Епископ Лаврентије Трифуновић

[marija]

Lavrentije Trifunović (Bogoštica kod Krupnja 27. januar 1935. -), episkop šabačko-valjevski (1989-2006) a potom šabački (od 2006).

Rođen je u selu Bogoštici kod Krupnja, oblast Rađevina, na dan Svetog Save 27. januara 1935. godine. Njegovo svetovno ime bilo je Živko. Osnovnu školu je završio u Krupnju, a dva razreda gimnazije u Loznici, pravoslavnu Bogosloviju i Bogoslovski fakultet završio je u Beogradu.

Dve godine bio je duhovnik crkve Ružice na Kalemegdanu (Beograd), posle toga parohijski sveštenik na Kupresu. Dve i po godine bio je profesor Bogoslovije u manastiru Krki i istovremeno paroh u Ivoševcima. U episkopski čin posvećen je 1967. godine, u periodu od 1967. do 1969. godine bio je vikarni episkop moravički u Beogradu.

1969. godine postavljen je za episkopa zapadnoevropskog i australijsko-novozelandskog. Pošto je stvorio uslove za formiranje nove eparhije u Australiji, postavljen je za episkopa u zapadnu Evropu. U Himelstiru u Nemačkoj osnovao je eparhijski centar. Prvo je otkupio za Srpsku pravoslavnu crkvu jednu već sagrađenu crkvu, tu je zatim osnovao štampariju i izdao dela sv. vladike Nikolaja Velimirovića i mnoge druge verske knjige. U to vreme dela vladike Nikolaja nisu mogla biti štampana u tadašnjoj Jugoslaviji. 1985. je u Londonu venčao princa Aleksandra Karađorđevića i princezu Katarinu.

Posle punih dvadeset godina episkopskog staža u dijaspori Sveti arhijerejski sabor izabrao ga je 1989. godine za episkopa šabačko-valjevskog. Ustoličen je u Šapcu 23. jula 1989. godine. Na tom položaju nasledio je upokojenog episkopa Jovana Velimirovića. Nastavio je započetu delatnost svog prethodnika kroz misonarsku izdavačku kuću "Glas Crkve" eparhije šabačko-valjevske, štampali su veliki broj knjiga, uspostavili pravoslavnu radio i tv stanicu.

Posvetio je veliku pažnju obnavljanju i zidanju novih crkava, osnovao je novi manastir Soko u podnožju Soko grada. U sklopu ove njegove zadužbine nalazi se i muzej posvećen sv. vladici Nikolaju. Njegovim zalaganjem prenete su mošti sv. vladike Nikolaja iz Amerike u Srbiju 12. maja 1991. u manastir Lelić. Radio je na zbližavanju dece iz dijaspore sa decom iz Srbije, u okviru akcije "Moba" koja se održava svake godine počev od 2001.

Episkop Lavrentije govori engleski, nemački i ruski jezik. Bio je član Svetog arhijerejskog sinoda 2002-2004.

Kao predstavnik i izaslanik Srpske pravoslavne crkve učestvovao je na mnogim međucrkvenim sastancima i držao predavanja i referate. Urednik je lista "Pravoslavni misionar" (od 1998.), a napisao je i više članaka versko-poučne sadržine.

Na njegov predlog Sveti arhijerejski sabor je na svom redovnom zasedanju u maju 2006. podelio veliku eparhiju šabačko-valjevsku na dve eparhije: šabačku sa sedištem u Šapcu i valjevsku sa sedištem u Valjevu. Od tada je gospodin Lavrentije šabački episkop, a za valjevskog episkopa postavljen je Milutin Knežević, do tada australijsko-novozelandski.

[marija]

Vladika šabački Lavrentije tražio da se povuče

Episkopi koji se protive biranju novog patrijarha zatražili su od vladike šabačkog da povuče ostavku Na jučerašnjem nastavku redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve, episkop šabački Lavrentije, najstariji vladika po arhijerejskom stažu, zatražio je da se „iz zdravstvenih i drugih ličnih razloga” povuče iz aktivne službe i nastavi da živi kao umirovljeni episkop, objavljeno je juče na zvaničnom sajtu SPC.

Ipak, on je, kako se navodi u saopštenju, pristao da odloži ostavku na molbu Sabora da „zbog realnih duhovnih potreba crkve u sadašnjim okolnostima”, ipak ostane na čelu šabačke eparhije, kojom upravlja punih 20 godina.

