Odnosi Crkve i države

[Баба]

Saša Gajić (2005)

Odnosi Crkve i države: nužnost i granice «politizacije»

I zjava predsednika Srbije Borisa Tadića od 11. marta, u kojoj je izneo stav da „ako Crkva i nije deo države, imajući u vidu politička kretanja u kojima smo, Crkva je sasvim sigurno deo društva i treba da se pita o mnogim važnim pitanjima života pojedinca i života društva“, po svemu sudeći, nagoveštava početak jednog novog poglavlja u odnosima između srpske države i crkve, koje iziskuje novo vreme.

Srpska pravoslavna crkva je u poslednje dve decenije prošlog veka u odnosima sa državom prošla dugi put od proganjanja i prokazanosti koji su vukli korene iz vremena „tvrdog“ komunizma, preko postepenog tolerisanja njenog postojanja (uz nastavak marginalizacije njenog delovanja), sve do postepenog vraćanja ugleda, ali i pokušaja instrumentalizacije od strane političkih aktera obnovljenog višestranačja tokom ratnih devedesetih godina.

U novi vek SPC je ušla suočavajući se sa brojnim predrasudama nekih relevantnih političkih subjekata prema njoj, te hipotekom zasnovanom na različitim predstavama o njenoj ulozi u prošlosti i obimu njenog delovanja u budućnosti. Jedni su osuđivali njeno delovanje i preteranu „političnost“ tokom godina Miloševićeve vladavine, stavljajući joj predznake već prema svojim političkim ubeđenjima i poziciji koju su zauzimali tokom ovog perioda. Pobornici „starog režima“ prebacivali su joj antimiloševićevsko delovanje, a njegovi protivnici to da je u početku podržavala uspon Miloševića na vlast, kao i njegovu ratnu avanturu. Predstavnici nekih političkih opcija su joj čak prebacivali nedovoljno jasnu i nepravovremenu političku opredeljnost u jednom od najtežih perioda srpske istorije uopšte. Ipak, većina naroda sve ovo vreme iskazivala je najveće i nedvosmisleno poverenje u Crkvu kao „instituciju od najvećeg ugleda u srpskom društvu“, imajući na umu njenu nepokolebljivu i istrajnu privrženost svom narodu u dobru i zlu, pogotovo tamo gde je država faktički prestala da funkcioniše, kao na Kosovu – bez obzira na to što se možda ponekad mnogi nisu intimno slagali sa pojedinim postupcima pojedinih crkvenih velikodostojnika.

„ Antipolitizacija“ Crkve

U poslepetooktobarskom periodu, koji je isprva ličio na početak „nove idile odnosa države i Crkve“, čiji je jedini stvarni rezultat (uzrokovan marketinškim razmišljanjem pokojnog Đinđića) bio vraćanje veronauke kao izbornog predmeta u škole, u podeljenom srpskom društvu preovlađuju dva pogleda na to kakav treba da bude položaj Crkve.

Sa jedne strane, izrazito neprijateljski stav prema bilo kakvom angažmanu Crkve u političkoj sferi imaju pripadnici ideološkog krila reformista, za koje ona predstavlja rodno mesto omraženog „srpskog nacionalizma, hegemonizma i antidemokratičnosti“, umesto da bude, kako oni „znalački“ određuju, samo duševni servis privatnih potreba verujućih individua. S druge strane, neke od stranaka koje su stale nasuprot osovini DOS–nevladin sektor, uključujući i marginalna desničarska politička udruženja, u Crkvi su želele da vide saveznika u zalaganju za moralnu obnovu, čuvara tradicija koje su se našle pod „sabljom ostrašćenih modernista“ i snagu koja će blagosloviti isključivo njihove političke napore u areni srpskog višestranačja.

Istovremeno, sa dolaskom novog režima posle petooktobarskog puča, kod srpske jerarhije i vernika primetan je suprotan fenomen – proces „antipolitizacije“, to jest delimično povlačenje pripadnika Crkve iz javnog života i njihova sve veća nezainteresovanost za političke teme, i u užem i u širem smislu.

          Što se tiče „antipolitičnosti“ jerarhije, ona je direktna posledica delimične „klerikalizacije“ intelektualno potkovanijih sveštenika, onih sa završenim teološkim fakultetom ili bar institutom. To pogotovo važi za sveštenike koji su proveli deo svog školovanja ili službovanja u inostranstvu, ili su, pak, pod uticajem „crkvene mode“ (strane mantije, kamilavke), sebe počeli da doživljavaju kao elitu koja je daleko iznad „profanih tema i jeftinog politikantstva“ – a u stvari su se udaljili od stvarnog života i običnog naroda.

I među vernicima je primetan isti proces. Dok su krajem osamdesetih i početkom devedesetih obraćenici najčešće bili antikomunisti ili, pak, „pomodni pravoslavci“ (koji su u dominantnom broju bili antimiloševićevski nastrojeni), sa početkom novog veka i opadanjem broja neofita, među njima su ostali najprisutniji pripadnici mlađe, urbane, umetnički ili intelektualistički usmerene populacije, koja je u Srpsku pravoslavnu crkvu često pristizala iz raznih modernih potkultura. Zainteresovani da u okviru pravoslavne vere dobiju rešenja za svoje egzistencijalne, filozofske, pa čak i estetske dileme, oni se nakon ulaska u krug vernika pretvaraju u „upućenu elitu“, formirajući zatvorene krugove koji su potpuno utonuli u međusobne dijaloge (u goroj varijanti u tračeve i ogovaranja), a koji su takođe malo zainteresovani ili potpuno nezainteresovani za nacionalnu politiku ili politiku uopšte. Doduše, među vernicima postoje i ideološki ispolitizovane grupice, najčešće pobornici marginalnih i ekskluzivnih političkih opcija. Oni svoje ideološko-teoretske postavke podižu gotovo na nivo crkvenih dogmi, iako su njihovi politički stavovi ne samo neostvarivi, nego i takvi da nemaju ni elementarno utemeljenje u stvarnosti, te egzistiraju najčešće samo u njihovim glavama. Među njima se mogu naći zaista „egzotični“ pobornici „Večne Vizantije“, integralnog jugoslovenstva, prosvećene monarhije ili pak teokratije. Šarenilo političkih vizija vernika još je veće, pa i besmislenije nego ono na oficijelnoj srpskoj političkoj sceni.

Hrišćanska antropologija zajednice i iskušenja savremenosti

Uprkos „modernim“ zalaganjima da se Crkva posmatra institucionalistički, kao servis privatnih verskih potreba u smeru izgradnje građanski prihvatljivog individualističkog morala (kao što je slučaj u sekularizovanim protestantskim zemljama), kojem je strano svako „političko angažovanje“, hrišćanska antropologija ima hiljadugodišnji, ovom viđenju dijametralno suprotan pogled na čoveka i svet. Za nju čovek nije pojedinac, individua, već ličnost i političko biće (u aristotelovskom smislu), to jest crkveno i saborno biće koje se ostvaruje u potpunosti jedino u zajednici sa drugim ličnostima.

Odvojenost crkve i države predstavlja ideološku floskulu novovekovnih društava (i demokratskih i totalitarnih) koja se diče svojom sekularizacijom, tj. odvojenošću državne i crkvene hijerarhije. Međutim, crkva nije samo svešteni kler, već zajednica verujućeg naroda, koja ima puno pravo da, živeći u društvu u skladu sa svojim uverenjima, te svoje vrednosti u istom tom društvu i ostvaruje.

Naličje ove formalne odvojenosti crkve i države, ali sa suprotnim predznakom, javlja se vidu u doživljavanja Srpske pravoslavne crkve kao elitističke, klerikalne vlasti koja ili treba da bude nezainteresovana za društvenu zbilju ili da predstavlja nekakvu organizaciju „platonovskih upravaljača“ u mantijama koji treba da vode državu ustrojenu po nekakvom teokratskom modelu. Ovakvo viđenje je podjednako strano pravoslavlju kao i sekularni individualizam, koji je nastao u okviru formalističkog doživljavanja vere tokom istorije zapadnog društva.

Neophodno je reći da su oba lica „antipolitizacije Crkve“, i ono koje dolazi spolja, sa liberalnog, reformskog krila srpskog društva, i ono iz „crkvenog“, elitističkog krila, duboko strana duhu Srpske pravoslavne crkve, te da su ona ponajviše posledica modernih zapadnjačkih uticaja na percepciju odnosa ljudske ličnosti i zajednice na srpskim prostorima. Srpsko sveštenstvo, poniklo u narodu sa kojim nije izgubilo suštinske veze, nikada se do sada nije „uzdiglo“ iznad svog naroda i doživljavalo ga kao objekat delovanja „izabrane, duhovne elite“, što je uvek bio pokazatelj nehrišćanske, sujetne i vlastoljubive pozicije.

Istorija pravoslavlja na srpskim prostorima svedoči nam o duhu zajedništva koji se u svim odsudnim trenucima izražavao u crkveno-narodnim saborima. Na njima su se izražavali narodni karakter Crkve kao duhovne zajednice i jedinstvo sveštenstva i vernog naroda spram realnih, društvenih i nacionalnih problema. Na njima se ostvarivalo i zajedništvo koje je, na dobrobit zajednice, prevazilazilo i fomalnodemokratsko i hijerarhijsko ustrojstvo, ne ukidajući ga.

„Nebeska politika“ i „zemaljska politika“

Za razliku od države i društva kao oblika ljudske zajednice, Crkva predstavlja duhovnu, kvalitativno drugačiju zajednicu koja egzistira u okviru ovih zajednica i sa njima se ne podudara, već ih u svojoj duhovnoj dimenziji nadilazi. Ta svest o različitosti, ali i delimičnom prožimanju ovih zajednica otvara široke mogućnosti uzajamne saradnje, uz potrebu pune svesti o dometima i granicama zajedničkog delovanja. U protivnom, moguća su ozbiljna zastranjivanja, kako nam pokazuju već dva milenijuma istorije odnosa države i crkve. Kada se država formalno, ideološki preoblačila u crkvu, dobijali su se razni oblici cezaropapizma i „državne crkve“, a kada se crkva svodila samo na političku dimenziju, dobijao se papizam, ili pak razne utopijske ideologije u različitim izdanjima.

