Ниче и Достојевски

[Александар Милојков]

Владика Николај Велимировић

НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ

Ниче и Достојевски су наши савременици, иако су обојица већ у гробу. Ниче je y гробу од пре десет, а Достојевски од пре тридесет година. Они су наши, дакле, и темпорално као што су наши и духовно, идејно. Ja их не називам нашим зато што су они наше духовне вође, или што смо ми њихови ученици и следбеници; не, но зато, што су они најизразитији репрезентанти духовних тежњи и настројења наше епохе. Они су обојица песници — мислиоци, мада ниједан од њих није ни песник ни мислилац у обичном конвенционалном смислу те речи. Они су и као песници и као мислиоци револуционари. Они су створили нарочити стил, нарочите књижевне облике, с нарочитим садржајем. Стил, облик и садржај њихове поезије представља револуцију у европској и руској литератури најновијег времена. Као мислиоци Ниче и Достојевски нису метафизичари но етичари, тј. одређивачи моралних вредности, творци нових, моралних идеала. Ничеов идеал je надчовек, Достојевскога идеал — свечовек. Но посмотримо изближе ова два идеала.

Ниче издиже свој идеал сасвим из оквира морала. Његов идеал није један добар човек, но један јак човек. У „Генеалогији морала“ Ниче придаје изразу bonus (добар) значење ратоборан, како je овај првобитно у старом Риму имао. (Genealogie der Moral, c. 309, Leipzig 1906).

Добар човек je опште усвојени морални идеал, а добар je онај, ко се што свесније и скрупулозније покорава опште признатим моралним законима. Јак човек Ничеов пак не само да не означава никакву савесност и скрупулозност у погледу опште признатих моралних закона, но, напротив, апсолутно презрење и игнорисање истих. И што je веће презрење овога јаког човека према моралним законима људског друштва, то он већма заслужује назив надчовека, — то je он ближе идеалу. Три негације садржи надчовек у себи: негацију морала, негацију људи и негацију себе.

Надчовек негира морал зато, што се помоћу морала држе у животу „многи–премноги“, који су се тако намножили, да су постали „земљина болест“, да земља од тога заудара. Морал за надчовека ништа друго није до одбрана и заштита оних премногих, који немају своје личне снаге, да себе бране и штите. Морал је ограничење личне моћи и сузбијање „воље за моћ“. Морал је нивелирање и концесирање. Морал нивелира моћ и немоћ, морал захтева од моћнога концесије, ограничење и самопожртвовање за рачун немоћнога. А то се све коси са принципом: „воља за моћ“, и смета постанку и развићу једног моћног човека, једног надчовека. Речју, надчовек је против морала, јер је морал против надчовека, надчовек негира морал зато, што морал негира њега.

Надчовек негира, даље, и људе. Треба људе савладати и прегазити, јер они нису циљ но само средство живота на земљи. Они су средство, они су мост којим се долази до надчовека. Људи су бројна величина, бројна снага, чије одржање гарантује морал. Ту бројну величину треба савладати и прегазити, јер она није у самој ствари никаква величина, која импонује. Величина која импонује то је јединица, једна моћна и снажна јединица. Велики је онај човек, који у односу према другим људима пројављује моћ, а не љубав. Велики је онај, ко негира све људе испод себе и око себе.

Надчовек негира, најзад и самога себе. Заратустра жели да сваки дан самога себе савлађује и преживљује, тј. Да негира себе сваког дана, да би се тако стално уздизао над самим собом. Надчовек нарочито онда непоштедно негира себе, кад хоће да у себи негира човека, кад примети код себе „слабост“, тј. наклоност ка људима, љубав или сажаљење према људима и жељу за људима и њиховим друштвом.

Ниче одриче владајући морал, морал љубави и правде, као штетан по моћне људе и као наметнут од немоћнијих моћнијима. Није овај данашњи, европски морал владао увек у свету. Данашњи, европски морал, јесте „робовски морал“, који је онда ступио у живот, кад је унижен и срушен један бољи морал, — „господарски морал“. Овај господарски морал постојао је у старо време, код „отмених раса“, у које Ниче убраја свет Хомерових песама, германских Нибелунга, скандинавских викинга, и стари Рим, — Рим на првом и најистакнутијем месту. Тај морал није заборављао основни душевни тон отмених раса. А овај основни тон душе њихове сачињавала je „blonde Bestie“, риђа бестија, вечно жудна „плена и победе“. Ниче хоће да каже, да су те старе отмене расе живеле животом пунијим и слободнијим у томе смислу, као да њихови природни инстинкти, који су код њих били, по Ничеову мишљењу, далеко јачи и опредељенији но код неотмених, некултурних раса, да њихови природни инстинкти дакле, нису имали тако споредан значај у сравњењу са духом, нити култура њихових инстинката тако презрену славу у сравњењу са културом духа, као што je то био случај код других раса и у другим временима, када je владао робовски морал.

Силну и неодољиву „вољу за моћ“ имали су стари Римљани, — вољу за борбу и победу, за покорење слабијих и владу над слабијим. Њихов инстинкт за господарством над другим народима кроз целу њихову историју остао je снажан и нестешњен. Они су рођени као господари, они су и кроз сву историју своју остали господари. Реакција против њиховог господарског морала појавила се у једној од провинција римских, — у Јудеји, с проповеђу о „робовском моралу“. Робовски морал постојао je код Јевреја и у Старом завету, пре Христа. То je био морал малих људи, којих je било много, морал милосрђа и уступака и самоограничења и самоуништења моћи. У Риму je живела једна господарска раса, у Јудеји једна робовска раса. С Јеврејима почиње „устанак робова“ („Sklavenaufstand“) y моралу. Тај устанак je циљао ослабљење и уништење господарског морала „отмених раса“. Отуда Рим и Јудеја представљају две противположности. Дух римски и дух јеврејски два су сасвим супротна духа. Борба између та два духа, или, другим речима, борба између Рима и Јудеје — то je историја света до сад. Господари су водили борбу у име свога приpодног права, тј. у име своје моћи, робови су водили борбу у име милосрђа и у име своје трансцедентне, надземаљске, надприродне правде. Робови су победили господаре, Јудеја je ликовала над Римом. Последња пак и одсудна победа робова над господарима дошла je c Христом. Христос je само распламтео и фанатизирао устанак робова, давши му нове хране. Христова црква, која се потом организовала имала je само један циљ: уништење господарског морала у свету. Она je y тријумфу ходила томе своме циљу, иако су Римљани водили у почетку очајну борбу против ње. То je, по Ничеу, била борба отмених људи са народом или робовима или стадом. Мали и немоћни људи организовали су се против великих и моћних. Својим бројем и својим фанатизмом победили су они први. На место Рима императорског дошао je Рим плебејски, на место мача, који je дотле симболизовао сав морал, дошла je маслинова гранчица. Пораз господарског морала убрзо je престао бити несрећом самих Римљана; он се ускоро распростро по целоме свету. Аријски народи још некултивисане Европе, који су живели у шумама око Рајне и Дунава својим дивним господарским моралом, хранећи „die blonde Bestie“ у себи до презасићености, положили су најзад своје крваво оружје пред крстом, усвојили су робовски морал и почели су укроћавати своју „риђу бестију“. Цела Европа, а за њом и цео свет je поклекнуо пред крстом и тиме ступио у заверу против господарског морала.

