УСПАВАНКЕ и приче за Лаку ноћ за наша чеда

[Лидија Миленковић]

Сва сам се разнежила  .gif' class='bbc_emoticon' alt='ne_shvata' /> https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='dada' />

Сашка,мог старијег сина сам успављивала певајући му:

А,Владицу, мог млађег сина, певајући:

Кад их је  тата успављивао, пустао им је :

Колико лепо певам, говори податак да "Болеро" и данас слушају  319.gif

[раб.аџија]

Успављујте их бајкама 0205_whistling

Интелектуални, емоционални и социјални развој детета може се подстаћи читањем пре спавања

Током читања детету преносите и своје ставове

Иако су бројни разлози да свако вече проведемо двадесетак минута са својим малишанима уз књигу или причу, често чујемо како родитељима за то недостаје време јер су сувише заузети. Питање заузетости најчешће се, ипак, у овом, као и свим другим случајевима, своди на листу приоритета. Уколико одвојено време за вечерње приче са малишанима поставимо високо на листи приоритета (пре пеглања, гледања филма или вести на ТВ), времена за то ће увек бити. Читање деци је драгоцено. Када буду одрасли,нећете жалити за временом када сте могли да их пригрлите у крилу док их успављујете бајком.

– Деца којој се читају приче имају боље развијен речник. Не само у раном детињству, већ и касније, током одрастања. Приче су пуне важних моралних порука које су предочене детету на прихватљив начин: добро побеђује зло, важно је бити одан, вредан, привржен, гајити пријатељства... – истиче психолог Невена Ловринчевић, ауторка четири књиге за родитеље објављене у издању „Креативног центра”, мајка троје деце.

Слушајући приче, дете развија машту, јер нема снажне визуелне стимулације коју пружа гледање ТВ или играње игрица на компјутеру. Кроз приповедање имате прилике да пренесете и своје ставове и вредности на начин који је за дете прихватљив и ненаметљив. Дете коме се од раног узраста читало заволеће књигу, што је непроцењиво, не само током школовања већ и током академског усавршавања.

Све ово јесу важни разлози, али најважнији јесте: док у миру собе, са својим малишаном у наручју, читамо или приповедамо причу ми се бавимо најлепшим и најважнијим задатком родитеља: уживамо са својим дететом. Тиме показујемо љубав и јачамо међусобну блискост и поверење који ће бити цемент нашег односа не само током година раног детињства већ и много дуже. Од те јаке повезаности, не само дете, већ и ми родитељи имаћемо непроцењиву вредност.

– Управо мирни тренуци пред крај дана, који ће бити редовни, а не тек повремени, омогућиће стално учвршћивање везе између родитеља и детета. Што је та веза чвршћа, она ће омогућити бољи развој бројних родитељских вештина: боље познавање детета и његових потреба, лакше премошћавање тежих и захтевнијих периода (дисциплиновање, проблеми са спавањем), чврсту емоционалну везу, јачање међусобног поверења, могућност боље емпатије са дететом… – сматра искусни терапеут Невена Ловринчевић, која у „Креативном центру” води школу родитељства за родитеље деце до 12 година и радионицу за родитеље тинејџера.

Користи од читања пред спавање су не само краткорочне, већ и дугорочне: пријатно проведено време са дететом може се проширити и на каснији узраст па иако свом тринаестогодишњаку нећете читати причу пред спавање, вече може постати ваше посебно време када ћете поразговарати о дневним догађајима, чути догодовштине из школе или нови виц.

– Искрено верујем да се књигама може подстаћи дечја креативност. У „Креативном центру” се трудимо да у књиге унесемо дух толеранције и поштовање различитости, да развијамо код деце критичко мишљење, да родитељима приближимо модерне ставове о васпитању – наглашава директорка центра Љиљана Маринковић.

Свако ко је имао задовољство да чита свом детету зна колико добра књига, примерена узрасту, може да значи малишану који тек открива свет. „Дечја књижевност” никако није проста дидактика, никако није лажна осећајност.

– Писати за децу није лако и добри писци су веома ретки, а издавање књига за децу је озбиљан посао који тражи велику посвећеност. У нашој средини многи тога нису свесни, па се књижевности за децу придаје мање важности него што она заслужује – оцењује Љиљана Маринковић.

--------------------------------------------------------

Улагање у будућност детета

Поред светских бестселера и популарних књига наших аутора, издавачка кућа „Лагуна”, кроз едицију за лепше одрастање „Мала Лагуна”, велику пажњу придаје и књигама за најмлађе:

– Љубав према лепој речи и књигама развија се док су деца још мала. То је добра предиспозиција за стварање добрих навика да када одрастемо и сами читамо квалитетно штиво. Наше искуство са децом показује да се, без обзира на доба врхунских технолошких достигнућа, деца и даље друже са књигом – истиче Вања Гавровски, портпарол „Лагуне”.

Решавање логичких загонетки

„Ујдурме и зврчке из античке Грчке” Љубивоја Ршумовића суједна од најлепших књига за све љубитеље мудрих прича. Критичари су „Коралину” Нила Гејмена већ назвали новом „Алисом у земљи чуда”, а ко воли приче, уживаће у „Загонетним причама” Уроша Петровића, посебно зато што свака прича поставља не баш лак задатак – решавање логичке загонетке.

