Соња Савић... таленат на делу...

[w.a.mozart]

Иако је више пута помињана на форуму,углавном је писано о сценам из њених филмова.... скоро сам погледао поново емисију Балканском улицом где гостује Соња Савић..... заиста ванредна глумица и пре свега личност... једна од оних који су целог живота бунтовали,организовали алтернативне сцене и сведочили примером а не речима.....

кратак резиме... дипломирала је глуму у 21. годин... била у класи са Гонцићем,Лаушевићем,Цвијановићем.... од својих филмова добила једва цркавицу.... на крају крајева-погледајте..... има на јутјубу још њених интервјуа.... заиста верујем да ћемо се срести...што каже она у емисији,цитирајући Дарка Рундека-КАД БУДЕ ВРЕМЕ ЗА ТО...

једна од многих који су тражећи Христа малкице залутали... не у моралном или не знам ком погледу..једноставно-остала је сама...

Хвала,Соња...

Balkanskom ulicom : Sonja Savic 1


Balkanskom ulicom: Sonja Savic 2


Balkanskom ulicom : Sonja Savic 3


Balkanskom ulicom - Sonja Savic 4

[sekastarča]

Ej, супер,  hvala!

Само баш сам хтела да чујем ово!!! Дуплирао си видео 2, нема 3!!! 

Balkanskom ulicom : Sonja Savic 3

[kasijana]

Sonjaaaaaaaaaaa 

Sonja Savic - Sarlo te gleda - part1

[kasijana]

http://www.index.hr/vijesti/clanak/posljednji-intervju-sonje-savic-drogu-su-u-srbiju-donijeli-vikendratnici-koje-je-opskrbljivala-drzava/403478.aspx

http://www.urbanbug.net/magazin_text/6/819/sonja-saviae---sarlo-te-gleda-samo-vas-gleda.html/3/

[Emilijan]

nije samo ona zalutala, nego i dobar deo njenog drustva... (deo grupe EKV, pre svega mislim na magi i na bojana pecara, magi je bila strasan muzicar, a bojan strasan muzicar i kako sam cuo jos strasniji slikar) sve su to bili dobri, pametni, talentovani..... ljudi koji su zalutali....

[kasijana]

"Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija..."

‎"Ja sam bila srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja."

Od početka sveta je tako da dok god stvarnost oko sebe ne ugledaš kao apokalipsu nisi odrastao. Možda je generacija 80-ih prevremeno odrasla. To je čudna generacija koja je mladost doživela na sasvim drugi način nego generacija pre i posle nje;`

'Ta generacija je bila nesretna `- Zato što, objektivno rečeno, nije imala budućnost i mi smo hteli sami da je stvorimo. Svi smo mi prošli ozbiljne škole, ali niko od nas nije hteo da bude ni lažni ekonomista, ni lažni pravnik, ni lažni političar – niti lažac uopšte. Mi smo hteli da se bavimo našim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt.'

[kasijana]

[sekastarča]

Malo ko je bio hrabar da kao Sonja Savic otvoreno osudi bezumlje naše politike u vreme NATO bombardovanja, pa i samog nacionalnog mentaliteta koji je bio temelj vladavine takve politike nad nasim narodom. No, uprkos njenoj hrabrosti i pokusajima da se za taj govor procuje, niko nije hteo da ga u ono vreme objavi, osim sto je mogao da se vise slucajno pronadje na webu. Ova video emisija koja je uradjena sada na obelezavanju desetogodisnjice bombardovanja, a na osnovu starog snimka Sonje Savic nije jedini njen neobjavljen snimak iz tog perioda, tako da ce se uskoro pod nazivom prosvetiteljstvo javiti jos jedan njen govor, a i citava serija kratkih emisija koja se bavi problemima ljudskog (naseg i tudjeg) mentaliteta, i svime sto zalazi u pojam prosvecenosti (u Kantovom smislu tog pojma).

[sekastarča]

Ево једног интервјуа: са Соњом Савић разговарала Светлана Вуковић, за часопис ЕТЕРНА, часопис за савремену културу бр.3, зима 1995.

ГДЕ ЈЕ ДЕВОЈКА

I

Значи, епска обрада осета ја кулминирала, а да Србија није срела чак ни Хомера.

