Кант

[Александар Милојков]

G. Zaječaranović KANT I KRITIČKA FILOZOFIJA

Nesumnjivo je da je Kant najznačajniji filozof druge polovine 18. veka i jedan od najznačajnijih u celoj istoriji filozofije. To se može tvrditi i na osnovu uticaja njegovih ideja u potonjem razvoju filozofske misli. Njegova je filozofija bila i ostala sve do danas blistav primer doslednosti, strogosti i sistematičnosti mišljenja. On je otvorio nove puteve u filozofiji, a svojim idejama i delima inspirisao je mnoge naučnike filozofe, u prvom redu: Fihtea, Šelinga i Hegela. Klasična nemačka filozofija ne može se ni zamisliti bez njega, jer je on njen začetnik. Mnogi tokovi u savremenoj filozofiji duguju znatan deo svog idejnog sadržaja upravo Kantu. Kritički pristup, koji je on inaugurisao, postao je fundamentalna karakteristika savremenog filozofskog mišljenja. Da bi se razumela njegova kritička filozofija potrebno je sagledati ne samo stanje društva u kome je Kant živeo, uključujući i dostignuti stepen razvoja nauke, nego i ličnost filozofa, njegov život i njegovo doba. 1. Kant i njegovo doba Kantov život delimično pada u doba početka tzv. industrijske revolucije. Ona počinje u poslednjoj trećini 18. veka u Engleskoj sa otkrićem i primenom parne mašine kao pogonske snage u tekstilnoj industriji, potom u brodogradnji, u saobraćaju itd. Niz drugih tehničkih pronalazaka omogućuje masovniju proizvodnju raznovrsne robe, što izaziva potrebu za proširenjem tržišta, koje postepeno postaje svetsko, a time i čovečanstvo postaje jedna celina. Nacionalne države se međusobno oštro sukobljavaju, jer svaka nastoji da se proširi koliko je god moguće, a neke uspevaju da se razviju u svetske imperije sa prostranim kolonijalnim tržištem. Niz žestokih uspešnih i neuspešnih ratova izaziva kao reakciju težnje za ujedinjavanjem naroda i država, kao želje za "večnim mirom". U burno vreme velike francuske revolucije filozof Konstanten F. Volnei ističe ideju "Sjedinjenih država Evrope", nalik na ujedinjenje bivših engleskih kolonija u Severnoj Americi (SAD), ideju koja se danas ostvaruje u obliku Evropske Unije. A Kant je obrađivao problem mira u delu "O večnom miru" (1795), ispitujući uslove koji su za to potrebni. Uporedo s industrijskom revolucijom i nizom političkih revolucija u evropskim zemljama, odvija se i burna revolucija u nauci, s nizom naučnih otkrića i tehničkih pronalazaka na osnovu razvoja fizike i hemije, kao

konstituisanje društvenih nauka. Tako se postepeno stvaraju povoljni uslovi i za suštinske promene u filozofiji, u kojoj Kant zatiče žestoku suprotstavljenost skepticizma i dogmatizma, empirizma i racionalizma. Imanuel Kant je rođen 22. aprila 1724. godine u Kenigsbergu, koji je tada pripadao Pruskoj, a sada Ruskoj federaciji, pod imenom Kalinjingrad. Bio je četvrto dete u porodici sedlarskog zanatlije Johana Georga Kanta i supruge Ane Regine, sa jedanaestoro dece, od kojih šestoro je umrlo u detinjem uzrastu. Majka je na njegov duševni razvoj izvršila dublji uticaj nego otac. Sam je isticao da mu je ona usadila "prvu klicu dobrote" i okrenula ga prema utiscima prirode. (1, 10) Od 1732. godine do 1740. pohađao je latinsku školu u rodnom gradu. Bio je nežne građe i živeo u siromašnoj porodici. Kažu da je imao dve mane: stidljivost i zaboravnost. Kao učenik voleo je matematiku i logiku, a od pesnika voleo je Lukrecija. Pored latinskog učio je grčki, pa i hebrejski, ali i prirodnu nauku, poeziju i istoriju. Inače, nema mnogo podataka o njegovom životu u doba školovanja. Kenigsberg je u to doba imao oko 50.000 stanovnika i 6.000 kuća. Spadao je među najveće gradove u celoj Nemačkoj, a imao je pristanište, industriju, trgovinu i univerzitet. U njemu je Kant proveo sav svoj život. Nije voleo da putuje. Tu je započeo studije 1740. godine na Filozofskom fakultetu, kao pripremu

kasnije studiranje na jedno od tri viša fakulteta: teološkom, pravnom ili medicinskom. Kao najvažniji među njegovim profesorima pominje se Martin Knutzen, koji je imao evropsko obrazovanje i upoznao Kanta sa Lajbnicovom i K. Volfovom filozofijom i sa Njutnovim naučnim delima. Izgleda da je Kant svoje studije završio 1746. godine. Iste godine umro mu je otac, a majka znatno ranije (1737). Budući bez materijalnih mogućnosti, morao se zaposliti. Otada je devet godina radio kao domaći učitelj u porodicama ondašnjih bogatih ljudi. Ujedno se u tišini pripremao za javni nastup i od 1755. godine počinje da objavljuje svoje naučne i filozofske radove. U jednom od njih ističe da je već "zacrtao" put kojim želi da ide i da ga "ništa neće sprečiti da ga nastavi". (1, 20-21) Godine 1755. je Kant dobio titulu magistra, a potom iste godine je habilitirao i postao privatni docent. Tako je stekao pravo da drži predavanja na univerzitetu, pa je svoj kurs započeo u zimskom semestru 1755/56. baveći se odnosom prirodne nauke i filozofije. Nastojao je da filozofiju uzdigne na stepen naučne egzaktnosti. Trebalo je da prođe skoro petnaest godina da bi postao redovan profesor Univerziteta u Kenigsbergu, ali je u međuvremenu sazrela njegova filozofska misao i tada je kao profesor logike i metafizike počeo da postavlja temelje svoje originalne filozofske koncepcije s raspravom "O formama i principima čulnog i inteligibilnog sveta" (1770).

