свега и свачега, свакојаких појединаца, али као целина.. Када су 1991. године одбетониране јаме из Другог светског рата и из њих повађене кости одраслих и кошчице дечице, ја сам држао опело и онда говорио. Рекао сам тада: Кад би ове кости могле да говоре, оне би нам рекле: "Браћо и сестре, ако дођете у неку несрећу, у невољу у којој смо ми били да вас ставе пред јаме и да имате само један исход да ви бацате у јаме а да пре тога вадите очи онима које вам доведу зато што нису исте вере и да их онда бацате у јаме, ако нећете, ваше очи биће извађене и ви бићете бачени у јаму, не бојте се, ми смо живи отишли у наручје Бога живога, а они злочинци који су то чинили пред Њим су мртви, ако се не покајаше..."

Бити човек то значи у сваком случају бранити се, али бранити се на начин достојан човека.

-Према последњем попису становништва Србије, 95 одсто грађана изјаснило се да су верници, око 4,5 одсто да су неопредељени, док су њих 0,5 одсто рекли да су атеисти. Примећује ли се и по делима, а не само на речима, да је таква духовна мапа Србије?

- Треба имати у виду стање које је код нас бивало. Почетком двадесетог века и власт и целокупно друштво у Србији чинили су све ради коначног ослобођења од Турака. Учествовала је у томе и Црква. У то доба, у још неослобођеним крајевима Србије од Турака, на Косову и Метохији и у Македонији, свештеник је морао да буде и свештеник, и учитељ и судија, а морао је и да узме пушку, да брани себе, породицу и народ. Надало се тада: када дође слобода, онда ће свештеник да буде свештеник, учитељ ће бити учитељ, војник ће бити војник... Али, време нас претиче. Дванаесте године рат за ослобођење од Турака, тринаесте рат са Бугарима, онда од четрнаесте до осамнаесте Први светски рат, у којем Србија, што од рата, што од епидемија, изгуби више од педесет одсто мушког становништва... Док се оно што је остало подиже за двадесет година, дође Други светски рат, са онако страшним поступцима, несрећама и катастрофама.

-А онда време прогона Цркве од безбожничке власти...

- Да. Ето какве све муке да се крене напред! Ниједна крајност није добра. У то доба материјалистичко, хоћеш - нећеш, морао си да учиш марксизам, и у основној, и у средњој школи и на факултету, а да не говоримо какав је све однос био према Цркви. Отишло се у крајност. Дошло се до самог зида. Падало се све ниже и ниже... И онда се дошло до тога, кад је дошла слобода, да је човек пошао у томе правцу. Наш народ мало зна о својој стварној вери. Ево, сад је Божић, људи знају да ће по кући бити мало сламе, биће парченце бадњака, може бити, биће и чесница, и... - једење и пијење. А шта је, у ствари, то, мало њих зна. Дакле, то није инат, мада код нас ината има доста. Да се мало нашалимо и подсетимо оно кад су питали Краљевића Марка: "Пошто би се потурчио, Марко?" А он ће: "Не бих нипошто, сем за инат!"

Тако, млади људи, тражећи суштину, а видећи ону једностраност материјалистичку, сад су дошли до тога да се слободно изјасне да су они и верујући. А о вери, углавном, мало знају. И по томе се види шта значи та једностраност. Како би изгледало када бисмо ми рекли: не треба да се бринемо за тело, за царство земаљско, већ само за душу и царство небеско!? То би, исто тако, била једностраност.

-И тако велики број изјашњених да су верници, као што објаснисте, доста тога говори. А који су ваши практични савети онима који теже духовном узрастању, али се тешко сналазе у овом свету пуном свакаквих искушења?

- Трудити се, што на крају крајева сваки човек једанпут мора да реши, да се одгонетне питање циља и смисла живота. Један младић пита Алберта Ајнштајна, тако велико научно име, нашег старијег савременика, али и зета, јер му је жена, Милева Марић, из Баната: Који је смисао живота? А Ајнштајн каже: "Имати одговор на то питање значи бити религиозан."

Наука коју учимо у школама и факултетима даје нам одговор на питање како да живимо, како да производимо, како да поделимо, како да се хранимо, како да се лечимо... Али је циљ целокупног живота непознат.

Кад решимо питање циља, онда ће нам све остало бити лакше да решимо.