Тако се завршила најстраховитија борба у историји света, борба о превласт између два морала, морала господарског и морала робовског. Народ je победио своје господаре и санкционисао свој морал. Појам о добру и злу тако се изменио у целоме културноме свету. Појам „добар“ не значи више храбар и ратоборан, као што je значио у почетку, но послушан и мирољубив и кротак. Појам „морал“ значио je негда моћ, данас пак он значи слабост. Човек, који je негда био величанствени и крвави дивљи звер, у време господарског морала, постао je данас једна питома, једна обична, домаћа животиња. Лав je укроћен и обраћен у јагње. Врлина осветољубља обратила се у свој контраст, у врлину неосветољубља. Човек „црв“, који пузи, који опрашта, који се не свети, који се жртвује за друге, који се уздржава, који трпи, истакнут je данас као „Ziel und Spitze“; такав човек постао je данас „смисао историје“. Данашњи живот човечанства и сва данашња култура, првенствено култура европска, тежи све више потпуном достигнућу таквога циља и остварењу таквога смисла историје. Сва савремена европска култура тежи да човека учини бољим. „И нема сумње човек постаје све бољи“, мисли Ниче. И по њему баш „у овоме лежи коб Европе“, јер бољи у смислу савременом, европском и културном значи „утанчанији“, „добродушнији“, „паметнији“, „удобнији“, „медиокритетнији“, „равнодушнији“, „кинескији“, „хришћанскији“. Ниче je y очајању, што види, да савремени човек постаје све бољи и бољи у овоме смислу. И у очајању своме напада он фуриозно све оне, који одобравају и подржавају постојећи ток ствари заједно са плебејским, робовским моралом. Он напада нарочито хришћанску цркву, као организацију робовског морала par exellence. Он напада енглеске философе и моралисте, који су својим системима оправдали плебеизам у историји и у моралу. Беркли и Спенсер изложени су нападима Ничеовим више но остали, јер они су више но остали били адвокати мрскога му плебеизма. Ниче напада савремену демократију и социјализам као монструм, који je тобож дошао у сукоб са хришћанском црквом, но који у ствари иде још даље од ове у уништењу господарског морала и у плебеизирању и вулгализирању света. Хришћанска црква имала je бар једнога човека са господарским моралом, папу Борџију, који je погазио сав хришћански морал, демократија пак није имала ниједнога. Демократија у суштини значи ларму и протест и устанак против господарског морала, — устанак робова. Први устанак робова био je y Јудеји, у старо време, други je био у Француској, у време Револуције. „Никад се на земљи није чуло више јубеловања ни више одушевљене ларме!“ — до у време француске револуције, када се и „последња политичка отменост“ Европе срушила. И усред тога јубела и одушевљења десило се нешто, најчудније и најнеочекиваније („das Ungeheuerste und das Unerwartetste“). Антички идеал оваплоћен са нечувеним сјајем ступи пред очи и свест човечанства. То je био Наполеон, ова „синтеза од нечовека и надчовека“. Наполеон je једини човек у новијој историји, на коме Ниче може да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Наполеон je једина тица грабљивица усред јагањаца. А Ниче држи страну тицама грабљивицама против јагањаца. Он мисли, да не треба узети за зло јагањцима што се љуте на тице грабљивице, као што не треба узети за зло овима, што односе јагањце. Јагањци могу с правом рећи: „Ове тице грабљивице су зле, и што je неко мање тица грабљивица, а више њена противположност, више јагње, зар он није утолико бољи?“ Грабљивице могу на то само одговорити: „Ми се ни најмање не љутимо на ове добре јагањце, ми их, шта више, волимо, ништа није укусније од једнога нежнога јагњета“. Закључак: од моћи се не може захтевати, да она буде немоћ, нити се од немоћи може захтевати, да она буде моћ. Свак мора остати оно што je.

Садашњи човек je на земљи немоћ, а његов морал само je протекција немоћи. „Ми смо уморни од човека“ „Wir sind des Menschen müde“, узвикује Ниче у својој Генеалогији Морала, а у своме доцнијем делу, у Заратустри покушава да створи један нов тип, један, да се тако изразимо, нарочити организам, узвишен над човеком и над моралом.

Ho ja сам погрешно рекао, да je Наполеон био једини човек у новијој историји, на коме je Ниче могао да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Био je још један, кога je Ниче гледао с уважењем и дивљењем. — Достојевски. Ниче сам о себи каже, да je он „für Dostojewski schwärmend“. У писму Хиполиту Тену Ниче изриче свој строги суд о Пол–Буржеу и вели, да „дух Достојевскога не да мира овоме париском романсијеру“. У писму Жоржу Брандесу овако се изражава творац надчовека о Достојевском: „Ja апсолутно верујем вашим речима о Достојевском; ja га с друге стране ценим као најдрагоценији психолошки материјал, који ja познајем — ja сам њему особито захвалан, ма колико да je он противан мојим најнижим инстинктима“. (Nietzsches Briefe, Insel—Verlag Leipzig, 1911).

Достојевски, који се у писму цару Александру II потписивао „бивши државни преступник“, који се родио у болници за сиромашне, који je био извођен на ешафот, носио окове, гладовао заједно са породицом, и имао падаћу болест; Достојевски, коме je једнога дана цела Москва аплаудирала и коме je цео Петроград чинио мртвачки спровод, — Достојевски je био највећи модерни апостол онога морала, који je Ниче назвао „робовским“, и творац једног новог моралног типа — свечовека.

Достојевски je називао Пушкина свечовеком, и ако тај назив њему, Достојевскоме, далеко више приличи. Моћни геније Достојевскога обухватао je собом много више људских душа него геније Пушкинов. Велики људи или су до запрепашћења једнострани или су до запрепашћења многострани; другим речима: велики су људи или уски, а високи, као један обелиск, или широки и дубоки као море. Узак и висок био je Ниче, широк и дубок Достојевски. Као руска земља тако je широка душа Достојевскога, или још боље као земља цела, као ова планета, на којој смо. Нема човека на земљи, који не може себе наћи у делима Достојевскога. И сам Ниче морао се огледати над овим дубоким морем и видети себе, — иначе он не би имао толико респекта према овоме руском Шекспиру, како један немачки писац (Otto Julius Bierbaum — Dostojewski, p.6.) назива Достојевскога.

Духу Достојевскога познат je био и Ничеов идеал пре појаве „Заратустре“. Гле, Достојевски je насликао једнога надчовека у лицу Раскољникова (у роману „Злочин и казна“), који непрестано има пред очима Наполеона, и који живи у уверењу, да je великом човеку допуштено све, без обзира на морал. Но Раскољников je продукт Достојевскога и као такав он није могао до краја остати једнострани надчовек, какав je био Наполеон, његов идеал, јер Наполеон се никад није покајао за проливену крв људску, док се Раскољников покајао: овај je оставио секиру, умрљану крвљу, и пошао у заточење, у Сибир, с јеванђељем у руци и покајањем у души. У души Наполеоновој и у души Заратустриној није било раскола, док je Раскољников добио и име због своје расколничке, подељене душе. Његова душа не учествује нигде сва, но увек само једним делом: делом je она на злочину, делом у покајању. Достојевскоме није било до стварања једнога идеалнога надчовека, но до сецирања и сликања реалних људи и до разлучивања добра од зла код истих. Достојевски je тражио идеално у реалноме, тражио je злато у блату, и велико у презреноме. Белински je рекао поводом дела младога Достојевског „Бедни људи“ ово: „Част и слава младоме песнику, чија муза љуби људе на мансардама и у подрумима и говори о њима онима који обитавају у позлаћеним палатама: гле, то су такође људи, ваша браћа!“ Бедне људе, Макарија Девушкина и Варењку, Заратустра би прегазио као блато, јер у њима не би нашао силу и моћ и ратоборне инстинкте и риђу бестију. Но Достојевски je разгрнуо блато, које je покривало ове бедне људе, изврнуо њихову душу и окренуо je светлости, развио све њене уборе и наборе, и измерио све њене пригушене и скривене вибрације, — и свет се зачудио толиком сјају под толиким блатом. Тако je Достојевски умео као волшебник да укаже свету на злато у ономе што свет држи за само блато и обратно да укаже на блато у ономе, што свет држи за само злато. Свет je држао за блато и Макарија Девушкина и Варењку и слугу Карамазових Смердјакова, — но Достојевски je отворио свету очи, да види у томе блату и злато. Или, свет je држао лорда Биконсфилда за једнога златног човека, који je блистао и засењивао свакоме очи како својим положајем, тако и својом фином интелигенцијом и салонском отменошћу. Достојевски је изненадио свет једнога дана, објавивши у своме „Дневнику“, да је лорд Биконсфилд једна грозна „piccola bestia“ која мути народе ради свога плена. Chef d’ oeuvre лорда Биконсфилда јесте, по Достојевском, изазвати покољ у Бугарској. Источно питање лако би се решило, кад ова „piccola bestia“ не би сметала својим интригама. Лорда Биконсфилда не дирају сузе и страдања балканског робља, коме Турци кожу деру. У Москву је било добегло много словенско робље са Балкана. Једна девојчица од 8 година падала је често у несвест при сећању, како су Черкези драли кожу с њеног живог оца. „О, цивилизацијо, о, Европо“! — узвикује Достојевски... „Нека је проклета и сама цивилизација, ако је за њено одржање неопходно драти кожу с људи“.

„Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога?“ — пита се даље Достојевски. И онда овако аргументује:

[Александар Милојков]

„Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи? Изволите, замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе, дати им мир и спокој. И замислите, да ради тога неопходно и неизбежно треба промучити цигло једно човечје биће, и то не какво особито истакнуто,... не Шекспира, но каквога било старца... И гле, само њега треба нагрдити, обешчастити и промучити, и на сузама тога обешчашћенога старца сазидати ваше здање! Да ли ви пристајете бити архитектом таквога здања под том погодбом?“

Ничеов надчовек наругао би се оваквом питању. Пре свега он никад не би зидао здање среће човечје, но само здање своје среће. A y здање своје личне среће надчовек је готов узидати сваку подесну циглу, била она наквашена сузама или крвљу не само једнога старца но безбројних људских створења, целога људскога стада на земљи. Достојевски пак одговара на ово питање одсудним „He“. У његовим очима свако човечје биће на земљи има права на егзистенцију, и има гдегод у дубини душе ма и једно зрно добра и племенитости, иако можда скривено и претрпано, једно зрно само, које оправдава његову егзистенцију. Зато Достојевски и говори: „Сви смо ми добри људи“. Ми изгледамо један другом сасвим рђави зато, што се ми рђаво и површно познајемо. „Часност и искреност нашег друштва не само не подлежe сумњи, но бије у очи“. То се усудио Достојевски да каже о руском друштву онда, када је оно од огромне већине других руских писаца, почевши од Херцена до Тургењева, сматрано за једну лешину у распадању. Он је видео оно што други нису могли видети. Његовом испитивању и процењивању људи није претходила ни предрасуда ни хладна хируршка равнодушност, него љубав. Он је знао унапред, да ће у души свакога човека наћи две бездне, као и у души Карамазових, будући у стању да проникне у туђу душу као у своју сопствену, он је ишао само да мери и сравњује те две бездне, бездну племенитог и бездну одвратног, и да поставља њихову размеру. Ми се бојимо људи, који нас окружују; кад бисмо им се приближили и кад бисмо их познали, не бисмо их се бојали. Познати значи опростити. Славенофили и западофили нису се никако могли трпети, као две завађене нације. Достојевски је познавао и једне и друге изближе и знао је, колико се добра налази и код једних и код других: колико ума, колико узвишених идеала и жарког одушевљења за исте, колико готовости за хуману делатност и колико самопрегора! Зато се с чуђењем питао: „Зашто, и препирући се, не могу се они у исто време љубити?“ Славенофили и западофили међутим нису имали међусобне љубави због своје екстремне и зато погрешне оцене вредности Русије и западне Европе. Славенофили су одрицали вредност западне културе и негирали су Запад потпуно глорификујући народ руски; западофили, напротив, глорификовали су неуморно Запад и неумерено су се исмевали руском народу, као једној мрачној, полуварварској маси. Славенофили московски облачили су се у костиме мужичке; западофил књаз Гагарин, стари руски племић, толико се поевропио и одрусио, да је примио католичанство, и постао језуит. Достојевском је била одвратна како неумерена глорификација Русије тако и неумерена глорификација Европе. Нашто величају славенофили руски народ, кад народ руски сам себе не велича, но осећајући своју недовољност, смирује се и каје? „Никад ни највећи подлац у народу, — вели Достојевски, — није говорио: „тако и треба поступати као што ја поступам“, него, напротив, свагда је уздисао и веровао, да је рђаво оно што он ради и да има нешто много боље од њега и његових дела. Нашто величају западофили Запад, кад је на западу највиђенији човек лорд Биконсфилд, у име чије се деру коже са живих људи?“ И Достојевски се труди, да разграничи две бездне код Запада и Русије, онако исто, као што је он те две бездне разграничавао у душама појединих људи. На Западу je много културе, али мало Хришћанства, мало хришћанског, братског духа. У Русији има далеко више Хришћанства, али далеко мање културе. Запад je велики науком, a мален вером, Русија je велика вером, a малена науком. Западна наука je унела егоизам y свет, јер je унела атеизам. Народ руски гледа своју историјску задаћу y „служењу Христу“, a кроз Христа y служењу целом човечанству; Западу je, напротив, стало до тога да ce докопа плена и господарства над целим светом.

Да je Ниче могао то видети код Запада, што je видео Достојевски, он би био задовољан. Но Ниче je видео код западне Европе оно исто што je Достојевски видео код народа руског, тј. видео je смирење и „служење Христу“.

„Науку и занате можемо примити од Запада, али веру не, јер je и Запад нема“, говорио je Достојевски. Западно Хришћанство сасвим ce механизовало и претворило y jeдну „насилничку институцију“, која жели да господари, a не да служи. Католицизам, место да диже људе ка Богу, спустио je Бога на земљу. Протестантизам нема ничега позитивног: његов je смисао y протесту, y негацији. Нестане ли сутра католицизма, нестаће и протестантизма, јер ће нестати повода и објекта за протест. Но католицизма неће нестати, он ce обнавља, по мишљењу Достојевскога, y западном социјализму. Социјализам, овај атеистички католицизам, ходи y борбу са истом девизом, са којом и верски католицизам, са девизом: „Fraternité ou la mort“ (Братство или смрт!). Социјализам, са својим атеизмом и егоизмом довршиће разорење Запада, које je римски католицизам почео. „На Западу, говори Достојевски, уистину нема Хришћанства и Цркве, мада има још много Хришћана, и никад их неће нестати.“ За Достојевскога су велики Хришћани на Западу; Дикенс, Шилер и Жорж Санд (ова последња „била je једна од најпотпунијих исповедница Христа, не знајући то ни сама“). Но њихов утицај на Западу није никакав: они ce више читају и поимају y Русији него на Западу. Злу судбу, отуда, прориче Достојевски Западу.

„Наступа четврти сталеж, говори он, лупа и ломи врата, и, ако му ce не отвори, сломиће их. Тај четврти сталеж неће прошле идеале, он одбацује све досадашње законе. Он не иде на компромисе и уступке, подупирачима нећете спасти здање. Уступци га само већма распаљују, — он хоће све. Наступиће нешто, што нико и не слути. Сви ти парламентаризми, све сада исповедане грађанске теорије, сва сабрана богатства, банке, наука, Јевреји, — све ће се то стровалити тренутно и бесциљно, — осим можда Јевреја, који ће се и тада умети снаћи...“ „Све је то блиско, пред вратима. Ви се смејете?“ „Блажени они, који се смеју!“ „А ја, зар се ја радујем?“ — пита се горко пророк.

Достојевски није то говорио из мржње, но, напротив, баш из љубави према Европи. „Европа нам је свима драга као и Русија — говори он, — у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја — сједињење свих нација тога племена, и још више, много више, до Сима и Хама“. „Запад је наша друга отаџбина“. Рус је на Западу као гоcт у своме дому. Европски народи гледају са страхом на Русе. Њихов страх потиче из неколико разлога. Руса је више од сто милиона. Руси знају све идеје Запада, Руси знају све језике Запада. Руси знају сву прошлост и све намере Запада, — а Запад не познаје ништа руско. Отуда бојазан западне Европе од Руса“.

Достојевски обеснажује савршено ту бојазан. Он мисли, да ће Запад при своме паду једино моћи наћи спаса у Русији. Када се дигне онај четврти сталеж на Западу, о коме говори Достојевски, када дође „трећи устанак робова“, како би то Ниче назвао, онда ће се „таласи разбити само о наше обале, — вели Достојевски — јер ће се тек тада јавно и очигледно показати свима до каквог је степена различит наш национални организам од европскога“. „О, народи Запада и не знају, како су нам они драги!“ — узвикује Достојевски. Кад се проломи Запад, тада ће Словени имати да кажу „нову реч“ целоме свету. Та „нова реч“ биће изречена не само на добро Словена, већ и на добро целога света, целога рода људског. Она ће се односити на сједињење свих народа, на општу хармонију, коначну братску сагласност свих племена, сходно Христовом јеванђелском закону. То сједињење биће не политичко и не економско, но сједињење „во Христје и во братствје“.

