Допринос Кападокијских Отаца теологији о личности

[Сефора]

Кападокијски Оци - Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски - играли су одлучујућу улогу у постникејском периоду, особито у тринитарној теологији. Они објашњавају појам υποστασις као лични начин егзистенције заједничкога божанства, а не као форму односа.

Василије Велики, Кесарија (+379), богослов, скета, проповедник, епископ, аутор Литургије, студира у Кесарији Кападокијској, Цариграду и Атини (где се упознаје са Григоријем Назијанзином) скупивши огромна историјска и философска знања. Велики поштовалац класичне културе, он је написао спис Упутство младићима о употреби јелинске литературе. Наклоњен аскези, ступа у монаштво, које схвата као заједнички или киновијски живот. Доцније ће написати Монашка правила, а заједно са Григоријем Назијанзином саставиће Филокалију из Оригенових списа, зборник текстова о божанској лепоти. Рукоположен за свештеника 364. године, посвећује се пастирским и социјалним проблемима. Гради у Кесарији добротворне установе за општу помоћ: избеглиштва, азиле, болнице, народне кухиње познате под именом "Василијаде". Тада пише Шестоднев, девет проповеди у којима по буквалној методи тумачи библијски текст о стварању. После смрти епископа Јевсевија (370. год.) Свети Василије изабран је за епископа кесаријског. Постао је главни бранилац Никејског Православља, преузевши тако улогу Светог Атанасија. Он се супротставља не само онима који одбијају да прихвате божанство Светога Духа него и цару Валенсу. У свим теолошким расправама позива се на Свето Писмо и општеприхваћено Предање, које се пренело како у облику догмата тако и у форми проповедања. Тамо, дакле, где Свето Писмо ћути, и теологија треба да ћути. Тајна Свете Тројице је неизмерива. Бог је непознат по Својој суштини, због трансцендентности те суштине; зато Га треба обожавати. Те идеје су предмет Трију књига против Евномија, ученика Аријевог, који је тврдио да човек познаје Бога као што познаје сам себе. За Светога Василија, позитивна, катафатичка дефиниција Бога значила би ограничавање Његове суштине. Он је оставио збирку Писама у којима расправља о теолошким, пастирским и друштвеним темама, од велике актуелности за наше време.

Григорије Назијанзин или Богослов (+390), велики беседник и хришћански песник, обдарен за културу и поезију, студира у Кесарији, Александрији и Атини, где се спријатељио са Светим Василијем. Крстио гаје и рукоположио његов отац Григорије, који је умро 374. год. Свети Василије хиротонисао гаје у чин епископа 371. године за епархију Сасиме, али се Григорије није снашао у овој служби; зато остаје у Назијанзу, где помаже своме оцу. У међувремену цар Теодосије позива га у Цариград да управља Светом Софијом, коју беху запосели јеретици. У тим околностима, цар сазива Други Васељенски Сабор (мај-јун 381 год.) на којем учествује и Свети Григорије. У том периоду Свети Григорије пише Пет богословских расправа. После Сабора пролази кроз Назијанз, а потом се повлачи у Аријанз, где пише низ Теолошких писама пропив Аполинарија, који је учио да је Логос, узевши људску природу, играо улогу душе у телу. Неговао је епистоларни начин писања, а у теологију - коју је сматрао контемплацијом тајне Бога, полазећи од личног искуства - увео је песнички речник.

