Библијско vs. Новозаветно поимање Бога

[Guest свештеник Иван]

Из искуства и живог Предања Цркве знамо да је немогуће Бога описати на

основу својстава, на основу збира информација будући да је Бог Личност која се не

може ставити ни у какав, ма како био савршен досије. Треба истаћи да догматика није

ни систематско излагање на једном месту историјске грађе о томе шта су некад неки

људи говорили о Богу.

Говорити о Богу значи претходно Бога идентификовати, имати однос према

Богу. На правилно формулисање догмата о Богу, као и тачно исповедање вере утичу

два битна елемента:

а) живот Цркве, одакле извиру онтолошке димензије догмата о Богу, одлучујуће

утиче на правилно исповедање вере. Уласком у црквену заједницу човек мења свој

начин живота као и доживљај Бога.

б) културно окружење у коме се формулише догмат има непосредни утицај на

терминологију, појмове и на све оно што је неопходно да би се изразила вера и догмати

Цркве.

                                   

Библијско поимање Бога

а) Бог је у Библији апсолутно трансцедентно биће, које је својом природом

апсолутно невезано за свет. Бог предпостији свету и немогуће га је поистоветити ни са

чим од света. Библијско поимање Бога подразумева учење о стварању света ни из чега.

б) Бог је одсутан својом природом а присутан је у свету својим енергијама.

Одсутност (трансцедентност) и присутност (иманентност) Бога у исто време је одлика

библијског схватања односа Бога према свету.

г) Библијски Бог је апсолутно слободно биће. Трансцедентност Божија се доводи

у најближу везу са апсолутном слободом Божијом. Библијски Бог се не доводи у везу са

било каквом природном или етичком нужношћу, не подлеже природним или етичким

законима. Библијски Бог је апсолутно слободан у односу на свет и над Њим не владају

никаква начела било физичке или етичке природе.

д) Јевреји су схватили Бога не само као Личност која Себе пројављује у

заједници са људима него као Бога који им даје закон и тражи од њих да га испуњавају.

Кроз испуњење закона Јеврејин је долазио до познања и признања Бога. При том, врло

је важно нагласити да закон или заповести Божије могу бити до краја опречене неком

логичном или природном закону кога знамо.

ђ) Један од најважнијих елемената библијског поимања Бога јесте лични

карактер Бога. Бог у Старом Завету је Личност и познаје се кроз личне односе. Он

склапа свезе, открива се у личној заједници и зато је Бог Аврама, Исака, Јакова. Јевреји

су указали на Бога који се кроз лични савез пројављује и сазнаје. Бог позива људе у

заједницу, као што је позвао праоца Аврама. Библијски Бог, дакле, није безлична виша

сила. Појам Бога као више силе је јелински. Библија говори о Богу, не као усамљеној

монади, него о Богу који је заједница Личности и који сам зове човека у лични однос са

Собом, зовући га да постоји на слободан и личан начин, неограничен створеношћу

сопствене природе.

е) Библијски Бог се јавља у историји, пројављује своја дејства у историјским

догађајима.

ж) Имајући личну заједницу са Богом не можемо ништа сазнати о природи

Божијој. Она остаје несазнатљива. Јевреји нису никад постављали питање о природи

Божијој јер су Бога видели кроз Његове енергије и пројаве у историјском догађајима.

и) Бог се Јеврејима јављао у времену. Време, први пут, у јеврејској традицији

добија онтолошки карактер будући да је свет зависан од времена и да се Бог јавља кроз

време и кроз догађаје.

Новозаветно поимање Бога

Схватање Бога и вера у Новом Завету заснива се на науци Христовој, на ономе

што је Он о Себи говорио и што је Својим делима показао, а што су Његови ученици и

прва црквена заједница прихватили. Христос у Новом Завету говори о истом Богу у

кога су веровали оци и праоци Старога Завета. Он потврђује старозаветну веру у Бога, и

не доноси суштинске промене у веру древног Израиља, коју потврђује речима: Нисам

дошао да укинем законе и пророке, дошао сам да их испуним. Разлике у вери између

Христа и фарисеја и других формалних поштовалаца закона, долазе де изражаја када

Он о Себи говори као Богу, као Сину Божијем. Он назива Бога Оцем, али не у истом

смислу у ком Га називају верници. Израз Ава – Отац изражава онтолошку заједницу, тј.

заједницу по суштини коју Христос има са Богом Оцем. Христос често Себе назива

Сином Човечијим. Јевреји су очекивали да једино Бог суди свету и зато нису

прихватили Христа за Сина Човечијег. Међутим, доказ да је управо Христос носилац

божанских енергија види се у догађају Његовог Васкрсења. Христос седи с десне

стране Бога и тражи да му се сви који у Њега верују клањају као Богу. Господ Христос

тражи не само да Га као Једног од Свете Тројице поштују сви који верују у Њега као

Сина Божијег, него да му, по позиву Цркве посвете и цео живот до мучеништва, које је

најдубљи вид сведочења праве и истините вере.