Vladika Lavrentije je jedan od episkopa koji su se na prošlom Saboru u novembru protivili tome da se bira novi patrijarh za života sadašnjeg poglavara SPC-a, a, kako se moglo nezvanično čuti, arhijereji koji dele to njegovo mišljenje najviše su se zalagali za to da se episkop Lavrentije ne povlači iz aktivne službe. Izvori bliski crkvenim krugovima kažu da su tu svoju molbu navodno opravdavali, između ostalog, i time da postoji mogućnost da se na nekom od narednih zasedanja Sabora ponovo pokrene pitanje izbora novog poglavara SPC-a i da im je zbog toga svaki glas važan.

Arhijereji su se juče sastali sa Goranom Bogdanovićem, ministrom za Kosovo i Metohiju, i savetnicima predsednika Srbije, Mlađanom Đorđevićem i Damjanom Krnjevićem, sa kojima su imali „radni susret”. Taj sastanak bi, kako se pretpostavlja, mogao biti uvod u raspravu o problemu obnove svetinja na Kosmetu, a nezvanični izvori govore o mogućnosti da pojedini arhijereji zatraže da vladika raško-prizrenski Artemije odgovara pred Crkvenim sudom jer nije primio kao obnovljene svetinje koje je Sinod primio kao takve. U tom slučaju, postoje najave da bi vladike koje podržavaju episkopa Artemija mogle, isto tako, pokrenuti pitanje odgovornosti arhijereja koje optužuju za unošenje novina u služenju liturgije. Sabor je dva puta, 2006. i 2007. godine, donosio odluku da se, dok Komisija za proučavanje liturgijskih pitanja ne završi svoj rad, eparhijski arhijereji „u pogledu služenja Svete liturgije i drugih bogosluženja, drže – do daljnjeg – ustaljenog crkvenog poretka”. Ističući da se neke vladike oglušuju o te saborske odluke, deo episkopa bi, navodno, u slučaju da se pokrene pitanje krivice vladike Artemija, tražio da se utvrđuje krivica i tih arhijereja.

U jučerašnjem saopštenju navedeno je i da se Sabor u ponedeljak i utorak „kroz izveštaje arhijereja upoznao sa stanjem i problemima u eparhijama Srpske pravoslavne crkve”.

Prema nezvaničnim informacijama, Sabor bi trebalo da završi zasedanje do kraja ove nedelje.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Vladika-shabachki-Lavrentije-trazio-da-se-povuche.lt.html

Vladika Lavrentije sluša Sabor

BRAĆA

arhijereji Srpske pravoslavne crkve, na ovom svetom arhijerskom saboru, jednodušno su me umolili da ostanem na dužnosti episkopa šabačkog. Ocenili su da, i dalje, treba da budem aktivni episkop, pa sam i ovu, kao i sve odluke Svetog arhijerskog sabora, u minulih više od 40 godina, koliko sam arhijerej u zemlji i rasejanju, ispoštovao.

Ovo je u sredu, ekskluzvno za “Novosti”, izjavio episkop šabački Lavrentije (Trifunović), pošto je u utorak od Sabora SPC tražio da bude umirovljen, što arhijerei nisu prihvatili.

Vladika, koji je po arhijerskom stažu najstariji posle patrijarha Pavla, ali ne i po godina života, kaže da je, iz sveg srca, želeo da se povuče iz aktivne službe. Sabor je, međutim, “rekao svoje”, pa je, opet, sve kao i ranije u ovoj jednoj od najuređenijih eparhija SPC, gde, pored ostalog, više od 97 odsto đaka, u osnovnim i srednjim školama, pohađa nastavu veronauke.

[marija]

Lavrentije: Nije dobro mimo sveta

30. maj 2007. | 09:36 | Izvor: FoNet

Beograd -- Vladika šabački Lavrentije kaže da nije dobro biti mimo sveta i postavljati granice i međe.

"Ne valja da smo mimo sveta, posebno kada imamo šta da dobijemo i naučimo. Nije dobro da postavljamo granice i da se međimo. Kad je reč o državi, što se tiče materijalne strane te priče, mogli bismo mnogo da naučimo od Evrope, mnogo da dobijemo od njihovog iskustva", rekao je on.