Crkva kao duhovna zajednica, ako stoji čvrsto na svojim istorijskim temeljima, uvek teži koegzistenciji i plodotvornoj saradnji sa državom, kao i uspostavljanju „simfonije“ (premda je ovaj termin kroz istoriju neretko postajao ideološki temelj samodržavlja „osveštanog“ od jerarhije pod pritiscima ili zbog privilegija) – „simfonije“ kao koegzistiranja drugačijih, ali ravnopravnih zajednica. Gde je to bilo nemoguće, Crkva je u cilju očuvanja svoje samobitnosti odbijala da se potčini „politikama ovoga sveta“ koje su bile neprijateljski usmerene ka duhovnim vrednostima čiji je ona baštinik. U tom slučaju stradanje Crkve je jedini mogući izbor i, paradoksalno, jedina istinska politika koja joj preostaje, kako nam svedoči istorija još od vremena Nerona i Dioklecijana, pa do boljševičkih tirana.

U svim ostalim slučajevima hrišćani su uvek bili akteri politika obe zajednice, crkvene zajednice i društva uopšte, vođeni jedinstvenim duhovnim motivom koji se nalaze u srži Hristove vere – ljubavi prema bližnjem. Pri tome svi hrišćani, i laici i sveštenici, ako istinski žive veru koju ispovedaju, treba da se u skladu sa svojim sposobnostima angažuju da pomognu svim pripadnicima društva u kome žive da ne postanu idolopoklonici prolaznih političkih ideologija i njihovih često ostrašćenih fraza, nasuprot trajnim vrednostima života o kojima Crkva svedoči već dva milenijuma.

Crkva kao duhovna zajednica koja deluje „za život sveta“ ne poseduje nekakvu „horizontalnu“ političku ideologiju, ali iz same srži hrišćanske vere proizlazi specifična „politička filozofija“ brige za društvo i ličnosti koje ga čine. Brinući se prvenstveno, ali ne i isključivo za duhovni život svojih verujućih pripadnika, Crkva može i treba da se, vođena jevanđeoskim duhom, osvrće i na goruće socijalpolitičke teme, apelujući na savest državnika i svih građana da se iznađu najbolji odgovori na izazove savremenosti. Stoga istinski hrišćani u svakoj socijalnoj doktrini ili postojećoj političkoj opciji podržavaju one ideje i aktivnosti koje se uklapaju u nesebičnu viziju čoveka i društva. U takvoj službi zajednici, crkva „natpolitički“ deluje u politici.

Svakako da je agitovanje sveštenstva u stranačkoj politici nepoželjno, makar ona, po svojim ciljevima, bila i najplemenitija i „najhrišćanskija“, jer se tako služba svima zamenjuje uplitanjem u deobe i sukobe različitih interesa. Međutim, iako treba da budu iznad dnevne politike i mentaliteta strančarenja, pripadnici crkvene jerarhije nipošto ne smeju da budu apolitični, nezainteresovani za sudbinu naroda, države i društva. U okviru svoje službe oni, kao deo naroda i baštinici njegovog morala, treba uvek i pravovremeno da reaguju i izjasne se o svim društvenim pojavama od većeg značaja. I premda među pripadnicima Srpske pravoslavna crkve (naroda i sveštenstva) nema mnogo onih koji duboko promišljaju šire društvene pojave i ono što je najvažnije – njihove duhovne uzroke te posledice do kojih mogu da dovedu – SPC je u tragičnim vremenima po svoj narod ostala verna svojoj hrišćanskoj tradiciji i svojoj „nebeskoj politici“, čiji glavni moto jeste i treba da ostane taj da je politika samo sredstvo, a čovek cilj.

www.nspm.org.yu

[Баба]

Духовне основе светске економске кризе

Саша Гајић

За разлику од наступајућих последица и њихових размера, механизми настанка светске економске кризе су мање-више познати. Неолибералистички дерегулатори тржишта и актери култа похлепе су, зарад бескрајног увећавања профита, преселили кроз глобализацијске процесе већи део производње у Трећи свет, а обим финансијског капитала увишестручили у односу на укупан обим роба и злата на глобалном нивоу. Дајући при томе кредите грађанима са смањеном куповном моћи, а између себе обрћући „токсичне“ хартије од вредности, они су на дужи рок учинили неизбежним надолазећи економски суноврат. Време општег подношења рачуна је управо стигло.

Вишедеценијско генерисање ове кризе почивало је на рационализацији уверења како је перманетни, брзи привредни раст иманентан слободном тржишту. Превиђајући немогућност бесконачног развоја у систему где су границе дефинисане као коначне, овај се кредо, са игнорисањем чињеница ограничености ресурса (резерве већине основних досадашњих енергената довољне су, при овом обиму експлоатације и потрошње, за свега пар наредних деценија), роба и куповне моћи тј. потражње, „хранио“ виртуелизацијом, тј. вештачким напумпавањем светских финансија и, преко њих, светске економије. Раскорак између виртуелног и стварног на крају је довео до напрснућа пренадуваног глобалног економског балона. То јест, виртуелизација новца и профита ради одржавања уверења о бескрајном економском прогресу, а у циљу храњења похлепе која се све јаче сударала са реалношћу и чињеницама економских лимита, покушала је да их прекорачи и оповргне по принципу „Утолоко горе по реалност!“. И реалност је, баш због тога, последично стварно постала гора, јер је, пре тога, виртуелни глобални финансијски казино проиграо те „прогутао“ и много реалних економских добара оних који су у њега веровали.

Помнији посматрачи ескалације економске кризе видели су, испод ње, много дубљу, цивилизацијску и вредносну кризу, а неки, у самом њеном темељу, и духовну кризу. Кризу друштва која се клања идолима потрошње и хедонизма, узроковану и ношену неутаживом похлепом, као и кризу свих парадигми које су овакве друштвене односе стварале, одржавале и оправдавале. Зато се почетак економске кризе у јавности одмах и препознао као практични крај идеологије неолибералног економизма која је стајала као идеолошки темељ наизгед рационалног уверења о размерама бескрајног економског развоја и потенцијалног благостања кога доноси глобализација, а која се извргла у своју супротност.

Економска криза је, дакако, у највећој мери само очитовање, последица друштвених и духовних кретања на економском пољу, која се потом враћа, одржава на најшири друштвени план. Чак и сам лични однос према привређивању и његовим продуктима, новцу и људима који га користе је и духовни однос, јер подразумева, као свој предуслов, заузимање вољног, вредносног, емотивно-мисаоног става који води од одлуке ка деловању, па се таквим треба и посматрати. Ма колико неко заступао становиште о (мањој или већој) аутономији економске сфере наспрам других врста односа у људској заједници, односно о њеном приоритетном, базном положају у односу на духовну „надградњу“, или, пак, заступао обрнуте погледе, једно је непорециво. Начелна становишта, погледи на свет, увек имају у свом вредносном сегменту урађену „компоненту вере“ која трансцендира поједине „конкретне“ чињенице на којима се базирају, укључујући ту и духовно-вредносно одношење онога који их са стране уочава и узима (или не) у обзир приликом њиховог теоријско-практичног уобличавања. И више од тога. Полазећи од овако изграђених начелних становишта у стварне економске односе, људи се и у њима понашају у складу са својим не само способностима, већ и надом, односно вером у успех која је и главни мотивациони покретач ових активности. А то је већ поље духа, били ми тога свесни или не. Цела историја идеје о економском, и не само економском прогресу, укључујући на крају и њену улогу у рационалном подупирању претварања глобалних финансија у својевсни perpetuum mobile која је довела до садашње глобалне кризе, сведочи нам о томе.

Светска економска криза зато јесте много више од само економске кризе, она јесте и вредносно-духовна криза чији су симптоми ескалирали на пољу привређивања. Представљајући не само кризу економског неолиберализма, па чак ни шире, либералне идеологије као „најдуговечније“, последње модерне идеологије, она је стварни показатељ не само урушавања „последњег вида последње модерне идеологије“, не ни само урушавања стварности под моделирајућим, рационалним концепцијама позне модерне – она је драстична и по први пут општесветска манифестација најдубље кризе модерности, то јест – она је криза завршетка модерности.

Време модерне, време перманенте кризе

Модерна, кроз коју се развила западна цивилизација, која је колонизовала скоро читав свет, целим својим трајањем је била у знаку кризе односа појединца и заједнице, то јест покушаја одговора на кризу који су тежили да превазиђу и изграде стабилнији, а развијенији свет.

Кризе свакако постоје од како је света и века, али никада перманентне, таквих размера и дубина као од времена модерне. Разумом претпостављајући и подстичући успостављање издвојених, „специјализованих“ сегмената живота из целине који израстају кроз жељу за својим проширењем и наметањем за тоталитет, или барем као главни критеријум у односу на тоталитет, модерна је ово сегментирање на приватно и јавно, друштво и државу, појединаца и колектив, веру и науку, економију и политику, сав њихов раскол и сукоб, покушала да превазиђе и тако утоли потребу за обједињеношћу, духовном или метафизичком. Сваки од ових, међусобно супротсављених сегмената живота, који је испрва само хтео да се еманципује и афирмише, касније је покушао да се наметне и тотализује над другим друштвеним сегментима. Ова „еволутивна“ борба издвојених партикула, порода модерне са својим идеолошко-рационалним пртљагом, њихово наметање и противстављање наметању, обележило је историју света задњих пет векова, да би се наизглед завршило поразима идеологија што су кроз тотализовање државе, нације и/или економско-класних односа покушале да остваре модерно преовладавање кризе, створивши још већу кризу и несрећу. Реактивно се окрећући контра модерних колективизама у правцу еволуираних израза либералног индивидуализма (који је својевремено и настао на простору трговине и приватног власништва), покушај за сада последњег универзалног тотализовања се одвијао, пре свега, на пољу економске глобализације.