Душица Павићевић

објављено: 12.05.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Uspavljujte-ih-bajkama.sr.html

[раб.аџија]

Златоруни ован

Био један ловац, па кад једном отиде у лов у планину, изиђе преда њ ован са златном вуном. Ловац, кад га опази, потегне из пушке да га убије, а ован се затрчи те њега пре роговима убије. Ловац падне на место мртав, и друштво његово кад га после нађе, не знајући ко га је убио, однесе га кући и укопа. После тога жена овога ловца обеси његову пушку о клин. Кад јој се син опаше снагом, он заиште од матере ону пушку да иде с њом у лов, а мати му је не хтедне дати говорећи: „Нипошто, синко! Отац је твој погинуо с том пушком, па хоћеш и теби главе да дође?" Једном он украде пушку и отиде у лов. Кад дође у шуму, онај ован са златном вуном изиђе и преда њ, па му рече: „Твога сам оца убио, па ћу и тебе." А он се уплаши, па рекне: „Помози Боже!", и натегне пушку и убије овна. Сад се обрадује где је убио златоруна овна, што га у царству нема, па здере кожу с њега и однесе кући. Малопомало, прочује се то до цара, и цар заповеди да му се донесе та кожа да види каквих још зверова има у његовом царству. Кад онај момак однесе кожу и цару покаже, цар му рече: „Ишти шта хоћеш да ти дам за ту кожу." А он му одговори: „Нећу је продати нипошто." У онога цара био је доглавник стриц онога момка, па своме синовцу није био пријатељ, већ злотвор. Он рече цару: „Кад он неће ту кожу теби да да, гледај да му скрхамо врат, заповеди му да учини што не може бити." И тако научи цара те дозове момче и рече му да посади виноград и да за седам дана донесе с њега нова вина. Момче, кад то чује, стане плакати и молити се да он то не може учинити, нити то може бити; а цар му опет рече: „Ако за седам дана то не урадиш, није на теби главе." Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати, кад чује, одговори му: „Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме." Плачући тако момче и мислећи шта ће радити и куда ће, да би га нестало, изиђе иза села и подобро се од њега удаљи. Кад наједанпут једно девојче изиђе преда њ и запита га: „Зашто, брате, плачеш?" А он јој срдито одговори: „Иди с Богом, кад ми помоћи не можеш", и пође даље, а девојче пристане за њим и стане га молити да јој каже, „може бити", вели, „да ћу ти помоћи". Онда он стане па јој рече: „Казаћу ти, али сам Бог да ми помогне, други ми нико не може помоћи", и приповеди јој све шта га је снашло и шта му је цар заповедио. Она, кад га саслуша, рече му: „Не бој се, брате, него иди и ишти у цара на ком ће месту да буде виноград, па нека ти ишпартају, а ти узми торбу и у њу струк босиљка, па иди на оно место и лези те спавај, а за седам дана имаћеш грожђа зрела." Он се на то врати кући и каже матери као од муке како се с девојчетом нашао и шта му је казало. А мати, кад чује, рече му: „Иди, синко, иди огледај, ионако си пропао." Онда он отиде к цару и заиште место за виноград и да му се ишпарта ше ће бити бразде. Цар му да све и учини како је искао; а он узме торбу о раме и у њу струк босиљка, па невесео легне онде спавати. Кад ујутру устане, а то виноград посађен; друго јутро листао, до седам дана било већ грожђе зрело у њему, а то је било време кад ншде нема грожђа. Он набере грожђа, измуља и однесе цару слатка вина и у марами грожђа. Кад цар то види, врло се зачуди, и сви у двору. Онда стриц онога момка рече цару: „Сад ћемо му заповедити друго што заиста неће моћи учинити." Па научи цара те дозове оно момче и рече му: „Од виљевских зуба да ми начиниш двор." Он кад то чује, отиде кући плачући и приповеди матери шта му је сад цар заповедио, и рече јој: „Ово, мајко, нити може бити, нити ја могу свршити." А мати му одговори: „Иди, синко, опет иза села, не би ли те Бог намерио на ону девојчицу." Он изиђе иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону девојку нашао, она изиђе опет преда њ па му рече: „Опет си, брате, невесео и плачан." А он јој се стане тужити шта му је сад заповеђено. Она, кад га саслуша, рече му: „Лако ће бити и то; него иди к цару и ишти лађу и у њој триста акова вина и триста акова ракије, и уз то још двадесет дунђера, па кад дођеш на лађи ту и ту између две планине, загради воду што је онде, па успи у њу све вино и ракију. Виљеви ће онамо доћи да пију воду, па ће се опити и попадати, а дунђери онда нека им све зубе изрежу, па их носи на оно место где цар хоће да му се град сагради, па лези те спавај, а за седам дана биће град готов."

