Od klečanja do mržnje tako malo nas deli

[Solomon Kane]

Od klečanja do mržnje tako malo nas deli

Piše: Ljiljana  Bogdanović

Ne mogu više da radim u srpskoj diplomatiji. Bole me kolena“. Ova dosetka Slobodana Simića prošle nedelje je u štampi proglašena aforizmom nedelje. Posle tužne povesti o izglasavanju rezolucije o Kosmetu u UN, čitaoci su razumeli da se ovde nije mislilo na reumatizam. No, što se medijske pažnje tiče, tu priči o nevoljama sa zglobovima nije bio kraj. Kao da je želeo da se nadoveže, Danijel Reboredo, analitičar iz daleke Španije, napisao je i na sajtu levardad.es objavio podužu analizu pod naslovom: „Srbija na kolenima“. U prevodu ovog teksta, kojem je poklonjena pažnja naših elektronskih medija, čitamo: „Srbija se predala. Nemilosrdni pritisak čuvara ’svetskog reda’ dao je rezultata. Bilo je pitanje vremena kada će to biti tako. Mala balkanska zemlja, deo Jugoslavije koji se nije povinovao (…) nije imala drugog izbora.“ Devetog septembra u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, „Srbija se bacila na kolena podležući zahtevima Evropske unije“.

KAKO POBEĐUJEMO U MINUT DO 12

Priča o srpskom klečanju, ma koliko po nacionalni ponos bolna, nije se izgleda „primila“ svuda podjednako. Na primer – u redovima beogradske vladajuće elite raspoloženje nije nimalo turobno. Pojedinci, poput ministra vojnog Dragana Šutanovca, čak događaj vide u potpuno drugačijem svetlu. Evo kako je to bilo najpre rečeno u „Večernjim novostima“, a potom proletelo i kroz druge medije, koji su „sa pomešanim emocijama“  ponovili dijalog. Na pitanje da li je usvajanje rezolucije o Kosovu na Generalnoj skupštini UN doživeo kao pobedu ili poraz, Šutanovac je odgovorio: „Sama činjenica da je Srbija posle niza godina uobličila jedan papir sa EU, organizacijom kojoj teži 75 odsto građana Srbije, za mene je uspeh. Pozitivno je to što je zajednička rezolucija aklamativno prihvaćena od svih zemalja UN. Nažalost, mi i kad pobeđujemo, to radimo uz dosta tenzija, i u minut do 12“.

Prema energičnom i šarmantnom Šuletu, dakle, pobedili smo. Po nesumnjivoj orginalnosti, ovo gledište bi moglo da podleže kopirajtu. Autorska prava bi mogli da zaštite i neki drugi pripadnici velikog kruga, koji se zaslugom političke volje i domaćih medija danas prepoznaje kao naša elita. U ovom času, među takvima, izdvaja se političar i psiholog Žarko Korać. Rezolutnim medijskim nastupom, on kao da posredno sugeriše, tj. nudi za javnost manje bolan scenario: pitanje rezolucije nikako nije sada najvažnije, čak možda uopšte nije važno, već je sada pravi trenutak da se Srbiji „saspe“ da pravi problem nije gubljenje Kosova, već mržnja (prema drugima) kojoj zemlja i narod tradicionalno i neotporno podležu. Dok pojedinci uspaljeno navode da je rezolucija i sve što se događalo u vezi sa njom prelomno za sudbinu zemlje, Korać je, kao iskusan čovek i uz to psiholog, „ulovio“ u odnosu na kosmetsku tragediju gotovo umirujuću temu: govor mržnje koji se u vascelom srpstvu sladostrasno gaji. Ovo – govor mržnje i neprijateljstvo prema „drugima“ – jeste zlo  kojem se, kako on vidi i tvrdi, najpre povinuju srpske nacionalne elite, odnosno jedan njihov nemali deo, a potom one dalje „rađaju“ zlo seme, jer ono uspeva na plodotvornoj nacionalnoj njivi.Te zatim gorke plodove žanju svi.

DVE STRANE MRZITELJSKE MEDALJE

Gostujući u emisiji „Most“ Radija Slobodna Evropa, Žarko Korać, kao profesor Filozofskog fakuleta iz Beograda i Nerzuk Ćurak, profesor Fakulteta političkih nauka iz Sarajeva, odgovarali su prošle nedelje na pitanja voditelja Omera Karabega. Ponovimo, program se snima u trenutku kada „svetska zajednica“, što u Briselu, što u Njujorku – mrvi Srbiju! Na „nepristrasno“ pitanje da li je danas etnička distanca među narodima bivše Jugoslavije veća nego što je bila u ratu, zabrinuti Korać odgovara: „Poslednja istraživanja pokazuju da je u Srbiji etnička distanca u odnosu na Albance ogromna. Mogao bih reći da je ona tako velika da ne može biti veća. Ona je jako velika i u odnosu na Bošnjake, skoro maksimalna. Mene zapanjuje da je tako velika prema Albancima i Bošnjacima, jer su to dva naroda koja žive u Srbiji. U mnogim medijima, ne svim, o tim narodima se strahovito negativno govori. Moj je utisak da se to vrlo svesno radi. Čini se sve da se ne bi smanjila negativna etnička distanca prema Albancima i Bošnjacima, pa delimično i prema Hrvatima, jer to politički ne odgovara nacionalistima i šovinistima.“