"U moralnom pogledu, mi smo očuvaniji i iznad njih, manje toga nas je zahvatilo. Evropa, nažalost, kao i svaka civilizacija, ima svoj uspon, svoje podne i svoj pad, a Evropa danas u tom pogledu silazi dole. Ali, ona može da nam bude učitelj i da nas nauči radu i redu. I to je dovoljno", rekao je vladika Lavrentije za Blic na pitanje o putu Srbije u Evropsku uniju.

"I u prirodi manji potok u veći uvire. Ne valja da smo mimo sveta, posebno kada imamo šta da dobijemo i naučimo. Želeli mi to ili ne, Evropa je na neki način kazan koji se postepeno kuva i jednog dana sve će biti jedna čorba. Nečega ćemo morati da se odreknemo, ali ćemo dobiti nešto drugo", kaže vladika Lavrentije.

[marija]

Jubilej Vladike Lavrentija

Miladin Mališić

U manastiru Svetog Nikolaja Srpskog, u Soko-gradu kod Ljubovije, u nedelju 11. septembra obeleženo je 40 godina episkopske službe Vladike šabačkog Lavrentija. Svetoj Liturgiji je prisustvovao veliki broj vernika i sveštenika Šabačke, Valjevske i drugih eparhija, a gosti su bili ministar vera dr Radomir Naumov, Episkop osečkopoljski i baranjski Lukijan, predstavnik Vatikana biskup Don Eugenio Zbarbaro i dr Kim Jung Hi, ambasador republike Koreje u Beogradu... Na prigodnoj akademiji o episkopu Lavrentiju govorili su ministar Naumov i vladika Lukijan.

U završnoj besedi prisutnima se obratio i prota Dušan Kolundžić koji je, između ostalog, rekao:

- Jedan prota reče da vladika Lavrentije ide iza dva najveća Srbina, Svetog Save i Vladike Nikolaja. A ja bih rekao da je ne samo išao, nego i radi što su radili Sveti Sava i vladika Nikolaj. Sveti Sava podiže Hilandar sa ocem Nemanjom, a Žiču sa bratom Stefanom Prvovenčanim. Vladika Nikolaj vaskrsava Žiču, podiže iz temelja manastir Preobraženje, vaspostavlja i obnavalja manastire ovčarsko-kablarske. Vladika Lavrentije rizikuje svoj život da objavi celokupna dela Vladike Nikolaja, podmeće svu svoju snagu da mošti Svetog Vladike budu prenete u domovinu, i celim svojim autoritetom se zalaže da ime Nikolaja Žičkog bude uneto u svetinje. Sređuje Lelić i od njega stvara manastir, a da ne govorimo o ovom čudu od arhitekture među hridinama, posvećenom Svetom ocu Nikolaju.

Potom su sveštenici Šabačke eparhije poklonili Episkopu Lavrentiju za jubilej novo zvono za manastir Svetog Nikolaja u Soko-gradu, kao i arhijerejsku odeždu, a štampali su i knjigu „Rukoveti sa njive Gospodnje“, u kojoj su putopisi, rukopisi i članci koje je vladika Lavrentije svojevremeno objavljivao u listu „Pravoslavni misionar“, i anegdote sa njegovih putovanja i susreta sa ljudima.

Održan je i kulturno-umetnički program koji su izveli KUD „Azbukovica“ i Pevačka grupa „Sokolice“ iz Ljubovije.

http://www.pravoslavlje.rs/broj/972/tekst/jubilej-vladike-lavrentija/print/lat

[marija]

Vladika Lavrentije: Sabor je već rekao svoje!

V. Mitrić, 13.12.2008 20:47:38 Ocena:

4.28 (Glasova: 36)

  [Oceni] Komentara: 7 [Postojeći komentari]

Odlukom Svetog arhijerejskog sabora da njegova svetost, patrijarh srpski gospodin Pavle, ostane na tronu Svetoga Save doživotno, na to pitanje je definitivno stavljena tačka. Ta tema je potpuno deplasirana i više nije interesantna. Ovako je, na naše pitanje da li neki crkveni krugovi, ipak, ne odustaju od izbora novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve, odgovorio episkop šabački Lavrentije (Trifunović). Šabački vladika nije želeo da komentariše druga pitanja koja se tiču aktuelnih crkvenih tema i dilema, ali je, za razliku od većine

arhijereja čije smo mišljenje minulih dana pokušali da dobijemo, ipak izneo svoj stav. - Nijedan pojedinac, ma ko on bio, ne može spasiti narod i Crkvu - poručuje vladika. - Srpskom narodu i Srpskoj crkvi biće bolje onda kada svaki od nas pojedinačno postane bolji. Vladika Lavrentije je, po arhijerejskom stažu, najstariji u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posle patrijarha Pavla. Uoči i na sednici Svetog arhijerejskog sabora nedvosmisleno se zalagao da patrijarh Pavle ostane na čelu SPC doživotno, kako je i odlučeno.