Онда се он врати кући и приповеди матери како је био опет с девојком и шта му је она казала. А мати му опет рече: „Иди, синко, не би ли Бог дао да ти опет помогне." Он отиде к цару и изиште све, па онда отиде и сврши како му је девојка казала: виљеви дођу те се опију и попадају, а дунђери им исеку зубе и донесу на оно место ше ће се град зидати; он увече метне у торбу струк босиљка, па отиде онамо и легне спавати, и тако за седам дана буде град готов. Кад цар види готов град, врло се удиви, па рече стрицу онога детета, своме доглавнику: „Е, сад шта да му радим? Ово није чбвек, Бог зна шта је." А он му одговори: „Још једно да му заповедиш па ако и то сврши, заиста је нешто више од човека." И тако опет наговори цара, те дозове момче и рече му: „Сад још да ми ддаедеш царску девојку из другога царства из тога и из тога града. Ако ми је не доведеш, на теби нема главе." Момче, кад то чује, отиде матери својој и каже јој шта је цар заповедио, а она му рече: „Иди, синко, тражи опет ону девојку, не би ли Бог дао да те опет избави." Он отиде иза села и нађе ону девојку, па јој приповеди шта му је опет заповеђено. Девојка, кад га саслуша, рече му: „Иди ишти у цара галију, и у њој да се начини двадесет дућана, и у свакоме дућану да буде трг од друге руке, све бољи од бољега; и ишти да се изберу најлепши момци, па нека их лепо обуку и наместе за калфе, у сваки дућан по један. Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш, прво и прво, човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати; он ће казати да хоће, а ти му подај што год заиште. После ћеш срести другога где носи шарана у чуну, све су му златне краљушти, и тога шарана купи поштопото. Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај што год заиште. Од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана краљушт, а од голуба из левога крила једно перо, па ћеш их пустити све. Кад отидеш у друго царство под онај град, а ти отвори све дућане и нареди нека сваки момак пред својим дућаном стоји. Онда ће доћи сви грађани и гледаће трг и дивиће се, а девојке које дођу по воду, говориће по граду: Товоре људи: откако је овога града, још оваке галије није било ни овака трга.' То ће зачути и царева девојка, па ће се искати у оца да је пусти да и она види. Кад она дође са својим другарицама у галију, ти је водисве из дућана у дућан, и износи трг свакојаки преда њу, све лепши и лепши, и све је забављај док се мало посумрачи, па кад се посумрачи, а ти крени галију у тај ће мах пасти тама да се ништа не види. У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору шта је и како је. А ти онда запали перце од орла, те ће ти орао одмах доћи, а ти му кажи нека ухвати тицу, и орао ће је ухватити. После ће девојка бацити један камичак у воду, те ће галија одмах стати, а ти онда узми краљушт од шарана и запали је, и шаран ће ти одмах доћи, а ти му кажи да нађе и прогута онај камичак, шаран ће га наћи и прогутати, а галија ће одмах поћи. После ћете дуго путовати на миру, па ћете најпосле доћи између две планине: онда ће се галија окаменити и велики ћете страх претрпети, и девојка ће те терати да јој донесеш живе воде, а ти онда од голуба перце запали, и голуб ће ти одмах доћи, а ти му подај стакленце и он ће ти донети живе воде; потом ће се одмах галија кренути и дрћи ћеш сретно кући с царском девојком."

Пошто момче саслуша девојку, отиде кући и каже матери све, па онда отиде к цару и заиште све што му је требало; цар му није могао одрећи, него му да, и тако се он крене с галијом. Путујући тако, сврши на путу све као што му је речено, и дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме дсфе натраг. У граду цар и његов доглавник с царевих пенџера угледају галију издалека где иде, пак рече доглавник цару: „Сад га погуби како изиђе из галије, друкчије му не можеш досадити." Кад галија већ стане у крај, онда стану излазити на брег сви редом, најпре девојка са својим другарицама, па онда момци, а најпосле он, а цар намести џелата те, како се помоли из галије, одсече му гааву. Цар је мислио ону царску кћер за себе узети, те како она изиђе из галије, он прискочи к њој те је стане миловати, а она се окрене од њега па рече: „Камо онај што се трудио за мене?" А кад види да му је глава одсечена, одмах узме живу воду, те га прелије и стави гааву, и он опет оживи као и био. Кад цар и његов догаавник опазе да је он оживео, рече доглавник цару: „Тај ће сад још више знати него што је знао, јер је био и мртав па опет оживео."

Цар зажели дознати да ли се заиста више зна кад се наново проживи, па заповеди да и њему одсеку главу, и да га девојка живом водом проживи. Пошто цару одсеку главу, царска кћи не хтедне ни да зна за њега, него одмах напише оцу књигу и каже све како је било и да она хоће да пође за оно момче, а отац њезин отпише да народ прими оно момче за цара; ако ли неће, да ће он дигнути крајину на њих. Народ одмах призна да је право да он узме цареву кћер и да царује. И тако оно момче ожени се царевом девојком и постане цар, а остали момци што су с њим ишли и жене се оним девојкама што су биле поред царске кћери и постану велика господа.

---

PRIČA O KRALJU - BRANIMIR ŠTULIĆ

---

[Guest]

ekstra izlet greengrin

[раб.аџија]

HlpVacP6N5E

bv1RCdsrF40

У риту месец, благ као снови

кроз златну трску лагано плови.

