Огледало

[Драган άσημος :)]

Како вам се чини предлог да на овој теми поставимо све оно што је речено у Светом писму о томе какви треба да будемо ,да бисмо на основу тога, као у огледалу видјели какви смо тренутно, тј. да бисмо видјели своје гријехе и да бисмо били свјесни чему треба да тежимо.

[Драган άσημος :)]

10 Божијих заповијести

Настарији писани морални закон, којег је Бог дао Мојсију на гори Синају, назива се „Мојсијев закон“, тј. 10 Божјих заповијести.

О Мојсијевом закону Христос, између осталог, каже: ...Имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. И даље каже: Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити. (Лк. 16, 29-31.)

Већ у самом наслову (10 Божјих заповијести) видимо да је то закон који је Богом откривен и од Бога добијен. Дакле, Мојсјиев закон није написан од стране Мојсија, нити било ког овоземаљског законодавца, већ од Небеског Законодавца, Творца свега видљивог и невидљивог, и Творца небеских и земаљских закона. О каквом је закону, заправо, ријеч?

Бог се људима откривао одувијек, на природан и натприродан начин. То што смо сазнали од самога Бога називамо Откривење. Морални закон или заповјести, које смо такође добили од Бога, говоре о нашем односу према Богу, ближњима и себи.

Најстарији Божји закон није био писан. Он се, садржан у људским срцима и савјести, преносио с оца на сина, из генерације у генерацију. Доказ томе је, како каже Св. Апостол Павле: да и многобошци, не имајући закона, сами од себе чине што је по закону; они не имајући закона сами су себи закон", јер "закон је написан у њиховим срцима, будући да им савјест свједочи. (Рим.1,19-20; 2,14-15.)

Због непрестаног сатанског утицаја, закон је изблиједио у савјети и срцима људи. Стога је Бог, преко Мојсија, предао писани закон који називамо: Мојсијев закон или Десет Божјих заповјести.

Свето писмо нам каже следеће: И рече Господ Мојсију: попни се к мени на гору, и остани овдје, и даћу ти плоче од камена, закон и заповијести, које сам написао, да их учиш. (2. Мојс. 24, 12.) И дође Мојсије, и каза народу све ријечи Господње и све законе. И одговори народ једнијем гласом и рекоше: чинићемо све што је рекао Господ. (2. Мојс. 24, 3.).

1. Тада рече Бог све ове ријечи говорећи:

2. Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога.

3. Немој имати других богова уза ме.

4. Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље.

5. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене; 6. А чиним милост на тисућама онијех који ме љубе и чувају заповијести моје.

7. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега; јер неће пред Господом бити прав ко узме име његово узалуд.

8. Сјећај се дана од одмора да га светкујеш.

9. Шест дана ради, и свршуј све послове своје.

10. А седми је дан одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим.

11. Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га.

12. Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуље дани на земљи, коју ти да Господ Бог твој.

13. Не убиј.

14. Не чини прељубе.

15. Не кради.

16. Не свједочи лажно на ближњега својега.

17. Не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега, ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твојега.

У првој заповјести, која гласи: ЈА САМ ГОСПОД БОГ ТВОЈ И НЕМОЈ ИМАТИ ДРУГИХ БОГОВА ОСИМ МЕНЕ! - Бог нам се открива као једини Истинити и Лични Бог, Бог који је Творац свијета и човјека. Као такав, Он се јављао људима, боравио с њима у рају, али су људи одбацили савез са Богом, одбацили су Божју љубав и понуду да Бог и човјек живе у вјечној заједници. И не само да су људи одбацили љубав Божју, него су, временом, одбацили Једног и Истинитог Бога и измислили лажне богове - идоле.

Човјек је из своје гордости хтио да буде раван Богу, по наговору сатане, те је, у својој гордости, и несвјесно измишљао богове којима ће он управљати. И данас се људи клањају идолима, само што су старе идоле замјенили новим: савремени идоли су постали популарне личности, политички положај и новац.

Друга Божија заповјест, која гласи: НЕ ГРАДИ СЕБИ ИДОЛА НИТИ КАКВА ЛИКА, НЕ КЛАЊАЈ ИМ СЕ НИТИ ИМ СЛУЖИ -  само потврђује прву и дословно је појашњава. Њоме се забрањује обожавање Божије творевине или ма ког дјела људских руку, јер је Бог изнад сваке творевине, изнад свега створеног, јер је Бог Творац свега видљивог и невидљивог.

Поштовање светих личности (светитеља) и икона у Православној Цркви никако није у супротности са првом и другом Божијом заповјести. На светим иконама изображене су благословене преставе Живога Бога, Анђела, светитеља, мученика, наших молитвених посредника код Господа. Преко њих, ми преносимо своју љубав и поштовање на самог Бога.