[Александар Милојков]

Kant, koji je pre toga, da bi imao pristojne prihode, morao da radi i kao bibliotekar u nekom zamku, postao je nakon "Kritike čistog uma" (1781) veoma poznat i cenjen u celoj Nemačkoj i šire, postavljen je za rektora Univerziteta u Kenigsbergu (1786), izabran je za člana Akademije nauka u Berlinu (1786), a kasnije i drugih. On je zasnovao kritičku filozofiju ili transcendentalni idealizam i time postao rodonačelnik slavne škole nemačke klasične filozofije. Ali kad je u pozno doba svog života objavio delo "Religija unutar granica samog uma" (1793), dobio je naređenje od pruskog kralja da se ubuduće uzdržava od takvog pisanja o religiji, ako želi da ostane u službi. To je on prihvatio, uzvrativši da sve što se javno napiše mora biti istinito, ali da nije dužan da svu istinu javno kaže i sam nikad neće reći ono što ne misli. U starosti je još uvek radio na jednom delu koje je smatrao najvažnijim u sistemu kritičke filozofije, a u kome je obrađivao problem prelaza od metafizike prirode ka fizici kao nauci. Ali telo mu je oslabilo i energija opala, pa je to delo ostalo nedovršeno. Iskren, kakav je uvek bio, govorio je svojim bliskima da je star i slab i da ga moraju tretirati kao dete. Godine 1803. doživeo je srčani udar, od koga se malo oporavio, ali je uskoro potom umro, 12. februara 1804. godine, u svojoj osamdesetoj godini života. 2. Nauka i filozofija u Kanta U vreme kada je Kant studirao, nauke nisu bile dovoljno raščlanjene. Neke naučne discipline ulazile su sastav filozofije i tek su se kasnije odvojile i osamostalile. Kant je shvatio da metafizika i ostale filozofske discipline (osim logike, za koju je mislio da je skoro savršena nauka) nisu izgrađene kao nauke već da tek treba da postanu. Sam Kant je u toku školovanja izučavao prirodnu nauku (Naturlehre) i matematiku. Nije sumnjao u njihovu naučnu vrednost i samo se (kasnije) pitao: kako su one moguće kao nauke? Fizika, hemija, biologija, još nisu bile samostalne nauke, mada je njihov intenzivan razvoj upravo počinjao. Pod fizikom se često podrazumevala sva prirodna nauka, pa i antropologija i geografija. Približno u isto vreme, u Francuskoj se prirodna nauka obrađivala takođe kao jedna jedinstvena celina. Žan-lui Lekler Bifon (Bufron) je objavljivao svoja obimna istraživanja o prirodi pod opštim naslovom "Prirodna istorija" (Histoire naturele, 36 tomova). U okviru matematike su se obrađivale uglavnom aritmetika i geometrija, ali posle Lajbnica i Njutna i tzv. viša matematika. Teorija verovatnoće se u Kantovo doba upravo brzo razvijala, ali je Kant verovatnoću tretirao kao jedan poseban oblik istine. On je, doduše, izučavao takođe istoriju, ali izgleda da ga ona nije naročito zainteresovala. Verovatno je nije ni smatrao naukom nego pre veštinom da se tretiraju pitanja koja se tiču života i delatnosti ljudi i njihovih zajednica. Uostalom, neki ni danas ne smatraju istoriju naukom. Da li je Kant i u kojoj meri poznavao doprinose raznih naučnika koji su se trudili da unaprede prirodnu nauku, nije dovoljno jasno iz njegovih spisa. On više puta pominje Linea i još po nekog. Ali očigledno je da je veoma cenio Isaka Njutna, koji je za njega upravo uzor naučnika i primer koji treba slediti u svim naučnim područjima, pa i u filozofiji, ako je to moguće. Njutn je izgradio mehaniku kao nauku do savršenstva, pa se ova uzimala kao uzor za kojim treba da se povedu sve druge nauke. U tom duhu je samo mehaničko objašnjenje predmeta nauka važilo kao strogo naučno. Nasuprot njemu se tada znalo još samo za teleološko objašnjenje. Ali ono nije moglo biti prihvaćeno kao istinski naučno, ukoliko je podrazumevalo teološke (religijske) pretpostavke. Tako je i Kant u tom pogledu očekivao da će se u budućnosti možda pojaviti još neko ko bi u biologiji učinio ono što je Njutn postigao u oblasti fizike, tj. da egzaktno objasni pojave i procese u živom svetu, gde se manifestuje neka svrsishodnost koja se tada objašnjavala kao posledica svrsishodnog delovanja umnog božanskog bića. Tek se stotinu godina kasnije pojavio takav naučnik koji je išao strogo naučnim putem i nastojao objasniti postanak i život biljnih i životinjskih vrsta, kao i životne pojave uopšte, na osnovu samih prirodnih zakonitosti. Tako je Darvin upravo teleološko objašnjenje u biologiji učinio suvišnim. Za Kanta je, međutim, teleologija ostala da važi, ali samo kao regulativan princip, u smislu da, ako neke fenomene ne možemo objasniti po strogo naučnim mehaničkim zakonima, onda ćemo pretpostaviti "kao da" u prirodi postoje "poslednje svrhe", postavljene od umnog "natčulnog bića". Ali tvrdio je da teleologija ne sme da se uzima kao konstitutivni princip, tj. kao objektivna zakonitost data u samim stvarima, tj. u prirodi. U tom pogledu je prirodna nauka (zapravo biologija) bila bliska metafizici i celoj filozofiji. Kant je prvi koji je istakao da filozofija još nije nauka, u strogom smislu, iako je bila smatrana naukom koja se prva pojavila. Ona je, po njemu, prepuna zabludama i veoma nesavršena. Kant izričito kaže da je "njen postupak do sada bio samo puko lutanje... među samim pojmovima". (2, 22) A on bi hteo da njegovo delo omogući metafizici i filozofiji "sigurno kretanje jedne nauke", tj. želi doprineti da ona postane naukom. Mislio je da to može ostvariti uz pomoć kritičkog metoda. Ali, pre nego što je otkrio taj svoj metod, Kant je dugo i temeljito razmišljao, baveći se prirodno-naučnim problemima. Može se tvrditi da mu je bavljenje prirodnom naukom, u njegovom tzv. pretkritičkom periodu, pomoglo da sagleda pretpostavke i mogućnosti izgrađivanja jedne nove filozofije, koja ne bi bila lutanje kretala bi se naučnim putem. Tada je Kant napisao i objavio više dela. Među njima se posebno ističe "Opšta istorija prirode i teorija neba" (1755), svakako njegovo najznačajnije delo iz prekritičkog perioda, u kome je po mehaničkim zakonima nastojao objasniti postanak našeg sistema planeta, u čijem središtu je Sunce, iz prvobitne haotične materije u kretanju, pod dejstvom privlačne i odbojne sile u materiji. Smatrao je da su tako nastali i drugi sistemi oko tzv. "nepokretnih" zvezda na vidljivom nebu, odnosno kosmosu. 