[marija]

Autor: Željka Jevtić | 30.05.2007 - 19:10

Evropa može da nas nauči redu

Ne valja da smo mimo sveta, a posebno kada imamo šta da dobijemo i naučimo. Nije dobro da postavljamo granice i da se međimo, Evropa može da nam bude učitelj i da nas nauči radu i redu. I to je dovoljno, kaže u intervjuu za „Blic“ Njegovo preosveštenstvo vladika šabački Lavrentije.

Kako gledate na nastojanja da Srbija postane članica EU?

- Mi jesmo u Evropi. Ali kada govorimo o učlanjivanju, moram da kažem da se Srpska crkva učlanila u Evropu pre države. Još 1956. godine Srpska crkva postala je član Svetskog saveta crkava i ja sam dva puta po sedam godina bio član Centralnog komiteta Svetskog saveta crkava sa sedištem u Ženevi. Tako da je Crkva odavno u Evropi. A kada je reč o državi, što se tiče materijalne strane te priče, mi bismo mogli da naučimo puno od Evrope. Mnogo da dobijemo od njihovog iskustva. U moralnom pogledu mi smo očuvaniji i iznad njih, manje nas je toga zahvatilo. Evropa, nažalost, kao i svaka civilizacija ima svoj uspon, svoje podne i svoj pad i Evropa danas u tom pogledu silazi dole. Ali, može da nam bude učitelj i da nas nauči radu i redu. I to je dovoljno.

Vi, znači, imate pozitivan stav o tome?

- Posmatrajući život tamo, volim te ljude, i mi smo svi stvoreni da budemo deca Božja i da se ne delimo već da živimo zajedno. I u prirodi, manji potok u veći uvire. Ne valja da smo mimo sveta, a posebno kada imamo šta da dobijemo i naučimo. Želeli mi to ili ne, Evropa je na neki način kazan koji se postepeno kuva i jednog dana sve će biti jedna čorba. Nečega ćemo morati da se odreknemo, ali ćemo dobiti nešto drugo.

Deo vaših aktivnosti je malo poznat. Nedavno ste, po drugi put, izabrani za predsednika Srpsko-nemačkog društva. Šta vas vezuje za nemački narod?

- Proveo sam 20 godina kao episkop Srpske crkve za zapadnu Evropu sa sedištem u Nemačkoj i uživao neizmerno gostoprimstvo nemačkog naroda. Oni su prema nama bili najpažljiviji od svih evropskih naroda. Moram priznati, i u Švedskoj smo nailazili na razumevanje, ali Nemci, oni su nas posebno oduševili. To je ta ljubav koju osećam prema njima. Žao mi je što zbog obaveza nisam u mogućnosti da još više učestvujem i doprinesem u zbližavanju naših naroda. Ali, odnose treba negovati. Jer Nemci, bez obzira na prošlost, jesu jedan čestit, pošten i vredan narod. Od njih možemo mnogo toga da naučimo.

U Nemačkoj ste upoznali i sadašnjeg papu Benedikta.

- Da. On je tada bio kardinal u Minhenu. I pomogao je našu Crkvu i srpsku zajednicu kada smo podizali naš verski centar. On je jedan veliki teolog i poznato ime u Katoličkog crkvi. Ali, što je bitno, vrlo korektan prema svim hrišćanima i smatram da je njegov izbor jedan od najboljih pogođenih izbora od svih predstavnika u Katoličkoj crkvi. Prava ličnost na pravom mestu. U hrišćanstvu se držimo postulata - tuđe poštuj, a svojim se ponosi - prema tome, mi cenimo i poštujemo i niko ne nasrće na naše versko ubeđenje, niti mi to pokušavamo da činimo drugima. U znaku poštovanja pomažemo jedni druge, tako je i papa pomogao nas kada nam je trebalo.

Šta je glavna prepreka da papa poseti Srbiju?

