Одговор на медијску кампању групе одбеглих монаха и бранилаца Дејана Виловског

[Solomon Kane]

САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ

одговор на медијску кампању групе одбеглих монаха и бранилаца Дејана Виловског

Призрен-Грачаница, 28. јули 2010. год

Поводом ко зна којег по реду „јавног писма“ групе одбеглих монаха из Епархије Рашко-призренске (уз уобичајена манипулисања именима и бројем дописаних „потписника“), као и неодговорних ставова које у јавности и медијима износе ревносни „бранитељи“ рашчињеног Дејана Виловског, Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска налази за потребно да још једном подсети јавност на став Цркве о овим питањима:

1. Монаси и монахиње који су самовољно и противно црквеним правилима напустили своје манастире и приватно се настанили на територијама других Епархија без благослова тамошњих Архијереја налазе се у статусу црквено-канонских преступника. По одлуци Мјестобљуститеља Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске Митрополита Амфилохија против одбеглих клирика већ је покренут црквено-судски поступак и у току је припрема оптужница. Одбеглим монасима биће пружена прилика да буду саслушани од стране Епархијског суда и дата могућност да се врате у своје манастире и мирно живе у својим светињама, у складу са монашким заветима које су дали. У противном, Црква ће морати да поступи у складу са постојећим канонима и правилима. Епископ Артемије, умољен од Његове Светости Патријарха Српског и Св. Арх. Синода, јавно је и безусловно позвао одбегло монаштво да се врати у своје манастире „ради љубави, мира и јединства у СПЦ“. Уколико се четрдесетак одбеглих монаха и монахиња не одазове на овај позив тиме ће показати или да не поштују и не признају црквени поредак на који их својеручним потписом позвао Епископ Артемије (коме кажу да су беспоговорно послушни) или да сам позив није био довољно искрен и убедљив.

2. Став који је изнесен у најновијем „саопштењу“ одбеглих монаха и монахиња, по коме ће се они вратити у своје манастире само уколико се на чело Епархије Рашко-призренске врати умировљени Епископ Артемије представља својеврсну уцену и непоштовање, како одлука, тако и самог Св. Архијерејског Сабора који је на основу утврђене канонске одговорности трајно разрешио Епископа Артемија управљања Епархијом Рашко-призренском. Св. Архијерејски Сабор не делује на принципу уцена, петиција или протестних окупљања и сличних „догађања народа“, поготово не у случају када услове Сабору Епископа поставља група монашких лица која већ месецима отворено крши црквено-канонски поредак и покушава да наметне безакоње као норму понашања у Цркви. Део тих одбеглих монаха се преко антицрквених сајтова и изјава у штампи користи најгрубљим увредама и светогрдним карикатурама на рачун Патријарха и Епископа СПЦ, што је сасвим супротно монашким заветима и хришћанском благоћешћу. Штавише, оваквим уценама одбегло монаштво само отежава и свој црквено-канонски положај и додатно компромитује личност Епископа Артемија, ради кога тврде да су се одметнули, јер стварају пара-црквену групацију која функционише ван епископалне структуре Цркве. Одлука Св. Архијерејског Сабора о трајном разрешењу Епископа Артемија дужности Епархијског Архијереја је канонска, правоснажна и извршна. Она није резултат исхитрених одлука или било каквих „притисака“, већ озбиљне пастирске бриге Саборских отаца о јединству Цркве и, колико год то изгледало некоме тешко разумљиво, крајњег снисхођења према личности Епископа Артемија. Ову одлуку је, уосталом, сам Епископ Артемије лично прихватио и потписао пред Св. Архијерејским Сабором, па стога не може бити речи о „присилном и неканонском разрешењу“ или „прогону“, како недобронамерни тврде, а самим тим ни о евентуалној ревизији одлука Св. Арх. Сабора.

