Далекоисточна Русија

[сербон]

Вяземский журнал

22.08.2010.

город Вяземский

Тамо неке године, а крајем деветнаестог века, на једној од деоница далекоисточне жељезне дароге то јест гвозденог пута, начелник беше а може бити да му је функција и другачије гласила, инжењер Вјаземски. Ово сам прочитао на плочи испод спомен попрсја овог човека, управо на станици у граду који је по њему и добио име.

А ево лета господњег дветисућудесетога, печалбарска судбина мене донесе, управо ту где већ рекох.

Пре само пар година у јеку мог антиглобалистичког гимнастицирања мозга, знао сам рећи да бих више волео да одем у Сибир, него у Лос Анђелес.

Сибир прескочих и дођох до Далеког Истока.

Седам сати, и мало више, лета од Москве.

И ту ме сачека глобализам. О величини географских појмова као што је Сибир или Далеки Исток, може се само са префиксом мега. Овде је све велико и далеко, пусто и дивље.

У Србији су остали моја жена, мој син и моја ћерка, родитељи, .... и дугови због којих и кренух у печалбу. Овамо сам понео своју русофилију.

А како то да сам ја  русофил?

Ово питање и не постављам себи, сматрам то тако природним, да и не треба појашњавати. И од тог и не бих да правим неку причу, нема ту ничег необичног. Све је већ допричано, и Иван Грозни и Петар Велики, и Суворов и Јесењин, Чехов и Љермонтов, Цар великомученик Николај, и Столипин,...

А онда.

Крај априла, станица к`о што реко`Вјаземскаја. Никог, да ме сачека. Зовем једини могући контакт који имам у Москви. Кроз пола сата долази женица, ситна, уплашеног погледа, одводи ме до омањег аутобуса.

Са два кофера ствари, после сат времена, стижемо на каријер. Стопедесетдевети километар пута Хабаровск -Владивосток.

Осим мене у аутобусу су и три млада Руса, обучени у маскирно одело, раде у охрани, тј обезбеђењу. Пију пиво из пластичне дволитарке. Један предњачи. Упознајемо се, њега зовјут Жења. Објашњава ми да му је брат страдао као добровољац у Босни. Ту је и још један младић, такође говори руски, касније се уверих да му није матерњи.  Субота увече и није неко врема кад се очекује да ће неко бити баш мобилан и ревностан на послу. Уз мало присебности и телефонирања, избегох спавање у полунапуштеном контејнеру без грејања и вратих се у Вјаземски. Прву ноћ на Далеком Истоку ипак преспавах у кревету.

О Русији знам да је волим, а о руском језику, да су њиме написана најзначајнија дела у историји уметности односно књижевности. Мало, сувише мало за моје године. Питам се дал сам достојан да волим Русију. Близу сам неповољном одговору, ал трудићу се.

Привет, роднина.

[мирођија]

      mense0198626478946378946 :291291291: hvala

      Чекамо  наставак! :cheesy:

[сербон]

24.08.2010.

Ден Победи

На Ден Победи, деветог маја, у васцелој Русији је празник. Неко ће рећи да је то совјетски празник, али они га не доживљавају тако. То је дан подсећања на хероје и хероине који су уткали своје животе у слободу Русије. Да ли је један народ морао да то плати са толико жртава, то је друго питање.

Елем на Дан Победе, после непуних  ми двадесет дана у Русији присуствујемо празнику у градићу који се по урбанизму може поредити са сваким селом у Банату, а по архитектури и не вреди помињати. Овде је све прилагођено зими која траје не мање од пет месеци.

По лепом дану осим мале бине и говоранције коју нисам пратио, за младе је организована и мала штафетна трка. На грудима старијих могло се видети ордење, а било је и оних којима су блузе биле тесне за сво накачено ордење. Можете замислити како изгледају учесници рата од пре 65 година.

Но ја први слободан дан искористих да нађем цркву.

У малом граду је само једна црква, кажем као у селу, и лако сам је нашао наравно питајући таксисте.