У свету чији су облици групног организовања, од интересних група, држава и наддржава до међународних организација и транснационалних корпорација, те међународних покрета метастазирали и у ширину и у дубину, обухватајући својим утицајима животе појединаца и традиционалних заједница неупоредиво више него и најтоталитарнија „класична“ држава, десио се чудновати процес. Кроз рециклиране обрасце раног, индивидуалистичког либерализма који се рекламирао да је деидеологизован, пре свега економске, колективне интересне групе, подупрте од стране државе са империјалним амбицијама, покушале су да изврше двоструко дејство. Прво дејство се огледало у покушајима растварања или „минимализовања“ свих традиционалних и многих рано-модерних облика организовања зајединца (породица, верска заједница, нација–држава), осим оних које им непосредно служе, чинећи то уз помоћ индивидуалистичког „уситњавања“, тј. стварања антагонизама идеолошким и практичним фаворизовањем „појединца“ и његове наводне еманципацијске „добити“ уколико окрене леђа заједницама у којима егзистира. Друго дејство представљало је наметање тј. обједињавање кроз сферу економских делатности под исприком старих, првобитних теоријских поставки либерализма, које је имало, у позадини, и политичке и идеолошке и културне „извођаче пројекта“.

Премисе учења раног либерализма шкотских филозофа (Хјума, Адама Смита и Фергусона) о егоизму као покретачу прогреса, где себични интереси под спољашим околностима, пре свега слободног тржишта и институционално-правних установа (који их „неминовно“ терају да се понашају рационално), спонатно воде до личног и друштвеног развоја којим се преовладавају сви нивои кризе модерног доба, неолиберални идеолошки пројект узео је за своју одскочну даску. Истина је, наравно, била знатно другачија. Заправо је и првобитни либерализам себичне пориве, „тј. вишак похлепе“ појединаца „претварао“ у друштвени развој пре свега њиховим „извозом“, то јест пљачкашком акумулацијом капитала од времена великих географских открића – до времена краја стварања колонијалних империја и његовим потоњим инвестирањем у епицентре индустријског друштва, и све то уз помоћ спреге ондашњих државних институција и приватних компанија, а не правним-регулативима и слободно тржишном утакмицом, који, узгред, историјски нису ни настали као резултат индивидуалних интеракција. Тим пре се себични, похлепни пориви оправдани индивидуалистичким либерализмом за „економски позитивне“ не могу поимати на основу идеолошких премиса у свету где су облици финансијско-економско удруживања створили хијерархијске структуре глобалних домета, јаче и развијеније од многих класичних држава. Ове су структуре, како генеза светске кризе показује, под класично-либералним изговорима заправо учиниле и проузроковале све супротно од онога што пропагирају основни постулати либералног креда. Правно-институционални оквир (државе и државне, те међудржавне регулативе) и слободно тржишни амбијент, не само да није усмерио економске актере да се понашају „рационално“ и реално, већ је послужио као рационализација, оправдање страстима похлепе које су набујале на глобалном плану. Након што је пренадувана „финансијска реалност“, а пошто је глобализација заокружила економију у један (у великој мери тесно повезан) светски систем па више није, као до тада, било довољно простора за „издувни, вансистемски вентил“ ирационалне грабежи, нити довољно реалних средстава и новца да се задржи „степен прогреса“ који их задовољава, егоистичке страсти су се понајвише распомамиле у домену финансијског пословања, узрокујући на дужи рок унутрашње, системско урушавање на теоријском плану „идеалног“ слободног тржишта.

Потрошеност постојећих парадигми

Након најновијих догађања, историјска потрошеност свих модерних идеологема, тј. њихово лицемерно „постмортем“ употребљавање, сваким даном постаје све очигледнија. Преобликовање и урушавање у стварности далеко је одмакло од теоријских концепција модерне. Зато нам враћање на њене појединачне раније моделе, а ради објашњења и налажења решења за постојеће проблеме (у економији, рецимо, на моделе Маркса, Кејнза, па и Листа) пре свега сведочи о неадекватности, „окамењености“ савремене мисли и праксе, које крхотине модерних мисаоних конструкција, попут „секуларизоване схоластике“, држе заробљене. Динамика стварности је отишла далеко испред ових теорија које су својевремено покушале да је објасне и преобликују. Данас ове парадигме, као стварносно превазиђене, углавном представљају засторе, урушена Потемкинова села што закриљују хоризонте нових увида.

За „рашчишћавање“ модерних парадигми није подесна ни постмодерна. Теоријска постмодерна мисао је ионако само продужетак модерне, њен резултат и последица, ма колико на површини тежила њеном порицању и одбацивању. Она може да на општем плану проблематизује догматизам рационалности и деконструише његове (заправо већ историјски деконструисане) модерне пројекте, да нам укаже на вишесмисленост или слојеве значења, на присутност културно-историјских и језичких конструката у стварности који су представаљу за универзалне, непобитне истине. Но, постмодерна не додирује суштинска становишта које је, у покушају да реши кризу егзистенције и заједнице, породила модерна: противљење свим ауторитетима кроз еманципацију не само мишљења већ целог живљења, веру у моћ самоусавршавања, уз истовремено порицање или одбацивање личног и културног наслеђа, етику људске „узвишености“ иза које се крију пориви саможивости, манипулације и господарења. Напротив. Играјући се над рушевинама саморазорених рационалистичких пројеката, постмодерна заправо, кроз интерпретирање и деконструисање, и шире, кроз релативизацију вредности и спознаје, истовремено врши оправдање инидивидуалне децентрираности тако да на микроплану одржава у животу основна становишта и „достигнућа“ модерне, односно стање испражњене егзистенције и сужење перспективе кретања до којих их је модерна и довела.

Јер та становишта, управо ослоњена на индивидуалну фрагментираност и децентрираност, односно од ње поиман, најчешће себични интерес, још животаре у друштвеној пракси и теорији, пре свега у економији и политици, али и природним наукама1, са својим модерним полазиштима, кризним ескалацијама и катастрофичним одредиштима. Економска криза је за то најновији глобални показатељ, својеврсно упозорење да истрајавање на досадашњем путу води све тежим и погубнијим кризама, болни путоказ ка увиду да више није довољно делимично модификовање постојећих, нити креирање нових парадигми, чак ни практично комбиновање различитих метода на основу досадашњих искустава модерне – ако се не искорачи из сржи модерне, и то не само њене рационалистичке димензије. А срж модерне, криза егзистенције која се очитује у релацији према другом бићу и широј заједници, почела је као духовна, религиозна криза. Како су сви покушаји „специјализоване секуларизације“ да одмене духовност убрзо постали простори тоталитарних пројеката са метафизичким, парадуховним претензијама, чак и када њихови „извођачи“ нису били свесни тога, управо та спознаја сведочи нам да је, испод појавних облика свих криза, у њеној основи духовна криза, криза самог људског бића, са слабошћу и ограниченошћу разума и подложношћу деструктивним страстима услед одсутности, лишености духа.

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/du ... krize.html

[Баба]

Branko Radun(2005)

DOBRI "GLOBALNI" PAPA I ZLA "PLEMENSKA" CRKVA

U proteklim nedeljama u nekim medijima mogli smo pratili dve interesantne "crkvene" kampanje. Prva je bila povodom bolesti, smrti i sahrane Pape Vojtile, a u drugoj je, bez formalnog povoda, bila na tapetu SPC. Ove dve medijske kampanje ne povezuje samo to što su vremenski bile bliske, već i što su imali specifičan odnos prema veri i crkvi

VEĆI KATOLICI OD PAPE

Prema pokojnom papi čak je u najsekularnijim medijima, poput B92, bilo izraženo takvo ushićenje i takav pijetet da se na trenutak moglo pomisliti kako su njihovi urednici i novinari iznenada "pronašli Hrista". Takva religiozna patetika i to od ljudi koji se deklarišu kao "moderni i urbani ateisti" deluje sasvim iznenađujuće. Izgledalo je da, samo ako je do B92, papa Vojtila bi već odavno morao bio proglašen za sveca. Toliko patosa o "životu i delu" pape i takvog prenosa sahrane-spektakla nismo na ovim prostorima videli verovatno od Titove smrti. Ono što je najgore, reformski mediji su odmah krenuli i sa optužbama na račun domaće (srpske) javnosti da ona nije dovoljno volela Papu. Jer, tom dobrom čoveku ovdašnji zli Srbi, iz čistog nacionalističkog sektaštva, nisu hteli da dozvole da poseti Srbiju. Tako je sasvim potisnuta činjenica da je upravo "blaženi" Vojtila godinama direktno predvodio antisrpsku politiku - od isforsiranog priznanja Tudjmanove Hrvatske, preko beatifikacije zloglasnog Alojza Stepinca, do zazivanja bombardovanja Srba i Srbije.

Jer, nije li baš taj veliki mirotvorac papa, tokom posete SAD (u Denveru) poručio predsedniku Klintonu da bi trebalo bombardovati  Srbe. A nekoliko godina ranije – 1995. je četrnaestodnevno bombardovanje Republike Srpske propratio rečima: "Vreme je da se silom potvrdi kako je dovoljno rata. Rat koji objavljuje rat ratu jeste pravedan i neophodan". Za papom su, naravno, odmah krenuli i ostali rimokatolički velikodostojnici. Čikaški kardinal Bernardin je izjavio Chicago Sun-Times (7. 9. 1995) da su "NATO bombe opravdane". A njegov francuski kolega, kardinal Jacques Delaporte je, na katolički uskrs 1999, prozivao NATO rečima: "Nametnuti mir oružjem" (Le Monde 4. 4. 1999). I da sve to zaključimo izjavom čuvenog francuskog svećenika (Abbe Pierre) iz 1994: "Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe i kazni ih za njihove zločine".

Za Srbe se uvrežilo mišljenje da ne pamte dalje od doručka. Ali, čak ni Srbi baš toliko ne zaboravljaju da se od njih moglo tražiti da Vojtilu odmah proglase za sveca. Za to će se naši reformski mediji izgleda ipak morati malo više potruditi.