Пробуди прво сањиву стару

роду што дрема ту у шевару.

Поседи мало у њеном гнезду

и поклони јој по коју звезду.

Онда се отисне све до локвања

где мало жабац мушице сања,

па му обрашчић зелени лизне,

и међу рогоз тихо склизне.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1047/tekst/o-znacaju-citanja-dobrih-prica-tokom-vaspitavanja-dece/

O значају читања добрих прича током васпитавања деце

Аутор: Јован Мрђеновачки, Број 1047, Рубрика Црква и млади

Размишљајући о васпитању деце, индијски песник Тагора проницљиво запажа да је важно препознати и задовољити потребу личности детета за добрим и мудро написаним или изговореним причама. Зато он, када говори о причи, изузетан значај овог књижевног рода за формирање личности деце истиче великим почетним словом.

„Ми детету одузимамо земљу да бисмо га научили географију, одузимамо му језик да бисмо га научили граматику. Он жуди за Причом, а затрпан је листом чињеница и датума...”

Добра прича – уметност доброг – потпуног и искреног, животно надахнутог приповедања, подстиче духовни развој човека, а посебно деце. Она не само да развија способност детета да машта о најразличитијим личностима, догађајима или просторима, већ усредсређује његову пажњу на особине описаних личности и на значај и утицај ових особина на њихове међусобне односе. Добре приче поучавају децу тако што их припремају да уоче, разликују и вреднују своја осећања, мисли, и поступке, али, такође, и да наслуте и препознају осећања, мисли и поступке код људи из свог окружњења.

О БАЈКАМА

Међу многим причама које деца слушају у детињству, бајке заузимају посебно, почасно место. Овај феномен изванредно тумачи Гроздана Олујић, наша угледна, широм света позната ауторка романа и бајки, преводилац и антологичар.

Спознавши значај бајки за развој личности детета, она указује да „бајка детету нуди наду да је један хуманији свет ипак могућ, или би бар морао бити. Мудрија и старија од свих књижевних родова, бајка то добро зна, као што зна да златна јабука човековог сна о срећи не пада јунаку сама од себе у крило. Да се до ње дође, потребно је прећи пустиње и глечере, у беспућу наћи пут. А пут је онога ко има снаге да њиме крене, поручује бајка детету збуњеном и несигурном у сопствене могућности, отварајући просторе једног другачијег, лепшег света какав је могућ, можда само у сну, јер бајка јесте човеков сан о срећи, чистије и лепше лице стварности“.

„Од ткива маште, ткива сна, гради бајка свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан; заправо саздан на самим истинама првог реда. Јер, шта је ако не истина првог реда порука бајке да љубав надилази сва зла, све невоље, да њена снага брда помера?“

(Гроздана Олујић, Поетика бајке).

Савремени психолози данас су сагласни са надахнутим мишљењем нашег познатог писца бајки, Гроздане Олујић, те отуда, из угла своје струке препоручују родитељима да читају бајке чак и сасвим малој деци. Они запажају да су описи личности из бајки добра прилика да родитељи питањима подстичу дете да самостално процењује понашање позитивних и негативних јунака бајке. Понеки психолози указују родитељима да безраложно стрепе да ће се њихова деца преплашити када се у бајкама сусретну са змајевима, чудовиштима или вештицама. Зато они препоручују родитељима да сами бирају и деци читају бајке пошто, у том случају могу, уз помоћ маште и хумора, да „премосте“ или измене део бајке ако примете да он тренутно узнемирава дете. Психолози указују да ће се деца сусрести са бајкама у друштву вршњака у вртићу, и да од описа чудовишта из бајки на дете много непријатније делују сцене насиља које она опажају на филму или на телевизији. Сматрају да бајке на неки начин припремају дете за сусрет са болним ситуацијама у стварности као што су, болест, растанак, смрт, злоба или пакост појединих људи из реалног окружења.

Постоје и они који критикују бајке, упозоравајући да су поједини јунаци бајке лош модел за личност детета. Они критикују „шему“ у бајкама, унутар које су принцезе увек толико лепе да својом телесном привлачношћу освајају наклоност предивног и богатог принца. Можда су ови критичари огорчени на овај модел јунака бајки повређени поступцима младих који се, понекад, заиста претватрају у ловце на велики мираз или наследство. Ипак, њихова критика превиђа да у тим истим бајкама које критикују, деца могу да пронађу садржаје који их уче препознавању значајних врлина као што су упорност, нада, одлучност...

УМИРУЈУЋЕ ДЕЈСТВО БАЈКЕ

У једној од својих бројних књига, професор и академик Владета Јеротић запажа да се снажна потреба предшколске, али и школске деце за причама и бајкама може да употреби и као ефикасно терапеутско средство. Лично сам се у то уверио.

Када се у у школи, у одељењу често јављају негативне емоционалне реакције ученика услед њихових нетолерантних расправа, међусобних увреда па и жестоких свађа, читање одговарајућих бајки које су мање познате може да завађену дружину заинтересује и помогне деци да се ослободе непријатне напетости и раздражености.