3. Коришћење интернет сајта „Манастира Црне Реке у егзилу“ уз грб и име Епархије Рашко-призренске представља отворено расколничку и противзакониту активност групе монаха око протосинђела Николаја (Николића), бившег црноречког игумана, и јеромонха Наума (Мирковића) који води овај сајт. Уколико овај интернет сајт не буде угашен у најскорије време, поред црквено-канонских мера које су већ предузете против поменутих клирика, Епархија ће бити приморана да покрене и кривичну пријаву због неовлашћеног коришћења имена Епархије и злоупотребе обележја СПЦ. Ова група одбеглих монаха, која је самовољно, без икакве присиле, напустила своје манастире, свакодневно засипа јавност неистинама и текстовима рашчињеног Дејана Виловског, разним писмима „(само)протераног монаштва“, текстовима о „терору и безаконим одлукама Синода“ и разним другим антицрквеним текстовима секташке садржине који вређају углед Цркве. Лица која воде овај сајт не представљају ни СПЦ, чији канонски поредак не признају, ни Епархију Рашко-призренску, од које су се својевољно одметнули, као ни манастир Црну Реку, која има своју канонску управу са игуманом манастира протосинђелом Јованом.

4. Црквено-канонски статус рашчињеног Дејана Виловског (бившег протосинђела Симеона) потврђен је правоснажном пресудом Великог црквеног суда СПЦ и ова одлука је неопозива. Св. Арх. Синод СПЦ је већ обавестио Помесне Православне Цркве о статусу овог бившег клирика СПЦ. Упорно настојање Виловског да се у јавности и даље представља као „архимандрит“, иако је рашчињен и изопштен из црквене заједнице, може се упоредити са распопом Мирашем Дедеићем, који је такође рашчињен и изопштен из Цркве због свог антиканонског деловања, при чему и он, као Виловски, наставља да обмањује јавност представљајући се као „свештено лице“. Тврдња Дејана Виловског да му је суђено као клирику друге (Грчке) Цркве је нетачна јер је још 4. марта ове године Митрополит Пирејски Г. Серафим вратио Патријарху Српском Г. Иринеју канонски досије тадашњег протосинђела Симеона, кога је претходно, на основу неканонског отпуста од стране Епископа Артемија, привремено примио у своју Митрополију. Виловски је, треба подсетити, за то време наставио да обавља дужност архијерејског заменика Епископа Рашко-призренског (о чему постоје писмена сведочења), па је у том периоду истовремено „деловао“ као клирик две Помесне Цркве са пуним знањем Епископа Артемија. С обзиром да је црквено суђење Виловског Св. Арх.Сабор СПЦ на челу са блаженопочившим Патријархом Павлом тражио још у мају 2006. год., када је поменутог службено саслушала Комисија Св. Арх. Синода, а потом и на наредним саборским заседањима, Црквени суд га је поред одузимања свештено-монашког чина, због додатних преступа изопштио из црквене заједнице на три године. Монашки завети јесу лична ствар сваког монаха, али монашку схиму даје Црква и она означава припадност клиру конкретне Епархије, па се у случају преступа канонски може одузети право на коришћење монашке схиме тј. монашког лика (на јелинском „апосхиматизмос“ αποσχηματισμός). У сваком случају, Виловски у Грчкој, као ни у једној другој Помесној Цркви нема статус свештеномонаха и као таквог га не признаје ниједан православни Епископ.

5. Питање кривичне одговорности Дејана Виловског је питање српског тужилаштва и судова Републике Србије. Одлука Ареопага да поништи првостепену одлуку екстрадикционог суда у Солуну о изручењу Виловског и не преда га државним органима Србије нема никаквог утицаја на његов црквено-канонски статус који је већ решен на основу доказаних канонских одговорности. Ова одлука Ареопага још мање има везе са статусом умировљеног Епископа Рашко-призренског Г. Артемија, јер Ареопаг није расправљао о Епископу Артемију, као што се Св. Архијерејски Синод и Сабор нису бавили његовим политичким и личним уверењима, већ питањима утврђене канонске одговорности. Зато „логика помешаних лончића“ г. Чворовића и г. Тапушковића, који упорно покушавају да са становишта грађанског права тумаче црквена и канонска питања, нема никаквог ретроактивног утицаја на одлуке Великог црквеног суда, а још мање на одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Реч је пре свега о непримереном мешању у унутрашња питања Цркве од стране људи који суштински не познају црквено-канонски поредак и износе своја лична мишљења. Без обзира како се кривични поступак против Дејана Виловског буде развијао пред српским судовима и да ли ће од стране Цркве бити евентуално покренуте друге кривичне пријаве због финансијских злоупотреба које су вршене у време претходне Епархијске управе, то нема и неће имати никаквог утицаја на одлуке и ставове црквених тела СПЦ. Истина, уколико Виловски настави са лажним представљањем и са оним што црквена правила називају „обесним понашањем“, могуће је очекивати да се истоме продужи рок изопштења из црквене заједнице.