Када су светом Василију Великом, у четвртом веку, поставили то питање, он је рекао: "На то питање одговарали су стари грчки филозофи, али се нису слагали. Једни су сматрали да је циљ живота уживање (једи, пиј, уживај), други да је циљ живота стицање богатстава (и онога што богатство пружа), трећи да је циљ живота стицање славе (научне, уметничке, спортске). Неки опет да је циљ - стицање власти и онога што власт човеку пружа. И тако редом. А ми сматрамо да је циљ нашег живота стећи блаженство: почети га у овоме свету, а наставити га у ономе свету бесмртности." Блаженство, дабоме, није срећа. Срећа не зависи од нас, а блаженство зависи само од нас. Блаженство можемо имати у свакој прилици.

Ето поуке и за нас: Не бојати се ничега колико греха који нас одваја од Бога и ствара немир у нашој души! А кад будемо имали мир са Богом, имаћемо мир у души, тим миром ћемо деловати у породици, у друштву у којем се крећемо и онда се не треба ничега бојати!

-Шта је за хришћанина, у ствари, најважније да зна?

- Оно што поменусмо, да зна циљ и смисао живота. То је најважније. Ако то зна, онда ће он моћи и да употреби своје снаге и дарове на оно што је добро и племенито, и њему, и породици, и његовом народу, свима. Разуме се, да зна и ону реч: "што желите себи, то чините другоме."

- Једном сте рекли да је најважније да хришћанин зна да се моли...

- Да. Молитва је, у ствари, наш разговор са Богом, са нашим оцем небеским. Има у Јеванђељу да је Христос, Син Божји, одлазио насамо и молио се. У ствари, то је разговор Његов, Сина, са Оцем. Молитва је, дакле, и наш разговор са нашим Оцем небеским. Бог нама у Светом писму говори, а ми треба у молитви Њему да одговарамо.

Свети Василије Велики каже да постоје три ступња духовног узрастања.

Први ступањ је ступањ роба. Роб зна да његова судбина зависи од господара којем припада, да овај има право да га бије, убије, прода и њега, и жену и децу, све, зато извршава вољу његову. На духовном плану то је хришћанин који из страха од пакла извршава вољу Божију. Он схвата да се не исплати да и хиљаду година живи у греху, а да после целу бесмртност буде у мукама.

Други ступањ је ступањ најамника. То је слободан човек који за свој рад прима плату. Ради онолико колико му се плати. На духовном плану то је хришћанин који жели да у рају буде на што вишем нивоу. Нису сви онде једнаки. Онај који је честит и добар, он напредује бесконачно, све ближе и ближе Богу, али никад не стигавши до Њега, јер је Бог бесконачан. Али је све ближе и ближе. А Бог је, дабоме, и наш живот, и наше блаженство, и све.

Трећи ступањ је ступањ сина, или ћерке. Син врши вољу очеву, не из страха од казне да ће га отац убити, он није роб; не из жеље да му отац плати, он није најамник, него из жеље да отац буде задовољан. На духовном плану то је онај хришћанин који врши вољу Божју из љубави према Богу, да Бог буде задовољан.

Док прва два мисле на себе, један да не буде кажњен, други да му све буде плаћено, овај мисли о Богу. Е, то је прави хришћанин. Али, нико не може доћи на тај ступањ док не пређе ова два. Колико ће се ко задржати на ком ступњу, зависи од сваког човека посебно.

-Колико Српска православна црква данас користи принцип икономије, снисхођења приликама у којима живи њена паства?

- Свакако, држи се и принципа икономије и принципа акрибије. Акрибија налаже да се строго држимо прописа, а икономија да у датим приликама морамо сагледати целокупну стварност човека. Свети Јован Златоусти каже да пастир духовни треба да води рачуна хоће ли човек који то заслужује моћи да прими епитимију, ону казну коју греси његови захтевају. Јер, ако не може да је прими, то би било исто као кад би ти хтео да закрпиш оно место које је подерано, а одереш од онога што је здраво. Тако се ту мора употребљавати икономија, попуштање до једне границе, а онда строго како правила налажу. Е, сад, где ће бити та граница, то зависи од духовног узраста. У почетку су икономија и акрибија далеко једна од друге. Колико ми духовно узрастамо, толико се удаљеност између њих скраћује, све док се оне не сретну, док ми не дођемо до тог духовног узраста да знамо и примењујемо оно једно једино што је потпуно исправно. А дотле морамо се држати и једног и другог, према мери нашег духовног узраста.

-Човек не може мимо света. Какав његов однос треба да буде према свету у којем живи?