Организатор – главна личност у култури. То су чак и наши дечаци схватили, добро је. Држи те у гету, обданишту егзистенцијалне зависности. Могућност бекства не постоји.

Све се своди на ниво личног коментара. Да ли смо можда потпуно отупели? Да ли је шармантно што мушкарци пију, деру се, мењају жене и ипак се одлучују да остану уз ону која ће због детета увек бити код куће. Да ли постоји још нека слика?

Једна велика гробница. Орман пун светлећих лобања.

II

Дође неко и каже: ''Хоћу да радим Злочин и казну!'' Сад га питаш: ''зашто хоћеш да радиш Злочин и казну?'', мислим данас, јел.'И људи обично не знају да одговоре зашто, и ко су. А вероватно Достојевски мора да ти представља нешто. Мени Злочин и казна предсатвља ваведењску хришћанску драму. Или драму која те уводи у проблем добра и зла, и твоје одлуке да се определиш, и то кроз врло мукотрпан пут до потпуне грознице и нихилирања, и себе и стварности око себе, тим чином зла, којим си окружен па га и ти извршиш – до познања да ипак постоји избор добра.  А изабрати Добро значи изабрати Веру. То је врло једноставно.А изабрати Веру значи у свету немогућности пронаћи капију.

И сад неко може да ме оптужи да користим речи које нису моје, које су усвојене. Па ја заиста и даље живим тај живот. Без обзира на неуспелу реализацију десет и једанаест текстова, ја имам и свој дванаести текст. То би био тај видео сценарио за Убиство на ивици града.

III

Интелектуалци овде сматрају да на томбули побеђује увек исти број. То је за мене фасцинантно. Како можеш бити интелектуалац и веровати да ће све што је увек било увек и бити, и то у смислу да је све што је увек било она реалност којом смо окружени. Ја сам некако увек сматрала да је све што је увек било управо оно чега нема око мене – захваљујући мени.

IV

Никад нисам имала проблем да схватим да сам Српкиња. Свако ко је зашао у Каблар – доста му је, могао је да сазна све. Шездесетих су још увек били забележени прадедови и прабабе, људи који су живели пре Другог и Првог светског рата. Могао си да видиш и ту српску ношњу, то носи твој деда и његова права леђа. И своју прабабу у дугој,шивеној хаљини, која изгледа исто као на женама из каубојских филмова. И да она носи штаке, па да ти кажу како је, зими сама одваљивала лед с воденичног камена, па је камен понео и лупио два пут о зид, па ето, једна. Значи, жене у Србији су увек живеле авантуристичким животом, пуним изненађења и леда. Могао си да видиш и жену која је у своје време јахала на коњу од пољане до пољане. Како, постранце, с бичем, тако каже моја баба о својој прабаби. Значи, забележи човек. Пуно људи је видело то што сам ја видела, и запамтило. И не може нико да им прича како је то било. И сви ми знамо какве су зоре на селима, какве у равници и у брдима, како шума шуми ноћу у планини, како хучи воденица, а како јаз, како мирише измет од козе, од коња, од краве, и како се чује топот које животиње у српској варошици.

У Београду то никад нисам чула, признајем.

V

Ја сам рођена шездесет прве, моји родитељи су имали телевизор. Сваке вечери холивудски, руски, француски филм. Радио, плоче, преводи књига, Ремарк, Хесе, Платон, тибетанска мистика, историја драме, историја религије, филозофија. То исто делили су моји пријатељи, које сам од осме године сретала на релацији Дорћол – Неимар. Двадест четворка, аутобус, који је врло добра категорија имагинације, врло интиман, никад препун. Време се понављало, осам до једанаест увече, било лети, било зими.

Према томе ми смо затруднели једни друге.

Одлазили смо у тај Студентски културни центар, Бог да му душу прости.

VI

Многи народи су обрадили своје језике и одживели их. Јужни Словени нису извршили исповедање. Ми се никад нисмо укључили у универзални Храм. Где је наше ходочашће? Коју песму певамо људима? Коју им поруку шаљемо? Да је смрт вреднија од живота, да је крвна жртва вреднија од бескрвне, да је важнија жилавост опстанка од племенитости срца? Нема избора, избор је један: остварити иконосферу категорија имагинације. Ми то не можемо мимоићи. Врло једноставно: написати како се све то збило, одиграти како се све то збило.