Григорије Ниски (+394), брат Светог Василија Великог, професор реторике, 371. год. хиротонисан је за епископа града Нисе, у Кападокији, Мала Азија. Учествовао је на Другом Васељенском Сабору 381. године и показао се као један од највећих бранилаца праве вере. Године 383. пише Катихетску беседу, која представља педагошко излагање православне доктрине прихваћене на Сабору, дело које је имало великог утицаја на целу потоњу катихетску литературу. Његово дело обухвата полемичке списе: Против Евномија и Аполинарија (Anttirrhetikos); биографске: Живот Макрине, његове сестре, посвећене монаштву; богословске: 0 стварању човека, Живот Мојсијев; егзегетске: 0 Блаженствима, 0 Молитви Господњој. Велик је његов богословски допринос, особито у тумаче њима "обожења", односно у учењу о промени наше природе Оваплоћењем Сина, као и у разматрањима о "епектазама" или пуноћи духовнога живота кроз напредовање у богопознању и о "Евхаристијском Телу" које се даје као храна или нова супстанција која ствара новога човека.

Јован Златоуст (+407), најчувенији проповедник у историји Цркве, велики подвижник и реформатор. Рођен је у Антиохији, где је студирао богословље у склопу школе библијске егзегезе којом је руководио Диодор Тарсијски. У Антиохији је рукоположен у чин ђакона и свештеника (385). Као ђакон пише 0 свештенству, дело непревазиђено до данас; као свештеник посветио се проповедничкој служби. Проповеда свакодневно, на одређене теме, али нарочито о личној и друштвеној етици, бранећи сиромашне и израбљиване, осуђујући богате и оне који држе власт. У беседи 0 статуама подржава оне који се беху побунили против царске породице. Саставља Егзегетке омилије на све књиге Старога и Новога Завета; нарочито га привлаче посланице Светог Апостола Павла. Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз, где је умро 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпјади.

Свети Јован Златоусти имао је велико поштовање према Светоме Писму и Светој Литургији. Дух Свети надахнуо је Писмо и Дух га тумачи кроз лично просвећење. Зато је читање Светога Писма средство да се прими благодат, показује Свети Јован Златоусти. Свом његовом теологијом господари синергија: читање Светога Писма и просвећење од Духа, обред Тајни и делање Духа, вера као дар и дела као човеков одговор на Божији дар. Вера није довољна за спасење, јер Бог не присиљава већ привлачи оне који хоће да буду привучени. Исто тако, у вршењу Тајни, обред или материја нису довољни, него је нужно призивање Духа Светога. У својој друштвеној етици, Свети Јован Златоусти је доказивао да је љубав према ближњем и сиромашном права тајна.

Кирило Александријски (+444), синовац и наследник Теофила Александријског (+412) који је збацио Светог Јована Златоустог и избацио му име из литургијских диптиха. Дубок егзегета и богослов, Кирило је највише волео полемички стил, разоткривајући грешке својих противника са постојаношћу и непомирљивошћу. Учествовао је у одбацивању Несторијеве јереси, осуђене на Ефеском Сабору, јер је Несторије одбио да придода Дјеви Марији име "Богородица". Године 430, у име Сабора Цркве у Египту, прави резиме православног учења против Несторија, на који додаје Анатематизме, то јест дванаест теолошких несторијевских мишљења која побија. У 3. догматском писму написаном Несторију он проповеда да у Христу Логос и тело нису здружени или помешани (сливени), него су сједињени уједну ипостас. Ипостасно сједињење јесте аутентично и истинито сједињење. Он види јединство не само између жртве на крсту и Евхаристије, кроз коју постајемо причасници Тела и крви Христове, него и између христологије и сотириологије, будући да смрт на крсту има спасоносни смисао једино ако је она смрт Оваплоћеног Сина Божијег. Његову христолошку формулу: Јединствена природа Оваплоћеног Логоса", којом жели да објаснијединство ипостаси Христове, прихватили су монофизити, али на Халкидонском Сабору (451) није прихваћена као потпуно православна. То не значи да христологија Светог Кирила скреће од православне традиције начелно, јер у његовој концепцији појам природа (φυσις) сасвим одговара појму ипостаси (persona), лица, а тај појам је доцније нашао своје место у христологији. Значи, Кирилова формула не подразумева Евтихијево монофизитство. А Пети Васељенски Сабор 553. године осуђује списе Теодорита Кирског у којима напада Кирилове Анатематизме. Исто тако, цар Зенон, у Енотикону (482), проглашава Анатематизме као правило православног учења.