Писци Новога Завета су описали Сина као Бога којим је све саздано који је узео

обличје слуге иако је био Бог од почетка. Духа Светог су описали као вечног, јер је

исти Дух којим су јеванђелисти проповедали Јеванђеље, био дат Авраму.

Прво сведочење је ваптизмално и оно се пројављује у Светој Тајни Крштења.

Сваки нови члан Цркве је исповедао веру у Свету Тројицу, у Оца и Сина и Светога

Духа. Бити учесник вечнога живота је немогуће мимо исповедања Бога као Свете

Тројице и то је услов приступања Светој Тајни Крштења. Благодат Свете Тројице

примљена у Крштењу делује у складу са творењем заповести Божијих, јер по речима

Св. Максима Исповедника: „Божански Логос се налази тајинствено у свакој од Својих

заповести, а Бог Отац се сав и нераздвојан налази природно у свецелом Логосу Своме.

Друго сведочење искуственог живљења догмата о Богу као Светој Тројици јесте

евхаристијско. Хришћани су управо у Евхаристији исповедали Бога као Свету Тројицу

и то исповедање је било основ њиховог учешћа у вечном животу Божијем. Само

устројство Евхаристије иконизује присуство Свете Тројице. Епископ у Евхаристији је

икона Сина Божијег који се моли Богу Оцу, а сабрани хришћани чине заједницу Светог

Духа.

Трећи начин пројављивања вере у једног Тројичног Бога јесте богословско

сведочење. Црква је на теоријском плану, кроз најумније богслове исказивала оно што

је живела и објашњавала и тумачила оно што је својим животом пројављивала.

Наглашени богословски карактер имају сви новозаветни списи, а на првом месту

Јеванђеље по Јовану и посланице апостола Павла.

[Guest свештеник Иван]

Схватање Бога и вера у Новом Завету заснива се на науци Христовој, на ономе

што је Он о Себи говорио и што је Својим делима показао, а што су Његови ученици и

прва црквена заједница прихватили. Христос у Новом Завету говори о истом Богу у

кога су веровали оци и праоци Старога Завета. Он потврђује старозаветну веру у Бога, и

не доноси суштинске промене у веру древног Израиља, коју потврђује речима: Нисам

дошао да укинем законе и пророке, дошао сам да их испуним. Разлике у вери између

Христа и фарисеја и других формалних поштовалаца закона, долазе де изражаја када

Он о Себи говори као Богу, као Сину Божијем. Он назива Бога Оцем, али не у истом

смислу у ком Га називају верници. Израз Ава – Отац изражава онтолошку заједницу, тј.

заједницу по суштини коју Христос има са Богом Оцем. Христос често Себе назива

Сином Човечијим. Јевреји су очекивали да једино Бог суди свету и зато нису

прихватили Христа за Сина Човечијег. Међутим, доказ да је управо Христос носилац

божанских енергија види се у догађају Његовог Васкрсења. Христос седи с десне

стране Бога и тражи да му се сви који у Њега верују клањају као Богу. Господ Христос

тражи не само да Га као Једног од Свете Тројице поштују сви који верују у Њега као

Сина Божијег, него да му, по позиву Цркве посвете и цео живот до мучеништва, које је

најдубљи вид сведочења праве и истините вере.

  Писци Новога Завета су описали Сина као Бога којим је све саздано који је узео

обличје слуге иако је био Бог од почетка. Духа Светог су описали као вечног, јер је

исти Дух којим су јеванђелисти проповедали Јеванђеље, био дат Авраму.

Прво сведочење је ваптизмално и оно се пројављује у Светој Тајни Крштења.

Сваки нови члан Цркве је исповедао веру у Свету Тројицу, у Оца и Сина и Светога

Духа. Бити учесник вечнога живота је немогуће мимо исповедања Бога као Свете

Тројице и то је услов приступања Светој Тајни Крштења. Благодат Свете Тројице

примљена у Крштењу делује у складу са творењем заповести Божијих, јер по речима

  Св. Максима Исповедника: „Божански Логос се налази тајинствено у свакој од Својих

заповести, а Бог Отац се сав и нераздвојан налази природно у свецелом Логосу Своме.

Друго сведочење искуственог живљења догмата о Богу као Светој Тројици јесте

евхаристијско. Хришћани су управо у Евхаристији исповедали Бога као Свету Тројицу

и то исповедање је било основ њиховог учешћа у вечном животу Божијем. Само

устројство Евхаристије иконизује присуство Свете Тројице. Епископ у Евхаристији је

икона Сина Божијег који се моли Богу Оцу, а сабрани хришћани чине заједницу Светог

Духа.

  Трећи начин пројављивања вере у једног Тројичног Бога јесте богословско

сведочење. Црква је на теоријском плану, кроз најумније богслове исказивала оно што

је живела и објашњавала и тумачила оно што је својим животом пројављивала.

Наглашени богословски карактер имају сви новозаветни списи, а на првом месту

Јеванђеље по Јовану и посланице апостола Павла.

[Сефора]

1405_love