Учествовао сам у образовању и васпитању одељења у коме је постојао „вишак“ енергичних, самопоузданих, вођства жељних личности, склоних свакој авантури, што је карактеристично за период раног пубертета. Ова деца су била креативна, али, нажалост, многа и недовољно култивисана домаћим васпитањем. Криза односа унутар њихових породица, буран темперамент и пубертетет кроз који су ова деца пролазила, били су разлог због кога је школски час, чешће него у другим одељењима, започињао у атмосфери њихове бучне, свађалачки интониране расправе. Улазећи у учионицу, често сам их затицао у тако бучном вербалном сукобу, да ме готово нису ни примећивали.

Тражећи најделотворнији начин да им помогнем да превазиђу жестину сукобљавања, запазио сам да када покажем да сам заинтересован, да разумем повод који их је довео до расправа, моји узнемирени ученици су то схватали као добар знак пажње. Моја заинтересованост за повод њихових расправа значила им је јер су сматрали да их разумем – да их прихватам такве какви су у том тренутку и да их не осуђујем због њихове снажне потребе за расправом као најбржим начином којим желе да се што пре ослободе својих нагомиланих и непријатних емоција.

Пошто би приметили да не одбацујем њихова узбуђења и немире, прихватали би мој предлог да расправу о актуелном сукобу одложе за време после часова. Тада би се примирили и ја сам могао да их кратко посаветујем. Предлагао сам им да после часова мирно разговарају о разликама у својим ставовима. Говорио сам им да је природно да се личности у њиховом узрасту често разликују у својим проценама. Често сам наглашавао да је веома важно да једни друге саслушају у миру, да се договоре да свако, без изузетка, искаже своје мишљење, и да га остали не прекидају док говори... Молио сам их да уложе овакав труд, да се потруде да чују и размисле о ставовима која износе деца која мисле другачије, да не журе да их што пре одбаце и осуде, а свакако да им се не подсмевају, јер то повређује личност. Подсећао сам их да могу да затраже помоћ разредног старешине, школског педагога или психолога, наставника веронауке и грађанског васпитања уколико сукоб не успеју да разреше сами. У многим ванредним ситуацијама на почетку часа, добронамерност и заинтересованост за потребе ученика били су моји најбољи савезници у напору да завађене ученике смирим. Тако је планирани рад на часу у овом често узнемиреном одељењу могао да започне.

Али, дешавало се да изненада, усред часа, потиснута напетост поново незаустављиво букне. Било је довољно да један ученик гласно каже само једну реч која би остале подсетила на скорашњи неразрешен сукоб, и узавреле емоције би преплавиле одељење. Тада је обично било узалудно упозоравати их на лоше последице незавршеног школског задатака. Једноставно, деца су у тим тренуцима била преокупирана својим снажним емоцијама. Оне су сасвим потискивале њихову способност да рационално сагледају лоше последице свађе на часу и да забораве на савете која сам им дао, те нису марила ни за какав лош исход свог незавршеног задатка на који сам их узалудно упозоравао.

У једном таквом тренутку, када је до краја часа остало око двадесет минута, а расправа се незаустављиво ширила, размишљајући шта да чиним, сетио сам се запажања професора Јеротића о целисходности читања бајки узнемиреној деци. Замолио сам једног ученика да оде до школске библиотеке и брзо донесе једну збирку бајки. Док су се ученици у одељењу бучно расправљали око питања због којих су се посвађали, у књизи сам пронашао једну кратку бајку. Гласно сам рекао да желим да им прочитам једну бајку.

Многи ученици који су у жару расправе стајали, наједном су сели, и као по некој невидљивој команди почели да слушају Причу.

Пошто сам бајку прочитао, један ученик је упитао: „Зашто смо слушали ову причу?“. Одговорио му је друг до њега: „Зато што је прича добра“. И остали ученици су се сложили са њим. У том часу је зазвонило.

На овом часу није било прилике, а можда ни разлога, да се подробније разговара о управо прочитаној бајци. Оно што смо и ученици и ја тада непосредно увидели, било је очигледно: када се слуша Прича – када је прича добра, она стишава разорну буру емоција. Уверио сам се да бајка узводи децу захваћену ковитлацем узнемиравајућих емоција (љутње, страха, стрепње, зависти) на духовне висове са којих могу да сагледавају врлине јунака приче и њихове акције и да се, Причом надахнути, енергично покрену ка избављењу из постојећих напетости и немира.

УМЕТНОСТ ПРИПОВЕДАЊА

Зашто уметност приповедања вековима плени пажњу људи свих узраста?

Зато што им помаже да о својој личности и о својим односима са људима потпуније расуђују, да се у вртлогу свакодневних брига, неспокоја и дилема сигурније оријентишу ка препознавању и налажењу Истине и непролазних духовних вредности... Посредством узбудљиво описаних догађаја и примера јунака из прича, романа или бајки, деца спонтано уче да је важно да се труде да стекну и сачувају врлине: самилост, пожртвовање, несебичност, храброст... Такође, вредна књижевна дела, а посебно она која су исказана у форми бајке, опомињу их да је опасно и штетно поистовећивати се са караткерним особинама негативних јунака, пошто они, на крају, никада, уистину, и нису победници.