- Istorijska opterećenost. To je umnogome problem u kontaktima između Katoličke i Pravoslavne crkve. A kod nas to datira još zbog događaja u vreme Drugog svetskog rata. Ali, hvala Bogu, što u poslednjem ratu devedesetih nisu zvanično učestvovali ni katolički ni pravoslavni sveštenici, a što je ranije bio slučaj. Složeno je to pitanje, ali kada govorimo o odnosu crkava, problemi se postepeno prevazilaze i podosta je urađeno na dijalogu između nas. Odnos između naroda je takođe opterećen, rane se još osećaju. Međutim, Bog nam je dosudio da živimo na jednom istom busenu zemlje, i mi i Hrvati, i mnogo nas više zajedničkog povezuje sa njima nego, recimo, sa Francuzima, a čini se da se ipak malo suštinski poznajemo. Moramo se upoznavati i razvijati odnose jer to je preduslov da nekoga poštujete i zavolite. I na toj osnovi, verujem, polako će se predrasude prevazići.

Kako tumačite događaje oko SPC u Crnoj Gori?

- Oni su se u prošlosti priključili Srpskoj crkvi i želja je sadašnjeg rukovodstva naše Crkve da oni ostanu i dalje. Međutim, tamošnje državno rukovodstvo kao da ne želi da u Crnoj Gori imaju Srpsku crkvu. Kako će se to na kraju razrešiti, ipak je na odluci i zavisi od tamošnjeg naroda i od rukovodstva crkvenog. A u tom kontekstu, moram da kažem, da je mitropolit Amfilohije mudar, voli Crnu Goru, svoj narod i svoju Crkvu.

Da li je na Saboru doneta odluka o dijalogu sa nepriznatom makedonskom crkvom?

- Nije. Ali, polako se sređuje situacija jer mitropolit Jovan je pušten iz zatvora. Nikada nismo imali loše odnose ni sa Makedonijom ni sa narodom tamo. Nadam se da će sve to biti rešeno kako treba.

Patrijarha Pavla cene u celom svetu

Kada je reč o našem patrijarhu Pavlu, njegova služba je doživotna i tako je po slovu zakona i Ustava naše Crkve. Jedino, što je neko možda očekivao da on neće dočekati Sabor, ali, hvala Bogu, naš patrijarh će mnoge od nas ispratiti, a ja mu od srca želim zdravlje i radost. Patrijarh je predsedavao Saborom koji se završio pre nekoliko dana. I pored svojih godina predsedavao je vrlo lepo, mudro i dostojanstveno. I dok god bude mogao da vrši službu, on će to činiti. A kada ne može, on će biti u svojoj kancelariji, a pomagaće Sinod. Ali, patrijarh Pavle će biti poglavar Srpske crkve dok je živ - kaže vladika šabački Lavrentije.

U poslednje vreme bilo je dosta polemika oko trona Srpske crkve.

- Patrijarh Pavle je velika moralna vrednost, moralna gromada i ne samo srpskog naroda već pravoslavlja uopšte. Njega izuzetno cene, svugde. Kada je bio skup patrijarha u Moskvi, patrijarh Aleksej je sve druge dočekao u svojoj rezidenciji, a po Pavla izašao na aerodrom. Pa kad se pre neku godinu vraćao iz Amerike, svratio naš patrijarh poslom u Pariz. Kardinal katolički u Parizu je tada rekao: „Patrijarh Pavle je najsvetlija crkvena ličnost našeg vremena.“ I ljudi to poštuju i on je naša velika vrednost. Veliko blago Srpske crkve i treba da mu senku poštujemo.

www.blic.co.yu

[marija]

ŽIVOT PUN KLECANJA

Povodom četiri decenije episkopske službe vladike šabačkog Lavrentija (Trifunovića), sveštenstvo ove eparhije je objavilo njegove memoare, dve izuzetno vredne knjige, "Tragovi u pesku" i "Rukoveti sa njive Gospodnje". Prema oceni književnih kritičara ovo kapitalno delo je ne samo dragoceno svedočanstvo o Srpskoj pravoslavnoj crkvi u dijaspori, već i značajan izvor za izučavanje njene istorije.

Uz vladičin blagoslov i iz njegovog pera, "Vesti" ekskluzivno objavljuju najzanimljivije delove njegovih memoara, u prvom redu one o formiranju pravoslavnih srpskih eparhija u Zapadnoj Evropi i Australiji čiji je prvi episkop bio preosvećeni Lavrentije.