Достојевски није проповедник политичког и економског братства, но братства основаног на љубави. „Будите браћа — говори он у својој Проповеди на гори — но не једино због економске користи, него због пуноће радосног живота, из пуноће љубави“. Кад се, дакле, једном проломи Запад, тада ће се, иницијативом Словена, створити једно опште, светско братство, једно свечовечанство. Тад ће цео свет бити као један човек, један свечовек, јер ће тада цео свет живети једном душом, једном љубављу. И сваки ће човек напосе представљати свечовека у маломе, јер ће сваки у души својој осећати велику свесветску, свечовечанску душу и хармонију те велике душе. Када то буде, лако ће се тада остварити и братство политичко и економско; без онога првога пак, ово последње ће увек бити само једна лаж маскирана именом истине.

Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно–европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, — он има само једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, „у упознавању и извињењу западних идеала“, како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске идеале. И најшири идеали Запада уски су за словенску душу. У Европи сматрају Русе скоро све изреда за нихилисте, за разрушитеље свега онога што они нису зидали. То је факт, који Достојевски не одриче. Но он објашњава тај факт. Руси негирају западну цивилизацију зато, што им се она не свиђа, но они не руше као Хуни и Татари само ради рушења или из користољубља, него „ради нечег, — вели Достојевски — што, истина, и ми сами не знамо“. Руси, који су на Западу разрушитељи, у Русији то нису. Белински је био европски социјалист, док је у Русији био и остао ватрени патриот.

Руси гледају у Европу као у прошлост, а у себе као у будућност. Иван Карамазов говори своме брату Алексију: „Ја хоћу да путујем у Европу, Аљоша,... и гле, ја знам да путујем само на гробље, но на најмилије, на најмилије гробље!“ Руски народ је порочан и таман и грешан, — то је Достојевски видео боље него ма који други велики Рус — но руски народ има једну силу, којом живи. Та сила јесте Христос. Хришћанство на Западу постало је једна мрачна сила, која смета животу; Хришћанство у Русији је једна жива сила, којом народ живи. У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања. Но зар логиком свет живи? Не, но љубављу пре логике. „Заволети живот пре него логику“ — то је философија Алексија Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него логику, то је битно учење православља. „Погрешке срца теже су од погрешака ума“, мисли Достојевски. Заиста, историја је показала да срце људско може доћи до далеко већег савршенства од ума људског, јер гле земља је више пута доживела примере савршене љубави, но није доживела ниједнога примера савршеног ума. Савршена је љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге. У „служењу Христу“, говори Достојевски, или, другим речима, у „служењу човечанству“ види руски народ свој, историјски задатак — не у господарењу светом, но у служењу свету. Но служење Христу или служење човечанству значи страдање: — страдање је отуда улога руског народа у историји човечанства, страдање у тежњи и борби за достигнуће свесветског јединства и братства. Достојевски предвиђа својим пророчким духом, да ће Руси и са њима сви Словени, имати много и много да страдају, јер је страдање судба њихова; зато нас он и упућује на страдање, на тај фатални пут, који је нама Словенима намењен, упућује и указује на „радост страдања“. Треба страдати, јер у страдању има радости, то је једна од главних тачака филсофије Достојевскога. „Ово ти је мој завет“ — говори старац Зосима Алексију Карамазову — „тражи срећу у страдању“, наравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосиме гласе: „Знајте, мили моји, да је сваки од нас напосе крив за све... сваки за све људе и за сваког човека на земљи“.

То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека, кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету, јер је Достојевски још за живота свога постао познат целом образованом свету и својина целог света. И Ниче га је познавао, но није му никад опонирао, иако Ниче није могао неувидети, да је Достојевски најмоћнији представник и бранилац оних, којима је он, Ниче, кроз свога надчовека оглашавао непоштедни крсташки рат. Да је Достојевски доживео издање Ничеовог „Заратустре“, он би се извесно појавио као најмоћнији, најнеодољивији и најстраснији противник његов. Штета, што Достојевски није то доживео. У својој критици Ничеовог Надчовека, он би извесно још далеко рељефније израдио свој идеал Свечовека. Но још је већа штета, што је судбом изостала свака полемика између ова два човека, у којима су кондензоване све тежње њиховог и нашег времена. С тиме је изостала и једна титанска борба, какву свет одавно није видео, или боље рећи, какву свет сваки дан гледа, а не види. Јер гле, Ниче и Достојевски представљају два противположна света. У њима се оличавају Јудеја и Рим, Хришћанство и Паганизам, народ и деспот, вера и неверовање, нада и очајање, Христос и Антихрист. Надчовек је као једна висока камена статуа, рецимо као Неронова статуа од 36 м., која је стајала пред Колосеумом римским; свечовек је као цео један музеј мањих статуа и статуица и биста, у групи и напосе. Или надчовек је једно високо дрво насред гола поља; свечовек је као једна шума разноврсног дрвећа, узајамно испреплетаног и повезаног жилама, гранама, или бар сенкама. Надчовек одриче Бога, одриче морал, одриче друштво. Свечовек признаје Бога, признаје морал и признаје друштво. Надчовек гледа смисао човечанства у себи; свечовек налази свој смисао у човечанству. Надчовек је једна монада, огромна по димензијама; свечовек је једна организација од безброј много малих монада. Надчовек је противан свакој организацији јер свака организација захтева уступке од својих права. Надчовек је отуда противан и култури, јер културе нема без организације. И живот старих, отмених народа, који су Ничеу тако у вољи, био је од почетка организован и културан у извесном степену. И у основи тих првих организација и култура лежао је принцип: жртвовање своје личности једној широј организацији: породици, племену, народу, тј. лежао је један не надчовечански но један свечовечански принцип. С друге стране, садашњи народи Европе, за које Ниче мисли да су Хришћанством разнежени и ослабљени, непрестано још живе у односу један према другом господарским моралом, пуни жеље за освајањем и победом, и претрпани оружјем и ратним плановима. У својим првим делима Ниче је још мислио, да је нашао свој идеал код старих отмених нација. Кад је писао „Заратустру“ Ниче је био већ при другим мислима. Њему је сад било јасно, да је један идеал, какав је он замишљао, био немогућ досад у историји, у народу, у друштву, у култури. Зато га је он дигао над свим овим и усамио. „Заратустра“ је отуда најдоследније дело Ничеово. Ниче не говори више о отменим народима ни о отменим расама, но само о отменом једном човеку.

Русо и Толстој желели су да врате човека природи, да би га учинили јагњетом, Хришћанином: Ниче је хтео да врати човека природи, да би га учинио тицом грабљивицом и антихришћанином. Русо и Толстој нису погодили пут ка своме циљу; Ниче је погодио. Достојевски није хтео да враћа човека натраг, у примитивно, некултурно стање, куда су га враћали Русо и Толстој и Ниче. Он је веровао, да се идеал свечовека може постићи и идући напред одавде, где смо сад стали, и то идући кроз културу, не мимо културе. Културом и страдањем, или самим страдањем, пошто и у основи културе лежи страдање, — то је пут ка свечовеку Достојевскога. Ма колико да је овај идеал Свечовека недовољно философски обоснован, и ма колико да је он у неким својим потезима чак и несимпатичан, — он је ипак један идеал, кога људи као културна заједница могу имати. Но кад би сви људи имали самo тај идеал; онда би настао свеопшти мир у свету; онда не би било борбе међу народима, не би било борбе међу људима, не би било борбе ни у души појединог човека. Ко зна би ли тада и живота било на земљи? Исто тако: кад би сви људи носили у души својој само идеал Ничеов, они би се непоштедном борбом узајамно истребили, и онда би опет завладао свеопшти мир и тишина у свету, јер не би било људи у њему. Ко зна би ли и тада било живота на земљи? Но људи обично иду средњим путем и мешају идеале. Људима је Ниче симпатичан зато што подржава њихов егоизам, но људи се стиде да до краја следују идеалу Ничеову; људима је Достојевски симпатичан зато што он не изолује и не осамљује човека — људи се увек боје осамљености — но задовољава његов социјални инстинкт и везује га као један прстен у велики ланац човечанства, али људи се страше, да до краја следују идеалу Достојевскога. Надчовек и свечовек отуда чине сталан раскол у души људској и у друштву људском. Кад би се Ниче и Достојевски сјединили у једном човеку, тај човек би се звао Раскољников. Много је „Раскољникова“ међу људима, но мало је доследних Ничеу и Достојевском. Лакше је и удобније не бити доследан; ко хоће пак да буде до краја доследан, тај има да бира: или Ничеа или Достојевског.