ANATEMISANJE CRKVE

Krstaški rat protiv "zločinačkog udruženja" (Vojske, Crkve, Akademije, Univerziteta, drskih tabloida koji kritikuju reformske stahanovce poput Janjuševića i Kolesara, književnika koji misle da Srbi možda i nisu najgori narod na svetu, itd, itd), rat koji godinama vode naši "reformatori ", počeo je zapravo kampanjom protiv Koštunice, nastavio napadima na vojsku, a sada se završava "kritikom" Crkve.

U tom misionarskom poduhvatu špic napada je predviđen za Insajder. Taman smo mislili da pohvalimo B92 da su malo popustili u svom ideološkom grču i relaksirali poziciju "opsednutog grada okruženog neprijateljima". Taman nam je izmamio simpatije novi imidž ove televizije, sa "opuštenim" Timoфejevim (ovo ф je ipak veliki napredak), mekšom pozicijom Olje Bećković i novim simpatičnim članom tima – Mojsilovićkom. Kad, eto ti Insajdera. A u njemu, iz nekog mraka, izmiliše Beba&Čeda. Ali ni to nije bilo dovoljno, nego baš oko Uskrsa dve «svete Cece», kako ih Pančić od milja zove, okomiše se na Crkvu.

Religiozni "eksperti" B92 su u ovoj seriji od tri emisije pokazali takvu tendencioznost i proizvoljnost u tumačenju hrišćanstva i stanja u SPC da je to B92 srozalo na najniži nivo miloševićevskog propagandizma. Time je B92 napustio makar fingiranje prakse da se koliko toliko "izbalansira" priča, time što se glavne žrtve harange (Koštunica i ostali) optuže da ne žele da učestvuju u emisiji. Ovde više nije bilo čak ni tog izgovora, pa su u emisijama svi - a bilo ih je baš podosta – govorili isto. Takvo jednoglasje nise moglo čuti od vremena sednica ideoloških komisija CK na kojima se rutualno dizala dreka protiv «pojave klerikalizma» i «uticaja religije na mlade».

Prosto je neverovatno kakvih je tu sve bilo "otkrića" i "zaključaka". Tako se, recimo, Mirko Đorđević zapitao gde je u Jevanđelju spomenut "nacionalizam" kad je SPC toliko nacionalistička (?). Ako se zna da su svi "izmi" zapravo izumi modernog doba, onda je ovakvo pitanje znak neznanja ili zlonamernog podmetanja. Ali ono ima i drugu konotaciju. A to je napad na vezu nacionalnog i religijskog. Katolička interpretacija biblijske tradicije je u velikoj meri internacionalistička, pa i "globalistička". Ona potiskuje sve druge aspekte, iako je Stari Zavet zapravo priča o jednom narodu (jevrejskom) koji je od Boga dobio svetskoistorijski zadatak. Biblijska priča, osim univerzalnog aspekta, stoga ima i versko-narodni. Zato i moderna antinacionalna kritika pravoslavnih pomesnih (nacionalnih) crkava zapravo vodi poreklo od rigidnog katoličkog univerzalizma (koji je rodno mesto globalizma). A on surovo guši sve posebnosti, pa i one etničko-kulturne.

Upravo zato naši «modernisti» i «sekularisti» - koji su zapravo otvoreni teofobi (bogomrzitelji) i ekleziofobi (crkvomrzitelji) - odjednom svesrdno vrše beatifikaciju «dobrog» pape i anatemisanje «zle» srpske crkve. A sve po receptu – misli globalno, a deluj protiv lokalnog.     

Druga česta optužba na račun crkve i vlade (čitaj: Koštunice) je da se država klerikalizuje. A jedini važan akt države prema crkvi je uvođenje veronauke u školu, za šta je bio "odgovoran" upravo čovek koji je reformistička ikona - Đinđić. Naprotiv, za ovih godinu i kusur dana Koštuni č ine vlade nismo videli ni jedan sličan potez - čak ni toliko puta obećanog "povratka nacionalizovane imovine verskih zajednica". Ali sve je džabe. Ljudi poput Mirka Đorđevića i dalje papagajski ponavljaju tezu o klerikalizaciji države. Ta je priča potpuni nonsens zato što je potrebno, da bi država bila klerikalizovana, da postoje religiozno fanatizovani političari i crkva koja je dobro organizovana i vešta u politici. Ali, ni jedno od toga kod nas nije prisutno. Ta priča o sprezi države i crkve, o nekakvoj tajnoj zavereničkoj vezi političkog i crkvenog vrha preuzeta je sa Zapada gde je katolička crkva bila sklona tome. Ali, poznajući naš narod i ovdašnju crkvu možemo sa sigurnošću biti mirni sa te strane. Naši ljudi uopšte nisu sposobni da rade po nekom planu i na duge staze, pa nam zato i država i crkva više odaju utisak neobavezne i anarhične družine, nego neke čvršće organizovane društvene snage.

Ovaj insajderskoliki "juriš na nebo" (kako su neki boljševici zvali borbu protiv religije) bio je uglavnom sa pozicija borbe protiv ideje Plemena. Njegoševsko "pleme š to mrtvijem snom spava" opuženo je da ima "religiju čiji mitovi i rituali slave naciju, čije glavno božanstvo, čiji je glavni kult nacija, u ovom slučaju, naravno, srpska nacija" (Ivan Čolović). Filosofi palanke su tako nastavili dizanje dreke o mentalitetu Plemena koje je neprekidno u nekoj zamišljenoj "mitskoj opasnosti od nekog večitog, zlog neprijatelja" i  koji neprekidno "menja oblik i ponovo izranja sa novim licem". Ali, upravo su " ukazivanjem na to ko je ovom našem plemenu sve neprijatelj" (Pavle Rak) naši «modernisti» i «sekularisti» sebe najbolje opisali kao ljude koji su u stalnom opsadnom zbog "mitske opasnosti" u vidu srpskog nacionalizma i konzervativizma. I baš naši palanački globalisti - jer, kao što postoje palanački nacionalisti, tako postoje i palanački globalisti - predstavljaju ovaploćenje onog opasnog lica "duha palanke". Oni su, da se izrazimo konstantinovićevski, zatvoreni i paranoični – priviđaju im se neprijatelji poput "zločinačkog udruženja" Vojske, Koštunice, Crkve, Univerziteta i bezobraznih tablioda. Često su baš ambiciozni i iskompleksirani provincijalci najžešći zagovornici tog palanačkog globalizma, koji svoj epicentar ima upravo u «krugu dvojke». Ovi skorojevići su po pravilu najmilitantniji članovi ekskluzivnog elitističkog "plemena" i njegovi najogorčeniji branioci.   

EUROPSKI FARISEJI I KNJIŽEVNICI

Apsurd je da oni koji nisu ni vernici, ni hrišćani, ni pravoslavci sebi daju za pravo da propisuju šta je hrišćansko ili pravoslavno u ponašanju SPC. Oni ne samo da su crkvu optužili za učešće u ratnim zločinima, za učešće u atentatu na Đinđića, već i da nije dovoljno hrišćanska i pravoslavna, i da je isuviše "plemenska" crkva! Oni su se postavili u poziciju teološkog i crkvenog arbitra koji ima vlast da daje "anateme" ili "ildungencije" patrijarhu, arhiepiskopima i celokupnoj jerarhiji Srpske pravoslavne crkve! Oni su čak srpskoj crkvi odredili obavezni pravac "tranzicije" ka ekumenskom globalističkom eshatonu u vidu opšte ljubavi, tolerancije i sjedinjavanja «bez obzira na religiozno ili seksualno opredeljenje». Pravo pokajanje, kakvo je posipanje pepelom Biljane Plavšić, nalaže se srpskoj crkvi kao obavezna pokora radi "oprosta njenih grehova". A to je ista arogancija kao ona kada Amerikanci arbitriraju ko je, a ko nije pravi musliman.

Naročito je meta napada Nikolaj Velimirović kao "ideolog svetosavlja". I ovoga puta on je direktno optužen da je nacista jer je jedared pohvalio Hitlera. A to je bilo 1935, kada je Vladika, govoreći o svetosavskoj ideji narodne crkve, rekao kako su se zapadni narodi odupirali katoličkom univerzalizmu i totalitarizmu i pokušavali da stvore narodne crkve (Luter). On je tada spomenuo da je, eto, i Hitler došao na ideju spajanja protestanata i katolika u jednu, nemačku crkvu. I to je sve! Ali, da bi se razumela nečija izjava, ona se makar mora staviti u elementarni istorijski kontekst. Treba se prisetiti da je te 1935. Hitler bio veoma popularan upravo na demokratskom Zapadu. O njemu su kao o faktoru stabilnosti i mirotvorcu govorili jednako i Čemberlen i Čerčil! Čak se i Gandi, 1940. godine, izrazio pozitivno o Hitleru – u vreme kada je već uveliko počeo svetski rat! I dok se jedna uzgrdna izjava bezobzirno istrže iz konteksta, dotle se sve ostale činjenice iz života Vladike lažljivo guraju pod tepih – od Nikolajeve gorljive podrške raskidu Trojnog pakta, do njegovog zatočenja (na izričiti Hitlerov nalog!) u zloglasnom Dahauu! Taj isti »nacoš» Nikolaj, koga naši sekularisti i modernisti ne mogu da smisle, bio je ne samo jedan od najvatrenijih srpskih antifašista, već i – nakon poraza nacizma – jedan od najpostojanijih srpskih antikomunista! I baš tu se krije tajna mrženje sve te naše «dece komunizma» i sadašnjih sveštenika globalizacije protiv čestitog Vladike. Oni bi mu tu jednu malu izjavu i nesmotrenost možda i oprostili da se pokorio Papa-Titu ili poklonio totemima Novog doba – ateizmu, darvinizmu, seksualnoj revoluciji, mondijalizmu, ljudskopravizmu, i tome slično. Ali, gle, čestiti Vladika je bio isuviše star za tako nešto pa je nastavio da gunđa na komunistički i svaki drugi totalitarizam. Sram li ga bilo!