Kada se danas osvrnem na svoju životnu stazu dugu 73 godine, na kojoj sam 50 godina proveo u mantiji, a od toga 40 kao episkop, sve više uviđam koliko je mnogo u životu bilo klecanja, padanja i ustajanja, radosti i bola, koliko puta sam bio srećan osećajući prisustvo Božje u svom srcu, a isto toliko patio kad se on udaljavao zbog mojih grehova i padova. Međutim, tek kad vreme odmakne, uverim se da je on uvek bio uza me, samo ga ja nisam primećivao.

Bezbrojni su takvi moji doživljaji, ali su samo neki izneti na stranicama knjiga "Tragovi u pesku" i "Rukoveti sa njive Gospodnje". To činim jedino iz želje da pomognem i drugima u orijentaciji kroz život. Svakako se i njima događalo i događa da zalutaju po njivama duhovne gladi i da su gubili nadu u Božju blizinu i pomoć.

Božje proviđenje me je na čudan način pronašlo i uputilo u bogosloviju. Od tada pa kroz ceo život osećao sam njegovo prisustvo. Naročito je to bilo onda kada sam, više od 20 godina, kao episkop zapadnoevropski i australijski, putovao po tim bestragijama.

Došavši neiskusan na Zapad, među nepravoslavne vernike, kao i među Srbe koji su se zbog tadašnjih političkih prilika u otadžbini plašili jedinstva sa Majkom crkvom, ništa ne bih mogao postići bez Božje pomoći. On mi je krčio put i krotio one koji su bili protiv svetosavske misije na tim meridijanima.

Germanov asistent

Vladika Lavrentije (Živko Trifunović) rođen je 27.januara 1935. u selu Bogoštica, u šabačko-valjevskom kraju. Završio je bogosloviju i Bogoslovski fakultet SPC. Zamonašio se 1958.godine u manastiru Krušedol, na Fruškoj Gori, a potom službovao u parohijama na Kupresu, u Bosni, i u Dalmaciji, i u bogosloviji Sveta tri jerarha u manastiru Krka.

Za vikarnog episkopa, pomoćnika, tadašnjem patrijarhu Germanu izabran je 1967.godine, kada se preselio u Beograd.

Marta 1969, kao novoizabrani episkop za Zapadnu Evropu i Australiju, krenuo je na svoj misionarski put dug četiri decenije. Prethodno je, kao patrijarhov vikar, u decembru 1968, bio u Hilandaru, a za Božić, januara 1969, boravio je u Trstu.

Prilikom osnivanja prve srpske pravoslavne Eparhije za Zapadnu Evropu i Australiju, susreo sam mnogo naših ljudi - i učenih i prostih, i bogatih i siromašnih, i srećnih i razočaranih, ali su svom dušom ljubili svoju Crkvu i svoj zavičaj. Iz njihovih sudbina upoznavao sam istinu života...

Velike duše i svetli likovi koje sam sretao na životnoj stazi jačali su moju veru i pomagali mi da istrajem u svojoj misionarskoj delatnosti.

Kao prvi njihov episkop učestvovao sam u mnogim važnijim događajima tamošnjeg verskog života. Svoje tadašnje utiske želeo sam da sačuvam od zaborava, jer do sada ih nigde nisam pribeležio. Istina, neki crkveni istoričari već su pisali o ovom važnom poglavlju istorije srpske dijaspore, ali su to gledali samo izdaleka ili slušali o tome, a ja sam to lično doživeo i o tome mogu da posvedočim. Zato će moje izlaganje biti više emotivno, jer su se pojedini događaji, ličnosti i mesta koje pominjem, koji za istoričara nisu važni, duboko urezali u moje srce i pamćenje, te ne mogu da ih zaboravim.

[marija]

Traganje za lepotama Božjeg promisla

Povodom velikog i pažnje vrednog jubileja - četrdesetogodišnjice arhijerejske službe, NJegovo preosveštenstvo vladika šabački gospodin Lavrentije objavio je dve knjige - „Rukoveti sa njive Gospodnje“ i „Tragovi u pesku“ (u izdanju vladičine zadužbine manastira Soko kod LJubovije).

