Канонско право о крштавању деце

[Guest свештеник Иван]

Предуслови крштења, вера и покајање, захтевају извесну зрелост крштаванога. Проблем се јавља када говоримо о крштавању деце. Учинићемо најпре историјски осврт на ово питање.

Апостолско доба није нам оставило никаквих експлицитних сведочанстава ни за ни против крштавања деце. У јеванђељу Господ каже: „Пустите децу да долазе мени“. Иако се може тумачити у овом контексту, то ипак није отворено сведочанство о постојању дотичне праксе. У Делима апостолским и новозаветним посланицама има неколико случајева крштавања целих породица. Да ли је у тим породицама било деце не знамо.

Па ипак, могу се донети извесни закључци о могућности са највероватнијим степеном вероватноће. Готово је сигурно да су се апостоли, потичући из јеврејске средине, руководили праксом прозелитске бање очишћења и обрезања. Премда је старозаветна вера била, у принципу, национална вера Јевреја, чланом старозаветног народа Божијег постајало се печатом обрезања. Постојала је, такође, могућност примања јудаизма од стране нејевреја – прозелитизам. Прозелитском обрезању, које је обично вршено над читавом породицом, претходила је бања очишћења, која је важила за све одрасле и за децу рођену пре очевог обрезања. Хришћанска пракса примања у Цркву надовезује се на праксу прозелитизма, наравно уз извесне измене. Прво, обрезање, као стари завет, бива постепено избачено, јер је наступио нови завет у Христовој крви. Друго, бања очишћења је обавезна за све, укључујући и Јевреје, „јер сви сагрешише“. И, кључно: ако су се апостоли водили аналогијом са прозелитском бањом очишћења, онда су, крштавајући породице, крштавали и децу. Ову праксу су преузеле следеће генерације, у којима случајеви крштавања постају много чешћи.

Постапостолско доба оставља поуздана сведочанства о крштавању деце. Према сведочанствима Иринеја, Тертулијана, Оригена и Апостолског предања, крштавана су деца чак и пре него што наврше осам дана живота. У време Амвросија и Златоуста ова пракса је већ општеприхваћена.

Пелагијански спор у 5. веку дефинитивно ће учврстити праксу крштавања деце. Пелагијанци су тврдили да првородни грех није наследан, и да према томе крштење чисти само од личних грехова. Како деца немају личних грехова, то их није потребно крштавати. Осудивши ову јерес са позиције да без крштења нема спасења, Црква дефинитивно потврђује валидност праксе крштавања деце.

Узраст у ком се могу крштавати деца остао је предмет разногласја. Тертулијан саветује да се без велике нужде дете не крштава пре него што постане способно да макар унеколико схвати чин. Кипријан Картагински је допуштао крштавање непосредно по рођењу. Постепеном диференцијацијом, на Западу је прихваћено Кипријаново мишљење, а на Истоку се као минимална старосна граница узима 40 дана, наравно уз изузетке у хитним случајевима. Временом се ова разлика избрисала, и преовладала западна пракса. Међутим, јавила се друга разлика, која се задржала до данас. Наиме, на Истоку се одмах врши и миропомазање, па дете постаје пуноправни члан Цркве са могућношћу приступања Чаши, док се на западу дете миропомазује („конфирмира“) од стране епископа тек у 12. години живота, када се и први пут причешћује.

Догматско објашњење крштавања деце: Као што је речено, главни проблем у вези са крштавањем деце је одсуство њихове личне вере. Пуни хришћански живот подразумева формулу вера – крштење – вера. Код деце изостаје ова претходна вера, па да би се оправдало њихово крштавање, она се, на неки начин и нечим, мора надоместити. То је вера родитеља. Рођење од хришћанских родитеља Црква схвата као сведочанство да Бог дете призива у Цркву. Треба нагласити да нема ни речи о супституцији вере вером родитеља или кумова, која је продукт средњевековне западне схоластике. Вера једнога човека не може заменити веру другога. Па ипак, вера родитеља узима се као довољна претпоставка хришћанског васпитања детета. Они су обећавали да ће дете васпитавати у хришћанској вери.
Може се, такође, поставити питање слободне воље крштаваног детета. Крштавање детета не нарушава његову слободну вољу, јер она још увек ни не постоји. Одговор крштеног детета на призив Божији зависиће од његове касније вере, а одговорност ће бити не само његова, него и Цркве која га је крстила, и родитеља. При томе, какав год да буде њен одговор, она остаје члан Цркве.

