Извори, појам, одлике и методи Догматике

[Guest свештеник Иван]

Догматика је област теологије која се бави систематским истина вере Цркве.

Задатак Догматике је да најдубље истине вере изложи систематски, по темама, у

сагласју са библијским и светоотачким Предањем.

Систематско бављење вером Цркве налазимо по први пут код Оригена у III веку.

Он у свом делу: О Начелима (Peri arhon), покушава да систематски изложи истине о

Богу, човеку, свету и односу Бога према човеку и свету. У периоду великих Светих

Отаца, догме Цркве су излагане у зависности од јереси која је реметила Црквени живот.

Од систематичара догматике на истоку имамо Св. Јована Дамаскина, који у свом делу:

Тачно изложење Православне вере, систематски излаже живот Цркве. Он се у овом

делу бави: философијом, Тријадологијом, Христологијом, Пневматологијом и

Гносеологијом.

Догматика као наука потиче са Запада, као посебна област теологије, нарочито у

делима схоластичких теолога. Најпознатији догматичар Запада је Тома Аквински, са

делом: Сума Теологије (Summa teologica). На Западу се убрзо развија „Конфесионална

теологија“. Наиме, реч је о спору између Римокатолика и Протестаната. Римокатолици

и Протестанти су се расправљали о изворима догматике. Римокатолици су учили да су

извори Св. Писмо и Св. Предање, док су Протестанти признавали само Св. Предање.

Учешће у овом спору узела је и Православна Црква, стајући час на страну

Римокатолика, час на страну Протестаната. Тако се конфесионална теологија увукла и у

Православље. Најзаслужнији за ово кварење православног излагања, то јест, за

увлачење конфесионалне теологије су: Петар Могила, Доситеј Јерусалимски и Кирило

Лукарис. Од новијих писаца то су Андруцос и Трембелас.

На недостатак конфесионалне теологије показао је Јован Зизјулас, он наставља

тако звану Евхаристијску теологију, чији је зачетник Никола Кавасила, који говори:

Ако неко жели да види Цркву, неће видети ништа друго него Евхаристију.

Код нас Срба у новије време се имамо теологе који се баве догматиком.

Догматиком се бавио отац Јустин Поповић који је написао тритомну Догматику.

најзначајнија је трећа књига: Еклисиологија, која је преведена на грчки језик. Од

савремених догматичара треба споменути: еп. Атанасија Јевтића, митр. Амфилохије,

еп. Иринеја Буловића, еп. Игњатија Мидића и проф. Здравка Пену.

[Guest свештеник Иван]

Покренули смо форум где ћемо постављати кратке текстове (који се могу проширивати од стране самих корисника форума) који говоре о најважнијој богословској дисциплини:

Догматици.

[Guest свештеник Иван]

Систематско бављење догматским истинама није једини облик бављења

догматике. Према томе извори догматике су следећи:

а) Богослужбено – евхаристијско наслеђе. У ово наслеђе спадају богослужбене

песме и химне које је Црква певала, које су изражавале живот Цркве. У ово наслеђе

спадају Јованово јеванђеље које садржи богослужбене химне раних хришћанских

заједница. Ово наслеђе представља израз искуства прве Цркве, њеног евхаристијског

погледа на свет, Бога, човека и спасење.

б) Ваптизмална (крштењска) правила вере. Ова правила служе као извор

догматике и везана су за Евхаристију. У овим крштењским символима вере садржана је

догматска вера Цркве. Први и најкраћи Символ вере био је исповедање да је Исус

заиста Христос. Такође на крају Матејевог Јеванђеља имамо Символ вере, који

исповеда веру у Свету Тројицу. У ову групу извора спада и епископско исповедање

вере, са тумачењем тог исповедања, које епископи изговарају приликом хиротоније.

в) Антијеретички списи дали су замах развоју и ширењу крштењских символа

вере. Ови списи писани су против оних јереси које су реметиле живот Цркве.

г) Одлуке Васељенских Сабора су настале као спој антијеретичких списа Св.

Отаца и Символа вере. Ови символи представљају темељне одлике и изворе догматике.

д) Емпиријско и акскетско искуство. Аскетски живот је темељ догматике и

објашњења правилног поимања живота и хришћанских истина. Пошто је произишла из

живог искуства Цркве, догматика је превасходно сотириолошког карактера, и увек се

бави проблематиком спасења.