„Ono što se nalazi u ovim knjigama odlično je, ali ono što što još čeka svetlost dana, verovatno je još bolje. Episkop Lavrentije je pored svoje arhipastirske službe Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao duhovni čovek i intelektualac u punom značenju te reči, neprestano vodio beleške o onome što mu se događalo, o čemu je sanjao, jer je uvek imao poriv pravog pisca“, otkriva za Glas javnosti urednik dve pomenute knjige protođakon LJubomir Ranković iz Šabačke eparhije.

Knjiga „Rukoveti sa njive Gospodnje“ su tekstovi objavljivani pre tri do četiri decenije. To je čista poezija, nevine misli mladog monaha, zapisi anđeoske duše, emocionalni uzleti prosvetljenog uma, traganje za lepotama Božjeg promisla... Pisani u prvom licu, ta kazivanja su uzbudljivi šapat mladosti u otvoreno uvo sveta, pred kojima stoji svaki čovek kao pred kapijom neba.

„Ova proza episkopa Lavrentija veseli naše umorno srce i poklekli um“, kaže otac LJubomir Ranković.

U drugoj knjizi „Tragovi u pesku“, pisanoj u skorije vreme, vladika šabački kroz memoarsku prozu sagledava stvari i događaje našeg doba.

„Danas, u vremenu opšte napetosti, neizvesnosti straha i nesigurnosti, više nego ikad potrebno je nade i optimizma, a naročito vere u Boga, svoj narod i sebe. Dela vladike Lavrentija upravo u sebi nose tu poruku, svedočeći da na životnom putu nema prepreke koja se uz Božju pomoć ne može savladati. Vladičini tekstovi uče da reč jevanđelje znači radosnu vest, da ljudi nisu sluge i robovi osuđeni na patnju i stradanje, već deca nebeskog Oca, Sina i Duha svetoga“, ističe protođakon Ranković.

Ove dve knjige su jedinstveni udžbenici hrišćanstva i pravoslavlja, koje svedoče o prisustvu Boga živoga u životu čoveka i čovečanstva. NJihovu vrednost najbolje je prepoznao i osetio pobožni narod srpski, jer su od maja ove godine do sada već izašla tri izdanja, u ukupnom tiražu od pet hiljada primeraka.

[marija]

Разговор са Епископом шабачким Лаврентијем

Сви смо деца Божја и деца Христова

Аутор: Горан Раденковић, Број 1022, Рубрика Разговор

Са Његовим Преосвештенством Епископом шабачким Лаврентијем водимо разговор испред највеће цркве у западној Србији, храма посвећеног Вазнесењу Господњем на Лагатору, око које ће се, по урбанистичком плану, развијати модерна Лозница. Осећамо да је срце Србије управо ту, над модроплавим и зеленим рекама и племенитим међама.

Ваше Преосвештенство, ове године имамо част да Вам честитамо јубилеј: две деценије архијерејског служења, несебичног до последњег атома Вашег бића, у овој епархији која даје духовне плодове као лепо уређен засад и виноград Господњи.

– Дошао сам на уређену епархију коју је уредио мој претходник, славни епископ Јован Велимировић из фамилије нашег највећег беседника и пастира новијег доба, Светог Владике Николаја Велимировића. Епископ Јован је био велики човек, педагог, ректор Богословије... Све ми је после њега било лако. Свештенство му је служило као икони Божјој, па су тако и са мном наставили, имајући увек на уму да смо, како каже Лукино Јеванђеље, слуге речи, тј. Христа Господа. Епархију сам затекао као најлепши врт, свако стабло је било засађено на свом месту, сваког свештеника је поставио на своје место. Од његовог рада и дан-данас живим.

Пре 42 године почели сте своју епископску службу часно у западној Европи. Ништа нисте имали осим заповести Божје, изговорене кроз уста блаженопочившег патријарха српског Германа: „Иди и сачувај православни идентитет у нашој дијаспори крстећи све у име Оца, Сина и Духа Светога“.

– Ја сам 1969. изабран за Епископа западноевропског и аустралијског. Више пута сам био у Аустралији, ни седиште нисам имао, него тако, народ љубазан, па су ме угостили. Биле су то посете као гостољубље Аврамово. Његовој Светости Патријарху српском господину Герману хвала на поверењу које ми је указао. Био сам прилично неискусан, али Бог ми је помогао. Као пастир, имао сам тешкоће, јер је политичка ситуација била напета између намучене политичке емиграције и мученика који су кренули трбухом за крухом и са пасошима идеолошке СФРЈ. Било је ту и оправданог и неоправданог неповерења, а сви смо деца Божја.