Ovo je bila samo ilustracija kako se neke reči, u ovoj i drugim emisijama, sistematski čupaju iz konteksta i koriste u "propagandnom ratu". Licemerstvu ovih neoliberalnih «fariseja i književnika» zbilja kao da nema kraja. Kada je, recimo, crkva svojevremeno podržavala studentski protest (1996-97), kada je 1992. ili 1999. tražila od Miloševića ostavku, kada je zajedno sa dijasporom podržala ujedinjavanje opozicije i  tako srušila "stari režim", e onda je crkva bila pozitivna. Takođe, kada je podržala zahtev za prvi izlazak kosovskih Srba na izbore, i onda je bila super, i na nju i njen rad nije bilo primedbi. Ali, kada je crkva počela da pokazuje rezerve prema tumačenju  «evroatlanskih integracija» kao dobrovoljnom rasrbljavanju, kada je odbila da se reformiše «u skladu sa rodnom i seksualnom jednakošću i emancipacijom», kada je počela da se mršti na sistematsko razvraćanje dece preko «kampova za oslobađanje», kada je, konačno, crkva podržala srpsku vladu u pozivu na bojkot drugih kosovskih izbora, e onda je krenula kampanja i protiv vlade i protiv crkve.

Sličan cinizam i licemerstvo ovi lažni evropejci pokazuju i kada vlada i Crkva ispoljavaju "kooperativnost" prema Hagu u podršci dobrovoljne predaje generala ovoj "vaspitno-popravnoj ustanovi". Umesto da kažu - eto to je pozitivno, rešava se pitanje Haga i to sa nešto više nacionalnog dostojanstva, oni ogorčeno negoduju: "Šta se dosad čekalo?". Do sada im je smetalo što nije bilo "isporuka", a sada, kada idu kao "na traci", opet nešto ne valja. Umesto da shvate kako se ovom "saradnjom" pravi bolan kompromis koji i Koštunicu i SPC može koštati slabljenja autoriteta u svojoj "patriotskoj bazi", oni dosipaju so na ranu. To što patrijarh prima generala Lazarevića pred "put", oni u svojoj ideološkoj zaslepljenosti ne vide kao promenu crkve po pitanju Haga, već samo kao čin "glorifikacije ratnih zločinaca"!! (Naravno da su pre toga, u "agitpropovskom" maniru, proglasili SPC "odgovornom za ratne zločine tokom devedesetih").

Dokle ide cinizam i ideološka zaslepljenost ovih ekstremista pokazuju, na kraju, i njihove reakcije na izjavu Borisa Tadića da crkva treba barem da se pita u nekim pitanjima života pojedinca i društva. Istog sekunda javile su se dežurne "Žene u crnom" (Women in black) i optužile sirotog Tadića za klerikalizam. Da, da dobro ste čuli. Ne samo Koštunica, već i Tadić "klerikalizuje Srbiju"!

Sve što se o tome, kao zaključak, može reći jeste sledeće. Ovi poslednji ispadi ovdašnjih misionara globalizma zbilja prelaze meru svakog dosada viđenog licemerstva. Oni zapravo prestaju biti politika. Oni sada besumnje ulaze direktno u domen jedne druge oblasti za koju pisac ovih redova više nije stručan. Oni su sramna i žalosna psihopatologija i razuman čovek je kao takvu jedino i može tretirati !

www.nspm.org.yu

[Баба]

Branko Radun

SRBIJA U RALJAMA GLOBALIZACIJE

Globalistički snovi evropskog čoveka su mnogo stariji nego što se na prvi pogled može misliti. Globalizam u svom izvornom obliku je katoličkog porekla i stila i potiče još iz srednjevekovnog doba. Mnogo pre papske globalne podele sveta od pre pola milenijuma između katoličkih imperija Portugala i Španije evropski čovek je sanjao o svetskoj dominaciji zapada i zapadne ideje. Zapadno društvo je i vodilo krstaške ratove protiv islamskog i pravoslavnog sveta da bi im nametnulo vlast, a sa njom i svoju univerzalističku viziju "novog sveta". Od katoličanstva su ideju globalne moći preuzele zapadne imperije, kolonijalna carstva i ideologije. Imperije evropskog čoveka, pre svega Britanija, su uspele da ostvare globalnu dominaciju nad svetskim morima i tržištima i da prošire zapadne ideje i vrednosti na sve kontinente. Globalizam je možemo slobodno reći jedno od glavnih obeležja celokupne zapadne kulture u celom njenom istorijskom trajanju. Osim papa i careva, diktatora i predsednika, lordova i milionera - oligarhijskog vrha zapadnih društava globalističke ideale su iskazivali i alternativni pokreti u sferi religije, politike ekonomije i kulture. Možemo se samo u ovom kratkom osvrtu prisetiti Kantova ideja svetske federacije i mondijalističkih elemenata ideologije francuske i američke revolucije (univerzalizam u svakom pogledu). Pre 150 godina francuski pisac Viktor Igo (Victor Hugo), je bio poznati propovednik univerzalne planetarne zajednice. On je rekao: "Imati svet za zemlju i čovečanstvo za naciju". I marksizam je imao svoju viziju "globalne utopije" kao alternativu kapitalističkom i liberalnom globalizmu koji je trijumfovao na "kraju istorije" (Fukujama). Danas se svi prilagođavaju toj vladajućoj liberalnoj paradigmi, pa čak i levica i katoličanstvo. Tako sadašnji papa pokušava kompromisno da se uklopi u savremeni globalni svet propovedajući svoju ideološku misao o putu do stvaranja jedne globalne zajednice. I mi moramo u ovom procesu‑i‑poretku tražiti pozitivne i nama korisne aspekte koja treba podržavati i iskoristiti, a pri tom nastojati da se sačuvamo od iskušenja koje nosi globalizacija koje prete da postanemo "kmetovi" svetskog sistema i da izgubimo ono vredno u našem identitetu.

Kada danas govorimo o "objedinjavanju sveta" mi uglavnom mislimo na ovu savremenu fazu i najnoviju formu globalizacije – američkog i liberalnog stila. Ta i takva globalizacija izvire pre svega iz ekonomističke ideologije liberalizma i iz prakse ekonomske sfere. Odnos prema ovom fenomenu je primarno unutrašnje pitanje zapadnih društava, pre svega onog najmoćnijeg – američkog. Naime i globalisti i antiglobalisti su nastali na zapadu, i predstavljaju plod njihovog istorijskog iskustva i pogleda na svet. I slavljenje globalnog trijumfa američkog liberalizma kao vrhunca "kraja istorije" i odbacivanje tog i takvog sveta kao onog koji vodi ka apokaliptičnoj propasti su čisti proizvodi zapadnog uma. I u zapadnoevropskom srednjem veku imamo ideju trijumfa katoličanstva u svetu kao "kraja istorije" čime se ispunjava Božiji plan, ali i alternativnih pokreta (jeresi, sekte i samostalni mislioci) koji o toj globalnoj moći zapadnih moćnika misle da je ostvarenje đavolske svetske zavere. U vreme podele zapada na katolički i protestantski i jedna i druga strana onu drugu globalnu viziju proglašavala za "antihristovu", a protivničke vođe za antihriste. Slične manihejski netrpeljive i fanatične ocene jedni o drugima daju konzervativni monarhisti i građanski revolucionari, desnica i levica, fašisti i boljševici, militaristi i pacifisti, građanska desnica i šesdesetosmaši, a danas liberalni globalisti i antiglobalisti svih boja.

Sukobi između suprotstavljenih ideologija, sektaški po stilu, potiskuje dublju istinu da je tu ipak reč samo o aspektima jedinstvene zapadne racionalističke i globalističke paradigme, nas ne treba da zavodljivo uvuče na jednu ili drugu stranu. Da se malo grublje izrazimo: kao što bi bilo iracionalno da smo se u sukobu katolika i protestanata opredelili za jednu opciju, jer mi nismo ni jedno ni drugo, tako i u savremenim idejnim sukobima mi ne treba da se opredeljujemo već da tražimo neideološko rešenje za svoju skoro beznadežnu situaciju. Protiv globalizacije protestvuju razne socijalne struje i grupe u velikim i najvećim zemljama modernog sveta, uglavnom zapada gde ona, kao i ti protest protiv nje imaju jake ideološke, istorijske i društvene temelje. Mi i da hoćemo jednostavno ne možemo biti integralni deo zapadnih idejnih i društvenih tokova. Ali pri tome, ako sačuvamo distancu, možemo plodotvorno koristiti i pozitivne aspekte globalizacije i saznanja prodorne kritike antiglobalista bez obzira sa koje strane došle (leve ili desne).

Globalizacija je mnogo širi i dalekosežniji proces koji je zahvatio skoro sva područja života, na primer u sferi ideja i kulture, u politici i nauci, medijima, turizmu, ali i kriminala i drugih društvenih bolesti. Tako politički aspekt globalizacije u kojoj je najznačajniji princip suspenzije nacionalnog suvereniteta pod opravdanjem da se određeni univerzalni ideološki principi mogu nametati silom ima i svoj ekonomski pandan. Tako se kroz institucije MMF-a [1] , Svetske Banke [2] , STO i slične regionalne ugovore, ali i neformalne odnose u ime ideala "slobode tržišta" decenijama nameću gotova rešanja kojima se ruše sve prepreke za ovladavanjem nacionalnih tržišta od strane multinacionalki [3] i megabanaka. Ove promene su izraz i promenjenog nivoa snage političkih i ekonomskih struktura moći i njihovih ideoloških aspiracija. Posledica toga je svest o tome da "tradicionalni principi suvereniteta i nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja ostaju glavna prepreka univerzalnoj vladavini mira i pravde" (Kisindžer :2003). Pre par vekova su takvi idejni stavovi bili na zapadu privilegija intelektualne elite dok su danas oni postali opšte mesto.