И Ниче и Достојевски су словенске крви, иако је Ниче постао апостол Запада, а Достојевски апостол Словенства. Кад би сутра заратио Запад са Русијом, Запад би ратовао у име Ничеа, тј. у име свога егоизма, Русија би ратовала у име Достојевског тј. у име Христа, у име свечовечанског сједињења и братства. Ова два болесна човека, Ниче — умоболни и Достојевски — епилептичар, завладали су душама целог културног света. Они су постали симбол и застава људима. Они исцрпљују цео геније најмодерније Европе. Ове две силе, које су до скоро биле више теоријске но практичне, почињу се све више примењивати у животу. Ниче и Достојевски нису више само две теоријске силе какве су Спиноза и Кант, но две живе силе, којима свет живи. Борба у име Ничеово и Достојевскога већ се овде–онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође. Дух надчовека и свечовека ићи ће пред војскама. Један нов „устанак робова“ предстоји, и, као што се извесно да предвидети, једна нова победа њихова. То ће бити друга велика победа Хришћанства у историји.

Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу — но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!

[Guest Alefshin]

Каква 2 човека, да не кажем 2 експлозива!

[w.a.mozart]

meni je najsmesnije kad u "zlim dusima" jedan lik kaze"moze ovaj svet i bez nemaca,i bez francuza,pogotovo bez rusa moze-ali bez lepote ne moze"  :cheesy2:

[marija]

Dostojevski ej jedini psiholog od koga nešto mogu da naučim,, reče Niče

Др Јустин Поповић

ДОСТОЈЕВСКИ - СВЕЧОВЕК

Ма с које стране приступили Достојевском, светови су његови безбројни, видици су његови бескрајни. Многостраност његовог генија поражава. Као да је Врховно Биће узело идеје из свих светова, посејало их у једној људској души, и - јавио се Достојевски. По целокупној својој појави он је пророк, и мученик, и апостол, и песник и философ. Он припада и свима световима и свима људима, јер је свечовечански и широк и дубок. Он је толико човек, толико свечовек, да је свима род: род Србима, род Бугарима, род Грцима, род Французима, род свима људима на свима континентима У њему има свакога од нас, те сваки може наћи себе у њему. Својом човечанском саосетљивошћу и љубављу он је свима свој. Ништа му људско није непознато, ниједан му човек није туђ. Ако је злочинац код њега ће наћи разумевање; ако је патник, код њега ће наћи одмор; ако је мученик, код њега ће наћи заштиту; ако је очајник, код њега ће наћи утеху; ако је сиромах, код њега ће наћи загрљај; ако је безверник, код њега ће наћи нежног учитеља; ако је верник, код њега ће наћи чудесну апологију вере.

Али, свечовеку Достојевском и ништа Божје није непознато, није туђе, уколико је то Божје дато и објављено у личности Бого-човека Христа. Јер је својом бескрајном вером у Христа познао сву тајну његову, и својом бесконачном љубављу према Њему учинио све његове божанске вредности својима. Отуда свакоме човеку, од најгорег до најбољег, Достојевски може пружити све што му је потребно за морално самоусавршавање до потпуног богочовечанског савршенства. Пут који је Достојевски прешао за време свога земаљског живота спада у најдуже путеве којима је људско биће уопште ишло на овој планети. Дијапазон његових мисли, осећања, расположења и стремљења толико је велики, да може припадати само свечовеку, а не једном обичном човеку. Заиста, све што човек као човек може имати и доживети, Достојевски је имао и доживео у неслућеним размерама и невиђеним замасима. На свим бојиштима његовог срца и ума дуго су се борили ђаво и Бог, док најзад коначну победу није однео Он: чудесни Бог и Господ - Богочовек Христос. Све је остало, и људско и ђаволско, заувек пало. Само је једно непобедиво остало: он - свечовек, и његов незаменљиви идеал - Богочовек.

Достојевски је пророк, јер је свечовек. Целог живота свог он је пророковао о Богочовеку и о преображају човека помоћу Богочовека Као пророк и видилац, он је и човеково зло и човеково добро свео на њихове праизворе: зло на ђавола, добро на Бога. Јер је главна одлика пророка: са гледишта вечности гледати свет и човека у свету, мислити мисао Божју о свету, објављивати Божји план о свету, радити дело Божје у свету. Надахнућем и видилаштвом пророка, Достојевски је пратио човека на свима његовим путевима од ђавола до Бога и од Бога до ђавола. Као прави пророк, он је иза свих земаљских стварности видео две вечне стварности: Бога и ђавола. А човека између њих. И пророчки видовито описао и показао, да су Бог и ђаво најглавнији ствараоци и чиниоци у нашим људским световима. Човек, по самој природи свога бића, не може без њих, мимо њих, ван њих, јер они сачињавају, опкољавају и прожимају све сфере и атмосфере, у којима се људски дух креће и живи.

Достојевски је мученик, јер је свечовек. Нема муке духа људског којом се он није искрено мучио. Као ретко ко, он се мучио тајном човека и света, тајном Бога и ђавола. У том погледу само се Јов и Соломон могу упоредити са њим. Зар није мученик он, чија се савест онако страшно мучила над људским злом и добром, над људским злочином и казном? Ваистину је мученик, јер је мучио себе узви-шеним мукама, да би нам осветлио путеве у нашим језивим тминама. Мученик је, по стопут мученик он, јер је душу своју кидао и трошио бранећи Христа као највећу вредност свих светова. И због тога исмеван и презрен био. Прави је мученик он, јер се као својим мучио: и злочином злочинца, и очајањем .очајника, и патњом патника, и безбожништвом безбожника. А сврх свега, мучио се страдањем деце, као нико до њега и после њега. И све то са једним циљем: да би нас научио како се кроз страдање постаје прави човек, бољи човек и најбољи човек.

Достојевски је апостол, јер је свечовек. У новије доба нико није дао такво сведочанство о Богочовеку Христу, као што је дао он. За векове и векове није било човека који је са таквом силом показао: да је Богочовек све и сва за човека у свима световима. Трагедија је човекова потпуна и коначна, ако га не препороди и не преобрази Богочовек. Апостол је Достојевски својом безграничном вером у Христа, својом еванђелском самилошћу за људе, и својом свечовечанском љубављу за сва бића. Зар није апостол он, који је, ношен божанским заносом, паљен божанским пламеном, осветљаван божанском светлошћу, заносио, палио и осветљавао срца људска Христовом светлошћу? Да, да, несумњиво апостол, јер је све вредности неба и земље сводио на Христа и изводио из Христа. Толико, да је Христа претпостављао Истини, ако би му се чак и математички доказало да је Истина ван Христа! Апостол је он, јер на један неосетан, али чудотворан начин, уводи чудесног Христа у нашу душу, чини нам Га савременим, блиским милим. И ми од тронутости, од милине, од усхићења плачемо крај Њега, што нас се еетио, што је дошао међу нас, што се коснуо срца нашег, што је ту међу нама, благ и кротак, милостив и жалостив, Он - тихи и нежни, па ипак бескрајно узви-шени Исус...

Достојевски је песник, јер је свечовек. Он је трагику бића људског опевао као нико. Дантеов пакао је скоро рај према ономе паклу што га је Достојевски пронашао у људској души и описао. И ту, на недосежним висинама људске трагике, близак му је у песничком болу сам Јов и Соломон. Зар није песник он, који је својом свечовечанском осетљивошћу онако потресно и снажно осетио и опевао драму људских светова? Осетио и опевао потресније од самог Шекспира. Несумњиво је Достојевски песник, и то свечовечански песник, јер је као нико у нашем човечанском свету опевао и човеков бол, и човекову тугу, и човеково очајање, и човекову радост, и човекову веру, и човекову љубав; а пре свега и више свега: човековог Бога и човековог ђавола. Ваистину песник, јер нико није испевао језовитију и страховитију апологију ђавола од њега, али и величанственију и дивнију химну Богу и Богочовеку.