Corpus areopagiticum или Ареопагитски списи. То су четири богословске расправе мистичне теологије које је написао неки писац назван Дионисије, чији је идентитет непознат; појавили су се у Сирији у V или VI веку под насловима: Божанска имена, Мистично богословље, Небеска јерархија и Црквена јерархија. Списи су имали великог утицаја на духовност и символику Тајни, не само на Истоку већ и на Западу, где их је превео Јоhn Scot Eriugena. У Божанским именима писац развија апофатичку теологију, користећи неоплатонски философски речник. Бог је "надсуштина", Тројица и монада, изнад сваког познања и трансцендентан је. Он је сам апсолутна трансцендентност, али је у исто време узрок, свудаприсутна и сведелајућа стварност. Дионисије говори о двема разликама или манифестовањима Божијим: о нисходном кретању или излажењу ван Своје суштине, процесу ad extra или сили преко којих допушта да се причестимо Њиме; о усходном кретању, кроз εξτασις то јест личном сусрету са Богом, да би се дотакла аналогија (или стање подражавања). У Мистичној теологији он ће показати како богопознање није природни процес, него процес који подразумева увођење кроз символе. Саме Тајне јесу символи и обреди увођења.

Дионисије је оставио опис небеске јерархије под формом девет чинова анђелских у три тријаде, а црквену јерархију је описао у две тријаде (јерарси - епископи, свештеници и ђакони (служитељи) - монаси, народ и оглашени. Црквена јерархија није ништа друго до продужетак и одсјај небеске јерархије.

Леонтије Византијски (+542), писац Расправе у три књиге против несторијеваца и евтихијеваца, у којима развија појам уипостазирања (ενυποστασις), по коме људска Христова природа нема свој сопствени аутохтони субјекат, него је уипостазирана, односно усредишњена у ипостас Логоса. Ипостасно сједињење не значи фузију природа (дисиметрија) нити, пак, однос воља. Преегзистентна ипостас Логоса поседује од Оваплоћења обадве природе, које сапостоје у ипостаси, свака сачувавши своја лична својства.

Максим Исповедник (581-662), монах и мученик, творац широког богословског система у којем је синтезовао све што је створила византијска теологија од Оригена до Ареопагитских списа. Он је написао Сшослове о љубави, Амбигву - коментаре на библијске и отачке текстове (Григорија Ниског и Дионисија), Мисшагогију (628-630), Одговоре Таласију, Дијалог са Пиром. Доминирао је христолошким спором који је изазвало "монотелитство" (подржавао га је и цар Ираклије) и "моноенергизам", јеретичке доктрине које учаху ово: ако воља (θελημα) и радња (ενεργεια) зависе од ипостаси, у Христу постоји само једна воља и једна радња (енергија). Максим побија ову јерес учећи да, иако је ипостас јединствена, две природе чувају своје енергије и воље, односно Христос има две воље и две енергије. Он појашњава тринитарни речник: "суштина", "моћ", "енергија", говорећи даје енергија суштинско конкретно манифестовање бића. У ипостасном сједињењу свака природа чува своје одлике (ιδιωματα). Такође, он прави разлику између природне воље (θελημα) и воље или слободног избора (γνωμη) који је последица греха. Исус је имао природну вољу људске природе, али је био слободан од изборног тренутка. Пошто се грех јавља на равни гномичке воље, Исус нема греха. Премда је слобода слика Божија у човеку, човек се сучељава са том двојности избора и намере. Спасење је лично делање, то јест зависи од личне воље свакога.

