Принципи тумачења канона

[Guest свештеник Иван]

Ваљано тумачење канонског предања Цркве захтева поштовање следећих

принципа.

1. Богословско образовање и здраво црквено мишљење, које значи упућеност у целокупан дух канонског предања и поштовање основних еклисиолошких принципа. Уз то, неопходно је, колико је год могуће, елиминисати субјективне претпоставке и мотивације самог тумача.

        2. Канони су органски део црквеног предања. Читав садржај канона темељи се, непосредно или посредно, на Писму и предању. Њихово назначење је да тумаче Писмо и предање, према томе они сами могу бити тумачени искључиво у контексту Писма и предања. Одвојити каноне од Писма и предања значило би одвојити их од темеља њиховог постојања.

        3. Неопходно је разликовати између духа и слова канонског предања, тј. између суштине и историјски условљене форме. Може се рећи да ваљано тумачење канона има вертикалну и хоризонталну димензију – под вертикалном подразумевамо њихов однос са општим садржајем откривења а под хоризонталном њихов историјски оквир. Уколико слово канонског предања прогласимо за апсолутно, то би значило замењивање целине канонског предања једним његовим делом (пример: данашњи псеудозилоти). Уколико, пак, општи дух предања, изражен у одређеној групи канона, ограничимо само на ту групу, онда „крњимо“ целовити корпус канонског предања (нпр. сматрање моралне дисциплине изражене у одређеним канонима за спецификум времена у ком су канони настали).

        4. Морају се испоштовати сви општи принципи научне ерминевтике. Дакле, при тумачењу једног канона треба испитати следеће: општу црквену ситуацију, канонске токове епохе, терминолошке и друге језичке специфичности епохе, историјски узрок канона, сврху канона, степен важности питања којим се канон бави, упоредити га са канонима који решавају сличне проблеме, ауторитет од ког потиче канон, процедуру доношења канона, ток расправе, итд.

        5. Треба предупредити сваку могућу непрецизност која може довести до погрешног тумачења: уклонити све двосмислености, разјаснити нејасне термине и формулације, назначити евентуално постојање фалсификата дотичног канона, изнети досадашња погрешна тумачења, као и све могућности исправног тумачења.

6. Различите формулације истог или сличног предмета од стране неколико канона сасвим су валидна појава, јер су настајале у различито време и под различитим околностима. Међу њима свакако постоји суштинска повезаност, и сви су настали у истом духу.

7. Неопходно је разликовати акривијске и икономијске каноне. Први осуђују одређени преступ, а други одређују услове за повратак у општење. Први су по правилу строжи, и доследније изражавају тајну Цркве, док су други блажи, у пастирске сврхе.

8. Светотајински живот цркве, као њен центар, је извор и крајњи циљ целокупног канонског предања.

9. Административни и казнени канони такође су усмерени на евхаристију. На ово је нарочито важно обратити пажњу, да би се избегле грешке и непрецизности у тумачењу вишезначних израза који се у њима често јављају, као што су: рукоположење (избор кандидата, чин рукоположења), одлучење (мало, велико), забрана причешћа (покајање, казна), итд.

Када говоримо о тумачењу канона, треба додати и следеће. Каноне треба чувати у форми у којој их имамо. Овај став није став традиционализма. Напротив, канони нам сведоче о динамичком обнављању и претумачивању предања у свакој епохи.

[Адмирал]

  Šta ima tu da se tumači.Kanoni se prihvataju i sprovode u praksi.Ko hoće da vrda i teško mu je da se usaglasi sa kanonima taj traži kompromis i hoće da tumači..Kanoni ne dopuštaju kompromis.Kanoni nemogu da se tumače oni su jasno izloženi radi primene.Hristos nemože biti sluga grehu.