ХРИСТОВЕ ПРИЧЕ

Међу свим икада испричаним причама, Христове Приче су најдрагоценије.

Њима Спаситељ света осветљава путеве спасења којима може да иде сваки човек који то пожели. Оне продиру само у отворени ум и у отворено срце човеково. Оне блистају у Јеванђељу и могу се потпуно доживети и разумети деловањем благодати Божје.

Христос је својим кратким Причама: о блудном сину, о сејачу и семену, о злим виноградарима, о милосрдном Самарјанину, и многим другим, посведочио делотворност и лековитост Богочовечанске Приче – Приче која је свакодневна духовна храна свој Његовој духовној деци – свима који верују да је Он Син Божји – Христос, Спаситељ света.

[Милан Меденица :)]

ја се понекад вратим на ову тему, кад све утихне  algabacaju

[Guest]

ја се понекад вратим на ову тему, кад све утихне  0442_feel

večita smo deca Božija xexexe...

[раб.аџија]

ја се понекад вратим на ову тему, кад све утихне  torta

večita smo deca Božija xexexe...

 dance67890

evo medo, kad je tako, naso sam jedan tekst sa vatopedskog sajta, na engl.tebi to nece biti tesko da procitas.

Tzp_c4xQ-SU&

http://vatopaidi.wordpress.com/2011/06/02/effect-of-lullabies-on-the-human-brain/

Years of research show that soft, slow, methodical music and words–such as those of a lullaby–can lull the mind to sleep by inducing delta waves in the brain. “Music exists in every culture, and infants have excellent musical abilities that cannot be explained by learning,” says Dr. Norman Weinberger, professor of Neurobiology and Behavior at the University of California at Irvine. “Mothers everywhere sing to their infants because babies understand it. Music seems to be part of our biological heritage.”

From the Womb

“There are whole studies–there are actual recordings to what the baby actually hears in utero,” says Dr. Patricia St. John, an adjunct assistant professor of music education at Columbia University. She refers to the recordings of Dr. Sheila C. Woodward, chairwoman of music education at the University of Southern California, whose research may explain, in part, why newborns are more tuned to their mothers’ voices than to their fathers’ voices. Most children inherently love music and rhythm, and are inclined to move to the beat of music as soon as they are able. “They sing before they talk,” says St. John. “They dance before they walk.”

Lullaby Learning

In her book, “Super Baby: Boost Your Baby’s Potential from Conception to Year One,” Dr. Sarah Brewer of Cambridge University notes that a baby’s ears “are fully formed around the 20th week of development, and your baby’s brain will begin to show electrical responses to sounds heard outside the womb before 24 weeks.” Additionally, researchers at the University of Leicester in the United Kingdom discovered that babies will even breathe in time to music selections they enjoy—and “can remember and prefer music heard before birth over a year later.”

Introduction to Language

By singing a lullaby to her baby, a mother initiates the child’s introduction to language with the “simple-pitch contours” of speech and “repeating rhythms” of music. “Both contain many elongated vowel sounds,” explains Weinberger. “There is little distinction between infant-directed speech and song.” As children begin to grow, they soon join in the fun by singing along. “Setting words to music actually helps the brain learn them more quickly and retain them longer,” says Diane Bales of the University of Georgia’s Department of Child and Family Development. “That’s why we remember the lyrics of songs we sang as children–even if we haven’t heard them in years.”

Intellectual Development

According to Brewer, research shows that babies who are musically stimulated talk up to six months earlier and reflect heightened intellectual development. This development refers to the increase of spatial understanding and intelligence necessary for jigsaw puzzles and such higher brain functions as mathematics, music and chess. According to a study by the University of Georgia ‘s Department of Child and Family Development, children who grow up listening to music also develop music-related connections in their brains that may influence the way they think.

Emotional Recognition

A study at Case Western Reserve University showed how children 6 to 12 years old judged the varied emotions of 30 selections in J. S. Bach’s Goldberg Variations, BWV 988. According to the study, the children “show a surprising degree of emotional sensitivity and accuracy”–particularly 6-year-old children without any musical training. In the study, “happy” was associated with high rhythmic activity and staccato articulation, “sad” with low rhythmic activity and legato, “excited” with high rhythmic activity in triple meter, and “calm” with low rhythmic activity in duple meter.

Source: http://www.livestrong.com/article/187941-effect-of-lullabies-on-the-human-brain/

[раб.аџија]

0227_sleep

1502_baby

[раб.аџија]

0510_music

 

 

[раб.аџија]

Сточићу, постави се

Некад давно живио кројач са три сина и једном козом чијим су се млијеком хранили. Пошаље

тако једанпут отац најстаријег сина да напасе козу. Читав је дан дјечак ходао

пропланком, шумарком, а коза брстила. Увече упита младић козу да ли је сита.

"Сита, пресита

кући ми се хита!"

одговори коза. Послије, отац дође у шталу, помилова козу, а ова завреча:

"Гладна прегладна,

траве не видјела,

на камену била!"