Максим Исповедник је одбацио оригенизам који је учио о вечној непокретивости Божијој правећи разлику између апсолутне трансцендентности божанске суштине и стварности творевине у времену, између стварања и кретања. Стваралачки Логос садржи у Себи разноликост творевине, мноштво "логоса". Он игра главну улогу: улогу начела, центра и циља (τελος); стога творевина није аутономна, него има природно кретање одређено од "логоса" који долазе од стваралачког Логоса. У том процесу, човек-микрокосмос има космичку улогу: он гради спону и јединство између елемената творевине - који нагињу ка рашчлањивању и пропадању кроз грех - како би их својом вољом поново сјединио са Богом, њиховим начелом или циљем (τελος).

Јован Дамаскин (650-753), последњи отац Цркве из овог периода источне патристике, први који је покушао да сачини пуну синтезу православног традиционалног учења: Излагање ?равославне вере; то је трећи део од укупног његовог богословског опуса Извора познања. Познат је по својој борби за заштиту култа икона у време иконоборног гоњења, због чега је страдао. Написао је богословска дела, Беседе, Песме и Химне Богородици, Беседе о иконама, Свештена поређења (цитати из Светога Писма и Отаца). Због своје литургијске поезије назван је "Новозаветним Давидом". Што се тиче христологије, Јован Дама скин преузима Халкидонско учење, укључујући и формулу Светог Кирила Александријског и асимилирајући доцнија појашњења Леонтија Византијског и Максима Исповедника. Ипостас Христова није исход сједињења двеју природа, него је ипостас Логоса преегзистентног Оваплоћењу. Логос постаје ипостас тела, зато је Дјева родила Сина Божијег јављеног у две природе. Људска природа јесте стварност која се јавља у ипостаси (ενυποστατον). Иако нема људску ипостас, човечанска природа у Христу чува своја својства или карактеристике (ιδιωματα), природне и непорочне своје афекте. Дамаскин подвлачи узајамност међу природама (communicatio idiomatum), што је последица ипостасног сједињења, у обадва смисла мада на асиметричан начин: с једне стране, наиме, Христос је примио страдално тело, то јест оно које страда; с друге стране, тело прима стање обожења, будући без греха.

Овај списак није потпун. Могу се укључити и друга имена, на пример: Поликарп Смирнски (+155); Теофило Антиохијски (други век), који је написао Три књиге Автолику; Атинагора (други век), хришћански философ из Атине, који је написао Апологију у одбрану хришћана и 0 васкрсењу мртвих; Мелитон Сардски (+190), писац Пасхалне омилије; Татијан Асирац (+180), писац дела Разговор са Јелинима, Диашесарон; Дидим Слепи (310-398), аутор Расправе о Тројици; Евагрије Понтијски (346-399), ученик Светог Макарија Великог (+"390), аутор збирке монашких и аскетских текстова; Епифаније Кипарски (315-403), писац дела Котва и Панарион; Јефрем Сиријац (306-373); Теодорит Кирски (393-458), аутор списа 0 промислу, Црквена историја, Историја јереси, Историја сиријанских монаха; Роман Слаткопојац - Мелод (491-560); Теодор Мопсуестијски (350-428); Исидор Пелусиотски (370-470); Сава Јерусалимски (Т око 540); Јован Лествичник (шести век), писац дела Лествица савршенства, у којем развија учење о исихазму.

После класичног периода могу се поменути дела и следећи аутори: Победа Православља, 843. године, тојест победа над иконоборством и васпостављање култа икона (иконодулија); то је дело великих црквених личности и богослова као што су: Јован Дамаскин, патријарх Герман (+773), Теодор Студит (+826), патријарх Никифор (758-843). На почетку VIII века византијски цареви Лав Ш Исавријанац (717-741) и Константин V Копроним (741-775), под утицајем ислама, осуђују поштовање икона под изговором да је то идолопоклонство, користећи писмо Јевсевијево Констанци, сестри цара Константина. Сам цар Константин V Копроним формулише доказе иконоборства, говорећи да Стари Завет јесте против идололатрије, те да Христово човештво не може бити представљено зато што је човештво Логоса неодвојивога од Његовога божанства. Где је Христово тело, ту је и Његова божанска природа - зато се оне не могу делити да би се одвојено представиле. Један сабор држан 754. године одбацује култ икона, против Пето-шестог Сабо-ра 692. године (82. канон).