НЕ УЗИМАЈ УЗАЛУД ИМЕНА ГОСПОДА БОГА СВОЈЕГА; ЈЕР НЕЋЕ ПРЕД ГОСПОДОМ БИТИ ПРАВ КО УЗМЕ ИМЕ ЊЕГОВО УЗАЛУД!

Не узимати узалуд имена Господа Бога свога подразумјева, на првом мјесту, да се не служимо непристојним ријечима када говоримо о Богу. На жалост, након борбеног атеизма, са којим смо живјели у претходних неколико деценија, један од плодова таквог сатанистичког приступа животу, јесте и измјењен рјечник неких људи.

Тако, поред свих сатанских насртаја на православну вјеру и њене вјернике, могли смо скоро свакодневно чути на улицама богохулничке изразе, помоћу којих се неки људи декларишу као отворени богоборци и сатанисти. Иако је, по природи ствари, такав ријечник одраз крајње некултуре и примитивизма, он је ипак предвиђен и санкционисан од стране Христа Спаситеља, када каже: Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима.

И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем. (Мт. 12, 31-32.). Ова Божја заповјест јасно и недвосмислено забрањује такав ријечник свакоме ко себе назива хришћанином и очекује спасење душе и тијела.

Такође, то значи и да у свакодневном говору именом Господњим не потврђујемо наше безначајне ријечи или чак лажи. У времену у којем живимо све је мање повјерења међу људима и често за своје ријечи тражимо потврду, како бисмо саговорнику показали да говоримо истину. Стога се често кунемо да говоримо истину и узимамо име Господње за потврду наших ријечи.

Али Христос нас опомиње да то не чинимо и каже: нека ваше да буде да и ваше не - не! Име Господње треба помињати само у молитвама и са великим поштовањем.

СЈЕЋАЈ СЕ ДАНА ОД ОДМОРА ДА ГА СВЕТКУЈЕШ - ШЕСТ ДАНА РАДИ И СВРШУЈ СВЕ ПОСЛОВЕ СВОЈЕ, A СЕДМИ ЈЕ ДАН ОДМОР ГОСПОДУ БОГУ ТВОЈЕМУ ... ЈЕР ЈЕ ЗА ШЕСТ ДАНА СТВОРИО ГОСПОД НЕБО И ЗЕМЉУ, МОРЕ И ШТО ЈЕ ГОД У ЊИМА; А У СЕДМИ ДАН ПОЧИНУ; ЗАТО ЈЕ БЛАГОСЛОВИО ГОСПОД ДАН ОД ОДМОРА И ПОСВЕТИО ГА!

Овом заповијешћу Господ нам забрањује рад седмога дана, али не са бисмо тај дан љенствовали и духовно спавали. Дан одмора није дан љенствовања, дан нерада или дан посвећен безначајним радњама. Дан одмора је дан посвећен Господу Богу твојему, дан молитве у храму у и дому, дан радости због побједе над смрћу. Тај дан је недеља, дан Васкрсења Христовог, дан коначне побједе живота над смрти, Христа над сатаном. Тога дана посвећујемо своју пажњу и своје вријеме заједничкој молитви у храму, Светој Литургији, празнујући тако Царство Небеско већ сада и овдје.

Након св. Литургије, као стадо Христово и као жива Црква, разилазимо се у миру својим кућама, како бисмо преносили дарове тог мира Божјег и другима који нису били у могућности да их приме у храму. То значи, да смо тога дана нарочито дужни да чинимо добра дјела и својим личним примјером свједочимо јединство са Богом којег смо на св. Литургији остварили кроз св. Причешће.

Када детаљније погледамо Десет Божјих заповјести, примјећујемо да је Господ уредио наш однос према Њему са четири, а однос према ближњима са шест заповјести. То није случајно. Св. Апостол Јован, у својој 1. Саборној посланици, каже: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?  И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. (4, 20-21.)

ПОШТУЈ ОЦА СВОЈЕГА И МАТЕР СВОЈУ, ДА ТИ СЕ ПРОДУЉЕ ДАНИ НА ЗЕМЉИ, КОЈE ТИ ДА ГОСПОД БОГ ТВОЈ.

Прва од шест заповјести које регулишу односе према ближњима, свакако да се односи на поштовање наших родитеља. Преко родитеља добили смо живот од Бога, а њиховим великим трудом и жртвом, ми смо добили основна знања о себи, Богу и свијету. Поштовање или непоштовање наших родитеља је икона нашег односа са Богом Оцем, а исти тај однос прећи ће и на нашу дјецу: како се ми односимо према својим родитељима, тако ће се и наша дјеца односити према нама.