VII

Темплари: лар-заштитник, дух; темпо-време. Значи, заштитници духа времена. Интелектуалци, мисаона бића, јер у хришћанству постоје два дара човека од Бога: пријемшивост и мисао. ''Душа опсежнија од космоса и мисао продорнија од муње.'' И такви људи, каже се, имају патетични дух, који се стиче чувањем осета који су дуални, и имамо песнички дух који је амброзија, сажимање патетичног духа.

У касним педесетим годинама појављују се разноразни људи. Шта раде? Раде стару шаманску, дионизијску игру. Римован говор уз пратњу цимбала.То је зачетак грчке трагедије. Десило се велико буђење беле расе, усвајање духа времена као песме. Рокенрол концерти изражавају заједничке истине кроз лично обраћење мноштву. То су некад радила и путујућа позоришта. У свакој успутној кафани, они су певали песме о ономе што се заиста збива на двору. Значи, животну интригу стављали су у иконосферу, и опевавали је. И данас се урбани песник спушта у хадске дубине света да би опевао како Јаковљеве лестве иду од понора до врха, и назад. То су људи песничке правде. Они који врше амброзију патетичног духа.

VIII

Олимп је настао тако што су видели козе опијене воденом паром како плешу, па седоше на троношце да размисле о томе. Значи, нека безазлена створења у опијености играју. То мора да је фантастично изгледало. Могућност склада покрета сажетог у присуству, ту пред нама једно огромно време да нам се представи. Србији су потребна тумачења. Србији су потребне посланице. Србији је потребно рођење трагедије.

IX

Пронлем јарца у Србији је у тома што се момци не обраћају већем од себе. Ти можеш да слушаш и Сид Вишиса, и нокад нећеш приметити да се он обраћа нижем од себе. Кад је најогрезлији у бунту, он Богу пева.

Били Холидеј, разумеш догађај кад жена излази и први пут пева за белце. Да ли неко схвата дуалност таквих сусрета и слава? ''Чудно воће расте на јужном дрвету.'' Ко је то испевао за последњих пет година. И на тако достојанствен начин рекао. Питање уметности је питање достојанства. Значи, достојанствено упућивање на дилему антагонизма, који је можда помирдбен.

Ркај рњу и рњај рку! Нон стоп то чујем овде.

Можда је то мој лични проблем.

X

И како време пролази, мени је јасна вредност пиваре. И јасна ми је вредност комада Магбет, који је рађен десет месеци, и после две генералне пробе глумци су се постидели и отишли. Нису хтели да играју представу јер су им колеге рекле: шта се ваљате по том бетону.

Истина је моћна у присуству. Али да би истина опстала, људи морају бити изграђени. У том смислу, занимљиво је вратити се хапшењу и издржавању при мучењу, и уопште литературу уз коју смо расли док смо били мали. Не заборавити своју прву љубав.

XI

Реч је безопасна, никог не уједа, никоме не одузима храну, никога силом не задржава. Позориште је племенити облик у коме човек треба да случајно прође и буде заустављен илузијом. Где су таква позоришта, где су уметници који у нашој средини трагају дуже од десет година? Јер зираз се креће, све је променљиво, покретно. Суштина песничке правде је целодневна молитва. Монашка цивилизација и историја песничке правде уједињују се у модерном персонализму.

Код нас и језик стоји.

Имамо божје миљенике, који су извршили своје и умрли, и шта имамо? Имамо потпуни застој песничке генерације. Видим, ''Хаустор'' више и не постоји од '91. ''Кугла глумиште'' могуће да и даље ради. ''Ное словенише кунст'' ради, они су методисти, раде. А шта се овде догодило, осим оног основног бунта: не рат, за мир смо. А даље именовање? Да ли онај филм са Гидром треба да буде доказ да су Срби етичке животиње. Да имају осећај за добро и зло и да знају кога и када треба ударити. Да ли је могуће такво познање? Да ли је могућ такав мачистички приступ једној тако софистицираној идеји као што је Логос порођен од Мајке Божије. Ма где је Мајка? Где је Девојка? Где је млади, андрогени Дионис?