3. Razvoj Kantove filozofske misli U Kantovo vreme su postojali neki priručnici u kojima je izlagana istorija filozofije. Neke od njih pominjeHegel, koji se smatra utemeljivačem ove filozofske discipline kao nauke. Ali, da li je Kant čitao takve priručnike nije poznato. Međutim, može se reći da je on dobro poznavao učenja najvažnijih filozofa prošlosti, verovatno na osnovu proučavanja njihovih originalnih dela. U svojim delima ne samo da pominje i citira takve filozofe kao što su: Platon, Aristotel, Epikur, Dekart, Spinoza, Lajbnic, Lok, Hjum i dr. već iznosi i svoja kritička zapažanja o njihovim idejama i stavovima. A na početku drugog izdanja "Kritike čistog uma" citira F. Bekona, čija misao o veličini čovečanstva i o istini na kraju beskrajne zablude mu je poslužila kao moto. To proučavanje ideja ranijih filozofa i raspravljanja o njima omogućili su mu da izgradi i postepeno usavrši svoju filozofsku koncepciju. Za to mu je trebalo dosta vremena, što je i razumljivo, kada se ima u vidu dubina i radikalnost promena koje je izvršio u filozofiji, kao i sistematičnost i temeljita zasnovanost njegove filozofske koncepcije. Od njegovih prvih nastupa s predavanjima na univerzitetu do izbora za profesora trebalo mu je petnaest godina. Ali tada je već imao formulisane osnovne ideje originalne filozofije (1770), a potom mu je trebalo još jedanaest godina da razradi te ideje i da ih izloži sistematski, analitičkim putem, u svome glavnom delu – "Kritici čistog uma" (1781). Podela na prekritički i kritički period u Kantovom misaonom razvoju nije tako oštra i iznenadna kao što bi se moglo pomisliti. On je u prekritičkom periodu takođe imao kritički stav prema zatečenom stanju u filozofiji i poznatim filozofskim koncepcijama, mada mu je najbliža bila racionalistička Lajbnicova filozofija, u dogmatskoj interpretaciji Kristijana Volfa. Ali bavljenje prirodnim naukama ukazalo mu je na veliki značaj iskustva. To mu je postepeno omogućilo da sagleda i značaj empirističke filozofije. Iako je njegovo gledište bilo i ostalo idealističko, ipak se ono prilično menjalo tokom misaonog razvoja. Napustio je dogmatski idealizam objektivističke orijentacije, približavajući se subjektivnom idealizmu, ali je svoju zrelu poziciju u filozofiji odredio kao transcendentalni idealizam, odbacujući Berklijev empirijski idealizam i Hjumov skepticizam. Osim toga, u delu "Opšta istorija prirode i teorija neba", on je u stvari na materijalističkom gledištu, budući da postupak Sunca i planeta objašnjava materijalnim uzrocima. Ako mi date materiju, govorio je, ja ću vam pokazati kako nastaje svet, po samim mehaničkim zakonima. Slično je objašnjenje kasnije razvio i francuski naučnik Pjer S. Laplas, nezavisno od Kanta. Ključni momenat u Kantovom razvoju, koji predstavlja granicu i prelaz iz prekritičkog u kritički period, jeste njegov habilitacioni rad pri izboru za redovnog profesora "O formi i principima čulnog i inteligibilnog sveta" (1770). On je dotle već bio došao ne samo do uvida o bitnoj razlici između sveta fenomena i sveta noumena nego i do shvatanja da je prostor nešto subjektivno, a ne objektivno postojeće, i da je praktični interes uma primarniji od teorijskog interesa. Ali u vezi s Kantovim razmatranjima praktičnog uma mora se istaći uticaj Rusao na formiranje shvatanja o moralu. Među delima iz pretkritičkog perioda naročitu popularnost postigla je "Rasprava o lepom i uzvišenom" (1764), u kojoj privlačnim stilom ukazuje i na zavisnost osećanja lepog od vrste temperamenta čoveka. Ona se može smatrati i kao neka priprema za kasnije obrađivanje estetičke problematike u "Kritici moći suđenja" (1790). Odlučujući zaokret u svome mišljenju izvršio je Kant zapravo pod uticajem Hjumovog skeptičkog stanovišta, koje zvuči kao zaključak empirističke filozofije. Kako sam kaže, sećanje na Hjuma ga je "trglo iz dogmatskog dremeža" i dalo je njegovim istraživanjima u filozofiji "posve drugi pravac" (3, 11). Pokazalo se da racionalistički pravac u filozofiji ne može dati solidna rešenja filozofskih problema i da samo vodi dogmatizmu. Ali, isto tako, bilo je očigledno da ni sam empirizam nije u stanju dati prihvatljiva rešenja, jer svojim skepticizmom razara same osnove naučnog saznanja. A Kant se već bio uverio da nesumnjivo postoje naučna znanja, bar u prirodnim naukama i u matematici, pa se ona ne mogu jednostavno dovoditi u sumnju, nego je potrebno pronaći novi put u filozofiji, odbacivši dogmatski metod, ali i skeptički, i pokazati: kako je moguće naučno saznanje koje je opšte valjano i nužno. Kant je u svojim istraživanjima primenio svoj kritički metod, koji bitno određuje i odlikuje Kantova dela stvorena u kritičkom periodu. 4. Kritička filozofija Primena kritičkog metoda u filozofiji je Kantovo revolucionarno delo. U osnovi toga dela nalazi se misao, dotle neisprobana ni od koga, da objekti, tj. predmeti iskustva, zavise od subjekta i uslovljeni su njime, a ne obratno, kako su svi raniji filozofi mislili. Ako subjekt određuje uslove saznanja predmeta iskustva, onda treba, pre svega, ispitati saznajne moći subjekta. Kant je pretpostavio da je subjekt saznanja um. Ako je on nosilac svega znanja i svih saznajnih moći, onda to znači da um treba učiniti predmetom stroge primene kritičkog metoda: "Ako želimo da ustanovimo vrednost, granice i poreklo saznanja, onda je neophodno preduzeti ispitivanje samog uma, njegove strukture, osnovnih moći i njihovih područja, koja treba da se strogo razgraniče s gledišta kompetencija pojedinih moći. To se može postići samo strogom i sistematskom kritikom uma". (4, 19) Iz takve kritike uma treba da proizađe novi sistem filozofije, koji bi bio potpun i savršen. Kant ocenjuje da je tako izvršena temeljna "revolucija" u načinu mišljenja i da to liči na ono što je Kopernik učinio u astronomiji, prihvativši pretpostavku da se posmatrač neba okreće sa Zemljom oko Sunca koje miruje. Poređenje nije sasvim adekvatno, jer Kant posmatrača, tj. um, stavlja u centar, a čulne predmete zamišlja kao da se upravljaju prema osobinama "naše moći opažanja" i našeg razuma, tj. da su zavisni od subjekta ukoliko ih on saznaje. Kant smatra da se pod tom pretpostavkom pokazuje kako je moguće opšte i nužno znanje, kakvo posedujemo u naukama. On to znanje proglašava apriornim, jer aposteriorno znanje, koje potiče samo iz iskustva, može biti samo vrlo opšte, ali ne i nužno i univerzalno.