[Guest свештеник Иван]

Сви извори догматике се могу поделити на два основна:

Први извор је богослужење Цркве, првенствено евхаристијско богослужење.

Према томе, истине вере се доживљавају само у Светој Евхаристији. у Св. Евхаристији

је потпуно Откривење истине која је Христос.

Други извор јесте сам живот у коме се остварује спасењска истина вере изван

Свете Евхаристије. Овде превасходно имамо у виду аскетску теологију, јер се само са

подвигом у свакодневном животу преноси пуноћа истине коју даје Света Евхаристија.

Догматика црпи свој садржај из Евхаристије и из аскетског искуства.

Евхаристија нам показује како се спасава свет и на који начин ће постојати у вечности,

а подвиг нам говори како се тај спасени свет распиње у историји.

[Guest свештеник Иван]

Свето Писмо

Догматика је својеврсна ерминевтика, јер се бави тумачењем истина вере које се

налазе у Светом Писму. Догматика, према томе, има велики значај за разумевање

Светог Писма. Догматика је по својој природи упућена на Библију, зато што су догмати

у својој суштини, систематски и по темама изложено тумачење Светог Писма.

Литургика

Познавање богослужбеног и аскетског живота служе као оквир за изражавање

догматских истна вере. У почетку је постојала само једна Св. Тајна – Св. Евхаристија.

Да би могли тачно формулисати догматске истине вере неопходно је добро познавати

богослужења.

Историја догмата

Да би било могуће правилно тумачење истина вере потребно је знати како су те

истине настале, тј. како су се догмати развијали, кроз које су етапе пролазили пре свог

коначног формулисања.

Историја Цркве и историја света

Поред познавања историје догмата потребно је познавати Историју Цркве, у

којој се посматра историјски развој догмата. Потребно је познавање Опште историје

света. Неопходно је знати све услове и околности у којима се формулисала одређена

истина вере.

Етика

Догматика се доводи у везу са Етиком јер се и хришћанска вера доводи у везу са

хришћанским етосом. Однос догматике и етике у коме се оне посматрају у јединству

вере јесте потпун и био је присутан од самих почетака Хришћанства. Вера и

хришћански живот се повезују тако да вера води у праксу, а пракса чини веру

делатном. Односи између пве две науке су: а)догматика уједињена са етиком; б)

догматика као основ етике; в) етика као основ догматике; г) етика на месту догматике.

Философија

Догматика је својеврсна философија живота. Велики Св. Оци су темељно

изучавали философију. Оци Цркве користе философију не само да би изразили садржај

Откривења које је дато у Христу, него да би и преко философије имали додир и дијалог

са светом који је био изван Цркве. Оно што се узима из философије не може се назвати

духовни дар, већ телесни или природни. философија не може да спаси човека нити да

му укаже на узрок и циљ живота. Она може да му помогне да схвати своју немоћ пред

великим проблемима живота и да излаз из тих проблема не тражи у својим

ограниченим рационалним способностима.

Црквено право

Свакако је важан увид у канонске основе Црквеног живота. Од великог значаја

су апостолска правила, правила Васељенских сабора, правила помесних сабора и

правила 13 Светих Отаца, која важе као општеобавезни закон за све чланове Цркве.

Пастирска начела

Ова начела имају велики значај за догматско богословље. Ова начела и искуство

Цркве живи без обзира на промене у животу Цркве, важна су за догматику.

[Guest ага пије млеко]

Оче, ово је баш леп.

Ко је аутор овог сочињенија, одакле је ...

[Guest свештеник Иван]

Метод у догматици треба да обухвата:

а) Општи план по коме ће се заснивати метод саопштавања истина вере. Овај образац

изражавања догматских истина одувек је био Символ вере, управо због редоследа, по

коме су догмати изложени у њему.

б) Општи план о којем је реч треба да је врло широк тако да дозвољава узајамно

прожимање појединих области догматике. Потребно је да се ове области прожимају и

буду у јединству.

в) Важно је изложити тачно и верно значај који су имале догме у времену у коме су

настале као и савремене проблеме који траже тумачење и одговор на богословском

нивоу.

г) Потребно је приступити тумачењу сваког догмата. За ово су потребни следећи

чиниоци:

- повезаност догмата са литургијским и аскетским искуством Цркве;

- повезаност догмата са најтемељнијим егзистенцијалним проблемима човека сваке

епохе;

- повезаност догмата са савременим проблемима човека;

- повезаност догмата са најосетљивијим питањима знања данас, онако како их

постављају природне науке.