Грађански и мешовити зборници

[Guest свештеник Иван]

Грађански зборници. Хришћанство је било државна вера у Византији, па је логично што се власт – најпре цар Јустинијан – бавила верским питањима. Важна су три грађанска зборника.

Изводи из Јустинијанових новела у 87 глава (6. век). Начинио их је Јован Схоластик, из 12 Јустинијанових новела, највише из 123. новеле. Због практичности је много коришћен. Ушао је у Савино Законоправило и штампану Кормчију.

Зборник у 25 глава саставио је непознати аутор. Садржи изводе из прва четири наслова Јустинијановог кодекса и четири Јустинијанове новеле. Ушао је у Савино Законоправило и Кормчију.

Зборник из три дела. Први део садржи изводе из тринаест наслова прве књиге Јустинијановог законика са паралелним местима из остатка законика. Ушао је у Номоканон, а преко њега у Савино Законоправило и Кормчију. Други део садржи изводе из Дигеста и Институција. Трећи део садржи изводе из Јустинијанових новела.

Номоканони су мешовити зборници црквених канона и византијских државних закона о Цркви. Κανώνες и νόμοι су стављени у један зборник из практичних разлога. Два су важна номоканона.

Номоканон у 50 наслова или Номоканон Јована Схоластика (7. век) је спој два Схоластикова дела – Синтагме у 50 наслова и Извода из Јустинијанових новела у 87 глава. Текст канона је изостављен, а канони су означени бројевима. Закони су дати у пуном тексту, с тим што је материја која није могла да се подведе под наслове пребачена на крај зборника. Овај номоканон је касније допуњаван новим саборским канонима. Њега је св. Методије превео на словенски, и Словени ће користити овај превод све до штампања Кормчије.

Номоканон у 14 наслова је спој Синтагме у 14 наслова и Зборника из три дела. Имао је две редакције. Прва редакција је садржала све каноне које је потврдио Петошести сабор. Друга редакција је Фотијев номоканон (9. век, у време патријарха Фотија). Фотијев номоканон садржи још и каноне Петошестог и Седмог васељенског, као и последња два кључна помесна сабора (у Цариграду), и још посланицу о симонији Тарасија Цариградског папи Хадријану. У додатку је дат пун текст свих канона. Због потпуности и практичности потиснуо је све претходнике. Њега је Никодим Милаш превео на српски и прокоментарисао крајем 19. века. Такође, у основи је скорашњег прокоментарисаног превода Атанасија Јевтића.