Отац се разљути на сина лијенчину, изудара га и отјера од куће. Сутрадан, средњи син поведе козу на пашу. Када је предвече хтједе вратити кући, коза сретно измекета:

"Сита, пресита,

кући ми се хита!"

Али кад газда дође да је види, коза опет одмекета:

"Гладна, прегладна,

траве не видјела,

на камену била!"

Тада кројач истуче и свог средњег сина и отјера га из куће.

Исто се деси и са најмлађим сином – коза је своју пјесму сваки пут на исти начин

одвречала. Тако кројач и свог трећег сина отјера од куће. Четвртог дана поведе кројач

сам козу на пашу. И њему је она увече тврдила:

"Сита, пресита,

кући ми се хита!"

А кад дођоше у шталу, коза врекну:

"Гладна прегладна,

траве не видјела,

на камену била!"

Сад тек кројач схвати шта је урадио па истуче и отјера козу и оста сам.

Његови синови се разиђоше по свијету тражећи посла. Најстарији је учио занат код једног

столара. Послије годину дана, јер је био марљив и вриједан, доби од мајстора обичан дрвени

сточић на дар. Али то није био обичан дрвени сточић. Кад младић, према мајсторовим

упутама рече:

"Сточићу, постави се!"

гле чуда. Сточић се испуни најразноврснијим и најљепшим јелима.

И како што нестане са стола, тако се опет напуни! Обрадова се младић и весело крену кући

јер се оца пожелио, а хтио је и да га обрадује својим сточићем. Једне вечери застаде пред

неком крчмом да се одмори и да ту заноћи. Добар какав је био, пред свим гостима викну

свом сточићу: "Сточићу, постави се!". Гости се задивише чуду и добро се погостише. Али

крчмар одлучи да ноћу, кад младић заспе, замијени чаробни сточић обичним старим столом

какав је имао негдје на тавану. Тако и учини. А младић, ништа не примијетивши, крете

очинској кући. Обрадова се отац сину, а још више причи о чаробном сточићу. Сазваше

пријатеље и рођаке и најстарији син узвикну:

"Сточићу, постави се!" Па опет: "Сточићу, постави се!", али се ништа не деси. Гости исмијаше младића и отидоше гладни својим кућама, а младић од стида само што у земљу није пропао.

Средњи брат учио занат код неког млинара. И он је био марљив и вриједан па му газда

послије годину дана даде награду. Магаре. Али ни то не бијаше обично магаре: кад се

простре испод њега чаршаф и благо га се повуче за уши и каже "Магаренце, дај!" из њега,

на све стране пљусне киша дуката. Обрадова се младић и весело крену кући. Једне вечери и

он застаде код исте крчме и исто му се деси што и његовом најстаријем брату. Крчмар

видје како младић иде у шталу, како простире чаршаф испод свог магаренцета и како,

повукавши магаренце за уши и узвикнувши "Магаренце, дај!", доби кишу дуката. Исте ноћи

крчмар замијени чаробно магаре обичним. И тако младић дође кући и тако сазваше

пријатеље и рођаке, али на узвик "Магаренце, дај!" не би ништа. Наљутише се гости и одоше

празних руку својим кућама, а младић од стида само што није у земљу пропао.

Најмлађи брат учио занат код неког токара. И он је био марљив и вриједан и послије годину

дана шегртовања за награду је добио врећу, а у врећи штап. Али ни то не би обична врећа, ни обични штап. На узвик "Удри!", штап би излетио и деветао непријатеља све док му се не каже

"Стани!". Обрадова се најмлађи син старога кројача. Знао је што се десило његовој браћи,

па пожури пут оне крчме. Тамо се правио важан. Тајанствен. Причао је о чудима која је

видио или за која је чуо. А своју врећу помно чувао. Крчмар једва сачека ноћ па се

кришом прикраде уснулом младићу и његовој врећи. Али дјечак није спавао, него кад

крчмар дотаче врећу, повика "Удри! Удри!" а штап излетје и тако добро обави свој посао да

крчмар пристаде да врати и сточић и магаре, и да уради све што треба само да склоне штап.

И тако се најмлађи син упути очевој кући. Са собом је носио сточић, за собом водио

магарца, а преко леђа пребацио врећу и у врећи чаробни штап. Дочекао отац радосно своје

најмлађе дијете, али једва пристаде да сазове пријатеље и рођаке. Дођоше гости и сточић се

постави: "Сточићу, постави се!" и на столу се нађе свакојаких јела. Кад магаренцету рече

"Магаренце дај!" магаренце издуката хрпу дуката: Само нико не викну штапу у врећи:

"Удри!" Зашто би и викнуо!? Сви су се гостили и радовали. А стари кројач остави иглу и маказе

и живио је са своја три сина сретно и дуго.

4869 Чича Мича и готова прича.

[w.a.mozart]

da se upišem... hvala vam puno-pročitao sam skoro sve što imamo i uvek traži još

imamo uglavnom neka evro-giunti izdanja i neke starije knjižice

sutra sledi-stočiću postavi se

lol oduševiće se

[раб.аџија]

Еро с онога свијета

Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да препне и да напоји коња, а Туркиња остане одмарајући се у ладу. У том удари однекуд Еро:

Помози Бог, кадо!

