о месту срца које ум проналази молитвом

[Сефора]

Читајући код Отаца о месту срца које ум проналази молитвом,

треба схватити дух човеков.

Силе духа су:

1. савест или свест нашег духа, без учешћа разума,

2. духовна љубав према Богу и ближњем,

3. осећање покајања, смирења, кротости,

4. ревност,

5. жеља,

6. воља.

Ум, као сила душе, иако духовна, за место свога пребивања има велики мозак: тако и дух човеков, за место свога пребивања има место које се налази у грудима.

Сједињење ума са срцем јесте сједињење духовних помисли (молитве) са духовним осећањима срца.

До разједињености ума и духа, до њихове међусобне супротстављености, дошло је услед нашег пада у грех. Наиме, човекове помисли су се измениле и од духовних постале телесне и душевне.

Посредством Јеванђелских заповести ум и дух треба узвести ка духовним помислима и осећањима. Значи: ум и дух не могу да се сједине ако се пала природа (телесне и душевне помисли) у потпуности не одбаце, то јест, ако се не придржавамо Јеванђелских заповести.

Вршење заповести, које претходи сједињењу ума са срцем, разликује се од вршења заповести које следи након сједињења.

До сједињења подвижник извршава заповести уз највећи напор, силећи и присиљавајући своју палу природу: након сједињења духовна сила која сједињује ум са срцем, сама води ка вршењу заповести и чини то вршење угодним, лаким пријатним. Путем заповести Твојих сам трчао, када си раширио срце моје (Пс. 118,32) - рекао је Псалмопојац.

Преподобног Пимена Великог питали су шта значе речи Светог Писма: У заједници сам са свима који се Тебе боје и који чувају заповести Твоје (Пс. 118,63)?

Преподобни је одговорио: "То о себи говори Дух Свети".

http://www.svetosavlje.org/bibliotek...prestano15.htm

70zfof0qsamomolitva

[Сефора]

Ево ти  мој савет: не тражи место срца !

Не тражи да ти се детаљно објасни шта значи место срца; (када дође време) задовољавајуће објашњење добићеш из самог опита. Ако је Богу угодно да ти пружи то познање, Он ће ти га, када буде време, пружити.

Молитва је пре свега испуњавање прве и највеће заповести - једне од оне две заповести на којима почивају Закон, Пророци и Еванђеље. Човек не може да се свим мислима, свом снагом, свим бићем својим устреми ка Богу другачије, него помоћу молитве.

Молитва Исусова има два вида: усну и умну.

Прво се треба научити усној молитви Исусовој.

Молитву Исусову не треба произносити гласно, него тихо, тако да је чујеш само ти.

Велики наставник умног делања, саветује ономе ко се обучава у молитви Исусовој да је испрва изговара наглас. Он каже да наглас изговарана молитва сама по себи прелази у умну.

У почетку себи одреди да произносиш сто молитава Исусових са пажњом и без журбе.

За полако и пажљиво изговарање сто молитава потребно је око пола сата !

Монасима је потребно и више од пола сата.

Молитве не изговарај брзо, једну одмах за другом.

После сваке молитве направи кратак предах и тако помози уму да се усредсреди.

Произношење молитве без заустављања расејава ум.

После тога, ако видиш да можеш да произнесеш више, додај другу стотину. Током времена по потреби можеш још умножавати број молитава које произносиш.

Постарај се да се толико навикнеш на молитву Исусову, да она постане твоја непрестана молитва, за шта је веома погодна због своје краткоће, а за шта нису погодне друге молитве.

Ко се не навикне на честу молитву, тај никад неће задобити ни непрестану.

Честа молитва ће у своје време, сама по себи, прећи у непрестану молитву.

[Сефора]

Ево још неколико савета ...

Не очајавај зато што те омета расејаност !

Буди добре воље и постојано присиљавај свој ум да изговара молитву.

Потпуна слобода од расејаности својствена је анђелима.

Одвлачен утисцима, успоменама, бригама, ум почетника непрестано оставља тесни пут (молитве) и полази на широки.

Треба да се молимо постојано, стрпљиво и упорно.

Ономе ко се стално и без љености моли својом несавршеном молитвом, ономе ко не напушта малодушно молитвени подвиг онда када му се молитва дуго не даје, Бог ће, када дође време, дати благодатну, чисту молитву.

Блажени отац Серафим Саровски је достигао величанствен успех у њој. Једном му је настојатељ послао монаха коме је благословио да живи у пустињи са њим, с тим да о.Серафим поучи овог монаха животу у пустињи онолико колико је и сам познавао тај тешки облик монашког живота. Смирени о.Серафим, примивши монаха веома срдачно, одговорио је: "Ни ја сам ништа не знам"! При томе, он је монаху поновио Спаситељеве речи о смирењу (Мт.11,29), и њихово објашњење које даје св.Јован Лествичник (Поука 25), кроз деловање молитве Исусове у срцу.

Подвиг молитве, треба да се савршава из све душе, постојано и непрестано. Остављање молитвеног подвига или прављење прекида током њега крајње су опасни.

Чекам васкрсење и живот будућег века. Амин.

[РАТНИК]

Читајући код Отаца о месту срца које ум проналази молитвом,

треба схватити дух човеков.

Силе духа су:

1. савест или свест нашег духа, без учешћа разума,

2. духовна љубав према Богу и ближњем,

3. осећање покајања, смирења, кротости,

4. ревност,

5. жеља,

6. воља.

Ум, као сила душе, иако духовна, за место свога пребивања има велики мозак: тако и дух човеков, за место свога пребивања има место које се налази у грудима.

Сједињење ума са срцем јесте сједињење духовних помисли (молитве) са духовним осећањима срца.

До разједињености ума и духа, до њихове међусобне супротстављености, дошло је услед нашег пада у грех. Наиме, човекове помисли су се измениле и од духовних постале телесне и душевне.

Посредством Јеванђелских заповести ум и дух треба узвести ка духовним помислима и осећањима. Значи: ум и дух не могу да се сједине ако се пала природа (телесне и душевне помисли) у потпуности не одбаце, то јест, ако се не придржавамо Јеванђелских заповести.

Вршење заповести, које претходи сједињењу ума са срцем, разликује се од вршења заповести које следи након сједињења.

До сједињења подвижник извршава заповести уз највећи напор, силећи и присиљавајући своју палу природу: након сједињења духовна сила која сједињује ум са срцем, сама води ка вршењу заповести и чини то вршење угодним, лаким пријатним. Путем заповести Твојих сам трчао, када си раширио срце моје (Пс. 118,32) - рекао је Псалмопојац.

Преподобног Пимена Великог питали су шта значе речи Светог Писма: У заједници сам са свима који се Тебе боје и који чувају заповести Твоје (Пс. 118,63)?

Преподобни је одговорио: "То о себи говори Дух Свети".

http://www.svetosavlje.org/bibliotek...prestano15.htm

70zfof0qsamomolitva

facenew22222222