Достојевски је философ, јер је свечовек. Он је најапстрактније метафизичке проблеме претворио у најреалније, у најчовечанскије, у најближе. И показао да су то проблеми којима живи сваки човек, и решава их овако или онако у своме свакодневном животу, Од Достојевског смо научили: сваки човек, самим тим што је човек, већ је философ. Зар није философ Достојевски, који је најтеже, "проклете проблеме" људског сазнања решавао на начин нов и непознат до њега? Како није философ он, који је својом мишљу обухватио и божанске и човечанске и демонске светове, и њихове истине и стварности? Нема сумње, он је даровит философ, јер је створио ђаводицеју и теодицеју, којима нема равних у философији рода људског. Али, и као философ, он је философ пророчког духа, мученичког искуства и песничког полета.

Ми људи живимо у свету двоструке реалности: физичке и духовне. Шта је то физичка реалност? - Материја. А шта је материја? Има данас физичара који тврде да материја, у ствари, не постоји; постоје само нематеријални праелектрони и фотони. А духовна реалност, шта је то? - Душа. А шта је душа? Нешто непосредно дато нашем бићу, нешто чему не знамо ни суштину ни облик. Сматрајући материју и душу за реалност, нисмо ли привиђења прогласили за реалност? Ма како хтели да се осведочимо о реалности материје и духа, наша људска мисао и наше људско осећање сведоче једно, само једно: и материја и дух изаткани су од нечег што личи на сенку и на сан: соније јесми непостојаноје. А све оно што називамо стварима и бићима, од исте је материје од које и сан: всја сјен, всја сон. И овај наш земаљски свет својом раелношћу личи на сан који неко сања. А ми људи, део тог космичког сна, крећемо се у овом свету као сенке међу сечкама, као привиђења међу привиђењима, као утваре међу утварама.

Но мисао људска, чија је природа фантастичнија и од саме природе сна, неуморно пита: шта је то што материју чини реалношћу, а шта - што душу чини реалношћу? И материју и душу чини реалношћу само свемоћни Творац свих реалности: Бог Логос, То је еванђелски одговор људској мисли, једини одговор који за њу значи истинску благовест. Све што постоји, утолико је реално уколико има у себи Логосне силе. Реалност у ствари и није ништа друго до логосност. Оно што природу чини природом, и човека човеком, и душу душом, и материју материјом, и небо небом, и земљу земљом, и живот животом, и биће бићем јесте - логосност.

"Логос постаде тело". Ове три речи садрже целокупно еванђеље божанског и човечанског реализма. Тек оваплоћењем Бога Логоса људи су сазнали праву, непролазну, вечну реалност. До оваплоћења људи су заиста били привиђења. Од оваплоћења кроз све што је људско почиње да струји божанска реалност. И сваки је човек утолико истински реалан, уколико сједини себе са оваплоћеним Богом Логосом. А то значи: уколико се учлани у тело Богочовека Христа које је Црква. Као тело Бога Логоса, Црква је у ствари једина права и непролазна реалност у овом свету.

Пророчки надахнуто и апостолски заносно Достојевски је осе-тио сву бескрајну важност оваплоћеног Бога Логоса за наш земаљски свет. То је прва и најглавнија реалност, и основ сваке тајне реалности. Достојевски изјављује: "Услов -sine qua non- бића целог света садржи се само у овим речима: Логос постаде тело" Све вредности неба и земље Достојевски налази у оваплоћеном Логосу, зато и вели: Све се састоји у томе, да Логос заиста постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха које се оно никад одрећи неће.

Појава Бога Логоса у личности Богочовека Христа јасно показује да је у овом свету Бог једина истинска реалност, а човек само утолико уколико оваплоти у себи Бога Логоса, уколико се ологоси. Својим радом и учењем, Богочовек непобитно показује и доказује да у овом свету стварно постоје две истинске реалности: Бог и човек. А између Бога и човека налазе све остале реалности. Али се диференцирање реалности врши само у светлости највише реалности: Бога. Откидање од те реалности сурвава мисао у псевдореалност, у противреалност, у небиће. Најпотпунија и најстрашнија псевдореалност јесте Сатана. Јер он представља најоштрију окрутност и највећу удаљеност од Бога.

За словенског свечовека Дострјевског Бог је највећа реалност и најближа стварност. За његове хероје постоји једна главна мука: Бог. "Бог само мучи", - то је њихова општа исповест. Ако пак Бога нема, онда је све - ђаволски хаос, и бесмислица, и глупост. Онда све на апсурдима почива.

Друга реалност, највећа после Бога, јесте човек, његова бесмртна душа, његова личност. Кад је Бог прва реалност, онда је бесмртност душе друга реалност. Бесмртност душе је логична и природна као и постојање Бога. За словенског пророка Достојевског, бесмртност душе је главни извор свих непролазних вредности људских. Штавише: "Идеја о бесмртности јесте сам живот, живи живот, његова завршна формула и главни извор истине и правилног сазнањз за човечанство". Без бесмртности душе живот људски не би имао никаквог смисла и оправдања. Једино "из вере у бесмртност душе проистиче сав виши смисао и значај живота, проистиче жеља и воља за живот".

Словенски апостол бесмртности човекове душе не може да замисли човека без Бога. Човек постоји зато што постоји Бог. Да нема Бога, човек не би могао постојати. "Лична бесмртност и Бог су једна иста - идентична идеја", објављује Достојевски. "Ако Бога има, онда сам ја бесмртан", с правом тврди он. Зато је за њега најважнија ствар на земљи: веровати у Богочовека Христа и у загробни живот.

Баш зато што је пророк и апостол Бога и бесмртности човечије душе, Достојевски је као ретко ко осетио и доказао постојање супротног Богу и човеку бића - ђавола. У његовим антихеројима силно се осећа задах ђаволског злоумља. Не постоји писац, у чијим се херојима, поборницима атеизма и анархизма, тако неодољиво и јасно осећа живо присуство ђавола, и његово зрачење кроз све њихове идеје и дела. На један неподражљиво генијалан начин Достојевски показује да је ђаво - страшан својом реалношћу и лукавством. У свему и по свему он је анти-Бог и анти-човек.

Сви светови Достојевскога, кроз све облике свога постојања, сведоче и тврде: ђавола има, Бога има, бесмртне душе има. За људско сазнање, и Бог и ђаво су примарне реалности, јер на тајанствен начин прожимају човечије биће. У свету земаљских збивања ђаво никим и ничим не апологира и не оправдава себе тако силно и моћно као - човеком. Али исто тако и Бог. То Достојевски доказује, с једне стране - својом ђаводицејом, а друге - својом теодицејом.

По природи својој, човек је богоцентричан, а по вољи често постаје ђавоцентричан. Јововски мучен проблемом човека, Достојевски је пронашао да је проблем човека у ствари проблем Бога и ђавола, и да се проблем човека не може правилно и завршно решити ако се не реши проблем Бога и ђавола. То се снажно осећа када се пролази кроз пакао, чистилиште и рај православног Дантеа, Достојевског. Живот човеков је као неко уже, разапето између ђавола и Бога. Свакн човек, самим тим што је човек, живи на том ужету, преживљујући опасну драму свога постојања. Свака мисао, свако осећање, свака жеља, сваки поступак приближава човека или Богу или ђаволу. Хтео или не, човек је или уз Бога или уз ђавола, јер трећега не може бити.

Сваки човек, проходећи подвиг свог живота на земљи, ствара или своју ђаводицеју или своју теодицеју. Своју ђаводицеју човек ствара када својим гресима и злом подржава и оправдава ђавола, остварујући његов лукави и пагубни план о човеку и свету. А своју теодицеју човек ствара када својнм врлинама и добром велича и оправдава Бога, остварујући његов мудри и спасоносни план о човеку и свету. Другим речима: идући путем "непогрешивог" човека, човекобога, човек апологира ђавола и ствара своју ђаводицеју; а идући путем еванђелског свечовека, Богочовека, он апологира Бога и ствара своју теодицеју.