[Александар Милојков]

Ako pod umom podrazumevamo celokupnost naših saznajnih moći, onda kritika uma treba da pokaže: koje sve moći um sadrži, kakve su one, koliki im je opseg i gde su njihove granice, kakva je njihova vrednost i kakva je vrednost znanja dobijeg bilo kojom od tih moći? Kritičkom metodom se pokazuje da unutar uma treba razlikovati tri glavne saznajne moći: čulnost (čulno opažanje), razum (saznavanje pomoću kategorija i principa) i čisti um (saznavanje pomoću ideja uma). Pokazuje se da svaka od tih moći ima svoje granice i da nijedna sama za sebe nije u stanju dati (proizvesti) apriorno znanje, tj. opšte valjano i nužno, a sposobno za obogaćivanje. Samo u uzajamnoj saradnji tih moći, u okviru određenih granica i pod utvrđenim uslovima, može nastati takvo znanje. Te granice i uslove pokazuje primena kritičkog metoda na ispitivanje uma.

Pre nego što sagledamo kritiku uma, moramo ukazati na neke pojmove i pretpostavke bitne za njeno razumevanje. Kritička filozofija se u stvari pokazuje kao sistem transcendentalnog idealizma, budući da su uslovi saznanja određeni subjektom, a ne objektom, kao u realističkim filozofskim sistemima. Ipak, ovaj idealizam ne negira objektivnost iskustvenih predmeta, kao što to čini empirijski (subjektivni) idealizam Berklija. Štaviše, Kant pretpostavlja da postoje stvari po sebi. Po tome je blizak realizmu. Neki tvrde da je to ostatak materijalizma u Kantovoj filozofiji, a Fihte je smatrao da je to pretpostavka dogmatizma, koju treba odbaciti da bi valjanost transcendentalnog idealizma mogla biti potvrđena. No po Kantu mi ne saznajemo stvari po sebi. One, doduše, aficiraju našu čulnost, ali ipak ostaju potpuno nesaznatljive kao takve. Ono što saznajemo je priroda kao ukupnost stvari i pojava kakve nam se pojavljuju u iskustvu posredstvom naših čula. Dakle, saznajemo zapravo svet fenomena, a ne svet stvari po sebi. Pojave su ono što nam je dato putem čula. Tako imamo jedan nov dualizam: s jedne strane, saznatljivi svet pojava, a s druge – nesaznatljivi svet stvari po sebi. To je bitno za razumevanje transcendentalnog idealizma. Tako je Kant utvrdio osnovnu ograničenost ljudskog uma. Naše saznajne moći ne mogu prekoračiti granice iskustva, tj. onoga što nam je dato kao priroda ili čulni iskustveni svet. U svet stvari po sebi se može verovati, ali o njemu nikada ne možemo imati pouzdano znanje. Tako je Kant, ograničivši znanje na ono što je dato u iskustvu, ostavio dovoljno prostora za veru. To je sam isticao. Čovek može verovati u boga, u besmrtnost duše itd. ali o tome ne može imati znanje. Teologija nije nauka. Znanje (nauka) ne može pobiti ili ukinuti veru, ali vera ostaje uvek samo vera i ne može biti zasnovana na znanju. Analizom znanja koje posedujemo možemo uvideti da se ono iskazuje nizom sudova koji mogu biti međusobno povezani i činiti sistem. Kant je ustanovio da su naši sudovi ili analitički ili sintetički. Analitički sudovi samo razjašnjavaju pojam subjekta suda: utvrđujemo da poseduje određene oznake (odredbe). Ako jednu ili više tih oznaka pripišemo u svojstvu predikata pojmu kao subjektu, dobićemo sud po šemi S je P, tj. subjekt je predikat (na primer: Telo je rasprostrto). Princip građenja takvih sudova je identitet, odnosno neprotivrečnost, tj. predikat ne sme protivrečiti pojmu subjekta suda. No upravo zato takvi sudovi ne izriču nova saznanja nego samo objašnjavaju pojmove koji se već znaju. Tim putem nema unapređenja nauke. Nova saznanja se mogu dobiti samo u sintetičkim sudovima. U jednom takvom sudu se pojmu subjekta pripisuje pojam predikata koji se ne može dobiti analizom pojma subjekta. To su, dakle, dva potpuno različita pojma. Otuda princip njihovog povezivanja i građenja suda ne može biti identitet, odnosno neprotivrečnost. Nešto drugo mora posredovati i omogućiti povezivanje potpuno različitih pojmova u jedan sintetički sud. Šta je to što omogućuje sintezu u takvim sudovima? Razume se da to može biti i obično iskustvo. Putem čulnog opažanja možemo saznati da npr. jabuke mogu biti crvene te iskazati sud: "Jabuke su crvene". Ali takav iskustveni (opažajni) sud nema neku posebnu saznajnu vrednost. On nije univerzalno valjan i nužan. Jabuke mogu biti i zelene, žute itd. Treba razlikovati empirijsko i čisto saznanje. Samo čisto (apriorno-sintetičko) saznanje je univerzalno i nužno. Iskustvo je uslov opšteg i nužnog znanja, ukoliko svako saznanje počinje s iskustvom. Ali ono znanje koje proističe iz iskustva nema univerzalnu vrednost i nužnost, te može biti demantovano nekim drugim iskustvom. Sintetički sud nastao posredstvom i na osnovu samog iskustva nema apriorno-sintetičku vrednost. Pošto čisto apriorno znanje postoji u naukama, smatra Kant, moramo ispitati kako je ono moguće. A pošto se ono izriče u sintetičkim sudovima, znači da je reč o sintetičkom i ujedno apriornom znanju. Zato Kant postavlja svoje fundamentalno pitanje: Kako su mogući sintetički sudovi a priori? Smatra da ih ima u prirodnoj nauci i u matematici. Treba pokazati kako su one moguće kao nauke, a ako ih ima i u metafizici, onda treba takođe ispitati kako je ona moguća kao nauka, a ne samo da li je moguća. Samo sintetički sudovi a priori omogućuju dograđivanje i usavršavanje nauke, tvrdi Kant. Njegov transcendentalni idealizam znači kritiku uma da bi se time izgradila čista nauka o transcendentalnom znanju koje se ne bavi predmetima iskustva već saznanjem o njima ukoliko ono može biti apriorno. Transcendentalno znanje je metateorijsko apriorno pitanje. Nauka o tome je transcendentalna filozofija i nju "Kritika čistog uma" mora da izgradi tako da postane sistem. Ona smera na to da pokaže uslove mogućnosti apriornog sintetičkog saznavanja. 