A u nezapadnim društvima uglavnom shvataju kao maskirani imperijalizam koji hoće potpunu dominaciju i nametanje svojih ideja i načina života. No, jednostrano sve to tumačiti licemernom propagandom koja iza uzvišenih univerzalističkih ideala zapravo ne krije ništa drugo do goli interes [4] . Američka nacija je po iskrenom uverenju njenih gradjana i elite "otkrila najviše principe ljudske slobode" (Canfield, 1960:2) i kao takva ima pravo da nameće celom svetu svoj model života i društva. Ovakve ideje su do pre par decenija bile prisutne gotovo isključivo u SAD i nekim školama mišljenja u Zapadnoj Evropi, a sada su dominantne u svetskim okvirim i kao takve predstavljaju silu sa kojom se mora računati, bez obzira na njihovu iracionalnost. A to što je Srbija bila i jeste pod udarom i vojno-političkog i ekonomskog aspekta sile globalizacije, i žrtva globalizma kao procesa-i-poretka, kao i globalizacije kao ideološke ("iskrivljene") svesti nas obavezuje da ovom fenomenu posvetimo veću pažnju, a da se pri tom oslobodimo ideoloških predrasuda ("pro et contra") i pojednostavljivanja. Ono što nam je potrebno kao društvu je prosvećenje koje je Kant opisao kao prevazilaženje "stanja samoskrivljene nezrelosti", odnosno kao put životnog sazrevanja.

Amerika je globalizacijom uputila izazov celom svetu pre svega u sferi znanja, veština i tehnologija. Nauka je postala jedna moćna snaga koja svetu donosi mnoge blagodati, ali ga još više deli na moćne i nemoćne, bogate i siromašne. Nauka, tehnologija informatika i savremeno obrazovanje su preduslov ne samo dugoročne moći jedne zemlje već i njenog opstanka u političkim i ekonomskim vrtlozima savremenosti. Znanje koje se koristi na dobrobit zajednice, dakle sa jakom etičkom crtom je uslov napretka svakog društva. Bez morala koje upravlja znanjem, a to znači solidarnosti, predanosti i požrtvovanosti [5] je nemoguće išta uraditi i ičemu se dobrom nadati u savremenom svetu. U suprotnom će blagodati globalizacije zaobilaziti ona društva koja nemaju značajan i stvaralački "socijalni kapital" (Frensis Fukujama). Ovo nas vraća na stare i zaboravljene istine da je sve, pa i naš nacionalni status u globalizacijskim procesima pre svega zasnovano ne na apstraktnim formulama i programima već na konkretnom čoveku, to jest na tome kakvog je kova. Uspeh na globalnom političkom i ekonomskom tržištu imaju samo oni narodi u kojima vlada "osećaj za zajednicu"(Adler, 1990:279) [6] i koje predvode posvećeni, mudri i hrabri ljudi koji uvek pred očima imaju pre svega interes svog naroda. A sve uspešne razvojne poduhvate su sprovele vredne i požrtvovane elite koje su imale duboku podršku u svojim društvima ("konsenzus"). Prema tome, nama se ne piše dobro.

Ono što je zajedničko svim zemljama u svetu u procesu globalizacije je da se stvaraju "dvoslojne" društvene i ekonomske strukture. Tako i u najrazvijenijim zemljama imamo delove društva koje žive u blagostanju "postindustrijskog" društva paralelno sa onim koji još opstaju na nivou industrijskog ili pre-industrijskog društva. Ta hijerarhijska dvoslojnost je naročito izražena u manje razvijenim društvima gde je pripadnost eliti privilegija malobrojnih i gde su društvene granice izuzetno oštre i naglašene. Globalizacija u privrednom smislu dovodi do trijumfa malobrojnih globalnih transnacionalnih ili regionalnih kompanija u svim vitalnim sektorima koje uništavaju konkurenciju – a to je trijumf globalnih grobara. Tako u razvijenijim društvima pola zajednice i možda pola ekonomije je deo modernih međunarodnih privrednih odnosa, dok je u manje razvijenim zemljama taj procenat mnogo manji (od 10 do 20%). Ali i ti malobrojni delovi privreda koji kao uspešno učestvuju na svetskom tržištu su ili direktno periferija moćnih multinacionalki ili su u podređenom položaju prema njima (tehnološki, finansijski i trgovački "vazali"). Ovaj surovi hijerarhijsko dvostepeni svet u kome jači-tlači vodi ka novim nepravdama i sukobima.  Po rečima Henrija Kisindžera će "ostatak, a možda i većina njihove populacije biće zaboravljena, bez pristupa dohotku ili prihodu, poslovima i mogućnostima koje stvara globalizacija. Ova dihotomija, proizvodi mogućnost za ozlojedjenost, snažne reakcije protiv Sjedinjenih Država i društveni nemir…"(Kisindžer, 2003)

Odnosi u tom hijerarhijskom svetu najčešće su sistemska uslovlajvanja različitih vrsta i stepena, a mogu se podvesti i pod "strukturalno nasilje" (Johan Galtung). Kao rezultat političke, ekonomske i tehnološke dominacije koja ima svoje poštene ili nepoštene uzroke (npr. efikasnost ili ucene, inovacije ili vojni pritisak) će ogromna većina svetskih resursa i imovine preći u ruke svetskih bogataša, uglavnom Amerikanaca uz nešto Evropljana i Japanaca. I Kisindžer kaže na primeru privrednih trendova Latinske Amerike da veliki deo najproduktivnije imovine "biti pre ili kasnije u vlasništvu stranaca". Naravno liberalni ekonomisti će sa entuzijazmom reagovati na ovu kako cinično kažu "demonstraciju efikasnosti tržišta", ali će poharani i osiromašeni narodi biti sa pravom ogorčeni. A uz to će neki politički lideri biće u iskušenju da iskoriste propadanje nacionalnog suvereniteta da bi se uz pomoć nacionalističke propagande dočepali vlasti, a da se pri tom suštinski položaj društva ne promeni (čast izuzecima kao na primer Japan [7] , Čile ili Južna Koreja). I mi postajemo deo svetske "periferije"(Imanuel Valerštajn) i "trećeg sveta", i ako se nešto radikalno ne promeni po pitanju kvaliteta naše elite tranzicija u Srbiji će biti tranzicija ne ka bogatoj Evropi već ka bednoj Africi. Ili da se izrazimo drugačije to je "tranzicija" [8] od industrijske "poluperiferije" ka sirovinskoj bazi i pasivno-podređenom tržištu, to jest krajnjoj bedi "periferije" u neokolonijalnom neofeudalnom svetskom sistemu.

Postoji globalizacija kao protivrečan istorijski proces i globalizacija kao izraz liberalne i drugih zapadnih ideologija. Jedno i drugo su u međusobnoj vezi, a mi ne smatramo da je bitno odrediti šta je čemu uzrok ili posledica ("šta je starije kokoška ili jaje"). Ipak se kao duh i suština globalizma može odrediti globalistička opsesija zapadnog čoveka to jest volja za globalnom moći i za ostvarivanjem Globalne Utopije u ovom ili onom obliku (srednjovekovne ili novovekovne, religijske ili ideološke, moderne ili postmoderne). Pošto ova utopija postaje sve više stvarnost (iako je u krajnjem smislu neostvariva) za ceo svet, moramo je prihvatiti i kao duh vremena i kao silu kojoj se niko direktno i otvoreno ne može suprotstaviti. Ovim smo skoro već odgovorili na pitanje kakav odnos imati prema globalizaciji kao "istorijskom procesu" i kao ideologiji. Prvo se mora prihvatiti i pokušati iskoristiti svetske vetrove za svoja jedra. Za to potrebno izgraditi otpornost prema privlačnosti "sirenske pesme" globalističkih ideala koji razoružavaju male narode i dobrovoljno ih prevode u parije i kmetove svetskog sistema. Samo tako se mogu izbeći mamci i zamke globalizacije, od kojih su najpoznatije otvoreno i potpuno prihvatanje njenih dogmi ili pak rigidno i izolacionističko odbacivanje. U oba slučaja je ishod porazan, pa i katastrofalan za tu zajednicu. Ono što je tragično na našem primeru je da smo mi koristili obe ove pogubne strategije. Ako želimo da opstanemo moramo prevazići ideološki inat prošlog, ali isto tako i udvoričko ponižavanje prema globalnim centrima moći sadašnjeg režima i njima sklonih intelektualaca. Mi smo u raljama zveri globalizacije i kao istorijskog procesa i kao ideologije, a to znači i spolja i iznutra.

Kako se onda odnositi prema ovoj kako je nazivaju "religijom tržišta" sa pretenzijom na svetsku i totalnu dominaciju (ili "liberalna hegemonija" kod Tomasa Molnara i Noama Čomskog)? Rekli smo – potrebno je i korisno je uključiti se u globalizacione procese, ali mudro i selektivno, izuzetno oprezno i promišljeno, a to je moguće samo ako iznutra odbacimo dogme globalističke ideologije i mmf-ovske birokratske frazeologije ili pak često jalove antiglobalističke stavove. A sve što se dešava u turbulentnim tokovima globalizacije potrebno je neideološki, objektivno i mudro oceniti i odvagati i zaključiti. Ovim se iz strateških razmatranja moraju isključiti ljudi koji se predstavljaju kod nas kao žreci i propovednici globalizma (pre svega G17) i oni koji ih papagajski oponašaju koji sprovode onu "misli globalno, gubi lokalno". Treba znati da i zemlje koje imaju uspeha u globalizaciji, to jest kod kojih je vekovima prisutan kapitalizam pažljivo proučavaju moderne procese da bi u njima uočili trendove i šanse za sopstveno društvo [9] , ali i opasnosti i rizike koji vrebaju na svakom koraku, pa zašto ne bi i u Srbiji. Mnogobrojni naučni instituti, timovi i istraživači zemalja koje "skidaju kajmak" od globalizacije neprekidno proučavaju brojne fenomene sa različitih aspekata, a sa tim da pomognu da njihovo društvo i privreda bude još uspešnije na svetskoj sceni.

