Aždar KURTOV: Iranska kriza je veliki poraz diplomatije SAD

[Solomon Kane]

IRANSKA KRIZA - POGLED IZ RUSIJE: VELIKI PORAZ DIPLOMATIJE SAD

petak, 20 avgust 2010 14:41 Aždar KURTOV

Dok je Iran bio pod šahom i kretao se na koloseku SAD i NATO, niko na Zapadu nije tretirao Iran kao „budućeg nuklearnog monstruma“. Sve se promenilo pobedom islamske revolucije

Dvadesetprvog avgusta odigraće kruna dugotrajnog procesa, započetog još sredinom prošlog veka. U Bušeru bi u svečanoj atmosferi trebalo da se pusti u pogon nuklearni reaktor atomske elektrane, koji je za Iran izgradila Rusija.

Puštanje u pogon atomskog reaktora značajan je događaj za svaku zemlju. Za Iran posebno, jer puštanje u pogon atomske elektrane znači i spoljnopolitički poraz SAD. U toj situaciji bivši ambasador SAD u UN Džon Bolton je nastupio u ulozi provokatora izražavajući se starim jezikom antisovjetske propagande i potpirivača rata. Bolton je pozvao Izrael da hitno bombarduje Bušer pre nego što 21. avgusta gorivni materijali budu postavljeni u reaktor.

Bolton je poznata ličnost. U avgustu 2008. godine on je optužio Moskvu za agresiju protiv „male i za sve nevine“ Gruzije, a još pre toga je govorio koješta o rezervama oružja za masovno uništavanje kod Sadama Huseina.

Cinizam je kvalitet svojstven mnogim američkim političarima. Evo i danas oni optužuju Iran, a ujedno i Rusiju, zbog toga što će se puštanjem u rad Bušerske atomske elektrane na mapi sveta pojaviti „novi nuklearni monstrum“. Prisetimo se, međutim, ko je stajao na izvorištu nuklearnih planova Irana.

Zadugo pre Rusa Iranci su uspostavili kontakte sa Amerikancima težeći da dobiju pristup nuklearnoj energiji. Bilo je to za vreme šaha, sa kojim je Vašington imao prijateljske odnose. Još 1957. godine sklopljen je sporazum između Irana i SAD o mirnom korišćenju nuklearne energije. Vašington je pristao da isporuči Iranu nuklearne uređaje i opremu i da pomogne u obuci iranskih stručnjaka. A Iran je pristao na američki monitoring i inspekciju nuklearnih objekata.

U saradnji sa MAGATE 1967. godine sklopljen je još jedan ugovor između Irana i Vašingtona, po kome su Amerikanci isporučili teheranskom nuklearnom naučno-istraživačkom centru eksperimentalni reaktor male snage od pet megavata. Naredne godine američki reaktor je pušten u pogon a kao gorivo u njemu je korišćen uranijum sa stepenom obogaćenja od 93 odsto. Kasnije su SAD isporučile Teheranskom centru „vruće komore“, što je omogućilo Irancima da iz ozračenog nuklearnog goriva izdvajaju plutonijum. Poređenja radi, nuklearno gorivo (82 tone), isporučeno u 2008. godini za Bušersku atomsku elektranu, koje se sada nalazi u specijalnom skladištu pod prismotrom MAGATE, ima stepen obogaćenosti od 1,6 do 3,6 odsto.

AMERIČKI NUKLEARNI PROGRAM Amerikanci se za vreme šaha nikada nisu bunili ni protiv toga da Iran stvori zatvoreni nuklearni gorivni ciklus koji omogućava izdvajanje plutonijuma, što se smatra dovoljnim uslovom za pojavljivanje tehničkih preduslova za stvaranje nuklearnog oružja. Na iransko-američkim pregovorima aktivno su razmatrani projekti isporuka Iranu do osam nuklearnih reaktora u vrednosti od 6,5 milijardi dolara.

Amerikanci se nisu bunili ni protiv kontakata Iranaca sa svojim strateškim saveznicima u NATO – Francuzima i Nemcima. Poslednji šah Irana Mohamed Reza Pahlavi je jednim od pravaca svojih reformi („bele revolucije“) učinio razvoj nuklearne energetike. Godine 1974. Iranci su usvojili dugoročni plan izgradnje 23 atomska reaktora ukupnog kapaciteta preko 20 megavata. Nisu sovjetske, već upravo zapadne tehnologije te koje su trebale pomoći Iranu na tom putu. Osim sporazuma sa SAD, Iranci su sklopili ugovore sa Nemačkom i Francuskom. U poslednjem slučaju oni su čak ušli u red akcionara zavoda za obogaćivanje uranijuma kupujući za milijardu dolara 10 odsto akcija gasno-difuznog preduzeća u francuskom Trikastanu. Prema uslovima tog dila, Iranci su dobili pravo pristupa tehnologiji za obogaćivanje uranijuma, kao i pravo otkupa produkcije tog preduzeća.

Što se tiče Bušerske atomske elektrane, 1974. su ugovor o njenoj izgradnji Iranci potpisali sa nemačkom firmom Kraftverk Union. Ugovor je predviđao izgradnju dva reaktora atomske elektrane kapaciteta po 1.300 megavata. Osim izgradnje atomske elektrane, Nemci su pristali da vrše i obuku iranskih naučnih kadrova i obezbede proizvodnju i korišćenje radioizotopa. Prema tom projektu, atomska elektrana u Bušeru trebalo je da počne sa radom 1980. godine (prvi reaktor) i 1981. godine (drugi reaktor).