5. "Kritika čistog uma" Pošto "čisti um" doduše proizvodi pojmove, ali su oni samo ideje (bez objekta) – jer se odnose na stvari po sebi, o kojima nije moguće znanje, pošto o njima nema nikakvih opažaja – ostaju samo čulnost i razum, kao "dva stabla ljudskog saznanja". Oni možda imaju zajednički koren, ali nam on ostaje nepoznat. Kritika uma treba najpre da pokaže da čulnost kao saznajna moć raspolaže (datim) predstavama koje su apriorne, tj. nezavisne od iskustva, a sadrže se u iskustvu jer su njegov uslov i time uslov svakog predmeta iskustva. Te date predstave su prostor i vreme, kao apriorne forme čulnosti. Nijedan predmet iskustva ne može nam biti dat bez bar jedne od tih formi. Kant je svoju analizu tih formi nazvao «transcendentalnom estetikom» i ona čini prvi deo "teorije o elementima". Svoja ispitivanja i dokazivanja o prostoru i potom o vremenu, kao pripadnim subjektu saznanja, a ne objektu, Kant naziva metafizičkim transcendentalnim. On tvrdi da je saznanje sadržano u geometriji (o prostornim formama) apriorno i sintetičko, kao i saznanje (o vremenu kao formi) koje daje dinamika i što je uslov nauke o brojevima. Predmeti i pojave su mogući samo u prostoru i vremenu, jer su ove čulne forme subjektivni uslovi iskustva. Ono što nije dato u prostoru i vremenu nije objektivno dato i o tome nema nikakvog iskustva, mada možda ima smisla da se pretpostavi kao stvar po sebi, koja ostaje transcendentna, tj. izvan svakog iskustva, i otuda nesaznatljiva. Samo o imanentnim predmetima možemo imati znanje. Pošto se pravo saznanje sastoji u sintetičkim sudovima apriori, pokazuje se da prostor i vreme kao čisti (neempirijski) opažaji ili forme čulnosti vrše posredovanje između subjekta takvih sudova i njihovih predikata. Otuda prostor i vreme predstavljaju čulni uslov apriornog sintetičkog saznanja. Drugi uslov tog saznanja o iskustvenim predmetima (pojavama), kao subjektima apriornih sintetičkihsudova, jesu kategorije razuma koje imaju ulogu predikata u tim sudovima. Razum je moć saznanja pomoću pojmova. Ali sami (goli) pojmovi, bez opažaja, ne daju pravo (sintetičko) saznanje. Ako sintezu subjekta i predikata u sintetičkom sudu omogućuje iskustvo, onda dobijeni sud nije apriorno saznanje, dakle, nije uopšte valjano i nužno. Da bi bilo takvo, sinteza mora biti izvršena pomoću apriornih formi čulnosti, a ulogu predikata mora imati neka od kategorija razuma, odnosno pojam koji se svodi na nju. Učenje o razumu i njegovim apriornim formama (kategorijama), Kant razvija u transcendentalnoj logici, koja se deli na analitiku i dijalektiku. One takođe čine delove teorije o elementima kojima se objašnjava mogućnost apriornog sintetičkog saznanja. Analitika se bavi kategorijama i principima (koji se pomoću njih izvode). Kategorija ima dvanaest, koliko ima i vrsta sudova iz kojih su izvedene, budući da je suđenje funkcija razuma, pa svakoj vrsti suda odgovara jedna kategorija (ili par kategorija). U ovome je Kant bio u zabludi, jer je imao previše poverenja u logičko učenje o sudovima i u formalnu logiku svoga doba. Ali i sudove i kategorije je Kant razvrstao u četiri grupe od po tri, tj. ukupno dvanaest: po kvantitetu, kvalitetu, relaciji i modalitetu. (5, 92-93) Kategorije se određuju u ovoj koncepciji kao čisti pojmovi razuma, koji uz pomoć raznovrsnosti čistog apriornog opažanja omogućuju čistu sintezu apriori i obogaćivanje opšteg i nužnog naučnog znanja. Baveći se time, Kant utvrđuje najviši princip sinteze u funkciji razuma – sintetičko jedinstvo apercepcije, tj. svesti koja se pokazuje u aktu: ja mislim, koji mora moći da prati svaku predstavu. Za saznanje je potrebno imati i pojam (o nekom predmetu) i opažaj (tog predmeta). Pojmovi bez opažaja su prazni, a opažaji bez pojmova slepi. Puka zamisao predmeta još nije saznanje. Razum može primenjivati svoje kategorije i dobiti saznanje samo primenjujući ih na iskustvo (opažanje). Ako prekoračuje granice iskustva, on zapada u zablude. Pošto se razum u primeni kategorija na iskustvo pokazuje kao funkcija suđenja, možemo govoriti o moći suđenja i principima koji omogućuju suđenje. Svoje ispitivanje o tome Kant naziva analitikom principa, smatrajući da ona utvrđuje kanon za moć suđenja. Opšta (formalna) logika apstrahuje od svakog sadržaja saznanja i ne može dati nikakva pravila za moć suđenja, ali to može transcendentna logika, koja se bavi saznanjem apriori, pa utvrđuje šematizam pojmova razuma kao čulni uslov, a čiste principe kao teorijski uslov upotrebe kategorija. Ovi principi se svode na: aksiome datosti u opažanju, anticipacije opažaja, analogije iskustva i postulate empirijskog mišljenja uopšte. Svi oni upućuju na iskustvo (opažanje). Valja obratiti pažnju još i na Kantovu teoremu koja služi pobijanju idealizma: "Prosta, ali empirijski određena svest o mojoj sopstvenoj egzistenciji dokazuje postojanje predmeta u prostoru izvan mene". (6, 152) Ovo nas podseća na Dž. E. Mura i njegovo kasnije dokazivanje postojanja spoljnog sveta, takođe usmereno protiv idealizma. Kant smatra da u stavu: "Mislim, dakle, postojim", ovo "moje" postojanje podrazumeva ne samo unutrašnje iskustvo nego i spoljašnje, bez kojeg ne bi bilo ni unutrašnjeg, budući da je posredovano čulnim opažanjem stvari. Celo Kantovo izlaganje pokazuje da je opravdana samo imanentna upotreba razuma, tj. njegovih kategorija i principa. Njihova transcendentalna upotreba u cilju saznavanja je nemoguća, jer bi to bilo baratanje praznim pojmovima, bez opažanja ikakvih predmeta. Drugim rečima, kategorije i principi razuma važe samo za svet fenomena a ne i za svet noumena. Sam ljudski razum nema moći opažanja, tj. ne postoji intelektualno opažanje, bar ako imamo u vidu ljude, a ne neka hipotetična duhovna bića obdarena razumom. Transcendentalna dijalektika je drugi deo transcendentalne logike. U njoj se ispituje moć ili pre nemoć čistog uma i njegovih pojmova (ideja), jer ga dovode do paralogizama i antinomija u kojima um zapada u niz zabluda i u protivrečnost sa samim sobom.