- Свакако, морамо имати у виду у каквим смо приликама. И ту ће нам моћи да помогне апостол Павле. Кад је он био у Атини, на Ареопагу, ту где се скупљао народ, где су Атињани долазили или да нешто ново чују или да нешто ново кажу. Било је мноштво народа, а апостол Павле ће да каже: "Људи, пролазећи кроз ваш град, ја сам видео да сте веома побожни. Међу жртвеницима боговима видео сам и један жртвеник Богу непознатом. Тога Бога кога ви не знате, али га славите, ја вам проповедам." Видите како је он ухватио везу са оним што јесте, са идолопоклонством, да би довео до онога што треба да буде. Да је он њима рекао одмах: ви сте незнабошци, идолопоклоници, лажним боговима се клањате... они би се дигли, отишли, не би имао коме да каже. Овако је он, не испод жита, него де факто ухватио везу са оним што је стварност. То није превара, то је хватање везе са оним што постоји.

Ми морамо и у овом времену у којем смо ухватити везу са овим што постоји, да учинимо колико можемо да наш народ схвати суштину вере своје и да се духовно уздигне.

-Многи, поготово млади, у свом несналажењу, упуштају се у неки илузорни свет. Како им помоћи да се утемеље у стварни свет, овакав какав јесте?

- То је оно питање циља и смисла живота. Треба одгонетнути: шта је човек? Зашто је Бог створио човека? Знајући то, зна се циљ живота. Кад човек то реши, зашто је на овом свету, биће му лакше да се у њему снађе. Ако нема одговора, онда лута. А по речи светог Јована Дамаскина, циљ и смисао живота јесте да стекнемо блаженство на овом свету, да бисмо га наставили у царству небеском, бесконачном.

-Честа су позивања на "људска права", која се неретко косе са основним нормама морала (као што је, рецимо, случај са заговарањем "права" на истополни брак). Какав одговор у том случају дати?

-Што будемо више духовно узрастали, ми ћемо све мање улазити у сукоб са оним што је стварно суштина. Знаћемо у свакој датој прилици да дамо прави одговор.

Кад узрастемо, онда нећемо доћи у сукоб са односима у животу и питањима других у животу. Имаћемо одмах одговор да се не коси са моралом и да не штети животу људи.

Сад конкретно о томе што поменусте. Има о томе у Старом завету. На јужној обали Мртвог мора у Палестини био је град Содом, у коме се покварило и мушко и женско, и деца, у томе погледу. И Бог пошаље три анђела, да се тај град сатре...И онда паде с неба дажд од сумпора и огња и сагоре Содом и сву околину.

Ето шта значи тај грех. Бог је створио мушко и женско, и рекао: "Рађајте и множите се." А овде нема никакве могућности зачећа, нема никакве везе са оним због чега је Бог створио мушко и женско. То је само једна развраћеност.

-Црква и држава често се постављају једна наспрам друге, иако многа искуства говоре да је најбоље кад су једна поред друге. Свети Сава о њима је говорио као о два крила орла, захваљујући којима он не храмље, нити пада, него слободно и високо лети. Где то држава Цркви и Црква држави, према вашем мишљењу, могу највише помоћи?

- Помоћи ће ако држава буде водила рачуна о људима као телесним бићима, као земаљским, а Црква ако буде водила рачуна о људима као о духовним бићима. Црква не негира да смо ми и земаљски и небески. И једно и друго смо. И од тела и од душе. Али тако да телесно пролази, док духовно не пролази.

У византијско доба важио је принцип симфоније, сагласја између Цркве и државе. Држава је водила рачуна о једној страни, а Црква о оној другој, духовној. Господ Исус Христос каже: "Не живи човек само о хлебу, него и о свакој речи која излази из уста Божијих." Христос не каже да човек не живи о телесној храни, јер је он тело, али није само тело, него је он и душа, а за душу треба храна духовна. Дакле, не живи човек само о хлебу, није он само земаљско и телесно биће, него о свакој речи која излази из уста Божијих. По тој науци, знамо ко смо, зашто смо на овом свету, какав је смисао живота, какав је смисао ових страдања и мука које нас сналазе.

Душу треба и нахранити и оденути. Каже се да ће грешници на Страшном суду бити голи, па ће се видети сва срамота голотиње њихове. Треба нам, дакле, и храна, и одело, духовно. Потребно је борити се за врлине, а чувати се греха.

-После вашег недавног саопштења у јавности се дошло до закључка да Српска православна црква тражи повраћај монархије. Шта је, у ствари, ваша реч, реч Српске православне цркве: монархија или република, ако пристајете на изјашњавање о овом питању?

-Знате, Црква нема своју странку. А мени су често говорили: шта год ја да кажем, то је или за странку на власти или за опозицију. Зато сам ја морао да кажем да је за нас узак принцип "све је политика". За нас важи принцип апостола Павла: "Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, све на славу Божју чините." По том принципу, и политика може бити на славу Божју, а може бити и супротно.