Нису сви родитељи исти. Понекада се деси да од родитеља и не добијемо потребу пажњу, љубав и бригу. Свједоци смо једне генерације родитеља која своју дјецу није имала чему добром научити када је у питању вјера у Бога. Али то не треба да буде разлог да своје родитеље не поштујемо. Христос тражи од нас непрестано усавршавање: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 4, 48.). Наша је дужност да будемо савршенији од својих родитеља, те немамо права да се љутимо на њих, ако смо у вјери или било чему другом испред и изнад њих.

НЕ УБИЈ!

Бог је Творац и Даваоц живота. Створио је човјека по слици и обличју своме, што значи да је сваки човјек боголик, јер је Божански лик утиснут у човјекову душу и ум. Убијањем човјека, устајемо против Божијег подобија у њему и Духа Светога који живи у њему преко светих Тајни.

Христос каже: Не бојте се оних који убијају тијело (Мт. 10, 28.). Постоје и они који убијају душу, а то су они који кваре људске душе одвлачећи их од Господа и одводећи их на странпутицу. Савремени начин за убијање људских душа свакако видимо у секташењу и врбовању људи у душегубна удружења.

Самоубиство је још већи гријех од убиства, можемо рећи и највећи. Самоубиством смо сами себе потпуно одвојили од Бога и од сваке могућности покајања и повратка на прави и истинити пут.

НЕ ЧИНИ ПРЕЉУБЕ!

Ова заповјест нас чува од сваког блуда, скрнављења нашег тијела и злоупотребе наших природних осјећања. Прељуба је чин убијања љубави према личности са којом смо одлучили да подјелимо вјечни живот, убијање свих благодатних дарова у нама које смо добили светом Тајном брака, убијање Божјег благослова наше љубави. Прељуба је чин самообмане, тражења лажне љубави тамо гдје је нема и не може бити, а то нас уводи у стање потпуног душевног немира, узнемирености и лажног самозадовољства. Прељуба је пут ка разбијању Богом благословене породице, разбијању домаће Цркве, божанског језгра у којем треба да се његује оно најсветије – љубав.

Овдје спада и забрана сваког противприродног употребљавања нашег тијела, јер (по ријечима св. Апостола Павла): тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело. Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тијело с њом? Јер је речено: Биће двоје једно тијело. Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши.

Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији.  (1. Кор. 6, 13-20.)

НЕ КРАДИ!

Под крађом разумијемо сваки вид незаконитог узимања имовине која припада нашем ближњем, лагање сиромашних и невјештих у куповини или продаји, избјегавање регулисања наших дужности према ближњима и држави, као и свака обмана и фалсификовање у сврху зарађивања онога што нам не припада. Дужност сваког хришћанина је да живи од плодова сопственог рада и да помаже своје ближње који су мање срећни од нас.

Уосталом, наша хришћанска дужност је да помажемо својим ближњима и да братском љубављу покажемо свијету да смо ученици Христови. Ако ми, као хришћани, то не будемо чинили, већ напротив, ми будемо ти који ће кршити Божије заповијести: од кога да очекујемо да сачува Божји благослов, ако то ми, као дјеца Божија и насљедници Царства Његовог, не будемо чинили? Ми смо позвани да  будемо „со свијету! Ако со обљутави, чиме ће се осолитисвијет“?!

НЕ СВЈЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОГА!

Ако ко лажима жели да прикрије или искриви истину или да се брани од чињеница које потврћују истину, онда мора свагда имати на уму Христове ријечи записане у Матејевом Јеванђељу: Нема ништа скривено што се неће открити, нити лажно што се неће дознати (Мт. 10, 26.). Говорећи лажи, гријешимо против својих ближњих и самога себе, доводећи њих у незгодан положај, а своју душу и свој ум у неприродно стање, које, ако се често понавља, може постати дио наше личности. То стање може довести и до озбиљног поремећаја личности, а свакако до удаљавања од Христа.

Стога, залагати се за истину, за нас хришћане значи: свједочити, управо, живога Христа Који је који је Пут, Истина и Живот.

НЕ ПОЖЕЛИ НИШТА ШТО ЈЕ ТУЂЕ!