Достојевски је створио своју ђаводицеју када је био уз Сатану-кушача, а своју теодицеју када је стао уз Христа и остао са Њим занавек. У својој ђаводицеји он је на свеубедљив начин показао да је тајна свих идеолога и твораца човекобога и надчовека - ђаво. А у својој теодицеји он је апостолски силно и неодољиво показао и доказао да је тајна свих идеолога и твораца правог човека, христо ликог свечовека - Богочовек Христос. Као видилац и пророк, он је пронашао да су главне, иако невидљиве, стваралачке силе у свима савременим, личним, социјалним и народним покретима модерног човечанства - или Христос или ђаво.

[marija]

Само Христови људи, као што је апостол Павле, "знају шта Сатана мисли", знају његове идеје, његову философију. Међу њима је, у првом реду, Достојевски. Он је дубоко ушао у психологију сатане, проанализирао природу овог првог критичара Божје творевине, пронашао његове разлоге за први бунт против Бога и света, и створио Бунт какав свет видео није. Али, велики познавалац дубина Сатаниних, неустрашиви бунтовник против Бога и света, дознао је својим властитим искуством: да људска природа не може издржати богохулство и бунт против Бога и његове творевине. У пакленим мукама свога духа он је свим бићем осетио да га сатанских ужаса може спасити једино: "пресветли, чудесни и чудотворни лик Богочовека Христа".

Највећи бунтовник рода људског није био у стању да издржи свој сопствени бунт, већ је, гоњен неком унутрашњом силом свога срца, смирио себе пред благим и кротким Господом Исусом. Кроз пакао скепсе, сумње, одрицања и неверја прошао је Достојевски, док није поверовао у Христа као у Бога и Господа. Заиста је он мученички и јуначки извојевао и стекао своју веру у Христа. Зато је пред крај свога живота, са болом и гневом писао: "Хуље ме задиркују због моје тобожње непросвећене и назадњачке вере у Бога. Ти глупаци међутим нису никад уснили такво снажно порицање Бога какво је изражено у моме "Великом инквизитору", и у претходним главама, а на што цела књига даје одговор. Ако верујем у Бога, не чиним то као глупак (фанатик). Они хоће да ме уче, и смеју се мојој ограниченоо ти! Њихова глупава природа не може ни сањати о оноликој снази одрицања колику сам ја претурио преко главе... Иван је дубок. Он ннје један од савремених атеиста који својим неверовањем само доказује ограниченост свога гледања на свет, и тупост свога малог мозга. Ни у Европи нема, нити је икада било, тако силног исповедања атеизма. Дакле, верујем у Христа и исповедам ову веру не као дете. Моје осана прошло је кроз велико чистилиште сумње - као што у мом последњем роману каже о себи ђаво.

Достојевски, невиђени атеист и жестоки богоборац, могао се спасти, и спасао се само таквим свесавршеним и свемилостивим Богом, какав је Христос. Чаробни лик Христов испунио је сву његову душу, и он је постао у новије доба највидовитији пророк и најречитији апостол лика Христовог. Слушајући његову заносну реч о Христу човек говори себи: заиста је лик Христов једина Светлост за све таме у које може запасти род људски, једини излаз за све смрти, једина утеха за све муке, једини путоказ за све заблуде. "Ми на земљи заиста лутамо, вели Достојевски, и када пред нама не би било драгоценог лика Христовог, ми бисмо се изгубили и залутали сасвим - као некада род људски пред потопом".

Међу посмртним белешкама Достојевскога, вели Сергије Булгаков, налази се једна на којој пише: "Написати књигу о Исусу Христу". Ми не знамо да ли би Достојевски написао такву књигу, али у неком смислу, све његове књиге, нарочито оне из последњих његових година, написане су о Христу: у свима њима је Он прави, иако невидљиви, центар, а понекад се и отворено појављује. Највећи тријумф Достојевсковог генија састоји се баш у томе, што је он умео у својим делима да учини да се осети живи Христос, што је умео да Га уведе међу нас, и, приближивши нам га, учио нас је да Га волимо.

Достојевски, који је подвижнички и мученички обожавао Господа Исуса Христа, толико се проникао светлошћу његовом, да је зрачио њоме, нарочито у последње дане свога живота. Један од његових најприснијих пријатеља, Н. Страхов, вели да је Достојевски последњих година свога живота веома личио на подвижника, пуног кротости и благости. А по речима Вогеа: "Лице Достојевскога, у свако време, сем кад је узбуђен, изражавало је сетну и благу кротост, каква се виђа на иконама старих словенских светитеља".

Достојевски је убеђен, да само људи нечиста срца и помрачена ума, који су у неком интелектуалном савезу са ђаволом, могу одрицати да је Христос једини Стаситељ света и човека. "Они одричу Христа, нимало Га не познају", тврди Достојевски. Јер је немогуће познавати Христа а не волети Га. У једном свом писму Достојевски се овако изражава о руском критичару Бјелинском: "Једном разговарајући са мном, он је ружио Спаситеља. Али, он се сигурно никад није подухватио да са Христом упореди себе и господу која дрмају светом. Он је био неспособан да види како су сви они - ништавни, срдити, нетрпељиви, ниски, а пре свега - пакосни и уображени. Он никада није поставио себи питање: "А шта ћемо ставити место Христа? Сигурно не себе, овако рђаве какви смо". Не, он никада ни размишљао није о могућности да он може бити рђав. Он је до крајности био задовољан собом, и у томе се и изражавала његова лична, бедна, жалосна тупавост.

Са својих пророчких висина Достојевски је јасно сагледао трагедију Европе. И открио њен узрок. Узрок је то што је Европа кроз римокатолицизам и протенстантизам унаказила и изгубила лик Богочовека Христа, ту једину вечну вредност, ради које стоје и постоје сви светови. И због тога се тамо све замутило и кренуло у хаос. Али, то је половина пророчке визије Достојевскога; а друга половина је ово: лик Богочовека Христа сачуван је потпуно у Православљу, стога ништа друго није ни потребно, јер је Православље све.

Гледајући човека и човечанство, а и руски народ sub scecie Christi, Достојевски је пронашао да је главна и највећа вредност руског народа - Православље, и у њему чудесни лик Богочовека Христа. Зато је и благовестио: Русија носи драгоценост какве нигде нема више: Православље. Она је чувар Христове истине, правог лика Христовог, који је помрачен у свима другим верама и у свима другим народима.

Русија је својом тајанственошћу постала у новије време најзагонетнија земља на свету. Томе је највише допринео Достојевски. Али, он је у исто време највише допринео да се та загонетка донекле одгонетне, да се пронађу њене главне стваралачке силе, и сврх свега: њена највећа вредност и њена највећа светиња. Та вредност и та светиња јесте Православље. По пророковању Достојевскога, нова реч коју Русија има да каже свету јесте Православље. Због своје апостолске ревности у проповедању Богочовека Христа и његовог Еванђеља Достојевски је с правом назван "неустрашиви исповедник имена Господњег".

Кроз Достојевског је као кроз свој пламени језик проговорила сва руска душа: сви њени греси и сва њена покајања, сви њени пороци и све њене врлине, све њене чежње и сви њени идеали. Он је највиши и најдубљи израз руске самосвести. Он је, као што је речено, Русија у минијатури. Он је постао "морални вођ нашег времена".

Један руски мислилац писао је о Достојевском: "Већ је постала непобитном истином чињеница: да се сав Достојевски оваплотио у наше време; да је постао надахнитељ и полазна тачка, скоро, за све наше писце, песнике, философе; да је целокупно садашње религиозно сазнање потпуно дошло од њега; да стваралачка сила нашег времена, у буквалном смислу, живи њиме, само мењајући и преображавајући његове идеје, његова откривења, његове бескрајне и вечне дубине. Разлог за овакав утицај не треба гледати у сиромаштву и недостатку наше стваралачке снаге, већ у изванредно јаком сродству које постоји између васцелог руског стваралаштва и Достојевскове личности. У том погледу, Достојевски се јавља пред светом као изразитељ свих дубина рускога духа, као генијални творац свих његових луталачких, скривених, тајанствених моћи, као величанствени символ, живи символ загонетног царства руске душе и народа, његових тражења и нада, његових молитава и проклетстава. Јер ми не стварамо понова Достојевског, већ је он сам, његова титанска сила приступна у нама и ствара код садашњих писаца његов громовски бунт, његово велико страдање, и његову мистичну надрационалну лепоту. Јер је Достојевски - сва Русија, њена душа, њена тајна, и основна суштина".

