Извори канонског права

[Guest свештеник Иван]

Као основне изворе канонског права, поред самих канона, препознајемо Свето писмо, свето предање и природно право.

Свето писмо је темељно сведочанство Божијег откривења у Христу. Како је Црква тело Христово, она Писмо увек препознаје као темељ свог живота. Писмо се састоји од Старог и Новог завета. Однос између ова два, посматрано из христолошке перспективе, јесте однос између обећања и испуњења. Према томе, Црква није одбацила Стари завет. Што се тиче корпуса старозаветних заповести, Црква их није одбацила, нити пак узела као потпуно обавезне за нову реалност у Христу. Неке одредбе Црква је непосредно или готово непосредно преузела из Старог завета: десет заповести, брачне сметње, сметње свештенству, итд. Нови завет је непосредни или посредни темељ садржаја већине канона, као и духа у ком су настали црквени канони. Као неке од новозаветних принципа на којима се темељи канонско предање Цркве можемо навести следеће: христоцентричност, апостолска власт и прејемство, саборност, светотајинско искуство, мисија, итд. Осим ових принципа, канони се често директно ослањају на поступке и речи Христа и апостолā записане у Новом завету. Осим што је непресушни извор, Нови завет је и апсолутни критеријум аутентичног континуитета живота Цркве регулисаног канонима, тј. развоја канонског корпуса.

Свето предање подразумева најпре литургијско, светотајинско предање, јер је света литургија центар целокупног искуства Цркве. Богослужбено искуство је од самих почетака преношено углавном неписаним, обичајним путем. Тако црквени обичај на известан начин постаје носилац континуитета црквеног живота, и самим тим извор канонског права. Сведочанство о поштовању црквених обичаја имамо већ у актима Првог васељенског сабора, где се појављује исказ: „Нека важе стари обичаји“. Св. Василије Велики говори да сачуване „догмате и проповеди“ имамо са једне стране из записаног учења, а са друге смо их примили „тајно из повереног нам апостолског предања“. Овде се реч „тајно“ може читати „тајински“, тим пре што у наставку наведеног правила св. Василије набраја базичне елементе литургијске праксе и црквеног учења: окретање ка истоку за време молитве, крсни знак, благосиљање, тројични догмат, итд.

  Природно право (ius naturale, ius humanum) је оно што апостол Павле назива „природним законом“, одређујући га као закон који је положен у срце сваког човека као иконе Божије. Идеју природног права развијали су старогрчки филозофи – Платон, Аристотел, стоици. Преко стоика, нарочито Цицерона, начела природног права ће утицати на формирање римског права. Надаље, сви филозофски системи који истичу важност људског разума прихватају постојање некаквог општег урођеног закона, узимајући га за основ позитивног права. За хришћанство, природно право је само одблесак божанског закона који обасјава природне способности људског разума. Природно право своје истинско назначење и испуњење налази у божанском закону откривеном кроз Христа. Зато је природно право увек било један од темеља хришћанске мисије. Помоћу природног права, хришћански принципи су се постепено интегрисали у грчко-римско право, што ће врхунити у Јустинијановом законодавству. Мисионарећи, пак, у паганском свету, хришћанство је увек афирмисало локалне обичаје који су компатибилни са хришћанством, чак до те мере да су добијали скоро канонски ауторитет.