Одлука екстрадикционог суда да не изручи оптуженог неизбежно не потврђује његову невиност, јер би у том случају браниоци те логике могли да се сложе, например, са властима у Сарајеву да је Ејуп Ганић чија екстрадикција није одобрена Србији аутоматски доказао невиност за недела за која се терети. И Ганићева одбрана избегла је екстрадикцију на основу приче о „политичком прогону у Србији и непостојању могућности правичног суђења“, што је, иначе у свету, уобичајени изговор за избегавање одговорности пред лицем правде. Заиста је необично да Србији због истих разлога нису изручени ни још нека друга оптужена лица за којима је расписана потерница. Сви они су се одговорности пред српским судовима ослобађали истом логиком као Дејан Виловски, оптужујући Србију за политичи прогон. Уосталом, човек који себе сматра невиним остао би у својој земљи и међу својим народом и доказао невиност, а не би бежао мењајући возила у току ноћи да би у Грчкој тражио својеврсни политички азил, али то је већ питање морала и савести о чему свако нека донесе закључке.

6. Коначно, сумануте тврдње које су изнешене пред Ареопагом о постојању „политичког и верског прогона" у Србији (као да је реч о Ирану или Северној Кореји), чиме је грубо оклеветана СПЦ и држава Србија, само додатно показују на шта је све спреман Виловски и они који га подржавају, па чак и по цену гажења националног достојанства народа коме припада. С обзиром да се адвокат Тапушковић позива на чињеницу да су дела за која се сумњичи Виловски почињена на „територији на којој Србија, како је сам рекао, „нема контролу“ тј. на Косову и Метохији, што је такође речено и на грчком суду, испада да се овим de facto не признаје ни постојање државе Србије ни њених правних ингеренција на Косову и Метохији. Да ли би по тој логици Виловском можда требало да суди албански суд у Приштини, пошто Албанци „ имају контролу над том територијом“ кад већ Србија, по г. Тапушковићу, ту контролу више нема. Имајући у виду да је Епископ Артемије претходних година био изложен управо критици више Архијереја и дела јавности због исувише компромисног односа према међународној заједници и идеји учешћа Срба у албанским инстититуцијама и с обзиром да је Свети Архијерејски Сабор 2009. год. осудио продају црквене имовине косовским Албанцима за 150.000 евра у Ђаковици 2007. год. (о чему постоји детаљна документација) сасвим је апсурдно говорити, а још апсурдније и поверовати, да сада цео Сабор архијереја СПЦ на челу са Његовом Светошћу Патријархом Српским „прогони“ Епископа Артемија и Виловског зато што наводно они представљају једину сметњу црквеном и државном признању самопроглашене независности на простору јужне српске покрајине. Јефтина политизација једног у основи чисто канонског и црквеног питања само је неуверљиви покушај „завођења за Голеш планину“ и обмањивања јавности. Од бившег асистента на Крагујевачком универзитету г. Чворовића смо сазнали за „откриће“ да неправедна одлука МСП у Хагу представља једну од последица „прогона“ Епископа Артемија и Дејана Виловског. Можемо само да се надамо да ускоро неће изаћи са новим „пророчанством“ да ће одлуке Св. Арх. Сабора, које он сматра неканонским, као и његов неуспех да прође реизбор за предавача-сарадника на Крагујевачком универзитету, проузроковати неку планетарну катастрофу.

[Aragorn]

САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ

одговор на медијску кампању групе одбеглих монаха и бранилаца Дејана Виловског

Призрен-Грачаница, 28. јули 2010. год

Поводом ко зна којег по реду „јавног писма“ групе одбеглих монаха из Епархије Рашко-призренске (уз уобичајена манипулисања именима и бројем дописаних „потписника“), као и неодговорних ставова које у јавности и медијима износе ревносни „бранитељи“ рашчињеног Дејана Виловског, Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска налази за потребно да још једном подсети јавност на став Цркве о овим питањима:

1. Монаси и монахиње који су самовољно и противно црквеним правилима напустили своје манастире и приватно се настанили на територијама других Епархија без благослова тамошњих Архијереја налазе се у статусу црквено-канонских преступника. По одлуци Мјестобљуститеља Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске Митрополита Амфилохија против одбеглих клирика већ је покренут црквено-судски поступак и у току је припрема оптужница. Одбеглим монасима биће пружена прилика да буду саслушани од стране Епархијског суда и дата могућност да се врате у своје манастире и мирно живе у својим светињама, у складу са монашким заветима које су дали. У противном, Црква ће морати да поступи у складу са постојећим канонима и правилима. Епископ Артемије, умољен од Његове Светости Патријарха Српског и Св. Арх. Синода, јавно је и безусловно позвао одбегло монаштво да се врати у своје манастире „ради љубави, мира и јединства у СПЦ“. Уколико се четрдесетак одбеглих монаха и монахиња не одазове на овај позив тиме ће показати или да не поштују и не признају црквени поредак на који их својеручним потписом позвао Епископ Артемије (коме кажу да су беспоговорно послушни) или да сам позив није био довољно искрен и убедљив.

2. Став који је изнесен у најновијем „саопштењу“ одбеглих монаха и монахиња, по коме ће се они вратити у своје манастире само уколико се на чело Епархије Рашко-призренске врати умировљени Епископ Артемије представља својеврсну уцену и непоштовање, како одлука, тако и самог Св. Архијерејског Сабора који је на основу утврђене канонске одговорности трајно разрешио Епископа Артемија управљања Епархијом Рашко-призренском. Св. Архијерејски Сабор не делује на принципу уцена, петиција или протестних окупљања и сличних „догађања народа“, поготово не у случају када услове Сабору Епископа поставља група монашких лица која већ месецима отворено крши црквено-канонски поредак и покушава да наметне безакоње као норму понашања у Цркви. Део тих одбеглих монаха се преко антицрквених сајтова и изјава у штампи користи најгрубљим увредама и светогрдним карикатурама на рачун Патријарха и Епископа СПЦ, што је сасвим супротно монашким заветима и хришћанском благоћешћу. Штавише, оваквим уценама одбегло монаштво само отежава и свој црквено-канонски положај и додатно компромитује личност Епископа Артемија, ради кога тврде да су се одметнули, јер стварају пара-црквену групацију која функционише ван епископалне структуре Цркве. Одлука Св. Архијерејског Сабора о трајном разрешењу Епископа Артемија дужности Епархијског Архијереја је канонска, правоснажна и извршна. Она није резултат исхитрених одлука или било каквих „притисака“, већ озбиљне пастирске бриге Саборских отаца о јединству Цркве и, колико год то изгледало некоме тешко разумљиво, крајњег снисхођења према личности Епископа Артемија. Ову одлуку је, уосталом, сам Епископ Артемије лично прихватио и потписао пред Св. Архијерејским Сабором, па стога не може бити речи о „присилном и неканонском разрешењу“ или „прогону“, како недобронамерни тврде, а самим тим ни о евентуалној ревизији одлука Св. Арх. Сабора.

3. Коришћење интернет сајта „Манастира Црне Реке у егзилу“ уз грб и име Епархије Рашко-призренске представља отворено расколничку и противзакониту активност групе монаха око протосинђела Николаја (Николића), бившег црноречког игумана, и јеромонха Наума (Мирковића) који води овај сајт. Уколико овај интернет сајт не буде угашен у најскорије време, поред црквено-канонских мера које су већ предузете против поменутих клирика, Епархија ће бити приморана да покрене и кривичну пријаву због неовлашћеног коришћења имена Епархије и злоупотребе обележја СПЦ. Ова група одбеглих монаха, која је самовољно, без икакве присиле, напустила своје манастире, свакодневно засипа јавност неистинама и текстовима рашчињеног Дејана Виловског, разним писмима „(само)протераног монаштва“, текстовима о „терору и безаконим одлукама Синода“ и разним другим антицрквеним текстовима секташке садржине који вређају углед Цркве. Лица која воде овај сајт не представљају ни СПЦ, чији канонски поредак не признају, ни Епархију Рашко-призренску, од које су се својевољно одметнули, као ни манастир Црну Реку, која има своју канонску управу са игуманом манастира протосинђелом Јованом.