Ова Божја заповијест је у вези са 8. Заповијести која гласи: Не кради, с тим што на овај начин Господ предупређује крађу, јер нам забрањује и да гријешимо мишљу. Рђаве жеље производе рђава дјела. Желећи нешто што није наше, нешто што припада нашим ближњима, а при томе не трудути се да својим радом то створимо, довешће нас кад-тад у ситуацију да своју жељу спроведемо у дјело. Градити своју срећу на несрећи других, није својствено хришћанину који се даноноћно труди да својим дјелима угоди Богу, Живом Богу, који је свуда и на сваком мјесту. Он треба да живи у срцима нашим, а у срцу које рађа рђаве жеље, нема мјеста за Живога Бога.

Зато, сваки хришћанин треба да упражњава пост и молитву, као лијек и превентиву против рђавих жеља и храну за савјест која је глас Божји у нама. Само тако ће и мисли и дјела наша остати чисти пред Богом.

У Новом Завјету Христос понавља све „старозавјетне“ заповијести и даје им онај исти значај које су имале у Старом Завјету. Међутим, Господ их проширује са још двије, иако су ове Заповијести љувави ништа друго до само појашњење Десет Божјих заповијести. Оне су садржане у свим заповијестима Божијим, те их можемо назвати резимеом свега Божјег Закона.

Ап. Матеј у свом Јеванђељу записао је следеће: И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.

О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 35-40.)

Зашто смо дужни да љубимо Господа својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим? На ово питање најбољи одговор нам даје Ап. и Јеванђелист Јован, онај учених Христов који је сво своје Јеванђеље и све своје поуке посветио одговору на ово питање:

Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав.

У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видио; ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. По овоме знамо да у Њему пребивамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа својега.  И ми смо видјели и свједочимо да је Отац послао Сина – Спаситеља свијета.  Који призна да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у Богу. И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.

Тиме се љубав показала савршеном у нама, да бисмо имали смјелости на Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свијету. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. (1.Јов. 4, 7-21.)

Након овог ицрпног објашњења Светог Апостола и Јеванђелисте Јована, не остаје нам ништа друго, до само да поновимо неке дијелове овог излагања и закључимо: Да је Бог из љубави створио свијет и човјека; да је човјеку дао разум и слободу како би га уздигао на пиједестал свог љубљеног створења са којим немјерава да подјели своју љубав и своју творевину; да  је човјек одбио ту љубав и прихватио лаж као начин живота; да Бог и даље брине о људима и да из љубави према нама шаље Сина Свога Јединородног да нас спасе и донесе љубав међу нас; да нас ослободи од смртнога страха и дарује храброст коју љубав носи са собом и да нам је припремио вјечну радост у вјечном заједништву са Њим.

Одговор на претходно питање може бити и ново питање: Можемо ли, сагледавајући толику љубав Божју према нама, да је не узвратимо, да останемо хладни према њој!?

Љуби ближњега свога као самога себе! (Мт. 22, 40.)

Ко је наш ближњи? На то питање, најбољи одговор нам даје сам Господ Исус Христос у причи о „Милостивом Самарјанину“ (Лк. 10, 29-37.), кроз коју нас учи да је наш ближњи сваки човјек, а не само наш рођак или пријатељ. И ову констатацију „сваки човјек“ не смијемо уско посматрати, па рећи: „сваки човјек који припада мојој породици, вјери или нацији.“ Дакле, Христос нас учи да је наш ближњи сваки човјек на овом свијету и да у сваком човјеку треба да препознамо лик Христов, без обзира ко или шта је он.

Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав. Ово су ријечи Апостола и Јеванђелиста Јована, који нам даље појашњава: и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видио; ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?

И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. (1. Јов. 4, 7-21.)

Ако знамо да је Бог створио човјека, прве људе, и да смо сви потомци тих људи, тада не смијемо говорити о разликама међу људима по боји коже, нацији или вјери, већ смо дужни да поштујемо сваког човјека као створење Божје створено по лику и подобију Божјем. Ако знамо ову истину и држимо је, онда ћемо у сваком човјеку препознати лик Христов, без обзира колика „наслага“ његовог личног гријеха покривала тај лик. И бисер који падне у блато да се пронаћи, очистити и вратити му сјај који заслужује.

Бог је из љубави створио свијет и човјека, а човјеку дао разум и слободу како би га уздигао на пиједестал свог љубљеног створења са којим немјерава да подјели своју љубав и своју творевину. Иако  је човјек одбио ту љубав и прихватио лаж као начин живота, Бог и даље брине о људима и да из љубави према нама шаље Сина Свога Јединородног да нас спасе и донесе љубав међу нас, да нас ослободи од смртнога страха и дарује храброст коју љубав носи са собом. Уколико волимо своје ближње и поштујемо их, ућићемо у вјечну радост Господа Бога нашега.

У својој Бесједи на гори Христос нам, између осталог, поручује: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани; Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети; Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати... (Мт. 5, 7-9.)