За оне који су бранили поштовање икона, иконоборство не значи само негирање историјске стварности Оваплоћења Логоса него и одбацивање целе православне христологије, халкидонске и новохалкидонске. Иконоборци не праве стварну разлику између природе и ипостаси нити пак познају последице ипостасног сједињења, односно истовременост егзистирања и чувања човештва и човечанских карактеристика и обожења Христовога тела. Икона је представљање Христа у људском облику; она није представа невидљивога Бога, што би било идолопоклонство, него очовеченога Бога у нашем телу. Иконоборци говоре да је слика Бога идол зато што је слика идентична са прототипом или узором. Православна страна одговара да је само Син образ - лик сасуштаствен са Оцем. Икона није сасуштаствена са прототипом.

Теодор Студит, аутор списа Антиретикос, прави јасну разлику између узора и лика, па према томе и између λατρεια, служења Богу, и προσκυνησις поштовања икона. Иконодоулиа даје праву вредност телу. Преко "communicatio idiomatum" људска природа је обожена, Христово тело постаје извор обожења. Никејски Православни Сабор (787) одбацује иконоборачки Сабор одржан 754. године. Патријарх Никифор, којег је збацио Лав V Јерменин 815. г., наставља да одбацује списе Константинове те да брани поштовање икона. Исус Христос носи природу свих, али Он је индивидуално савршен. Он има име које Га чини посебним у односима са другим. Натпис на иконама Христовим "Онај који јесте" показује да је икона представљање ипостаси, а не Његове трансцендентне суштине. Икона, као и иконостас, није ништа друго до видљиво манифестовање трансцендентне тајне божанскога живота према вани.

Симеон Нови Богослов (942-1022) оставио је збирку Химни љубави и низ теолошких и етичких расправа у којима развија тему свесног доживљаја општења са Богом. Против оних који говораху даје немогуће стварно општење са Богом, негирајући тако сами долазак Духа Светога и темеље хришћанскога живота као таквога, Симеон Нови Богослов учи да је обожење стварно, свесно искуство, опит објективне стварности, односно учешће у благодати у коју се хришћанин обукао на крштењу. Заједница са Богом, као познање или контемплација, имају карактер учешћа, те отуда и лична свест о присуству благодати.

Николај Метонски учествовао је на саборима у Цариграду 1156. и 1157. године, одржаним за време Манојла Комнена, који су се изјаснили поводом распри о евхаристијској жртви. Ђакон Сотирикос Пандевгенос, из Антиохије, учаше да се жртва приноси само Оцу, зато што је Син Онај који приноси и који се приноси, а Отац је тај који је прима. Николај Метонски показује да стварност жртве, њено приношење и примање треба да се тумачи у икономији Спасења, која има Тројични карактер. Икономија Спасења јесте заједничко дело у коме учествују сва Лица Свете Тројице, мада свако Лице учествује различито. У том смислу жртва се приноси Светој Тројици, ради тога што Оваплоћени Син, Логос - Који је свештеник, жртва и Онај који приноси - није оставио Оца. Евхаристијска жртва није понављање жртве на крсту, јер Он Себе приноси, принет је, и Он такође прима. Према томе, Христос нас је спасао целом тајном икономије, а жртва је централна тачка те икономије. Жртва нема јуридички карактер или размену те у том смислу она није услов спасења, него је пре свега дело помирења и опроштаја, где Бог цоново обнавља заједницу са Богом.