Miloševićevska povremena antiglobalistička politika i retorika je bila vrlo štetna po naše nacionalne interese, ali je isto tako opasna i trenutno jalovo i papagajsko ponavljanje globalističkih parola o svetskom "bratstvu i jedinstvu" političke i intelektualne elite. Globalizaciji je neophodno prići neideološki i sa pozicije našeg nacionalnog i strateškog interesa. Potrebno je razumeti sopstvenu kulturu i tradiciju, ali i istorijsku i geopolitičku poziciju pa iz toga formirati naš produktivan odnos prema iskušenjima globalizacije. Ovaj fenomen je stvoren od strane zapada da poveća njihovu moć i ostvari njihove materijalne i ideološke ciljeve. Za njihove elite je to proces koji puno daje, a još više obećava, a za obične ljude, kao i male i siromašne narode je to put pun neizvesnosti i opasnosti. A taj put je poguban ako nismo svesni provalije pored koje idemo.

Srbija u procesu globalizacije je primer jednog malog naroda koji se nikako ne snalazi, jer je ili previše podložan spoljnjim uticajima ili im se tvrdoglavo suprotstavlja. Ideološka jednostranost komunističke, a sada i postkomunističke vlasti nam onemogućava da iskoristimo šanske koje globalizacija nudi i da izbegnemo njene scile i Haribde. To znači da je posledica "pobune srpske elite" u XX veku, izazvala zanemarivanje naroda i njegove kulture, destruktivne političke sukobe (otvoreni ili prigušeni građanski ratovi) i kao posledicu svega toga imamo naš trenutni bedan i beznadežan položaj. Čak se može reći da je ideološka jednostranost "onih" i "ovih" danas prepreka istinskoj modernizaciji i napretku i u smislu materijalnih kategorija liberalizma. Sadašnja ideološko-demagoška liberalno-demokratska paradigma srpske elite iz "kruga dvojke" sa svojim predrasudama i što je još važnije nesumljivim moralnim sunovratom je glavna prepreka istinskim reformama koje bi donele napredak srpskog društva. Prividno paradoksalan način zapadnjačke ideologije u našem društvu pokazuju kao veliki i pravi protivnici napretka društva, privrednog rasta i tehnološkog razvoja, jer je za ovo potrebno mnogo više morala i znanja, posvećenosti i pragmatizma. Vladavinu jedne ideologije je zamenila druga koja isto propoveda materijalni progres, ali mu je glavna prepreka jer je vodi od naroda i života otuđena elita. Jednu oligarhiju je zamenila druga, a često su predstavnici nove elite biološka i idejna deca komunizma, za čije pripadnike Nikola Milošević kaže da su "neotitoisti". Klanovsko-partijska pripadnost u vrhu korumpirane političke oligarhije [10] je i dalje ključni faktor uspeha, a spososbnost i stručnost su već po "tradiciji" zaboravljeni. Stoga ne čudi nezainteresovanost naše elite za situaciju sveopšteg propadanja našeg društva i privrede, a o strateškim interesima razmišljaju samo "sanjalice".

Naši političari i stručnjaci iz redova aktuelne vlasti se gotovo i ne bave problemima globalizacije, jer im je valjda to ili sasvim jasno ili potpuno nevažno. Priča o globalizaciji se svodi na skoro religijsko glorifikovanje onih na vlasti i njima sklonih intelektualaca ili jednostrano odbacivanje od "ostataka bivšeg režima" ili malobrojnih pomodnih antiglobalista kod kojih je prisutno "antiglobalizacijsko jednoumlje" (Janković, 2003). Bezrezervno slaganje ili odbacivanje je jednako jalovo i plod je ostrašćenog sektaškog odnosa prema realnosti i intelektualne lenjosti. Ideološki i demagoški (treba ih razlikovati) zastupnici globalizma papagajski ponavljaju koje sve blagodati svetu donosi ovaj proces, pa se stiče utisak da nam obećavaju neki novi raj na zemlji, poput njihovih idejnih očeva – komunista. Ružičasta slika sveta u kome svi ujedinjeni napreduju, u kome svi bolje i bolje žive, razvoj tehnologije koja svima donosi lagodan život, trijumf slobode i demokratije, propast diktatura i sl. je zaista uvreda sa svakog iole inteligentnog čoveka. Sa druge strane je mišljenje da je globalizacija ako ne čisto zlo a ono ništa drugo do perfidan način svetske dominacije SAD uz asistenciju EU i Japana kao "mlađih partnera" u svim oblastima sveta i života, a pre svega u ekonomiji, politici, ideologiji, kulturi i zabavi. Ova druga pesimistična vizija sveta je bliža realnosti, ali ne nudi rešenja opstanka i napretka malim narodima u svetu neokolonijalizma titana nad ostatkom sveta. Tako se i u ovom slučaju još jednom ponavlja toliko puta postavljena lažna manihejska dilema: biti za ili protiv globalizacije.

...

[Баба]

...

Mali narodi koji su u "vazalnim" odnosima prema neofeudalnim centrima moći moraju da se bore i snalaze kako znaju i umeju da, koliko je moguće, dobiju "autonomiju" i bolje mesto u globalnoj strukturi moći. Sadašnja naša situacija se može porediti sa položajem našeg naroda u "klasično" feudalnom sistemu Habzburškog "univerzalističkog" carstva. Tada su Srbi bili spremni da ratuju za bečkog cara da bi kao pojedinci i kao zajednica bili slobodni i koliko je moguće nezavisni od katoličke aristokratije i klera. Pod vođstvom Čarnojevićem su nudili Beču spremnost da ginu za njega ako im on ostavi slobodu – "crkveno-narodnu autonomiju". Izgleda nam da smo i sada u situaciji moramo mnogo žrtvovati da bi sačuvali svoju slobodu u kulturnom, socijalnom, političkom i ekonomskom smislu. Ono što nas ovo istorijsko iskustvo uči je da je neophodna solidarnost i jedinstvo po pitanju osnovnih ciljeva i uspostavljanje što je moguće boljih i direktnih odnosa sa globalnim centrima moći na što pravednijoj osnovi. Strateški cilj da od potpuno zavisnih "kmetova" postanemo poluzavisni "vazali" u sektorima u kojima je to moguće. U tom se možemo učiti od nezapadnih društava koje su uspele da ostvare impresivne rezultate u privrednoj sferi mobilizacijom svih nacionalnih snaga poput Japana [11] i Južne Koreje [12] koje su uspele da prestignu tradicionalne industrijske nacije zapada. Isto tako je inspirativan primer i Rusije koja je postpetrovskim reformama uspela da od seljačkog društva istoka postane sila prvog reda. Može se mnogo naučiti i od jevrejskog naroda koji je iako vekovima rasut po svetu sačuvao svoj identitet kroz osećanje misije i ponovo uspostavio svoju državu u Palestini u totalnom neprijateljskom okruženju.

Ali našoj eliti nedostaje svest o tome šta je zapravo priroda poretka moći i koje su vrednosti koje u tom i takvom poretku moramo štititi, a o spremnosti na borbu i žrtvu da bi se to ostvarilo i da ne govorimo. To je zato jer se ona otuđila od narodnih slobodarskih (liberalnih) ideala koji su naše ljude vekovima motivisale na borbu, žrtve i seobe. Ideal slobodnog čoveka i naroda, ne podređenog "kmeta" već onoga koji je spreman da se trudi i bori za dostojanstven položaj ličnosti i zajednice je stari srpski demokratski i liberalni duh koji je razbijen i poništen kroz indoktrinaciju raznim ideologijama i modernim mitovima. Komunizam je samo jedna faza, ni prva ni poslednja, iako radikalna i tragična, u procesu kidanja veza i zatomljavanja oslobodilačkih energija našeg naroda koji je doveo do sadašnje bede i beznađa.

Problem privrede i globalizacije nije u njoj samoj već u čoveku i onom što ga pokreće i motiviše. Svako stvara svoj život, pa i privredni život u skladu sa svojom tradicijom i običajima, i zato je nemoguće kopirati druge ma kako oni uspešni bili. Privredno mišljenje i delanje je kako kaže Špengler "samo je jedna strana života, koja biva netačno osvetljena čim je posmatramo kao samostalnu vrstu života". Današnja svetska privreda je po poreklu ideji i stilu isključivo zapadnjačka i racionalistička, a nimalo univerzalna. Ono što je danas savremena ekonomija – "izgrađeno je na čisto i specifično engleskim pretpostavkama" (Špengler, 1990:IV, 247). Savremeni kapitalizam je čedo anglosaksonskog društva i tradicije, uglavnom religiozne – to jest njihovog specifičnog "socijalnog kapitala". Savremenu organizaciju kao proizvod protestantskog sektaškog organizovanja je davno Aleksis de Tokvil označio kao ključ uspeha Amerike, i dodaje da ta "veština udruživanja tada postaje, kao što sam već istakao majka akcije, koju uče i primenjuju svi" (Tokvil, 1990). Industrijsko društvo u formiranju zahteva jak moral i poverenje među učesnicima privrednih operacija [13] . Tako društva u kojima su je poverenje nedovoljno i uopšte moralne norme slabe, ili ne mogu da prekorače granice krvnog srodstvo pokazuju karakteristike trajnog zaostajanja. [14] Već je sasvim poznata i širim krugovima veza između "protestantske etike i duha kapitalizma" koju je pre jednog veka uspostavio Veber. On je pokazao kako je starija kaluđerska etička tradicija kao primer zapadne discipline života, aktivistička i radna "askeza" kao i srodne moralne norme u reformaciji "prenela iz manastira u svetovni profesionalni ћivot  i tako dale snažan impuls i jasan pravac privrednom" (Veber, 1968:115) [15] , ali i celokupnom društvenom životu. I drugi su govorili o religioznoj motivaciji puritanskog društva privredne aktivnosti kao "posvećene". I ne samo američki puritanci već su i drugi, poput katoličkog biskupa Vilijam Lorens čvrsto verovali da "jedino moralni ljudi sticu bogatstvo" (Bela, 2003). Tako i Fukujama, sasvim veberovski, ukazuje kako je američko industrijsko društvo poniklo "iz religijskih običaja, a ne iz racionalnih kalkulacija" (Fukujama, 1997:46) i da blagostanje nacije i njena sposobnost zavise od "nivoa međuljudskog poverenja koje postoji u" njemu (Fukujama, 1997:17). A akumulacija tog socijalnog kapitala je "komplikovan i po mnogo čemu misteriozan proces…" (Fukujama, 1997:21), to jest stvara se i obnavlja preko izvora kulture "kakvi su religija, tradicija ili istorijski nastali običaji" i zahteva "pounutarnjenje vrlina kao što su lojalnost, časnost i osećanje međuzavisnosti" (Fukujama, 1997:36). I na kraju zaključuje, skoro revidirajući svoju tezu o "kraju istorije" da je na sceni rast značaja specifičnih kultura "u globalnom poretku... u kome primarna legitimacija naroda neće biti ideološka već kulturna" (Fukujama, 1997:15).