Случајно или не до цркве се из центра иде преласком преко свих

перона железничке пруге, дакле преко челичног надпружњака. Одмах на пар стотина метара од железничке станице је дрвена црква посвећена Светом оцу Николи чудотворцу.

Дрвена црква грађена вероватно кад је настао град, под истим кровом има и део који бисмо ми назвали парохијски дом, али и економски део, нешто попут гараже, радионице, оставе.

У цркву се илази прво у ходник из кога се може десно у наос, а лево у тај део који назвах парохијски дом.

У наосу на западном зиду су вешалице за одела, очигледно за зимске прилике, јер је у цркви грејање урађено као уосталом у свим објектима у граду, даљински из топлане. Одмах десно од врата продавница свећа, иконица, и свега што се већ продаје у црквеним продавницама.

Амвон је подигнут за три (можда и четири) степеника. Певнице две са обе стране. Иконостас са орнаментима који су одраз руске архитектуре, а олтарски простор необично велик, па се унеким тернуцима не чује свештник током службе.

Женски хор тако милозвучи да је небитно знање језика на којем поје. Фресака нема јер је рекох црква дрвена, па су на зидовима окачене иконе живописане на дрвеним подлогама, разних величина. На њима су нама познати Светитељи. Не познајем историју уметности а ни иконописање  па не знам или не видим да ли има фресака са мотивима из Светог писма.

Под је вероватно скоро уређен тј. обновљен, неким од савремених облога типа таркет или од сличних крупно плочастих материјала, лаких за одржавање.

Свећњаци су лепи, рекао бих ливени месингани са мноштвом подножја у које се могу посадити запаљене свеће. При крају их пажљиво гасе и остатке воска скупљају тетке које су ту у храму, не знам по којим све задужењима. Интересантно да и они разликују места на којима пале свеће за душу или за здравље. Свеће су са фитиљима који не вире (из воска) па се мора мало скинути восак, за шта користе посебан ножић који стоји поред свећњака.

Све је скромно, и за наше прилике чак, сиромашно.

Дакле тога деветог маја бејах на првој божанственој литургији у Русији. Дест дана после тога натраг у Београд, на двомесечно чекање приглашења на работу. А од средине јула, опет сам у Вјаземском.

[сербон]

29.08.2010.

Крестни опход

Одмах, прве недеље по поновном приспећу искористих, запараво пре се може рећи наруших, неписано правило унутар компаније за коју радим, да не постоји радно време, па опет на литургију. Колонија Срба печалбара ,овде није мала, те нисам био једини странац.

Након литургије  млад свештеник испосничког изгледа, за кога сам прво помислио да је јеромонах, и који је служио, организовао је доношење носила на коју поставише икону Богородице Казанске. Икона је претходно стављена у малу плитку кутијуцу са засаткљеним поклопцем. Па онда на носила предвиђена да их носе четворица.

Моје скромно знање језика ми не допусти да  прецизно одговорим  хоћу ли са њима на крестни опход. Хоћу, што да нећу, мислећи да је у питању литија, до центра града  и натраг.

И кренусмо, опет преко надпружњака, па на мали плато преко пута железничке станице. Да, ово да не заборавим, кад крене ношење иконе све женско, наравно забрађено марамом, што се затече ту, чучне у ред једно за другим, тако да им икона коју рекох четворица носе пређе преко главе. Симболика овог чина, ми није сасвим позната али рекао бих да је у питању благост која се разлива на њих.

Главна улица у граду,дуга је преко три километра и ношење било чега по сунчаном преподневу није баш за сваког, односно треба мало увежбаности у корачању носача.

Већ после пар минута видех да је број мушкараца у опходу занемарљив, није нас било више  од десет, рачунајући и баћушку. Баћушка је наравно свештеник и то је уобичајено да му се тако и обраћају.

Призвук тепања у руском језуку сачувао је топлину а није унео онај подсмешни тон, какв би код нас био рецимо татица.

Понудих се да заменим једног од носача и брзо увидех да је неједнака висина носача та која ношење чини напорнијим него што би требало. Али тек долази изненађење, стигавши на главни магистрални пут не направисмо полукруг за повратак назад већ изађосмо на магистралу пут Хабаровска.

