Среда шеста по Пасхи - Оданије празника Пасхе

[Огњен]

Дап. 41 зач. (XVIII, 22-28).

У дане оне, сишавши Павел у Кесарију, изиђе и поздрави Цркву, па се спусти у Антиохију. И оставши неко вријеме, изиђе и прође редом Галатијску земљу и Фригију утврђујући све ученике. А дође у Ефес неки Јудејац по имену Аполос, родом из Александрије, човјек рјечит и јак у Светоме Писму. Овај бјеше упућен на Пут Господњи и, говорећи духом, говораше и учаше право о Господу, а знадијаше само крштење Јованово. И овај поче смјело проповиједати у синагоги. А кад га чуше Акила и Прискила, прихватише га и још му тачније изложише Пут Господњи. А кад он хтједе да пређе у Ахају, охрабрише га браћа и писаше ученицима да га приме. И он дошавши онамо поможе много онима су благодаћу повјеровали. Јер је силно оповргавао Јудејце пред народом доказујући из Светога Писма да је Исус - Христос.

Јн. 43 зач. (XII, 36-47).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости. Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих. Јер иако је учинио толика знамења пред њима, не вјероваху у њега; да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповједи нашој? И рука Господња коме се откри? Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија: заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим. Ово рече Исаија када видје славу његову и говораше о њему. Али и од старјешина многи вјероваше у њега; но због фарисеја не признаваху, да не буду искључени из синагоге; јер завољеше више славу људску него славу Божију. А Исус повика и рече: Ко вјерује у мене, не вјерује у мене, него у Онога који ме је послао. И ко види мене, види Онога који ме је послао. Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. И ко чује моје ријечи и не вјерује, ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

[Огњен]

Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Господе, ко верова проповедању нашем?, жали се са чуђењем пророк Исаија (53,1). И сада се може слично узвикнути: "Ко сада искрено верује речи твојој, Господе? Скоро сви су се поколебали". Додуше, језик многих још ћути о вери, али се ретко које срце није удаљило на нешто друго. Шта је узрок томе? Почео је да се oceћa интерес у неверју. Развила се потреба за неверјем ради прикривања интереса срца, несагласних са вером. Ту је корен зла. Није разум противник вере него - развраћено срце. Разум је само утолико крив што се покорава срцу и што прихвата да мисли по жељама срца, а не по начелима истине. При томе му силни разлози за истину изгледају ништавни, а некаква маленкост против ње му изгледа велика као гора. Уопште, у област ума се уноси смутња која га ослепљује. Он не види, и у тој смутњи и не може да види. Но, кад бар не би ништа објашњавао.