Девијације у пракси крштавања деце у историји Цркве нису ретка појава. Чести су случајеви крштавања заробљене деце, деце без родитеља, деце родитеља нехришћана, деце из мешовитих бракова, итд. У свим тим случајевима потпуно или делимично изостаје онај предуслов који „замењује“ претходну веру детета. Исто се може рећи и за многе данашње случајеве „традиционалног“ крштавања деце крштених, али нецрквених родитеља.

[Адмирал]

        У јеванђељу Господ каже: „Пустите децу да долазе мени“. Ali tekst ide dalje pa kaže; Jer je takvih carstvo nebesko.Prema tome Oni koji piriznaju krštenje dece pustaju ih Hristu da se krste a koji ne priznaju krštenje dece do svesnog minimuma razumevanja čina ne rizikuju da ako dete umre pre krštenja budu lišena Carstva nebeskog jer je u takvih Nebesko Carstvo.Bilo kako bilo po odrastanju dece ako nema evangelizacije koja će osvetliti smisao Jevandjelja, ni krštenje neće biti delotvorno.Nažalost mnogi kršteni neznaju šta je to radosna vest koju su primili sa krštenjem.

[Guest свештеник Иван]

        У јеванђељу Господ каже: „Пустите децу да долазе мени“. Ali tekst ide dalje pa kaže; Jer je takvih carstvo nebesko.Prema tome Oni koji piriznaju krštenje dece pustaju ih Hristu da se krste a koji ne priznaju krštenje dece do svesnog minimuma razumevanja čina ne rizikuju da ako dete umre pre krštenja budu lišena Carstva nebeskog jer je u takvih Nebesko Carstvo.Bilo kako bilo po odrastanju dece ako nema evangelizacije koja će osvetliti smisao Jevandjelja, ni krštenje neće biti delotvorno.Nažalost mnogi kršteni neznaju šta je to radosna vest koju su primili sa krštenjem.

Шта би требало радити да се еванђелска вест пробуди у срцима људи, јер то долази и од проповеди.

Како би и то чинио?

[Адмирал]

        У јеванђељу Господ каже: „Пустите децу да долазе мени“. Ali tekst ide dalje pa kaže; Jer je takvih carstvo nebesko.Prema tome Oni koji piriznaju krštenje dece pustaju ih Hristu da se krste a koji ne priznaju krštenje dece do svesnog minimuma razumevanja čina ne rizikuju da ako dete umre pre krštenja budu lišena Carstva nebeskog jer je u takvih Nebesko Carstvo.Bilo kako bilo po odrastanju dece ako nema evangelizacije koja će osvetliti smisao Jevandjelja, ni krštenje neće biti delotvorno.Nažalost mnogi kršteni neznaju šta je to radosna vest koju su primili sa krštenjem.

Шта би требало радити да се еванђелска вест пробуди у срцима људи, јер то долази и од проповеди.

Како би и то чинио?

      Dokle god se vernik oslanja na sebe da svojim delima zasluži spasenje ne sledi pravo jevandjelje. Ne može čovek sam sebe da spase, tu je problem koji je ušao u Crkvu od strane neznabožačke filozofije koja insistira na delima a ne na milosti.Mi smo spašeni ne delima zakona nego verom.Svet će biti osudjen za greh i to je jedini greh jer nisu verovali u Hrista koga je Bog posvedočio.Delima se ne zaslužuje spasenje,dela vere  su normalna posledica svesne činjenice da je vernik spašen čim je poverovao.Dokaz da je poverovao i da je spašen jeste da drži dela zakona a ne da će biti spašen ako drži dela zakona.Svi koji insistiraju na samospasenju čine nedovoljnom žrtvu i delo isusa Hrista i to je lažno Jevandjelje.Ako Vam mi ili andjeli sa neba propovedaju neko drugo jevandjelje koje Vam mi ne propovedasmo proklet da bude.Ovako Apostol Hristov piše.Jedna je žrtva Hristova, delo jednom za svagda učinjeno za spasenje dovoljno.Ako Vas Hristos oslobodi zaista ćete biti slobodni.

    Dato ti je da imaš sigurnost spasenja u Hristu.Oni koji ti nameću osećaj krivice u smislu nekog neprestanog pokajanja u smislu do smrti;Avaj meni kuku mene,stvaraju noćnu moru onima koji žele da se spasu u Hristu naturajići im lažno jevandjelje samospasenja.