Заборавио сам рећи да су једна кола полиције ишла испред, односно друга на зачељу колоне коју смо образовали. До првог одморишта у сенци топола ишли смо још неких пола сата. Но како смо још увек на ободу града помислио сам да се сад враћамо назад. Да бих олакшао себи ношење реших да сам носим  назад, што би прихваћено без приговора, а већ рекох мушких не беше много. Испред носила са иконом два младића носаху црквене заставе, а скроз напред  ишао је вођа поворке који је носио свећу запаљену унутар невеликог, црвеним стаклом, затвореног свећњака, посађеног на дрвени штап.

Друга пауза беше за неких пола сата можда, али је ритам био много силнији. На тој паузи сустиже нас комби са намирницама. За освежење мени довољно беше хладна вода из великих казана захватана огромног кутлачом. Пили смо сви из истог, пластичног суда, попут чиније.

У наставку предложих Виктору једном веома јако грађеном,Русу који је већ носио као леви предњи, да сами понесемо даље. Тежина коју смо осећали била је сасвим сигурно ублаживана милошћу Мајке Божије, јер се осим знојења и нисмо много уморили на тој деоници. А била је дужине  још неких сат времена.

На следећој стајанки опет потражисмо хладовину, али од комараца не би правог одмора. Ипак се умисмо на импровизованим чесмицама, помолисмо Господу и Мајци Божјој, и кушасмо, односно ручасмо. Трпеза постављена на чистој простирци, по земљи. Прави мало проблем да се не преврну судови али, може се. Есцајг су сви добили као и пластичну ћасу у коју добисмо и неку хладну супу. Од количине коју ми насуше се уплаших, али радило се заправо о салати од ситно сечених краставаца и сирћета са комадима рибе из конзерве и обиљем воде. Има ту и першуновог листа, а рекао бих и пера од младог лука. Освежење баш као наручено. Остатак трпезе је такође од лаке хране.

Пауза потраја мало дуже и ја се као егзотични члан ове поворке упознах и са баћушком. Мој оскудни руски био је довољан да се представим, а и да разумем његово интересовање за Св владику Николаја , и за Св аву Јустина Поповића, па и познавање њихових дела.

Сазнадох да ће опход продужити даље и да је план да се заноћи у једном селу још којих двадесетак километара даље. Тражих благослов и добих да се вратим у град, обзиром да сутра радим. Повратак беше колима, тачније џипом у коме понесмо све кабасте реквизите са опхода, па и она носила, назад до цркве.

Од усиљеног марша по асфалту,страдалу су  моји табани. Пликови које осетих тек увече мучише ме пар дана, и недадоше да нормално корачам. Но није за неку жалопојку.

[сербон]

Трпеза

И оне недеље у којој би завршен опход бејах на литургији

Служио је један други свештеник, а “наш” баћушка је саслуживао. За певницом, као и обично женски хор. Кад током литургије дође на ред символ вере матушка изађе из певнице, на амвон, и даје нам ритам, руком. Опет беше Срба, који ме обрадоваше присуством иако сам тек некима знао  имена. Обично целивам иконе пре литургије, али овде није велика гужва па и након службе приђох да се поклоним изображењима. Након тога изађох из цркве и пођох натраг пут центра. На неких стотинак метара од цркве сустиже ме матушка и рече да ме баћушка позива на трпезу. Такав позив се не одбија. Већ сам позиван и био сам за трпезом током претходне недеље, ал радним даном, кад нас не би пуно.

Овог пута, једва седосмо.

Помолисмо се пре обеда, и наш баћушка нас поздрави. Овог пута поздрав је био у знаку опраштања од мештана, јер га владика шаље у нову парохију, петстотина километара северније, у Комсомолск. Матушка је такође изразила захвалност својим парохијнима, уз сузе наровно. То нису биле једине сузе.

