Трајно и пролазно у црквеним канонима

[Guest свештеник Иван]

Однос између трајног и пролазног у црквеном канонима, односно између трајног и пролазног у животу Цркве, који бива регулисан канонима, најбоље је изражен халкидонским догматом. Као и оваплоћени Логос, и Црква, као његово тело, има две природе, двоприродна је – богочовечанска. Можемо говорити о духовној и емпиријској природи Цркве (изрази Афанасјева). У вези са тим, две крајности у односу према црквеном животу биле би „еклисиолошки монофизитизам“ и „еклисиолошки несторијанизам“.

       Еклисиолошки монофизитизам је занемаривање емпиријске природе Цркве. Све у Цркви сматра се трајним. Црква се, практично, повлачи из света, и остаје само један пут – из света ка Цркви. Међутим, Црква фактички пребива у свету, у историји, и историја у њој. И не само то: Црква је позвана да афирмише свет, да води историју ка њеном испуњењу. Због тога је „еклисиолошки монофизитизам“ неприхватљив.

Еклисиолошки несторијанизам занемарује, тачније забацује духовну природу Цркве. Еклисиолошки несторијанизам карактеристичан је за протестантизам, у ком се све канонске одредбе, као и свеукупно устројство Цркве, стављају у област ius humanum. Темељ тога је протестантско подвајање између видљиве и невидљиве Цркве.

Римокатоличка теологија каноне дели на два корпуса – ius divinum и ius humanum, при чему се непромењивост приписује канонима заснованим на божанском праву, тј. онима који произилазе из божанске воље јасно изражене у Писму и Предању. Оваква подела не само да се у пракси показује као проблематична и тешко одредива у случају конкретних канона, него је она за православно схватање принципијално неприхватљива – православље не познаје постојање ius humanum у Цркви.

Православно становиште, дакле, полази од халкидонског догмата. Говорећи у терминима невидљиве и видљиве Цркве, можемо рећи да ове две представљају, заправо, две природе Цркве – духовну и емпиријску, које су међусобно сједињене „несливено, нераздељиво, неизмењиво, неразлучно“. Духовна природа је неизмењива, а емпиријска измењива. Ако ово пренесемо на план одредби, констатоваћемо да се догматске одредбе тичу унутрашњих истина вере, будући тиме непромењиве, општеобавезне и апсолутне, док канонске одредбе регулишу спољни поредак, спољно устројство, форме живота Цркве. Пребивајући у емпиријској реалности, Црква облачи емпиријско рухо, регулисано канонима. Емпиријско рухо Цркве условљено је са једне стране измењивим историјским околностима у којима се Црква налази, а са друге постоји једно константно језгро – догматско учење о Цркви, које треба да буде „регулатор“ измена унутар канонског корпуса. Ако се у измени канона задире исувише дубоко, долази до нарушавања природе Цркве. Исто то важи и у обратном смеру – другачије догматско учење о Цркви породиће деформацију црквеног устројства (ранохришћанске јереси, римокатолицизам, протестантизам...).
Иако су за православно схватање сви канони „божанска правила“ (Седми васељенски сабор), откривене истине, ius divinum, иако су богонадахнути, то ипак не значи њихову неизмењивост. Назначење црквених канона јесте изражавање догматског учења у конкретним историјским околностима, у највећој могућој мери (историјски живот Цркве никада не може да у потпуности оваплоти суштину Цркве, може само да тежи ка томе). С обзиром да се историјске околности мењају, то и канони треба да се мењају. Оно што канони изражавају је неизмењиво, али они то изражавају у измењивим околностима, па су и сами измењиви.
Измењивост канона је не само допустива и потребна. Она се фактички догађала кроз историју Цркве. Укидање канона, без доношења новог на његово место, редак је случај. Међутим, имамо много случајева застарелих, непримењивих канона, који, иако фигурирају у канонском корпусу, немају практичан значај. Ту спадају канони који се тичу поновног примања палих, који регулишу ишчезле институције, питања прелазака клирика из једне области у другу, итд. Друга појава је претумачивање канона, при чему се задржава текст канона, али се тумачи на нов начин. Оваква појава је карактеристична за периоде стагнације стваралачке активности у Цркви. Претумачивање канона је ређе конструктивно, а знатно чешће деградативно. Пример деградативног претумачења канона јесте апостолско правило које налаже редовно причешћивање, а које се устаљено схвата само у смислу присуствовања литургији. Овако се ствара „лажно предање“. И иначе, заблуде у црквеном праву, као последица продирања ius humanum у Цркву, нису ретке кроз историју. Трећа појава је замена канона новим, за шта је класичан пример увођење обавезе нежењеног епископата од стране Трулског сабора.