Gde bi našoj sreći bio kraj samo da nam šovinisti ne zagađuju životni prostor, vapi beogradski uvaženi profesor, angažovani političar (predsednik SDU, član Odbora za prosvetu i Odbora za zdravlje i porodicu Skupštine Srbije)), kome su u nastavku emisije, kao u nekakvom dobro režiranom komadu,  raspoloženi voditelj i uzdržani kolega u studiju samo „sparing partneri“, „zatamnjene figure“ čija je uloga da „velikom igraču“, spretnim  vođenjem i dobacivanjem lopte – pomognu! Tajming je dobar, Kosmet se „radi“, Sandžak, zapravo Raška, priprema. Ko su najveći proizvođači mržnje? – pita gotovo ljupko i ravno voditelj. Odgovor je predvidljiv, ali navedimo reči našeg Žarka: „To je politička i, nažalost, i kulturna elita u Srbiji, jedan njen veliki deo ne dozvoljava da se na drugačiji način počne govoriti o Albancima i Bošnjacima, pre svega zbog Kosova i zbog Republike Srpske.“ Sledi ubrzanje, pa Korać kaže: „Ali nacionalni program, koji počiva na ideji da je Bosna i Hercegovina veštačka tvorevina i da je zato došlo do rata i da Kosovo zauvek mora ostati deo Srbije, to ne dozvoljava. Da bi se taj projekt održao potrebno je neprekidno proizvoditi negativne stereotipe o Albancima i Bošnjacima“.

Uzbuđenje raste, pa voditelj poentira sa pitanjem:

„Kakvu ulogu u razdvajanju naroda igra religija?“

Mašala, opet smo na dobrom tragu, na poznatom terenu srpske krivice i istočnog greha SPC i onog dela elite koji se sa ove koraćevske strane etiketira kao odgovoran, budući da je nacionalno angažovan i patriotski. Sagovornik iz Beograda ne propušta ovakav „zicer“, i nepogrešivo „zabija trojku“: „U Srbiji je crkva bila učesnik nacionalističkog političkog projekta. Ona je bila upotrebljena i iskorišćena od strane Miloševića i snosi ogromnu odgovornost jer je na to pristala, i što je učestvovala u svemu tome. Ona je bila jedan od stubova tog nacionalnog projekta.“

BEZVREDNI METAK

Recimo da ove citate navodimo kao primer – fragmente iz savršenog komada, gotovo „scenske klasike“ u svojoj vrsti. To je program visokog kapaciteta za umnožavanje – prenose ga i štampani mediji. Sve je bilo moćno, politički korektno, spinovano po najvišim zahtevima onog govora koji znači „vođenje političke akcije usmerene na oblikovanje svesti ljudi u pravcu kontrole misli i upravljanja javnim mišljenjem“ – u slušanom studiju radija za koji se, kao i za „Glas Amerike“, bez ustezanja kaže da je u službi američke propagande.

Učestvovali su novinar Karabeg, angažovan i predan aktivista i istraživač „istine“ o uzrocima i posledicama sukoba među narodima bivše Jugoslavije, zatim profesor Korać kao rado viđen gost ove emisije gde se, u formi dijaloga, dakle demokratski i čisto, često traga za odgovorima o iskonu govora mržnje i zločina na Balkanu, ali i manje-više neutralni sagovornik koji će poduhvatu dati željenu formu „otvorene“ razmene mišljenja. Odjavna špica na temu „govor mržnje i Srbi“ nema mane!

Sa „govorom mržnje“, omiljenim srebrnim metkom propagandista sistema vrednosti u kojem se patriotizam, nacionalizam, šovinizam, te fašizam i totalitarizam, nekako prirodno, „rođački“ podržavaju, i izjednačavaju, stvari nisu, ipak jednostavne. Narod to imenuje kao priču po matrici „drš’ te lopova“, a koliko su oni koji sa nepodnošljivom lakoćom „šamaraju“ i ovako manipulišu stereotipima i pojmovima (govor mržnje je među omiljenijim džokerima svakog ruženja i etiketiranja jedne nacije), zapravo u nevolji koju, govore komunikolozi i lingvisti ?Eksperti kažu, naime, da je pomenuti govor – slojevita pojava, da nije retko da se i majstorima potkradu„greške“, pa se oni koji zloupotrebljavaju ovaj  pojam i te kako ponekad nađu u ulozi „promotora diskursa mržnje“.

„Pored reči koje etiketiraju osobu, kvalifikuju i rugaju joj se na osnovu pripadnosti, govor mržnje se manifestuje i neutemeljenim tvrdnjama koje, direktno ili indirektno, nekoj društvenoj grupi, odnosno osobi koja pripada toj grupi, pripisuju neku negativnost… Zbog toga se govor mržnje posmatra i kao sredstvo za podsticanje, ili izazivanje društvenih sukoba i on je češće sredstvo manipulacije za ostvarenje skrivenih, najčešće nezakonitih interesa i nepravednih ciljeva…“, kažu stručnjaci.

Šta nije u redu? Zašto nas pažljivo čitanje ovih ekspertskih napomena uverava da je u njima podsticaj za pitanja: ima li pomenutih „skrivenih interesa” ili „nepravednih ciljeva“ u javnom angažmanu i gorljivoj priči profesora Žarka Koraća? Apsolutno odsustvo „negativne etničke distance” prema Albancima i Bošnjacima u samom Koraćevom srcu, kao i duboku iskrenost u ovom, zapravo govoru ljubavi – ne dovodimo u pitanje.

Izvor:Pečat