4. Црквено-канонски статус рашчињеног Дејана Виловског (бившег протосинђела Симеона) потврђен је правоснажном пресудом Великог црквеног суда СПЦ и ова одлука је неопозива. Св. Арх. Синод СПЦ је већ обавестио Помесне Православне Цркве о статусу овог бившег клирика СПЦ. Упорно настојање Виловског да се у јавности и даље представља као „архимандрит“, иако је рашчињен и изопштен из црквене заједнице, може се упоредити са распопом Мирашем Дедеићем, који је такође рашчињен и изопштен из Цркве због свог антиканонског деловања, при чему и он, као Виловски, наставља да обмањује јавност представљајући се као „свештено лице“. Тврдња Дејана Виловског да му је суђено као клирику друге (Грчке) Цркве је нетачна јер је још 4. марта ове године Митрополит Пирејски Г. Серафим вратио Патријарху Српском Г. Иринеју канонски досије тадашњег протосинђела Симеона, кога је претходно, на основу неканонског отпуста од стране Епископа Артемија, привремено примио у своју Митрополију. Виловски је, треба подсетити, за то време наставио да обавља дужност архијерејског заменика Епископа Рашко-призренског (о чему постоје писмена сведочења), па је у том периоду истовремено „деловао“ као клирик две Помесне Цркве са пуним знањем Епископа Артемија. С обзиром да је црквено суђење Виловског Св. Арх.Сабор СПЦ на челу са блаженопочившим Патријархом Павлом тражио још у мају 2006. год., када је поменутог службено саслушала Комисија Св. Арх. Синода, а потом и на наредним саборским заседањима, Црквени суд га је поред одузимања свештено-монашког чина, због додатних преступа изопштио из црквене заједнице на три године. Монашки завети јесу лична ствар сваког монаха, али монашку схиму даје Црква и она означава припадност клиру конкретне Епархије, па се у случају преступа канонски може одузети право на коришћење монашке схиме тј. монашког лика (на јелинском „апосхиматизмос“ αποσχηματισμός). У сваком случају, Виловски у Грчкој, као ни у једној другој Помесној Цркви нема статус свештеномонаха и као таквог га не признаје ниједан православни Епископ.

5. Питање кривичне одговорности Дејана Виловског је питање српског тужилаштва и судова Републике Србије. Одлука Ареопага да поништи првостепену одлуку екстрадикционог суда у Солуну о изручењу Виловског и не преда га државним органима Србије нема никаквог утицаја на његов црквено-канонски статус који је већ решен на основу доказаних канонских одговорности. Ова одлука Ареопага још мање има везе са статусом умировљеног Епископа Рашко-призренског Г. Артемија, јер Ареопаг није расправљао о Епископу Артемију, као што се Св. Архијерејски Синод и Сабор нису бавили његовим политичким и личним уверењима, већ питањима утврђене канонске одговорности. Зато „логика помешаних лончића“ г. Чворовића и г. Тапушковића, који упорно покушавају да са становишта грађанског права тумаче црквена и канонска питања, нема никаквог ретроактивног утицаја на одлуке Великог црквеног суда, а још мање на одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Реч је пре свега о непримереном мешању у унутрашња питања Цркве од стране људи који суштински не познају црквено-канонски поредак и износе своја лична мишљења. Без обзира како се кривични поступак против Дејана Виловског буде развијао пред српским судовима и да ли ће од стране Цркве бити евентуално покренуте друге кривичне пријаве због финансијских злоупотреба које су вршене у време претходне Епархијске управе, то нема и неће имати никаквог утицаја на одлуке и ставове црквених тела СПЦ. Истина, уколико Виловски настави са лажним представљањем и са оним што црквена правила називају „обесним понашањем“, могуће је очекивати да се истоме продужи рок изопштења из црквене заједнице.

Одлука екстрадикционог суда да не изручи оптуженог неизбежно не потврђује његову невиност, јер би у том случају браниоци те логике могли да се сложе, например, са властима у Сарајеву да је Ејуп Ганић чија екстрадикција није одобрена Србији аутоматски доказао невиност за недела за која се терети. И Ганићева одбрана избегла је екстрадикцију на основу приче о „политичком прогону у Србији и непостојању могућности правичног суђења“, што је, иначе у свету, уобичајени изговор за избегавање одговорности пред лицем правде. Заиста је необично да Србији због истих разлога нису изручени ни још нека друга оптужена лица за којима је расписана потерница. Сви они су се одговорности пред српским судовима ослобађали истом логиком као Дејан Виловски, оптужујући Србију за политичи прогон. Уосталом, човек који себе сматра невиним остао би у својој земљи и међу својим народом и доказао невиност, а не би бежао мењајући возила у току ноћи да би у Грчкој тражио својеврсни политички азил, али то је већ питање морала и савести о чему свако нека донесе закључке.