XII

Имам утисак да живот дугп траје. Мислим, дуго траје у смислу понављања те велеиздаје која се дешава међу нама. У нама самима и око нас.

Не могу да докучим: Каин, Авељ, проблем Едипа – па то су велике загонетке одрастања психе. Овде се грех не исповеда. Значи паганство, живот као уточиште.

Ја објављујем предају.

XIII

Сећам се тренутка сретања и пријатељстава. И немогуће је да је све садомазохизам и немогуче је да је све Естрагон и Владимир. Заправо где је ту писац, који је тако фантастично поставио све те ствари. Где је онај који се од аријевца и аријевске ролке и наочара спустио у Циганина на степеништу, с окорелим шакама, са чупавом косом, и завршио са козом. Где је пут нашег интелектуалца одозго до доле?

Покушала сам да радим у тој Пивари, шта да радим, да покушам да откријем шта треба да се ради. Три године, две представе. Онда су већ почела снимања филмова, то је трајало једно две и по године. Миша Радивојевић, Шијан, на знам да ли је требало све остало. Од '85. године дружим се са људима које поштујем. Три представе за четири године; '91. сам се вратила у Београд. Увек се појаве неки људи заинтересовани за драму, али издрже једну представу и оду.

Нужан је континуирани рад групе истомишљеника. Колико год ја била оптуживана да је та идеја могућа, немогућа, реална или нереална, сматрам да док год Београд не буде имао групу истомишљеника која континуирано ради, биће то јасан доказ да се није стекло ни врема, ни простор, ни право. У том смислу је Убиство на ивици града, уз моје скромно улагање новца од хонорара, који је иначе бедан, покушај да урадимо независан филм. Не знам да ли ће се то догодити. Ево да не извлачим кутију, видиш колико има тих неуспелих покушаја. Али О.К., учи се човек, знаш. Шта ћемо сад?

[w.a.mozart]

хвала секо...  slava3

[florenntina]

Veliki talenat, velika glumica i veliki covek-apostol slobode!!! Neka pociva u miru! Bas lepa tema Moca-svaka cast!

[w.a.mozart]

hvala  i  meni se svidja

[Данче*]

- „Ја сам животни декадент, јер стварност и ја немамо додирних тачака. Данас је нацизам у моди, што значи да мораш да си насмејан, здрав, обучен и напумпан силиконима, док ја једем парче хлеба раздељено на четири дела.“

- „Можда не бих била глумица када бих поново почињала, али бих свакако била слободни уметник. То сам и сада и признајем да је у овим годинама та „титула“ тешко бреме.

- „Иако ме није било на великом екрану, од глуме се никада нисам одвојила, а проблема је било на претек. Пут уметника је тежак. Већ после дипломирања схватила сам да успешна каријера, брак и породица, не могу ићи упоредо. Ако се одлучите за брак и дете, највиши ниво у професији може да се постигне тек за двадесет година, а то ми није одговарало. Определила сам се за каријеру...“

- „Данас живим у затвореној зони Интерпола, у естетском, духовном и животном погледу ја сам сама. Аутентичност персоналног сретања са људима, са њиховом музиком, филмовима и књигама, мој је најинтимнији олтар и моја монашка цивилизација. Зато говорим о Индошу, Златку Бурићу Кићи, Рундеку, Ивици Видовићу... Сусрет са тим људима сматрам највећим квалитетом мог живота.“

 

-"Некада сам хтела и да се удам, да будем конзервативна, да имам децу, нисам јурила фрајере, а прогласили су да имам сиду, да се дрогирам. Боже опрости, сачувај и саклони! Можда сам у другој половини живота постала то што су желели! Можда..."

 

Соња Савић

 

 

https://scontent-vie.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/11066779_651142425015720_4262514254666442754_n.jpg?oh=535acb70678fe8ec3884647b21381cf1&oe=55E30958

[Данче*]

На данашњи дан се упокојила Соња Савић (Чачак, 15. септембар 1961. — Београд, 23. септембар 2008)

 

Ја сам била срећна онда када сам пронашла људе који су једнако несрећни као ја.

Соња Савић