Григорије Палама (1296-1359), атонски монах, отвара нови период у Православној теологији развојем и утаначењем доктрине о божанским нествореним енергијама. У својој полемици са Варлаамом, Грком из Калабрије (Јужна Италија) који предаваше у Цариграду од 1330. године, Палама узима у одбрану исихазам, који су на Атос увели Јован Лествичник и Никифор Исихаста, тврдећи да познање или "виђење" Бога јесте дело учествовања, искуства. Он је сагласан са Дионисијем Ареопагитом што се тиче трансцендентности која је својствена Божијој суштини; али за њега Јерархије" или посредничка бића имају смисао само у Старом Завету, јер у Новом Завету Бог се оваплотио у личности Сина. Григорије Палама разликује у богословском речнику појмове: "суштина" или "супстанција", "ипостас" (υποστασις), "енергија" (ενεργεια), којима одговара начин сједињења, јединство по суштини, које припада Лицима Тројице а које човек не може остварити. Јединство по ипостаси, или ипостасно јединство, својствено је Исусу Христу; јединство по енергијама или благодат, приступачно је човеку. Јединство по благодати јесте јединство са Богом, зато што су нестворене божанске енергије причастиве. За Григорија Паламу (в. ПАЛАМИЗАМ) "Таворска светлост" је доказ овакве тврдње; за противнике, "Таворска светлост" јесте створена. Григорије Палама је свестан да кад вели да "Таворска светлост" јесте сијање божанства, спасава суштину Православља, то јест егзистенцију божанскога живота "ad extra", могућност обожења, супроставивши се још једном оригеновским и метафизичким схватањима о непокретности и немогућности учешћа у божанској суштини. Цариградски Сабори 1347. и 1351. - којима је председавао цар Јован VI Кантакузин - потврђују православље исихазма и паламовске доктрине. Поред свега тога, грчки теолог Григорије Акиндин противи се осуди Варлаама Калабријског и пише против Григорија Паламе, окривљујући га за мешање природа. Акиндин не допушта разлику између суштине и енергије, то је за њега исто, и тако негира могућност учествовања или обожења зато што је благодат, по њему, створена.

Николај Кавасила (1322-1323), пријатељ цара и задужен за мисију византијског цара Јована VI Кантакузина (постао је монах после абдикације, 1354), синовац Нила Кавасиле (+1363) којије на престолу солунском наследио Григорија Паламу (1350-1359). После абдикације цара, Кавасила се посвећује богословском писању. Био је под утицајем исихастичке духовности и полемике са латинским теолозима или "латинофилима" (међу којима и са Димитријом Кидонисом). Најважнија су му дела: Тумачење Лишургије и Живот у Христу, односно о искуству у Светотајинском животу посредством трију Тајни: крштења, миропомазања и Евхаристије. Такође пише књигу против Никифора Грегоре, Паламиног противника и објављује Исхођење Светога Духа Нила Кавасиле. Кавасила је заслужан што поново, у контексту паламовске доктрине, у први план ставља христоцентрични карактер Тајни, Светотајински извор духовности, средишњу важност Литургије у црквеном животу. Он је за Светотајинску христоцентричну теологију, будући да обожено Христово тело које се даје на Причешћу остаје извор благодати. Ако икономија објективног Спасења има Тројични карактер, икономија субјективног спасења има синергијски карактер - дакле, ни пелагијанство, ни августинство, ни теологија заслуга, него синергија између Христовог присуства у Тајнама и лична слобода верујућега.

После овог периода, Оци Цркве и византијски писци продужују да бране и развијају православно учење у контексту других културних ситуација и теолошких контраверзи, заузимајући став особито према еволуцији Западне традиције и њенога утицаја на Истоку. У богословској обнови и реформи духовнога и црквенога живота главну улогу играло је Светогорско монаштво. Први манастир на Светој Гори основао је 963. год. Атанасије Трапезунтски, за време Никифора II Фоке. Ради илустрације могу се поменути неколико имена Светогораца: Сергије Радоњешки (1314-1392); Сименон Солунски (+1429); Марко Евгеник, митрополит ефески (1392-1444), који одбија да потпише унију са Римом у Флоренци 1439. г.; Нил Сорски (1433-1508), који пише Житија Светих..