Храна за трпезом је не само симболична, већ се спрема у количинама сасвим довољним за прави обед. Има и куваних јела. Мени се допала димљена риба коју сам тад пробао, комади са којих сам одвојио већ на први поглед жилаву кожицу, беху веома укусни, и без костију. Рекоше да је у питању риба из Амура (река величине Дунава), али заборавих која је врста у питању.

По обеду изађосмо испред цркве где баћушку сачекаше још парохијана и парохијанки. Он свима упути опширно слово, а ја потом тражих благослов и одох. Да, због потреба неког равнања терена у порти дадох баћушки номер свог мобитела.

Касно поподне тог истог дана, оранизован је шашљик поред речице, за инжењерско техничи кадар компаније.

(Овде се у ово доба године смркава тек око пола једанаест.)

Дакле прилика да се попије и нешто од алкохола.

Ја сам велики противник водке и сматрам је једним од оружја за убијање руског народа у духовном а и у физичком смислу, али не одбијам да цугнем. Овај пут се одлучих за неки коњак руски, убедљиво дизајнирана флаша и етикета, али обзиром да на далеком истоку нема винове лозе, .... Но добро.

Владика хабаровски и приамурски Марко

У неко доба јавих се на телефон, и не очекујући чух баћушкин глас. Саопштаво ми је да ће бденије те вечери служити владика хабаровски и приамурски Марко.  Што због немара, што због даљине, а немајући сопствени ауто стигох на другу половину службе.

Беше и онај свештеник кога сам већ помињао, беше и нови који ће наследити нашег баћушку, као и још три свештеника (или ђакона) из владикине пратње. Опет трпеза, опет велика гужва разумљиво. Баћушка ме посади одмах поред њега, а то је дакле треће место са владикине десне стране. Владики рекоше да сам србин. По обичају прво је владика држао мало слово и наздравио, вотком наравно, затим и баћушка, наздравио нам је такође и то водком, И то не беше све јер се и други јавише да одпоздраве, и сваки пут по гутљај водке. Ја се уздржавах од досипања али ме владика упита зашто ми срби не пијемо водку. Не нађох боље, те одговорих да имамо ракију. А владика стасит човек, по мојој процени близу шездесет година  не прескочи ни један гутљај. Ипак Руси пију ко  ... Руси. По молитви коју очита, владика захвати неколико ситних конфетки. Обзиром да сам, кажем био најближи владици, од лаика, стигох да му целивам десницу, на одласку. Добих и неколико конфетки, чоколадних бомбоница увијених у алу фолију.

[сербон]

Пост госпојински

И таман сам ухватио ритам недељних послеподневних служби, кад оно оћеш. Нема сваке недеље бденија. И тако уђосмо у госпојински пост. Ја недостојни, држах се типика колико беће могуће у исхрани. А колико сам држао пост у духовном смислу, то само Свевишњи зна. Ни у моленију не бих ревностан. Ипак се ми назови хришћани највише уздамо у покајање, а њега одлажемо за сутра, па опет тако, за следеће сутра, ...

Наш дан: кућа посо, посо кућа

Пре неких годину, ил више дана, писао сам на овом форуму неку козерију где сам се ругао нашем вишку времена,  непредузимљивости и великом комформизму, наслеђеном из времена у коме су  власти од нас правиле потрошаче, гласаче и по потреби још шта. Насловио сам је са Наш Дан 36 сати. Понекад покушам да се сетим, шта ме је још осим потребе за разбрибригом, терало да је напишем. Тешко ми иде, све мислим да је то последица управо вишка времена.

А има ли бесмисленијег израза од, вишак времена. Колико нам је то времена дато да га имамо на претек.

Кажу да је један чика иначе први светски првак у игри која се зове шах, на новинарско питање, зашто ви господине толико пијете, одговорио :

Младићу, живот је тако кратак, али је дан, тако ... дугачак.

А ево како ми је Господ уредио ове дане од немам појма колико сати. Устанем, по мраку, спремање па на посао, тамо доручак, па посао, ручак па посао, па опет посао, а после посла, мала вечера, пре посла наравно. Потом кући, по мраку. Следећи дан почиње како сам рекао устајањем по мраку.