Међутим, љубав према ближњима се не завршава само на напријед реченом. Христос нам поручује и следеће: А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. (Мт. 5,44.)

И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је Он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив. (Лк. 6, 33-36.)

[Драган άσημος :)]

Блаженства

Христова бесједа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо цијелом свијету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.

До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

Када је ријеч о 10 Божјих заповијести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповијести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завјет, већ да их испуним. Новозавјетни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповјести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповијест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповијести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у

Цркви и кроз Цркву - као заједницу вјерних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

    * Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,

    * Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,

    * Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,

    * Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,

    * Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,

    * Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,

    * Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,

    * Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,

    * Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).

    * БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.

Под синтагмом сиромашни духом подразумјевамо прву хришћанску врлину: смјерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смјерни људи су они који, прожети чврстом вјером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увјек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уудања у Њега као јединог Спаситеља душа и тијела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозавјетни примјер Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.

Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у тијелу провео дајући нам примјер смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велељепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свијет и свему свијету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповиједи Својих Апостола. На њиховом примјеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји гријех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човјек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сију зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувијек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и гријеха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени ва вјечну усамљеност и презир и на овом свијету и у вјечности.

    * БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ!

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овдје подразумјева искрено покајање за учињене гријехове. Више пута смо кроз ове емисије наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање ријечима није довољно. Као и у свему нашем односу према свијету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вјери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповиједање своје вјере и фарисејски однос према Божјим заповијестима је гријех и лицемјерство, те такво исповиједање вјере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повријеђени због удаљавања од Бога, а сваки гријех нас одваја од Бога. Погрешна су она вјеровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гријесима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмјеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли гријех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелијепих примјера покајања, од којих је, свакако, најљепши примјер Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осјети.

Псалмопјевац Давид испјевао је најљепше пјесме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примјера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завјету имамо записан примјер грјешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

    * БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ!

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свијету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најљепши примјер и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље ријечима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завјету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нијема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, слиједећи примјер свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују ријечима: "Боже, не узми им ово за гријех!" И многи мученици за вјеру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и савјетује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побједи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји гријех гњева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наслиједити земљу, а за гњевне и злобне је припремљен вјечни бездан и тама.

    * БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ!

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свијету познат по дјелима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увијек имао Христове ријечи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)

Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако као и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сјетимо се оних Христових ријечи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свијету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

    * БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ!

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и гријехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човјека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свијету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вјере. С друге стране, сама вјера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вјера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увјежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

"Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дјело, прије него се материјализује кроз тјелесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске ријечи нас на то упућују: Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дјела ће бити таква. Несавјесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих гријехова и сваког робовања сатани, ми своје тијело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага гријеха стоји христолики човјек, ма како он био замазан силним гријесима, и не чудимо се овоме, него вјерујмо да је сваки човјек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживјети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вјернима спасоносним ријечима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега свијета итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим ријечима, седмој Христовој моралној заповијести која гласи:

    * БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ!

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим ријечима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вјернике да нити једну ријеч, нити једну реченицу смијемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дјела. Тако и ове Христове ријечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповијести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: (1) као о престанку рата и и одсуству физичких немира, али и (2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. По ријечима преподобног оца Тадеја: Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осјетио. Можда је најближе осјећају које дијете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дјете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом не урачунавши им гријехе њихове и метнувши у нас ријечи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)

Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свијету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исијавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и послије своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исијавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свијету.

Ево о каквом се миру говори у Христовим заповјестима!

    * БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

У прошлој емисији, тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.

У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним дјелима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповијестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених невјерника и иновјераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових сљедбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове ријечи. Један од тих мученика за своју вјеру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповјестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савјет и наше најјаче оружје у свијету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

    * БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ!

Осмо и девето Блаженство чине једну цјелину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповјестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свијет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дјела његова зла... а доћи ће вријеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за вјеру православну говорили смо у претходној емисији, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога свијета, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанијети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на вријеме не ишчупа из срца, може донијети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свијету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и савјетовање својих ближњих благом ријечју и личним примјером. Па и када страдамо, ми треба да будемо примјер својим мучитељима и њиховим насљедницима, јер давно је речено да крв мученика за вјеру постаје сјеме за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Свједоци смо много примјера кроз историју за ово што је речено. Сјетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповједа своју вјеру у Њега као свог Спаситеља.

Ево још једног примјера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угрије онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову вјеру и видећи вјенце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповједио вјеру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако прије није био хришћанин.

[Драган άσημος :)]

http://www.verujem.org/teologija/tomas_hopko_ako_ispovedimo.htm