Свечовачанском ширином и дубином својих идеја и осећања Достојевски врши огроман утицај и на писце ван Русије, нарочито у Немачкој. О томе Ј.Е.Порицки пише: "У Немачкој је безброј живих песника, који су под утицајем Достојевскога, са више или мање среће следују му или су му следовали. Два најзнатнија представника немачке књижевности, обојица лесимисти: Ниче и Хауптман, корене се потпуно у Достојевском.

Посматрајући Ничеа и Достојевског са једног вишег историософског становишта, Ото Јулиус Бирмбаум искрено је изрекао многе истине. Једна од њих је ова: "Можда је Ниче узвишен крај а Достојевски џиновски почетак; онај - крај западне, европске културе, засноване на античкој култури; овај - почетак источне, руске културе, која води порекло од Византије". А друга је истина, и још неке уз њу, ово: "Из Достојевског говори Христос, и мора се човек врло далеко враћати у прошлост развића хришћанске мисли, да би дошао до човека из кога је Христос говорио тако снажно као што из Достојевског говори. Са своје стране ја држим да је такав човек - Франциско Асиски... Ипак је Христос Достојевскога прави правцати Христос, Христос у свој својој гигантској Истини... У Русу Достојевском налази се генијална садржина рускога народа у истом обиму и истој дубини као што се у Ничеу налази генијална садржина западне културе свести... Овде Ниче, чији Заратустра разбија старе таблице (синајске), онамо Достојевски, који из свог руског срца уздиже пра-Христа. У овој двојици великих осетљиваца, мислилаца, уметника, стоје једна према другој оваплоћене две истинске светске силе: ужасан призор, чије перспективе ми данас можемо само да наслућујемо, али и да одредимо. Бирмбаум с ретком искреношћу и даровитом проницљивошћу завршава своју студију о Достојевском: "Духу Достојевскога следовати значи: Гетеа порицати и Ничеа за болест сматрати".

Све особине бића људског, и негативне и позитивне, Достојевски је доводио до краја. Он је волео да гледа човека у његовој довршености и завршености. Ако је атеист, његов човек је сав атеист; ако је анархист, његов човек је сав анархист; ако је бунтовник, његов човек је сав бунтовник. И обратно: ако је верник, његов човек је сав верник; ако је христољубац, његов човек је сав христољубац; ако је човекољубац, његов човек је сав човекољубац. У свему, Достојевски је ишао до краја. То је његов основни свечовечански нагон. Зато га разум људски не може до краја пратити на његовим свечовечанским путевима. У том погледу он је заиста "оличена супротност у односу на здрави разум људски". "Према изузетним и нарочитим екцесима свога талента који нас највише дирају, Достојевски се с правом може назвати философ, апостол, безумник, утешитељ уцвељених, убица спокојних, Јеремија робије, Шекспир азила. Све ове називе он заслу-жује; узет сваки посебно - ниједан није довољан".

Зато што је свечовек у свима својим схватањима човека и света, Бога и ђавола, добра и зла, врлине и порока, Достојевски је камен спотицања и саблазни за све који му приступају западно-европским, хуманистичким мерилом. Јер ово мерило не допушта људској мисли да иде до краја ни у негативном ни у позитивном. Ту се човек увек боји да своју мисао о добру доведе до њеног природног извора: Бога, а мисао о злу до њеног правог извора: ђавола. Погову је за такве људе несхватљива Достојевскова бескомпромисна вера у Христа Богочовека као јединог истинског Бога и Господа у свима световима, Достојевскова бескрајна љубав према Њему, Достојевсково одлучно свођење свих вредности на Њега, на његов чудесни и чудотворни Лик. То је разлог што они не разумеју Достојевскога у његовим свечовечанским настојањима и стремљењима, која су са онако пророчком надахнутошћу и апостолском видовитошћу изражена у њего-вој теодицеји и ђаводицеји. Мерешковски пак, желећи да своју фи-лософију оправда Достојевским, саблазнио се и огрешио о Достојевског. Проницљив и веран тумач душе негативних хероја Достојевскових, чим је прешао на позитивне хероје Достојевскове, Мерешковски се отиснуо у тумачење себе, своје религије, подмећући Достојевском своја религиозна схватања и убеђења. Да би Достојевског приказао као апостола свога "новог хришћанства", свога "новог религозног сазнања", Мерешковски је покушао да пресазда Достојевског по слици и прилици својој, и тиме се огрешио о Достојевског као ретко ко.

Али изнад свих заблуда и неистина пламти неугасиво сунце вечне Истине Достојевскога: Богочовек Христос. За њега - Богочовек је све и сва у свима световима. Зато, за Њим чезне сва душа Досто-јевскога; зато, Њему служе сви светови Достојевскога; зато, о Њему пророкују сва пророштва Достојевскога. И гле, многа се његова пророштва о Европи и Словенству, о свечовеку и свечовечанству, испуњују на наше очи. Али, постоје и психолошки и онтолошки услови да се и остала његова пророштва испуне. Јер су сва прожета духом еванђелским. А небо и земља неће проћи док се не испуни све што је речено у Еванђељу и све што је проречено на основу Еванђеља. Иза словенског свечовека Достојевског стоји Богочовек са свима својим божанским силама и савршенствима. А словенски свечовек стоји Богочовеком и постоји ради Богочовека. Зато и као пророк, и као апостол, и као мученик, и као песник, и као философ - он проповеда једну истину, једну свеистину: Богочовек Христос је највећа драгоценост у свима световима, видљивим и невидљивим.

[Guest Alefshin]

meni je najsmesnije kad u "zlim dusima" jedan lik kaze"moze ovaj svet i bez nemaca,i bez francuza,pogotovo bez rusa moze-ali bez lepote ne moze" 

??? ?????, ????, ?? ?????? ??? ?????? ?? ???????????, ????????????, ??????? ???. ???? ?? ?????? ??????????, ????? ??? ?????, ??????? ??????? ??????? ???????????? ?? ??????? ????????? ...

[marija]

и једно квиз питање, зашто су Ниче и Вагнер на крају постали непријатељи

[w.a.mozart]

vladika jegarski porfirije,kaze: 'ja verujem  da ,kada bi sveti oci pročitali ono sto je niče pisao,komentar bi bio"ovaj je naš" jer je Niče u stvari buntovao protiv lažnog morala tadašnje Evrope i iskrivljene slike Hrista...svesno, i nekad nesvesno,protiv katolicizma prvenstveno.

a znate za onu Ničeovu izjavu"Bog je mrtav.Niče"

prošle godine sam video lika koji je nosio majicu sa natpisom

Niče je mrtav.Bog" "

[w.a.mozart]

? ????? ???? ??????, ????? ?? ???? ? ?????? ?? ????? ??????? ???????????

ja znam za pricu da mu je nice zamerao priklanjanje hriscanstvu jer je smatrao da je to znak slabosti.

znam i da je rekao" da li je vagner uopste covek?zar on nije neka vrsta bolesti?"

[glow=red,2,300]

NI?E-SVE ŠTO GA NE UBIJA,MOMENTALNO SE PRETVARA U BRKOVE[/glow]

[marija]

? ????? ???? ??????, ????? ?? ???? ? ?????? ?? ????? ??????? ???????????

ja znam za pricu da mu je nice zamerao priklanjanje hriscanstvu jer je smatrao da je to znak slabosti.

znam i da je rekao" da li je vagner uopste covek?zar on nije neka vrsta bolesti?"

ti da više ne odgovaraš dok ne digneš dva prsta

[w.a.mozart]

nadam se da ne zamerate na malo šale,a sad,natrag na temu 

[Баба]

Толстојевски је закон , Ниче му је мазно неке форе , штета што није и веру.

[w.a.mozart]

licno je priznao-taj ludi rus je jedini mislilac od koga sam nesto naucio-(ne racunajuci tu sasu popovica) 

[marija]

Dostojevski ej jedini psiholog od koga nešto mogu da naučim,, reče Niče