[Александар Милојков]

Kant tako pokazuje da um brka svoje ideje sa hipotetičkim objektima tih ideja (duša, svet, bog), o kojima nema nikakvog opažajnog iskustva. Zablude nastaju na strani razuma, jer on ima moć suđenja, a čula nisu u stanju da sude. Iako nema čulnog predmeta ideja, razum postupa s njima kao da su objektivne. Zato nastaje transcendentalni privid. Otuda je potrebna jedna dijalektika koja će razmrsiti tu logiku privida i pokazati u čemu um greši. No i kad se otkrije da je izvor zabluda u samom umu, on je i dalje sklon da greši. Transcendentalna dijalektika treba da razotkrije tu neizbežnu iluzornu dijalektiku čistog uma, koji subjektivne ideje i principe potura kao da su objektivne i gradi pomoću njih tobožnje racionalne nauke o duši, svetu i bogu, iako za to nema opravdanja i čulnih datosti, bez kojih znanje nije moguće. Zbog subjektivnih potreba usklađivanja i sistematisanja saznanja, čisti um stvara ideje o totalitetu, a onda zamišlja da postoje objekti tih ideja i gradi lažne zaključke (paralogizme racionalne psihologije o duši), antinomije (protivrečnosti teza i antiteza racionalne kosmologije o svetu) i ideju o vrhovnom biću kao idealu uma (gradeći u racionalnoj teologiji pogrešne dokaze o postojanju boga). Ne ulazeći u detalje, možemo zaključiti da Kant, doduše, ne odbacuje te ideje uma, iako im nikakav predmet objektivno ne odgovara u iskustvu, ali negira njihovu konstitutivnu ulogu u pogledu izgradnje sistema saznanja i u smislu egzistencije čulnog sveta. Prihvata, ipak, njihovu vrednost kao regulativnih ideja i formalnih principa u obliku "kao-da-objašnjenja". Ti principi su samo formalni uslovi mišljenja, koje teži za sintetičkim jedinstvom, a ne materijalni uslovi egzistencije. U tome smislu, ideje uma imaju neku imanentnu upotrebu, radi sređivanja znanja, ali ne i transcendentnu. Um se neposredno odnosi na razum, kao viša moć sinteze i sređivanja znanja. Zloupotreba ideja, kao tobože objektivnih, omogućuje privide i zablude time što se shvataju isto kao kategorije razuma, kao da su konstitutivne i kao da proširuju saznanje u «područjima» koja prekoračuju iskustvo. Iz svega ovoga se jasno vidi suština i značaj "kopernikanske revolucije" koju je Kant izvršio ispitujući teorijske mogućnosti čistoga uma u pogledu saznanja. Mora se dodati da je Kant istakao kreativnu ulogu subjekta saznanja, mada je tu ulogu istovremeno krivo interpretirao, idući u pravcu subjektivnog idealizma nove, kriticističke vrste. Takođe je važno istaći Kantovo uviđanje o značaju i ulozi praktičnog interesa u saznanju, što je dovelo do priznanja primata praktičnog uma nad čisto teorijskim umom.