Став Цркве у овој ствари јесте да се поштује воља народна. Да се народу омогући да се о том питању изјасни и да слободно одлучи да ли је за републику или је за монархију. Ми не намећемо ни једно ни друго.

-Уочљиво је да је све више верника међу младима и образованима, иако су школовани у "школама без Бога". Како то објашњавате и како на то гледате, Ваша светости, као духовни пастир?

- Знате, само су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји. Људи су под притиском материјалистичким дошли у ситуацију да мало дубље размисле да ли тај смисао постоји или не постоји. Према Достојевском, од хлеба нема ништа битније. Ко ти даје хлеб, ти ћеш ићи за њим. Али ако неко завлада твојом савешћу, ти ћеш бацити хлеб онога и поћи за оним који те убеди у смисао и циљ твога постојања. Човек ће пре пристати на самоубиство него на живот без смисла.

Преузето из часописа "Нин", бр.2767, 09.01.2004.

[marija]

Александар Ћирић, ватерполо репрезента тивац Србије

Желим да живим у Истини

Аутор: Славица Лазић, Број 955-956, Рубрика Разговор

Александар Ћирић тренутно брани боје италијанске Бреше. Леворуки играч је у плавом дресу освојио сребрну медаљу на Олимпијади у Сиднеју 2000. године, злато на Европском првенству у Крању 2003. и сребро на Олимпијади у Атини 2004.

Због вируса вирозе једно време је паузирао - мада званично најбољи ватерполиста фајнал-фора Лиге шампиона, због болести био је принуђен да пропусти Светско првенство у Монтреалу на коме је СЦГ била прва. На Европском првенству у Београду 11. септембра ове године са репрезентацијом Србије освојио злато. Интервју „Православљу“ дао уочи Божића у Београду.

Овај незаменљиви члан ватерполо репрезентације, бек, познат је по изузетној дисциплинованости: „Ако тренираш напорно, сигурно знаш зашто то радиш, тако да није важно само учествовати... Наша је обавеза да се увек боримо за медаљу“. Има 29 година и прву олимпијску бронзу за наш ватерполо освојио је са екипом која је почетком олимпијске 2000. године почела у саставу Шапић, Зимоњић, Савић, Икодиновић, Јеленић, Ускоковић, Шоштар, Куљача, Вујасиновић, Ускоковић, Јеленић.

-  Колико Вам је важна вера и како је доживљавате?

- Свако има свој пут трагања и уздизања ка Богу и свако трага за Богом на свој начин. Уверио сам се да можеш на милион начина да дођеш до Бога када твој ум и душа тражи суштину и смисао. Ако веру доживиш на прави начин и препустиш јој се без рационалистичке резерве, биће ти лако да осмислиш свој овоземаљски ход и трајање. Све је велики рад и трпљење уз Божије допуштење.

-  Учествовали сте у акцији за обнову манастира Ђурђеви Ступови „Обновимо Ступове“, заинтересовали сте спортисте да помогну духовну обнову народа. Каква обнова нам је сада најпотребнија?

- Сваки човек има потребу за личном везом са Богом. Однос са Богом је персоналан и свако понаособ осећа шта му је у том давању и узимању потребније. Тај однос само не сме да буде рачунџијски. Мене највише занима како младима приближити веру, учинити им је блиском и неопходном, модерном и истовремено задржати сву њену догматску чистоту. Наша акција усмерена је на помоћ духовне обнове нашег народа, првенствено младих. Идемо, помажемо, срећни смо, Богу је драго.

-  Како сте Ви дошли до сазнања о Вечној Истини?

- Вера моје мајке је била дубока и било ми је лако да дођем до Христа. Када сам сазрео, вера ме је испуњавала, смиривала и желео сам да је утврдим и теолошки продубим. Пуно су ми значили сусрети са великим духовницима наше Цркве, превасходно са игуманом манастира Ковиљ, владиком Порфиријем. То је фасцинантан, модеран саговорник са којим могу да отворим све теме, без бојазни да ме неће разумети. Кроз монаштво оних који се моле за нас, спасавамо се и ми а Господ тражи да будемо будни над својим животом. Монаси живе у посту и молитви, прочишћени и загледани у Божје лице и све сагледавају на други начин. И ми можемо својим животом да достигнемо то савршенство и лепоту. Волео бих да достигнем тај степен прочишћености. То ме је и привукло вери тако дубоко. Желим да живим у Истини. Најрадије на Литургију одлазим у Вождовачку цркву а посебно волим манастир Острог у коме сам био неколико пута.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/955-956/tekst/zelim-da-zivim-u-istini/