Iz ovog prethodnog pasusa možemo zaključiti da je naš izlaz iz spirale propadanja i put pozitivnog odgovora na izazove globalizacije - uspostavljanjem žive veze sa sopstvenom slobodarskom tradicijom, tj. da se kroz njene vrline i vrednosti u savremenom okruženju obnovi naš "socijalni kapital", a tako i ostvari privredni napredak i društvena stabilnost i pravednost u surovom globalizovanom svetu. Kao što su Anglosaksonci stvorili svoj politički i privredni sistem na temelju vrlina svoje tradicije i svojih običaja, tako i mi moramo na temelju sopstvene tradicije i istorijskog iskustva formirati samosvojni liberalizam i demokratizam (nikako "klonirani") koji bi probudio naše sopstvene snage i doveo do društvenog i privrednog preporoda. Rađanje slobodarskog – liberalnog pokreta preko obnove vrlina i vrednosti našeg tradicionalnog pogledu na svet [16] je uslov stvaranja takvog privrednog i društvenog sistema u kome će do izražaja doći naše prednosti i talenti, a biti prigušene mane i nedostatci, što je usprotno trenutnom tragičnom stanju.    

Navedeni radovi i literatura

·            Adler, Alfred (1990). Poznavanje čoveka. Novi Sad: Matica Srpska.

·            Amsden, Alice (1989).Asia's Next Giant: South Korea and Late Industrialization, New York: Oxford Univesity Press.

·            Amsden, Alice, Intriligator Michael, Mcintyre Robert, Taylor Lance, "Strategija za moguću tranziciju", objavljeno u knjizi: Ilić, Bogdan (1995), Aktuelna pitanja savremene političke ekonomije, Beograd.  

·            Antonić, Slobodan (2002). Politički sistem i elite u Srbiji pre i posle 5. oktobra Beograd: NSPM. www.nspm.org.yu

·            Banfield, Edward (1958). The Moral Basis of a Backward Society (Moralni temelji zaostalog društva), Glenko, Ilinois: Free Press. pp. 107, 115-116. citat po Fukujami (1997: 106).

·            Bela, Robert (2003). "Amerikanci kao izabrani narod", citirano prema listu Danas. "Biznis Religije" 18. 4. 2003.

·            Canfield H.Leon (1960). The Making of Modern America. Boston: Houghton Mifflin Company.  

·            Johnson, Chalmers (1982). MITI and the Japanese Miracle. Stanford: Stanford University Press.

·            Engdal, Vilijem (1994) Globalna kriza savremene ekonomije u ulozi uništenja nacije. Beograd: Naše Ideje.

·            Fukujama, Frensis (1997) Sudar kultura. Beograd. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

·            Janković, Ivan (2003) Srpska (anti)globalizacija, prikaz časopisa Nova srpska politička misao, vol. VII, no.3-4, Beograd www.nspm.org.yu

·            Kisindžer, Henri (2003) "Da li je Americi potrebna spoljna politika?" Beograd: BMG. Citirano prema Danas-u Ozlojeđenost protiv SAD, 16.6.2003.

·            Korać, Slobodan (1987). "MMF contra YU". Galaksija. januar 1987.

·            McNeill, William H. (1993). "Fundamentalism and the World of the 1990s" u zborniku Fundamentalism and Society, Čikago, University of Chicago Press.

·            Morishima, Michio (1982) Why Has Japan "Succeeded"? Western Technology and the Japanese Ethos. Kembridž: Cambridge University Press.

·            Radojicic, Mirjana Pax americana - poredak vrednosti ili haos interesa? www.nspm.org.yu

·            Rosenberg, Nathan i Birdzell L.E.(1986) How the West Grew Rich: Econimic Transformation of the Industrial World, New York: Basic Books.

·            Špengler, Osvald (1990) Propast zapada, Beograd.

·            Tofler, Alvin (1997). Šok budućnosti, Beograd.

·            Tokvil, Aleksis de (1990) Demokratija u Americi. Sremski Karlovci: Knjižarnica Zorana Stojanovića.

·            Veber, Maks (1968). Protestantska etika i duh kapitalizma. Sarajevo:  Veselin Masleљa.

·            Vuksanović, Draško Multinacionalne kompanije i politideološki diskursi. www.nspm.org.yu

[1] Da je odnos uslovljavanja MMF-a prema nama, a sa ciljem preuzimanja našeg tržišta i resursa stranim kompnijama star decenijama svedoči i Slobodan Korać (1987:21).

[2] O institucionalnom preplitanju svetske finansijske oligarhije i visokoj korupciji govori iz prve ruke Engdal (1994). Ova knjižica je po nama izuzetno značajna jer je najbliža onom što bismo nazvali "neideološkom" pristupu globalizaciji.

[3] O tome da multinacionalne kompanije dominiraju i svetkim finasijskim institucijama, kao i da je odnos prema njima ideološki lakmus više kod Draška Vuksanovica (2003).

[4] Poput Noama Čomskog ima mnogo primera takve jednostrane ideološke vizure. Kod nas mnogi sa "levice" i "desnice" američku politiku tumači isključivo kao pragmatičnu bez imalo udela ideološkog.npr Mirjana Radojicic (2003).

[5] Emil Dirhem to naziva "organska solidarnost".

[6] Cela Adlerova (1990) knjiga knjiga govori o prokletstvu zapadne kulture opsednute patološkom voljom za moć naspram zdravog "osećaja za zajednicu". A volja za moć je osnovni pokretač "volje za globalizacijom".

[7] Michio Morishima (1982) je u samom naslovu naveo ključnu formulu uspeha Japana: zapadna tehnologija plus japanski etos-tradicija. Japan je više težio modernizaciji i industrijalizaciji no ideološkoj i kulturnoj vesternizaciji.

[8] Više o tome kod Amsdena i Intriligatora (1995).

[9] Da je i za SAD globalistička budućnost "šok" za koji se treba pripremiti više kod Toflera (1997:362 i 366)

[10] Više o tome kod Antonić Slobodana. (2002).

[11] Johnson Chalmers (1982) govori o specifičnoj ulozi vlade i tehnološke strategije u privrednom bumu jedine uspešne "socijalističke", to jest zatvorene i neliberalne ekonomije - Japana.  

[12] Više o korejskom privrednom čudu i čoveku najznačajnijem za njega - predsedniku Park Čungu (1961-1979), koji je naš favorit za ekonomskog genija XX veka,  tvrdi da je stvorio posebni korejski "nacionalni kapitalizam" Amsden (1989: 2).  

[13] O tome više kod Rosenberga i Birdzell-a (1986:114) О

[14] Banfildova (1997:107) studija o zaostalosti juga Italije u odnosu na severni i centralni deo to pokazuje.

[15] Maksu Veberu je cilj proučavanja veze između religijske etike i kapitalizma da dokuči anglosaksonsku formulu uspeha kako bi je primenio u Nemačkoj i tako pomogao svojoj naciji da dođe na sam vrh globalne privredno-političke moći.

[16] McNeill (1993:568) govori da je uslov daljeg prosperiteta spajanje moralnih, tradicionalnih i religioznih zajednica sa tehnološkom specijalizacijom. Možemo slobodno tvrditi da je sličan bio i nemanjički društveni i "ekonomski" program. Oni su vođeni idejama i praksom Svetog Save primarnu brigu imali u jačanju "socijalnog kapitala" koji je dalje bio izvor napretka i stabilnosti.

Copyright by NSPM

[Mara]

Pre neki dan u Knez Mihailovoj ulici vidim dedu, doteranog, čistog, u narodnoj nošnji kako  šeta  nogu pred nogu noseći transparent na kome piše www. sijan.info......

Molim vas pogledajte www.sijan.info

[Guest]

Pre neki dan u Knez Mihailovoj ulici vidim dedu, doteranog, čistog, u narodnoj nošnji kako  šeta  nogu pred nogu noseći transparent na kome piše www. sijan.info......

Molim vas pogledajte www.sijan.info

ЗАНИМЉИВО !

[Милан Меденица :)]

Pre neki dan u Knez Mihailovoj ulici vidim dedu, doteranog, čistog, u narodnoj nošnji kako  šeta  nogu pred nogu noseći transparent na kome piše www. sijan.info......

Molim vas pogledajte www.sijan.info

ЗАНИМЉИВО !

мисим, црквени нацизам ... јиииииииииииииииииха  170fs799081

[Guest]

Pre neki dan u Knez Mihailovoj ulici vidim dedu, doteranog, čistog, u narodnoj nošnji kako  šeta  nogu pred nogu noseći transparent na kome piše www. sijan.info......

Molim vas pogledajte www.sijan.info

ЗАНИМЉИВО !

мисим, црквени нацизам ... јиииииииииииииииииха  bighugbighug

БАШ ЗАНИМЉИВО !  bighugbighug

[Милан Меденица :)]

Pre neki dan u Knez Mihailovoj ulici vidim dedu, doteranog, čistog, u narodnoj nošnji kako  šeta  nogu pred nogu noseći transparent na kome piše

али деда ГЕНИЈАЛНО свира фрулу, за то му скидам шешир  confused bliss jeeee