Ал не пишем ово да бих се жалио, на тешке услове рада, експлоатацију, небригу послодавца, сталним притиском да се испоштују рокови,...

Пишем да бих посетио оне који се боре против таквих ствари, да се човек навикне, на ритам какав сам навео. Питаће неко у чему се састоји онда смисао таквог рада. Тешко је одговорити, а не употребити новац као мотив. Можда је, за млађе, изазов такође покретач, или авантуризам. Додуше има једна ствар коју не знам дал ће сви познати, радост стварања.

Но не видим велику разлику измећу нас и неких пређашних генерација које су  исто ишле трбухом за крухом.

Само што сад брже знамо, како нам је тамо код наших кућа.

А време, шта беше време. Јел се рачуна у живот оно време, које потрошим на рад, и ни једног трена не помислим ни на Бога,  а да друго не помињем.

На овим просторима где сам сад, бејаху многи у времену прошлом, ал без интернета, телефона, писма. Бејаху, не по својој вољи, већ по казни. И мислим се нешто, како ли је тек њима било. Колики је био њихов дан? И јел било наде у њима, за неки Бољи Дан.

[сербон]

Писање је исповест

Кад сам био мали, а телевизија исто млада, гледао сам Караван Милана Ковачевића, и Ходољубља Зулфикара Џумхура. Има и данас сјајних документариста, али ето, ову двојицу издвајам.

И зато препоручујем, ако вам се укаже прилика да погледате неку сачувану емисију из тих серијала, мислим да нећете зажалити.

Ја сам с писањем почео на Видовдану, пре тога сам био више усмен. И сад кад помислим да бар двадесет људи прочита то што напишем,  буде ми непријатно, али и црв гордољубља није миран.

Може бити да сам нешто потрефио, пре бих реко све сам промашио, нити пљујем по свом роду, нит величам дугине боје, нит сам мондијалиста.

И кад све ово нисам а ипак ме неко чита, ја би реко има наде.

Има наде, зато што смо на видовдану, има наде јер се има рад чега надати.

...........видовданци, волим и ја вас.

[мирођија]

        Гледала  сам и  ја  Караван  и  Ходољубља  Зуке  Џумхура.

        Сјајне  серије  од  аутора  легенди,  путописа и духа.

        Још  ми  се  чини  да осећам  мирисе, не само  боје  и звукове из  тих

        путописа.

          srecan

[сербон]

Глазунов

Мој нови руководител радова, Рус родом из Казахстана, син управника колхоза, дакле човек совјетског образовања, високе техничке писмености а могло би се набројати још доста добрих особина. Ја ћу једну лошу, нека ми не замери, нисам злаурад, а и ево због чега.

Међу нашим субподриадшчицима (подизвођачима) је и предузеће које монтира челичне конструкције и опшива их панелима, зидним и кровним. Беше много проблема са тим предузећем. На наше инсистирање они промене комплетан технички кадар и раднике такође. Нови предрадник је Лазуткин. Човек крупне али складне грађе, педантног изгледа и потпуно дефанзивног става. Носи оно тужно лице, које нема никакве мимике, мало подигнута доња усна појачава утисак. Нисам га видео да се смеје. Рекао бих да је око педесете.

По налогу представника инвеститора, данас је, осим редовних послова, требало покупити саш шут и одвести га ван градилишта. Свако у свом сектору , а градилиште је неких  шеснаест хектара(!). Ово је свакодневна активност, али се сад баш све чисти и спрема јер се очекује  неко од врло високих функционера инвеститора.

Лазуткин, одговоран и радан човек, немајући довољно радника, сам својим рукама цео дан скупља мусор (смеће, шут). А његови радници, из само њима знаних разлога, оставе га на цедилу и оду раније са градилишта.

Е онда наступа задњи чин, ове кратке драме, током обиласка градилишта (опхода). Кад је директор видео помало неуредно али далеко од запуштеног радног простора, почео је тако да омаловажава Глазунова, да нисам издржао. Наравно нисам реаговао бурно, да не нарушавам ауторитет свог шефа, али сам наложио другом подриадшчику да му уступи два радника, како би превазишли ту тешку ситуацију, и успели да све доведемо у ред.