* * *

Исто тако овде треба поменути "Исповедања вере" у XVII веку. Иако неки руски теолози (Н. Н. Глубоковски и Г. Флоровски) сумњају у њихов ауторитет зато што, наводно, садрже девијације и западне инфилтрације, католичке или протестантске, ипак их је прихватило цело Православље, предложивши у то време одговор и начин дијалога са неправославним конфесијама. То су: Исповедаље вере Генадија, патријарха цариградског, сачињено 1495. године; Исповедање вере Митрофана, патријарха александријског, сачињено 1625; Исповедање вере Петра Могиле, митрополита кијевског, формулисано 1640. године; Исповедаље вере Доситја, патријарха Јерусалимског, написано 1672. године.

Дошао је ред да Православне помесне Цркве дају праве обновитеље духовног и црквеног живота какви су: Пајсије Величковски (1722-1794) у Молдавској Цркви; Никодим Светогорац (1749-1809) у Грчкој Цркви; Тихон Задонски (1724-1783), у Руској Цркви. Никодим Светогорац, који преузима учење Светог Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, саставља и пише: Филокалију, заједно са Макаријем Коринтским, штампану у Венецији 1782; Пидалион (канонски зборник), Житија Свеших, Живот Григорија Паламе.

* * *

Што се тиче догматске вредности патристичких текстова и закључака, треба знати неколико критеријума које је Црква имала у виду кад је утврђивала Патристичку традицију:

а) Патристичка традиција јесте критеријум догматског јединства Цркве, зато што се она налази у непрекидном континуитету са апостолским учењем, као што се изразио Свети Атанасије: "Постоји традиција, учење и вера прве васељенске Цркве, коју је Господ Исус дао, Апостоли су је проповедали, Оци сачували" (Посланица Серапиону 28; Р.О., 26, 593).

б) И поред тога што се патристика налази у непосредном континуитету са апостолском дидаскалијом, она сачињава њен теолошки развој, а не само просто преношење или тумачење. У процесу тог развоја, из нужности пастирског, катихетског и културног поретка, чува се унутрашња догматска акривија, или експлицитни консенсус са Светим Писмом и Апостолском традицијом.

г) Не представљају сви текстови, подаци или теолошка мишљења, узети издвојено, патристичко предање, него пре дух Отаца и црквених писаца, односно њихове поруке, начела и закључци узети у целини. Јустин Философ и Иринеј Лионски приврженици су хилијазма, а Климент Александријски држи да је материја вечна итд.; уза све то они, због њиховог доприноса Православљу, остају у патристичком консенсусу.

д) Традиција Отаца Цркве јесте заједничко богатство Васељенске Цркве, особито зато што су у првим вековима Оци делали по разним крајевима: Јустин је са Истока, али је учио у Риму; Атанасије је прогнан у Рим, а Иларије Поатијески на Исток. Василије Кесаријски, Јован Златоусти и Григорије Богослов називају се учитељима васељене - учитељима света. Патристичка традиција остаје екуменска база на којој се могу сусрести и споразумети Источна и западна Црква.

[Guest свештеник Иван]

   

    Основни допринос кападокијских отаца у погледу догмата о Богу јесте, на првом месту, у погледу терминологије. Одвојили су термин ипостас од његове везе са тернимом ουσια – усија и дали му значење појма личности. Допринос кападокијских отаца јесте управо у томе што су све Три Личности Свете Тројице назвали Ипостасима, дајући свакој Личности онтолошки садржај, избегавајући тако савелијанизам, који је Личностима давао значење улоге коју је једна те иста личност изигравала у различитим етапама библијске историје.

  Св. Василије говори о прожимању Личности Свете Тројице, да се Отац налази свим бићем у Сину, и Син се исто тако налази у Оцу. На овај начин свака Ипостас бива носилац целе суштине. Божанство се не дели, него свака Личност носи неделиву и потпуну суштину.