-Бог ти помогао, кмете! А одакле си ти, кмете?

-Ја сам, кадо, с онога свијета.

- Је ли, Бога ти! А нијеси ли виђео тамо мога Мују који је умро прије неколико мјесеци?

-О, како га не би виђео! Та он је мој први комшија.

-Па како је, Бога ти? Како живи?

-Фала Богу, здраво је, али се, Бог ме, доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву!

-А оћеш ли ти опет натраг, не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука?

-Би, зашто не би, ја идем саде управо тамо.

-Онда Туркиња отрчи тамо ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток. Тек што Еро замакне уз поток, ал ете ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те придагња

: -Да видиш, мој човјече! Туда саде прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују да се мучи без ашлука: нема за шта да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца што је било у твојој кеси да му понесе.

А Турчин:

-Па куд оде? Куд оде?

А кад му жена каже да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток. Кад се обазре Еро и види Турчина ђе трчи за њим, а он онда бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче виденичару:

-Бјежи, јадна ти мајка! Ене Турчина да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.

Воденицар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и не имајући кад питати зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо. Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу:

-Камо, море, таки и таки човјек, што је саде ту ушао у воденицу?

А Еро му каже:

-Ене га, видиш, ђе утече уз брдо!

Онда Турчин: -Држи ми, море, коња.

Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичарем, вамо, намо по буквику. Кад га стигне и увати, онда ће:

-Камо, коњино, новци што си преварио моју жену, те узео да понесеш Мују на они свијет?

Воденичар се стане крстити и снебивати: -Бог с тобом, господару! Ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.

И тако им прође читаво по сата, док се освијесте и виде шта је. Онда Турчин потрчи на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш! Еро узјаао коња, па отишао без трага, а Туричин савија шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче:

-Камо, човјече, шта уради?

А он вели тамо њој матер:

-Ти си му послала новаца да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња да не иде пјешице.

(Вук Караџић, 1821.)

Причу чита цар Лазар 301(Милош Жутић)

http://www.youtube.com/watch?v=KG4uwiLDr2s&feature=mfu_in_order&list=UL

[раб.аџија]

Три милиона и један мрав живе, раде и спавају у мрављем граду, испод велике крушке у хладу...

http://www.youtube.com/watch?v=vZ7-FrsPklo&feature=related

[раб.аџија]

Три милиона и један мрав живе, раде и спавају у мрављем граду, испод велике крушке у хладу...

Стихови Бранислав Црнчевић

МРАВ ДОБРА СРЦА

Три милиона и један мрав живе, раде и спавају

у мрављем граду,

испод велике крушке, у хладу.

Они имају куће на спрат, на три, на девет спратова,

они навијају будилнике на пет, да би се на време пробудили.

Тачно у пет зазвони милион сатова,

тада мрави устају, галаме, праве збрку,

облаче се, перу зубе у трку,

када зазвони шест нема никога у граду;

сви су на раду.

Ујутро мравље старешине по списковима прозивају:

мрав тај и тај.

Мрави се по именима одазивају.

Свак мора да каже: Ту сам! И: здрав;

када се јави три милиона и један мрав

тада је списку крај.

При три дана, тек што се јутро заплавило,

мрави се три пута у групе престројавали

и три пута се пребројавали.

Старешине су из спискова прозивали:

мрав тај и тај.

Мрави се, по именима, одазивали.

Како год окренеш: три милиона мрава!

И крај!

Шта је са једним мравом? Зар спава!

Сутрадан исто, и прекосутра исто,

три милиона мрава тресе главом:

Ту има нешто чудно! Ту нешто није чисто!

То занимљиво постаје,

зашто, и који мрав недостаје?

Нема мрава који је највише певао и галамио,

он се, због нечег, осамио.

Шта му је? — чуде се три милиона мрава

у мрављем граду,

испод велике крушке у хладу.

Шта му је?

Зашто самује?

Три дана није ни реч прозборио,

мрави који са посла кући хитају

његову мајку питају:

Да ли се одобровољио? Да ли је проговорио?

Три дана ништа није ручао,

сам је по граду лутао

и замишљено ћутао,

или на степеништу чучао.

Сви се питају: Шта му је?

Шта му је? Зашто самује?

Све је у мрављем граду збунио.

Мрвицу кекса су му нудили,

а он се узјогунио:

није ни прстом макнуо, нити је такнуо.

А јутрос, тек што се дан заплавио,

неко је бучно прозор отворио

и мрављем граду јавио:

"Проговорио је! Проговорио!"

Зашто је мрав три дана ћутао?

Што није ручао?

Што је замишљен градом лутао?

И на степеништу чучао?

— Пре кеколико дана — вели — мој је тата

отерао гладног цврчка са врата.

И, сада, нећу ни да се макнем,

док не доведете цврчка да са мном руча

нећу ништа да такнем!

Па сада

у мрављем граду,

испод велике крушке, у хладу,

три милиона мрава трчка и тражи цврчка.