6. Коначно, сумануте тврдње које су изнешене пред Ареопагом о постојању „политичког и верског прогона" у Србији (као да је реч о Ирану или Северној Кореји), чиме је грубо оклеветана СПЦ и држава Србија, само додатно показују на шта је све спреман Виловски и они који га подржавају, па чак и по цену гажења националног достојанства народа коме припада. С обзиром да се адвокат Тапушковић позива на чињеницу да су дела за која се сумњичи Виловски почињена на „територији на којој Србија, како је сам рекао, „нема контролу“ тј. на Косову и Метохији, што је такође речено и на грчком суду, испада да се овим de facto не признаје ни постојање државе Србије ни њених правних ингеренција на Косову и Метохији. Да ли би по тој логици Виловском можда требало да суди албански суд у Приштини, пошто Албанци „ имају контролу над том територијом“ кад већ Србија, по г. Тапушковићу, ту контролу више нема. Имајући у виду да је Епископ Артемије претходних година био изложен управо критици више Архијереја и дела јавности због исувише компромисног односа према међународној заједници и идеји учешћа Срба у албанским инстититуцијама и с обзиром да је Свети Архијерејски Сабор 2009. год. осудио продају црквене имовине косовским Албанцима за 150.000 евра у Ђаковици 2007. год. (о чему постоји детаљна документација) сасвим је апсурдно говорити, а још апсурдније и поверовати, да сада цео Сабор архијереја СПЦ на челу са Његовом Светошћу Патријархом Српским „прогони“ Епископа Артемија и Виловског зато што наводно они представљају једину сметњу црквеном и државном признању самопроглашене независности на простору јужне српске покрајине. Јефтина политизација једног у основи чисто канонског и црквеног питања само је неуверљиви покушај „завођења за Голеш планину“ и обмањивања јавности. Од бившег асистента на Крагујевачком универзитету г. Чворовића смо сазнали за „откриће“ да неправедна одлука МСП у Хагу представља једну од последица „прогона“ Епископа Артемија и Дејана Виловског. Можемо само да се надамо да ускоро неће изаћи са новим „пророчанством“ да ће одлуке Св. Арх. Сабора, које он сматра неканонским, као и његов неуспех да прође реизбор за предавача-сарадника на Крагујевачком универзитету, проузроковати неку планетарну катастрофу.

[w.a.mozart]

stvarno  se divim koliko uih tolerišu ... zaista...svaka čast našim vladikama.... i patrijarhu

[Aragorn]

Treba imati u vidu da ovo traje dugi niz godina i nije pocelo sad.

Krajnje je vreme da se ovim bezumnicima stane na put i prekine ova sablazan u Crkvi.

Kako se i vidi, to ce biti uskoro.

[Aragorn]

`Коначно, сумануте тврдње које су изнешене пред Ареопагом о постојању „политичког и верског прогона" у Србији (као да је реч о Ирану или Северној Кореји), чиме је грубо оклеветана СПЦ и држава Србија, само додатно показују на шта је све спреман Виловски и они који га подржавају, па чак и по цену гажења националног достојанства народа коме припада.`

Ово је жива истина да тим квазиревнитељима српство и припадност свом народу не представља пуно и да се лако по томе гази ако се сукоби са њиховим секташким интересима. Просто је невероватно да Владика Артемије није знао када је путовао да сведочи у Грчку да Симеон за себе тврди да ни не припада СПЦ и да је спреман да иде дотле да клевета у иностранству своју отаџбину. Каква је таква је ова власт и држава, има ту и издјаника и петоколонаша и свашта, али нико нормалан и патриота неће је пљувати у иностранству. Приметио сам такође да владика Артемије користи реч Београд у негативној конотацији, као да је у питању Загреб или неки други главни град наших непријатеља из којег долази само зло.

Ko kaze da nije znao?

[Guest ага пије млеко]

stvarno  se divim koliko uih tolerišu ... zaista...svaka čast našim vladikama.... i patrijarhu

Да, овде се заиста показује  икономија (снисходљивост) зарад љубави и јединства Цркве Христове.

И ту се види да Црква јесте мајка и да Бог јесте отац свих блудних синова...