6. Druga važnija Kantova dela

«Kritika čistog uma» je fundamentalno delo kojim Kant utemeljuje svoju novu filozofsku koncepciju. Ali bez drugih kritičkih dela ova bi ostala fragmentarna i nedovršena. Značaj drugih dela je u dograđivanju koncepcije u sistem kritičke filozofije, kao i u razjašnjavanju pojedinih važnih filozofskih problema. "Prolegomena za svaku buduću metafiziku" (1783) je delo u kome Kant izlaže svoju filozofsku koncepciju sintetičkim metodom, a ne analitičkim, kao u "Kritici čistog uma". Nije neophodno zadržavati se na njemu, kao ni na delu "Metafizički principi prirodne nauke" (1786), koje se može smatrati prevaziđenim s obzirom na potonji razvoj nauke i filozofije. "Kritika praktičnog uma" (1788) je drugo Kantovo fundamentalno delo, bitno za izlaganje njegove filozofije. Njimu ćemo se ukratko pozabaviti, ali napomenimo da je pre ovoga Kant objavio srodno delo "Osnov metafizike običaja" (1785), u kome se takođe bavi problemima morala ili ćudoređa. Praktična moć uma pokazuje se na delu u moralu, kao što se njegova teorijska moć pokazuje u naučnom saznanju. Pošto postoji moral, što znači da su ljudi moralna bića, važno je objasniti kako je to moguće. Osnovni uslov mogućnosti morala je sloboda, a to znači da ljudi mogu delati slobodno, tj. ne samo po prirodnom kauzalitetu nego i na osnovu svojih vlastitih moralnih pojmova, po autonomnom zakonodavstvu. Pokazuje se da je najviše dobro (moralno savršenstvo, ukupnost vrlina), kao svrha morala, moguće postići, pod izvesnim uslovima. Ali čovek je prirodno biće i podleže zakonima prirodne nužnosti. On želi biti i srećan, tj. imati blažen život, kao nagradu za vrlinu. U stvarnom ljudskom životu se to ne ostvaruje. Vrli čovek može da pati, a oni nepravedni i zli mogu biti srećni. Zato Kant uvodi dodatne uslove potrebne za težnju ka moralnosti. Pretpostavka moralnosti je i očekivanje blaženstva uz vrlu moralnost, a to se može razumeti ako se kao postulati moralnosti prihvate: besmrtnost duše (radi ostvarenja blaženstva uz vrlinu u beskonačnom životu) i postojanje boga (kao garanta za ostvarenje najvećeg dobra). Da bi čovek zaslužio najveće dobro, neophodno je da on deluje po moralnom zakonu. To on može ukoliko je slobodno biće, a to znamo apriori, iako ne uviđamo kako jedno čulno biće u svetu pojava može ujedno biti inteligibilno biće, tj. kako se u čoveku povezuje pokoravanje prirodnoj nužnosti sa slobodnim delovanjem po moralnom zakonu, dakle, da um sam sebe kao praktičan određuje da dela u smislu dobrohotne volje. «Kritika praktičnog uma» sastoji se, kao i u slučaju teorijskog, iz nauke o elementima i nauke o metodima, a ona prva takođe sadrži analitiku i dijalektiku, jer i praktični um zapada u privide i protivrečnosti, koje treba razrešiti. Kantova analiza pokazuje da zakonodavstvo slobodne moralne volje može da se formuliše samo kao formalno, tj. apstrahujući od materijalnih sadržaja (motiva i interesa). Tako proizilazi da "osnovni zakon čistog praktičnog uma" mora da glasi: "Radi tako, da maksima tvoje volje u svako doba ujedno može da vredi kao princip opšteg zakonodavstva". (9, 53) Zahteva se slobodno moralno delovanje iz poštovanja dužnosti, a ne iz nekih interesa ili sklonosti. Princip moralnog zakonodavstva je autonomija, tj. moralno nije ono što je nametnuto nekim spoljnim uticajima nego što proizlazi iz praktičnog uma, odnosno, iz dobre volje moralnog agensa. Čovek kao empirijsko biće je nesvet, veli Kant, ali čoveštvo u njemu mora biti sveto. Zato se čovek nikada ne sme upotrebiti "samo kao sredstvo, nego ujedno kao svrha". Antinomiju praktičnog uma između vrline i blaženstva, odnosno slobode i nužnosti, razrešava Kant pokazujući da nije reč o pravoj protivrečnosti, ako razlikujemo svet pojava i svet stvari po sebi. Mada je primat praktičnog uma imao izvestan uticaj na kasnije filozofske koncepcije i u svakom slučaju ima pozitivnu vrednost, Kant ga je iskoristio i za obnovu izvesnih teoloških pojmova, kao i za novu interpretaciju religije u granicama samog uma, ostajući u osnovi na tragu protestantizma. Treće Kantovo delo koje ima fundamentalnu važnost za kritičku filozofiju je "Kritika moći suđenja" (1790). Ona treba da razreši suprotnosti između prve dve "Kritike" i popuni provaliju koja zjapi između prirode (u kojoj vlada mehanička nužnost) i morala (u kome je bitna pretpostavka – sloboda). U području prirode se razum pokazuje kao zakonodavac, a u području morala je to čisti um ukoliko je praktičan. Tako se pokazuje suprotstavljenost razuma (koji utvrđuje apriorne zakone prirodne, mehaničke nužnosti) i praktičnog uma (koji propisuje autonomne zakone morala na osnovu slobode). Da bi se izbegla prividna dijalektika čistog uma (kao teorijskog i kao praktičnog) između područja prirodne čulnosti i područja natčulnosti (stvari po sebi), mora se pokazati neka mogućnost prelaza između ta dva područja. Ako nije moguće da priroda utiče na natčulni svet, onda mora biti moguće da natčulni svet «ima uticaja» na prirodu, a takođe i neko njihovo jedinstvo. Traženje osnova tog jedinstva jeste zadatak treće "Kritike", koja ispituje moć suđenja ili rasudnu snagu, tj. primenu razuma u rasuđivanju. Pored prirodne filozofije (metafizike prirode) i moralne filozofije (metafizike čudoređa), mora postojati jedna disciplina koja će ispitati mogućnost njihovog povezivanja u višu sintezu jedne moguće opšte metafizike, na osnovu principa apriori. Kao povezujući transcendentalni princip moći rasuđivanja pokazuje se svrhovitost. Ona omogućuje razumevanje umetnosti kao rezultata umetničke delatnosti genija, ali i prirode "kao da" je ona rezultat delatnosti razumnog natčulnog bića. Ali to nije konstitutivan nego samo regulativan princip objašnjavanja prirode "kao da" sadrži svrhu, bez čega u Kantovo doba nije bilo moguće shvatiti pojave u živoj prirodi. U tom pogledu je Darvin učinio zaokret u biologiji, izbacujući princip svrhovitosti kao nepotreban u teoriji. "Kritika moći suđenja" u prvom delu razmatra estetičku moć suđenja. Kant ovde svestrano analizira pojam lepoga i pojam uzvišenoga, kao i antinomije ukusa i njihovo razrešenje. U drugom delu se bavi teleologijskom moći suđenja o prirodi i životnim pojavama kao sistemu svrha, analiizira antinomije moći suđenja i razrešava njihovu prividnu dijalektiku. Ovo dovođenje u sklad prirodne nužnosti i moralne slobode završava se razmatranjem o teleologiji i religiji, koja, doduše, ne obesnažuju Kantova ranija razmatranja, ali ih donekle ublažuju u smislu da moral i vera u natčulno biće mogu biti u skladu, iako u pogledu teorijskog saznanja time ništa ne dobijamo. Kant smatra da blaženstvo nije krajnja svrha prirode, ali da čovek može biti "krajnja svrha stvaranja" i to "samo kao moralno biće". (7, 373-4)