Веома сте поштовани и међу народом и у интелектуалним круговима у западној Европи. Помирили сте политичку емиграцију и економску емиграцију

– Био је то први мој стални излазак из земље који је трајао 22 године. Питао сам патријарха Германа шта да радим. Рекао ми је: „Комуницирај с људима, са свим релевантним конфесијама, само немој за једним столом и из исте чаше да се причешћујеш“. Кад сам дошао тамо, морам сад да Вам се исповедим, срео сам много више добрих људи него што сам мислио да ћу затећи. Видео сам да има много мање оног што нас дели него оног што нас спаја.Сви смо деца Божја и деца Христова. Сретао сам различите припаднике других цркава. Они су људи честити и добри. Стекао сам духовно, дубоко уверење да што год тражите у човеку – то ћете и наћи. Ако тражите зло, наћи ћете зло. Ако тражите добро, благословени сте и наћи ћете добро и оно ће вам се вратити. Треба само разгрнути оно негативно око срца. Наша је грешка што смо многим народима око нас прилазили са сумњом. Ако човеку приђеш добрим, а он те изневери и разочара, изневерио је самог себе. Ја сам затекао политичку емиграцију и економску емиграцију, које су биле јако подељене, и делао сам међу њима како ми је Бог давао снагу. Нарочито је у Великој Британији била организована политичка емиграција са којом сам успоставио добре односе. Двадесет две године путовао сам из земље у земљу и с једног континента на други служећи Христу Господу, како рече псалам: „ где сунце излази и где залази, да је благословено име Господње“.

[marija]

Увек сте били прави еколог. Поред људи, волели сте и животиње. Имали сте у Немачкој чувеног патка који је био веома омиљен.

– Да, увек сам волео животиње. Тај патак се звао Чарли. Животиње су осетљиве. Осети животиња кад је човек воли. Такође, када сам био јеромонах у манастиру Крки, имао сам једно лисиче. Оно је трчкарало око мене у порти манастира, међутим игуман се прибојао да ће почети да хвата манастирску живину. Морао сам да се опростим од њега и предам га дивљини одакле је и потекло. Рекао са му на опроштају: „Немој да будеш класичан лисац и да давиш све пред собом, буди посебан“. А на то моје, покојни професор Милорад Панић Суреп каже:

„Немој да слушаш Лаврентија, јер ћеш умрети од глади, него удри на шта те срећа јуначка нанесе“. После се лисиче више пута враћало док се коначно нисмо с болом растали. Љубав кроти и животиње.

Ваша уверења су дубоко хришћанска, антиелитистичка и, ако се та реч није потрошила и похабала, демократска.

– Верујем у Бога и снагу народа, у ширину његове душе. Овај прелепи храм на Лагатору, око кога ће расти нова модерна Лозница, доказ је вере и снаге народа. Из народне мудрости сам увек учио. Носио сам са собом ту мудрост као прве речи матерњег језика. Сви смо ми деца Христова. Братство народа и људи је могуће само ако смо синови Оца небеског.

Ваше Преосвештенство, са ким се најрадије дружите?

– Са свима који желе да разговарају са мном. Бог је тако заволео свет да је Сина свога јединороднога дао да свако који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Отада је љубав једино мерило и критеријум наше међуљудске комуникације.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1022/tekst/svi-smo-deca-bozja-i-deca-hristova/

[Guest свештеник Иван]

Епископ Лаврентије је права рајска душа. То ће да потврди сваки његов клирик и сав народ његове Епархије. Прочитајте књигу "Руковети са њиве Господње" коју је он написао и све ће вам бити јасно.

Иначе, слушао сам приче јеромонаха који је поред њега живео. Мислим, никада се у животу нисам тако од срца смејао! Владика Лаврентије је заиста духовни горостас и један потпуно природан, скроман, гостољубив и човек коме просто не може да се одоли.

Ове глупост које пуштају поједини злонамерни људи по интернету где приказују Вл. Лаврентија како љуби руку Папи, је показатељ непознавања овог човека и разлога што је он то урадио. зато прочитајте књигу, па ће вам све бити јасно. Да није њега било, ко зна шта би било (и да ли би нешто било) од наше Цркве у иностранству.

[marija]

Godinama sam pripadala njegovoj parohiji a onda nas podeliše i pripadosmo Valjevu, no episkop Lavrentije je neprocenjivo blago za  mirjane i melem za dušu bleh