Било ми је драго, да нисам био једини који је приметио муку Лазуткина.

Али сам међу реткима који стално и упорно понавља, браћо Руси Стаљин је умро.

[Guest Оливера]

Сербоне, изузетно, шта да кажем више...С нестрпљењем чекамо наставак.

И мој сан је та печалба, непоновљиво духовно искуство, непроцењиви дар. Баш такво посматрање живота, не туристичко путовање, него управо то о чему пишете. Нажалост, речита нисам. Само могу да вас замолим да своје записе и даље делите са  нама.

[Mamica Forumska]

Сербоне, изузетно, шта да кажем више...С нестрпљењем чекамо наставак.

И мој сан је та печалба, непоновљиво духовно искуство, непроцењиви дар. Баш такво посматрање живота, не туристичко путовање, него управо то о чему пишете. Нажалост, речита нисам. Само могу да вас замолим да своје записе и даље делите са  нама.

klapklap klapklap klapklap  "ima nade zato što smo na Vidovdanu,ima nade,jer se ima radi čega nadati.....Vidovdanci volim i ja vas " hvala mense0198626478946378946 stadaradim 4chsmu1

[сербон]

Осењ стиже, дуњо моја

Можда је требало да ово причање одложим за касније, али ме то жуља, па морам. Мој долазак на далеки исток збио се баш крајем прошле зиме. Кажем зиме (календарски је већ прошла) јер сам је тако доживљавао, кроз јутарње мразове,  без и једног листа на грнама бреза, топола, јасена, храста ... Има и зимзеленог дрвећа наравно. Да не буде забуне надморска висина долине реке Усури, десне притоке Амура, одакле ово пишем, је око 130 метара. Усури је као и Амур природна граница Русије и Кине, која је неких 15 до 20км далеко.

Кад су избили пупољци, помислио сам да ће као код нас, преко ноћи све олистати и позеленети. Било је то баш споро. Идући јутром и касно увече трасом федералног пута, нагледао сам се  намерно запаљених поља. Највећи број се и не обрађује у смислу узгоја неке пољопривредне културе. Једноставно за нову вегетацију треба места а сунце се тешко пробија кроз, веома високу а полеглу траву, и зато се поља пале.

Тако је било пролетос. Лето је било кратко и топло. Висока влажност појачава утисак топлине, а комарци додатно кваре слику. О инсектима не бих, али све што је у Европи крупно, овде је пута два,ко у кабареу Ланета Гутовића. Дакле обадови су величине стршљена, а и убод им је такав.

И дођосмо до јесени, заправо нисмо још али магле су почеле, јутра су све свежија , заборавили смо кратке рукаве. А у очекивању своје прве Руске зиме, скупљам податке. У овом крају обично је око -20 иде и до -35 али је због велике влажности и ветра, кажу страшније него у Сибиру на -50.

О свом утиску ћу са лица места, тамо негде у јануару, фебруару. Да не заборвим, дубина мржњења у овом реону је 2,2м.

[Guest Оливера]

smej.gif  Да се дотакнем термина "Сибирска зима"...Сибир је огроман, тако да овај податак важи само за део Сибира, и то мањи.

[сербон]

У фебрару, пре мог доласка, кад су на плашћати (строитељна плашћатка=градилиште) били само геометри и електричари, један од радника четири дана није смео да изађе из контејнера, јер је видео тигра.

И јошједном се одиграо блиски сусрет човека са тигром, и то на 156-ом километру федералног пута Хабаровск-Владивосток.

Тај снимак начињен мобилним телефоном кружи мећу радницима. ако успем да га пребацим на комп, ставићу га и на нет.

И да завршимо, са тигровима.

Пре петнаестак дана је Игор, возач руководиоца радова, такође усликао мобилним телефоном тигра, снимак траје неких пет секунди можда. Интересантно је да Игор кађе да су била три, што значи да су млади, али је успео само једног да услика, остала два су замакла у шуму.

Амурски тигар је кажу најкрупнији у фамилји.

[сербон]