Sa Francuzima su takođe sklopljeni ugovori. Francuska je 1976. godine prihvatila da izgradi u Iranu atomsku elektranu u Ahvazu sa dva reaktora kapaciteta po 950 megavata. Vrednost ugovora iznosila je dve milijarde dolara. Rok puštanja u pogon određen je za kraj 1983. ili početak 1984. godine. Pored toga, Francuska je 1974. godine pristupila izgradnji iranskog nuklearnog istraživačkog centra u Isfahanu, gde je 1980. godine trebalo da počne sa radom eksperimentalni nuklearni reaktor francuske proizvodnje.

Kao što vidimo, dok je Iran bio pod šahom i kretao se na koloseku politike SAD i NATO, nikoga na Zapadu to nije zabrinjavalo, a sigurno niko nije tretirao Iran kao „budućeg nuklearnog monstruma“. Sve se promenilo pobedom islamske revolucije 1979. godine i oslobađanja Irana od uticaja Zapada. Sklopljeni ugovori su raskinuti, a izgradnja objekata obustavljena. Do tog vremena Bušerska atomska elektrana bila je gotova, po raznim ocenama, 70-90 odsto (prvi reaktor) i 40-75 odsto (drugi reaktor). Na francuskoj atomskoj elektrani u Avhazu završeni su tereni za izgradnju, ali je Iranu otkazan pristup tehnologijama i obogaćenom uranijumu preduzeća u Trikistanu.

Posle islamske revolucije nastupio je period kada Irancima nije bilo do nuklearne energetike. Višegodišnji krvavi rat sa Irakom odrazio se i na Bušer. Nezavršene objekte devet puta je bombardovala iračka avijacija, posle čega je došlo do ozbiljnih oštećenja.

DRUGI POKUŠAJ Po okončanju rata Teheran se vratio planovima razvoja nuklearne energetike. Međutim, svi pokušaji da sklopi sporazume sa Španijom, Argentinom, Indijom, Brazilom i Pakistanom, pa čak i sa Kinom, nisu uspeli. Vašington je konstantno vršio pritisak na vlade tih zemalja prisiljavajući ih da odustanu od planova saradnje sa Iranom.

Rusija tom pritisku nije podlegla. Godine 1992. potpisan je rusko-iranski sporazum o korišćenju nuklearne energije u mirne svrhe, u kome je pomenuta i izgradnja atomske elektrane. Posle nimalo lakih usaglašavanja niza detalja, 5. januara 1995. godine u Teheranu je potpisan ugovor o izgradnji prvog bloka Bušerske atomske elektrane. Međutim, ruski nuklearci nisu mogli jednostavno da nastave posao, koji su pre njih započeli Nemci. Atomska elektrana zahtevala je ponovnu izgradnju uz prilagođavanje reaktoru ruske proizvodnje VVER-1000 kapaciteta 1.000 megavata. Osim toga, Rusija je sklopila ugovor o budućoj izgradnji još tri reaktora kapaciteta 1.000 i 440 megavata. Pripremljeni su za potpisivanje i sporazumi o isporukama iz Rusije dve hiljade tona prirodnog uranijuma i o obuci iranskih stručnjaka u školskim ustanovama u Rusiji.

Tada (a i sada) ugovor o izgradnji Bušerske atomske elektrane imao je za Rusiju ozbiljan značaj. Vrednost prvog reaktora određena je u visini od 800-850 miliona dolara a celokupna izgradnja procenjena je na vrednost od milijardu dolara. Pritom je 80 odsto vrednosti izgradnje Iran plaćao u valuti, a 20 odsto u robama. Na izgradnji Bušerske atomske elektrane radilo je oko trista ruskih preduzeća. Prema ugovorima je otvoreno novih 20.000 radnih mesta. Rok završetka izgradnje najpre je utanačen za 2003. godinu, ali iz raznih razloga taj rok je pomeran. SAD su stalno vršile pritisak na Moskvu kako bi odustala od završetka izgradnje atomske elektrane. Ni Iran nije uvek poštovao preuzete obaveze o plaćanju obavljenih poslova. I pored svega, 21. avgusta 2010. godine ta će se epopeja, nadajmo se, konačno završiti.

Iran će dobiti atomsku elektranu, a Rusija će potvrditi svoju sposobnost da realizuje krupne međunarodne ugovore u sferi visokih tehnologija. Povodom trućanja o tome da Moskva „podilazi agresoru“, treba reći sledeće.

Za razliku od sporazuma Irana iz vremena šaha Reze Pahlavija sa SAD, Francuskom i Nemačkom, Rusija neće predati Iranu ni tehnologiju za obogaćivanje uranijuma, ni tehnologiju za izgradnju reaktora-proizvođača, a tim pre tehnologiju za regeneraciju plutonijuma. Iran će dobiti objekat mirovne energetike. Dobiće ga u punom skladu sa međunarodnim pravom ne kršeći ni jedan dokument koji bi upozoravo na nastajanje opasnosti po bezbednost i mir. Takva opasnost, kao što vidimo iz izjave Džona Boltona, dolazi sa druge strane.

Izvor:Novi standard

[obi-wan]

@solomon kane

Upravo tako, dokaz za ovaj text jeste i cinjenica da vojna avijacija Irana i dan-danas ima americke avione i americke pvo sisteme...

Cak imaju i tehnologiju kojom su citave serije F-5E aviona modernizovali i produzili ima radni vek i upotrebne resurse...

[Leo I Magnus]

Овај сукоб се неће локализовати...има да се дигне велики део мухамеданског света!