U starosti je Kant uvideo da u njegovom sistemu kritičke filozofije postoji praznina: nedostaje veza između metafizičkih osnova prirodne nauke, čemu je bio posvetio posebno delo i objavio ga, i fizike kao nauke. Da bi popunio tu prazninu zamislio je novo delo koje je nazvao "Sistem filozofije u njenom celom obimu". Na tome je radio poslednjih godina, kad mu je snaga već bila iscrpljena i delo nije uspeo da završi, ali ono što je uradio poznato je kao "Prelaz od metafizičkih početnih osnova prirodne nauke ka fizici". Osim "Religije u granicama samog uma" (1793) Kant je objavio i više radova koji se odnose na problematiku istorije. Bavio se takođe antropologijom i pedagogijom. 7. Kant i savremenost Pod savremenošću podrazumevamo procese i tokove izgradnje ljudskog društva i oblikovanja i delovanja ljudi u vremenu posle Kanta i Hegela, pa sve do danas. Kant je živeo u vreme velike francuske revolucije (1789-94), čiji je poštovalac bio, a koja je definitivno srušila perspektive feudalizma i položila osnove razvoja savremenog građanskog društva u Evropi i šire. Ono što je u to vreme započeto uz ljudski angažman još nije dovršeno nego i dalje traje. Kant je sa simpatijom pratio ondašnja progresivna politička zbivanja. Bio je verovatno najumnija glava u svome vremenu i ostao je autoritet sa snažnim uticajem u potonjem vremenu. Gotovo svi filozofi toga vremena, pa i kasnije, doživeli su uticaj njegovih ideja, a to se može reći i o mnogim naučnicima, aktivnim u raznim područjima prirodnih nauka. I kada su ga kritikovali, računali su s njegovom genijalnošću. Najneposrednije i najbrže se njegov uticaj ispoljio u formiranju i razvoju filozofske misli u okviru dijalektičke filozofije nemačkog klasičnog idealizma, tj. kod njegovih nastavljača i ujedno kritičara: Fihtea, Šelinga i Hegela. Ali taj tok mišljenja je znatno bogatiji i složeniji ako imamo u vidu takođe: J. G. Herdera, F. H. Jakobija, S. Majmona, ili pesnike J. V. Getea, F. Šilera i dr. Posebno moramo spomenuti da postoji čitav niz filozofa koji su se smatrali sledbenicima Kanta i kao takvi doprinosili su razvoju filozofije u 19. veku i kasnije. Imamo u vidu pokret nazvan novokantovstvo, koji pokazuje priličnu raznovrsnost u misaonim orijentacijama, pa i u doprinosima. Jedni su doprineli formiranju i razvoju aksiologije (V. Vindelband, H. Rikert), a drugi su gradili struju tzv. etičkog socijalizma (P. Natorp i dr.). (8, 73-95) Čak i novohegelovci, koji su za osnovu svoje orijentacije u filozofiji uzimali Hegelov sistem, morali su najzad doći do stanovišta da će najbolje za razvoj filozofije biti da se pokuša izvesti sinteza Kantove i Hegelove misli (npr. H. Glokner). To je i razumljivo s obzirom na veliki značaj i ulogu oba mislioca, koji su bili i ostali savremeni po mnogim svojim idejama. Ne treba izgubiti iz vida uticaj Kantove filozofije na postanak i razvoj marksizma, pre svega humanističkim idejama, iako su mnogi marksisti dosta kritikovali idealizam Kanta. I u savremenim delima predstavnika tzv. kritičke teorije pokazuje se Kantova misao kao vrlo podsticajna i merodavna (posebno kod T. V. Adorna i J. Habermasa). U pokretu za izgradnju nove ontologije, naročito u školi fenomenologije, kod Huserla i dr. ali i kod N. Hartmana, pa i kod M. Hajdegera, može se prepoznati Kantova zamisao kritičke obnove ili novog zasnivanja metafizike kao nauke. Pozitivizam je pretrpeo uticaj Kantove filozofije još kod O. Konta i H. Spensera. Taj uticaj je kasnije čak pojačan (npr. kod E. Maha), a naročito u savremenim tokovima neopozitivizma. I američki oblik pozitivizma, pragmatizam, nije mogao nastati bez uticaja Kantove filozofije. Slično se može reći i o strukturalizmu. Egzistencijalizam je već kao humanistička filozofija, kako ga je shvatio i razvijao Ž. P. Sartr, pod znatnim uticajem Kanta. Ali i cela filozofija egzistencije (K. Jaspersa, M. Hajdegera i dr.) u svojim dubljim slojevima umnogome je inspirisana Kantovim idejama. Zapitajmo se sada: Šta je to u Kanta tako privlačno i uticajno, što čini njegovu filozofiju tako aktuelnom sve do današnjeg vremena? Odgovor na to pitanje nije nimalo jednostavan, kao ni kritička filozofija, a ni život današnjih ljudi i savremenih društava. Svakako je tačno da u Kantovoj filozofije postoje brojne teme i motivi koji su i danas aktuelni i značajni, bilo time što pružaju mogućnosti za kritičko sagledavanje stvarnosti ili time što otvaraju perspektivu za bolji i razumniji život, pa i za delanje i ponašanje koje bi omogućilo ostvarenje humanijeg društva i života čoveka u budućnosti. Pre svega, kritički metod, i bez filozofskih pretpostavki Kantovog idealizma, postao je trajna tekovina savremenog mišljenja, u svim sferama ljudske aktivnosti. Kantova humanistička misao daje dobru orijentaciju i za primenu kritičkog metoda, kao i za svekoliko sagledavanje ljudskih problema i njihovo razrešavanje. Ideje slobode, društva i jednakosti temeljne su misli čovečanstva i danas i bitno su uticale na revolucionarna zbivanja, a Kant ih je izrazio i obrazložio u svojim delima na izvanredno jasan način. Kant je uvideo da je savremenom čoveku potreban autonoman moral, pa i religija u novom obliku mora biti u skladu s ljudskim dostojanstvom, odbacujući ugnjetavanje i nametanje sebe na osnovu spoljašnjeg autoriteta. U tom duhu je razrađena i Kantova ideja o večnom miru. Čoveku ne dolikuje da ubija i pljačka druge ljude, jer kao razumno biće može rešavati probleme miroljubivim sredstvima, ako je društvo organizovano demokratski i racionalno, i ako je orijentisano prema univerzalnim vrednostima, u skladu s najvišim moralnim normama. Kantovo shvatanje nauke je doduše prevaziđeno. Naučni razvoj se ne zasniva na "sintetičkom apriornom saznanju". Neki današnji filozofi relativizuju taj pojam u smislu "istorijskog" ili "metodološkog", dakle, relativnog pojma apriori. Prirodne nauke su napredovale i veoma se izdiferencirale, pa nije više moguće tretirati ih kao jedinstvenu "prirodnu nauku". Razvile su se mnoge društvene nauke u kojih u Kantovo vreme nije bilo ili su se tek začinjale. Ali psihologija je postala empirijska (i eksperimentalna) nauka, što je Kant uvideo kao njenu jedinu mogućnost. Kantova težnja za opreznim razmatranjem suprotstavljenih pravaca u filozofiji i traženjem rešenja problema putem sinteze, pokazala se u mnogome kao plodotvorna. I danas u tom pogledu preovlađujesintetički pristup. Ideal metafizike kao nauke nije ostvaren, ali mnoge su filozofske discipline znatno napredovale, a za to je zaslužan i Kant, koji je u celom toku razvoja i promena u savremenosti bio svojim idejama ne samo prisutan nego i vrlo aktuelan mislilac, budući da je "video" dublje i dalje od mnogih drugih koji su se bavili filozofijom i naukom.

LITERATURA: 1. Manfred Buhr, Immanuel Kant, Reclam, Leipzig, 1970. 2. Im. Kant, Kritik der reinen Vernunft, Reclam, Leipzig, 1966. 3. Im. Kant, Dvije rasprave, Zagreb, 1953. 4. G. Zaječaranović, Dijalektika nemačke klasične filozofije, Novi Sad, 1971. 5. G. Zaječaranović, Logika, Niš, 1966. 6. Im. Kant, Kritika čistog uma, Beograd, 1932. 7. Im. Kant, Kritik der Urteilskraft, Reclam, Leipzig, 1968. 8. G. Zaječaranović, Savremena filozofija, prvi deo, Niš, 1992. 9. Im. Kant, Kritik der praktischen Vernunft, Reclam, Stuttgart, 1970.

(sa predavanja na Filozofskom fakultetu u Nišu, 2004.)

[ivona]

Kad   o Kantu,iznova uvek  0705_read kako da sto bolje pojednostavim tako kompleksan filosofski sistem koji bi bio dobra osnova da se nadograde ostali elementi koji bi bili dobro apstrahovani i koncipirani i koji bi eventulno dali jedan pristojan i koncizan uvid u njegovo delo.Kako sam na putu da to uradim,makar pokusam,postavicu ovde,a moze neko u medjuvremenu isto to da ucini,ako se oseti dovoljno voljnim za takav poduhvat.